Bolna Arkadija

Tema se odnosi na sva naša očekivanja, nadu, nešto u šta smo verovali.
Zadržaću se na emocijama , koje nosimo u sebi , bez obzira kakav utisak želimo da ostavimo na druge.Takođe i na razočarenja koja su neminovna.
Koliko duševna bol može da utiče na naše ponašanje , koliko na misli , osećanja.
Da li uspevate da zadržite ljubav u sebi ili je pustite da se raspe , smatrajući da je ionako sve besmisleno.

Slobodno se izrazite pesmom, citatom ili slobodnim izborom reči.
Hvala na odgovorima.

Temu sam otvorila na romantici, činilo mi se kao najbezbednije i najiskrenije mesto.

Ako nije prikladno , premestite je.

 

[Zelena milja]

Vraćanje u detinjastvo.
Pod okriljem neznanja.
Pod blagost bezbudućnosti.
U tišinu, s dečijim smehom,
I jednom Sonjom, samo mojim.
....................
Bez tuge.
Bez gubitaka.
Bez odbacivanja u tišini.
....................
Osmeh buđenja,
Lepota jutra,
Savršenstvo, bez ožiljaka.

 

[Zelena milja]

 

[Zelena milja]

 

[Zelena milja]

Čudesni svetovi u nama,
Nedostižni a prisutni u svakoj misli.

 

[Zelena milja]

 

[Zelena milja]

Uljane senke na zidu života...
Razdor i bol. I ptice bez krila koje, u agoniji, slede svoju nesrećnu prirodu.

 

[Zelena milja]

 

[Zelena milja]

Da mogu da zaboravim.
Sve ono šta me još čeka na putu za nova jutra. Bezbolno brisanje prošlosti, mrtvo danas, mrcvarenje sutrašnjice. Kao magla odlutala pod vresove, san nedozvan i promašen.
Da mogu.
Hladnoća prožela je svaki delić mene. Besane slike, prisećanja, želje. Van ovoga sveta. Negde, na pola puta nove mladosti i boljih izbora.
Poželela sam početak.
Početak me je osudio.
Jer nemam kuda sa srcem, osim da prepukne. Kako duša umire? Kako bol prestaje?
I ova tuga što traje i traje.
U strahu da ne ranim, ranjavam sebe.
A sve šta mi je istinski trebalo je zagrljaj u kom sve postaje uteha.

 

[Zelena milja]

 

[Zelena milja]

Zagovor je nikada dato obećanje, utešna laž od koje se sve osipa....
Iako neživo, opstaje u jednom delu duše, kao amanet za buduće postojanje.

 

[Zelena milja]

Mirišem proleće. Ostaju tragovi nevidinčića svuda po stazama. Okružuju me optužujućom tišinom i dozivaju.
U meni raste bol njihovog nepripadanja, neimanja topline osuđenih.
Iza privida ovih zidova, rasute su njihove suze. Iz dubine naviru grudve, nikada izrečenih molbi. Želela bih da zavijem rane, uspavam. Ne mogu od besmisla. Ludilo briše sve pred sobom.

Malene senke se prikradaju, nemoćne da dodirnu, osete, kažu...Gledaju me mrtvim očima i slamaju mi srce na toliko delova.

Kome da ih ostavim u amanet, jednom, kada se rastočim...

 

[Zelena milja]

 

[Zelena milja]

Moje tuge nisu proklete.
Duboke su i same...

 

[Zelena milja]

 

[Zelena milja]

Kada bi moglo da postoji nemoguće,
A postojeće da utihne, kao bledo sećanje.
Kada bih ja, ovakva, ponovo bila ona prijašnja,
S tračkom osmeha.
I sve da se stiša.
Mir da bude.
Pod maslačcima i suncokretima.

Jer neživo ne boli.
Ne mora da bira, bez obmana se prepusti
Ničemu.
Nevideće.

 

[Zelena milja]

Sve tiše su moje želje. Sačuvaću ih za sledeći život...

 

[Zelena milja]

 

[Zelena milja]

 

[Zelena milja]

O mati, veje sneg
Ni to me ne raduje više, prošlo je zauvek
Severac pustolinom briše
Čim dirne vode mirne hvata se led.
I ravno je, ( ravno ) u nedogled....

Balašević

 

[Zelena milja]

 

[Zelena milja]

Upiši me u sebe.
Ispleti me u rune.
Udahni me.

Znam, toliko toga sam izdala,
I sama sam izdana na neoprostive načine.
Znam,
Zakasnila sam u tvoja jutra
I ti si produžio...
U novo neviđenje.

Bojim se.
Sveta. Svetlosti. Sebe se bojim.
Da ne ostanem kada sve se moje raspe.

 

[bird again]

Come death
She said
“Come easeful future
Death how I long
For your nurture
Breathe in to me
Come death only friend
Nothing is born of this pain
Take this gift upon thy self
House of pain
This body is too small a chamber
Breathe in to me
My true lover is with me
What ever is true is with me”

 

[Soradze]

Upiši me u sebe.
Ispleti me u rune.
Udahni me.

Znam, toliko toga sam izdala,
I sama sam izdana na neoprostive načine.
Znam,
Zakasnila sam u tvoja jutra
I ti si produžio...
U novo neviđenje.

Bojim se.
Sveta. Svetlosti. Sebe se bojim.
Da ne ostanem kada sve se moje raspe.

Pogledajte prilog 1705545

Prelepo...

 

[Zelena milja]

Odbijam smeh,
Ako će slomiti nečije srce.
Tako je lako ogledati svoj ego na krhotinama tuđeg bola.
Odbijam reč,
Izrečenu trulo, poput loše predstave,
Drugorazrednog glumca.
Jer reč je oštra, iako pod velom " dosetljivosti "
Prividno liči na duh.
Odbijam misli, u besmislu svega,
Zarad mrtvih aplauza svih verzija nas.

Odbijam.
Nestanite.
I dozvolite da i sama odem.

 

[Zelena milja]

Pismo Maljčiku...

Nismo se sreli. Nije bilo vremena, ne za ovih života. Zakrivljenost vremena, razmimoilaženje i premalo sreće.
Duhovi u nama opstaju, razapeti između svetova koje smo nasumično obilazili, tražeći odgovore. Uvek su izmicali. Za malo..dovoljno za snove, koji to nisu. Sećanja su ponekad tako zlatna, čine se nestvarna iako su bila. Svetlost koja zalazi u dubine nečeg već doživljenog.
Po mirisu snega te poznajem. Zimi mi dolaziš kao znak, dok zimzelen ćuti. Zaleđena voda čuva tajne, oduvek je. Obrisi pod njom slike su, bezbroj izbledelih obrisa nas, mrtvih, za ovaj život.

I mi smo, Maljčik, hodali tim putem, mrtvi i zaleđeni, kao večna ruska zima...