Bolna Arkadija

Tema se odnosi na sva naša očekivanja, nadu, nešto u šta smo verovali.
Zadržaću se na emocijama , koje nosimo u sebi , bez obzira kakav utisak želimo da ostavimo na druge.Takođe i na razočarenja koja su neminovna.
Koliko duševna bol može da utiče na naše ponašanje , koliko na misli , osećanja.
Da li uspevate da zadržite ljubav u sebi ili je pustite da se raspe , smatrajući da je ionako sve besmisleno.

Slobodno se izrazite pesmom, citatom ili slobodnim izborom reči.
Hvala na odgovorima.

Temu sam otvorila na romantici, činilo mi se kao najbezbednije i najiskrenije mesto.

Ako nije prikladno , premestite je.

 

[Zelena milja]

 

[Zelena milja]

Jednom,
Kad bolovi zamuknu,
I pepeo rasut u ništavilu zaspi,
Progorele reči izgube smisao
I samo tišina ostane...
.............
Setiću se prave sebe,
I biću ja,
Onakva,
Kakvu sam se volela.

 

[Branko Lori]

 

[Zelena milja]

 

[Zelena milja]

Koliko malih, odlazećih duša može podneti jedno srce?
Prelazeći umorno odlaze preko, tražeći utehu.
Vraćaju se sa jednom više okamenjenom senkom.
U očima.
U bezglasnom vrisku.

 

[bird again]

Beskonacno.
Dok postojimo, tako je.

 

[Zelena milja]

 

[Zelena milja]

Dok sam tu, ne budite me.
Pustite me da sanjam svoje senke,
Obećana sam im.
Ne dirajte...
Ne gledajte..
Nema ničega šta biste želeli
U mojim mrtvim očima.
...................
Ono, još živo i crveno, u meni je.
I moje je.
Sa svim tragovima rastrzanja i zaceljivanja.
Nebrojeni put.

 

[Zelena milja]

 

[Branko Lori]

Ponekad... postoji samo dah između dve duše - ili propušten poziv.

 

[Zelena milja]

 

[Zelena milja]

Sećam se,
Prvog susreta u maglenom nevidelu.
Blaga toplina i nevinost.
Meki dodiri i snene senke,
Ni nalik oštrini tame.
Sećam se,
Očiju blagih i ljubavi.
Bezuslovne i praiskonske.
I tada,
U bledoj svesti dolazećeg, znala sam,
Da veća bliskost ne postoji.

 

[Branko Lori]

 

[Zelena milja]

Mogla sam ga voleti.
Da je uspelo da se osvetli jutrom.
Dah ga je izdao.
U tami.
Pod velom moje kose i jauka,
Prepoznatom i skrivenom.
Mogla sam ga voleti.
Veru su mi satrli ćutanjem.
Kao da nije ni bilo....
....................

Negde, još uvek osećam trag, crven i blistav.
Ostavio ga je za sobom,
Kao kletvu i osudu.

 

[Zelena milja]

Na sve načine sam utihnula. Mesecima sam tiša i tiša. Neprimećeno. Očekivano.
Prebrajam dane kada sam bila srećna. Prebiram blede osmehe iz prošlosti. Svaki put iznova. Po navici.
Pokušavam da ostavim tragove. Razloge ne tražim odavno. Ni razumevanje. Uz cigaretu lažan osećaj hrabrosti. Sedim na podu, kraj razbacanih fotografija. Kako smestiti život u par albuma?
Kako sutradan navući masku i nastaviti? Biti ono šta nisi?
Pronalazim očevu fotografiju. Mlađi je nego ja sada. Osećam da ću zaplakati a ipak se smejem.
Kuda li si otišao, pitam ga umorno i sklapam oči.
Kuda ste mi otišli i vi, anđeli i neoprosti?

Ko kaže da srce ne može biti slomljeno, sasuto u hiljade delova....

Pogled na vreme je beznačajno. Svaki tren umire.
Moje je vreme ionako stalo onoga trena, jedne obične noći. Bezglasne i ravnodušne.
Ovo...preostalo od mene je samo trajanje....
Dug prošlosti..

 

[Zelena milja]

 

[Branko Lori]

Mogla sam ga voleti.
Da je uspelo da se osvetli jutrom.
Dah ga je izdao.
U tami.
Pod velom moje kose i jauka,
Prepoznatom i skrivenom.
Mogla sam ga voleti.
Veru su mi satrli ćutanjem.
Kao da nije ni bilo....
....................

Negde, još uvek osećam trag, crven i blistav.
Ostavio ga je za sobom,
Kao kletvu i osudu.

 

[Zelena milja]

Kada sve opusti.
Kada stanem.
Kada odustanem.
Svet, kakav poznajem, više neče postojati.
.............
Ostaće samo čekanje na Jezercetu.
Ono ne umire.
Samo nestaje i javlja se na svakih hiljadu godina.
Tiho i neprimetno.

 

[Branko Lori]

Spojler

Seek out my heart
Seek out my soul
Find my truth
For you know
Who I am
And where I am headed
My goal
Is your goal
Ultimately
Guide me home
To where I know
My own throne
And my Will
Is my own
Release my heart
Release my soul
I see the truth
On my own
I am not
Your possession
And my goal
Is my own
Ultimately
Guide me home
To where I know
My own throne
And my Will
Is my own
Free Will, what is it really?
Is it Yours, or is it mine?
My Will, what has it come to?
My conclusion, or is it Yours?
Your Will, is there a difference
From mine...?
Guide me home
To where I know
My own throne
And my Will
Is my own

U dnu tvoje duše nagomilane fotografije , poseče te svaka
Na licu tvom urlici nevidljivi , moraš da ih dodirneš da bi te iko razumeo...
U tebi bezgranične napisane i pročitane knjige, pola života sa sobom nose
Nisam ti nikada rekao da sam mesečar ...
Da vidim sve kada zatvorim oči I da sve osećam.
Mogao bih i sada, Ali ne želim da gledam, ne želim ovaj osećaj.
Kao nož je oštar, ja nežnost prezirem u sebi , ali ne mogu da joj odolim.
Jedna jedina kap tebe dovoljna je da me podseti da sam na tvoj dodir slab
Na tvoje postojanje !
Da sam ono što sam oduvek bio I što zauvek ostajem.
Hladan, bled zaljubljen kao zver I da kao zver umirem.

 

[Zelena milja]

 

[Zelena milja]

Napisano ume da izda. Za neke tuge ne postoji ime. Slpet svih rana, prošlih i budućih, odbolovanih i onih sakrivenih...
Poželim... Tako često poželim da me nema, pa neka sam kukavica. Misao je sve bliža i sve lepše šapuće. Mekoća bezbolnosti je velika ali cena je još veća.
Ovo je borba senki. Besčujna i daleka. Krije se iza mog osmeha. Ali, negde, u dubini sebe, osećam da gubim.

 

[Branko Lori]

Tražio sam te iza ćutanja , iza svetlosti do koje samo ja mogu dopreti
Svetlosti koja se krije iza zaborava
Svetlosti koja nikada nije upoznala stih napisan iz poraza.
Tamo te pronadjoh i evo ! Poželeh da ti ponovo pišem.
Kao da nisam pokušavao da zaboravim , kao da ćeš me večno pamtiti
Lagao sam tišini koja me netremice gledala ...
Znajući da je istina i ono što se prećuti
Ista kao i ona istina koja se miluju rukama , ona koja uzdiše za tobom
Lagao sam bez straha , sa poricanjem kad me srce pitalo pamtim li ?
Čak sam pokušavao da budem i neko drugi.
Napustiti ovog sebe samo da bih mogao ponovo disati.
Provući svoje prste između prstiju osobe koji me smiruje samim svojim postojanjem , osmehom i smirenošću
I pomislih da je još uvijek sve moguće.
Pomislim, gdje si sada kad mesec govori svoju ćutnju

Postoji neobičan spokoj u sjeti i tuzi , Isti onaj koji tješi nadu ili san.
Onaj , koji samo ćuti i koji zna da ono što će se završiti, nikada više biti neće
Na neki način, to je mala sloboda koja leči sećanja.

 

[Zelena milja]

Ne tražim oproštaj.
Kako oprostiti uveloj duši
Koja se očajnički drži za svetlost
A nije njena.
Tuđa je ta svetlost.
I udisaj je otet za još malo preostalih jutara.

Ne tražim oproštaj.
Niti ga dajem.
U meni ništa više ne živi
Od ovoga sveta.
Ja sam ta senka što stoji
Neodlučna, iako već zna..

I oseća kako sve nestaje
U tišini.

 

[Branko Lori]

Ne tražim oproštaj.
Kako oprostiti uveloj duši
Koja se očajnički drži za svetlost
A nije njena.
Tuđa je ta svetlost.
I udisaj je otet za još malo preostalih jutara.

Ne tražim oproštaj.
Niti ga dajem.
U meni ništa više ne živi
Od ovoga sveta.
Ja sam ta senka što stoji
Neodlučna, iako već zna..

I oseća kako sve nestaje
U tišini.

Osetljivi ljudi…
To su oni koji ćute kad boli najviše.
Koji se smeše dok im se duša raspada u tišini.
Koji daju sve i kad nemaju ništa.
Koji vole do kraja, čak i kad ih to lomi.
Njihovo srce je ranjeno, puno pukotina , ali iz svake te pukotine izlazi svetlo.
Oni ne znaju biti polovični , ne znaju voleti napola.
Ne znaju štedeti sebe.
I svaki put kad ih život sruši , oni ustanu… nežniji nego pre.
Još otvorenijeg srca. Još dublji , puni nade.
Jer za njih to nije izbor.
To nije poza.
To nije slabost.
To je njihova snaga.
To je njihova hrabrost.
To je njihova istina.
Biti osetljiv u svetu koji otvrdnjava — to je najtiše, ali i najsvetije junaštvo.
(Nepoznat autor)

 

[Zelena milja]

U umirućoj vrelini poslednjeg leta,
Još uvek udišem čudnovatu rosu
Izgubljenog sveta.
Tragam za senkama, zvucima tišine
I dalekim talasima...
.....jezera....