У меморандуму нове италијанске владе, из септембра 1945, догађаји с почетка рата сумирају се на следећи начин: ''Не постоје речи којима се могу описати покољи и варварски масакр становника и уништење целокупнног становништва читавих насеља и зона, што је за врло кратко време довело до нестанка преко 350.000 православних Срба и неколико хиљада Јевреја''.
Командант дивизије ''Сасари'' писао је 16. јуна 1941: ''Сваки осећај симпатије према хрватском народу је угашен од када смо принуђени да присуствујемо оваквим чиновима''. На крају извештаја командант упозорава на могућност побуне његове јединице против усташа, наводећи: ''Бити натеран да будеш пуко гледалиште, ствара осећај да си и сам саучесник тих насиља и бруталности, које ће, засигурно, историја тешко осудити''.
http://www1.picturepush.com/photo/a/11944054/img/11944054.jpg
Леш српске жене мучене и убијене у области Чапљине, по наредби логорника Фрање Вегоа
Прослеђујући овај извештај, генерал Далмацо, командант 6. армијског корпуса, дописао је: ''Стари и опробани команданти батаљона, ратници опробаних капацитета и карактера, траже да их заједно са њиховим јединицама пошаљемо на било које друго ратиште, на најтеже припреме и задатке, на најгора места, само да не буду више приморани да импотентно присуствују, као сада, разбојништву сваке врсте''.
http://www5.picturepush.com/photo/a/11944058/img/11944058.jpg
Тела више стотина српских сељака, мучених, масакрираних и затрпаних у подрум и врт усташе Догора из Хавиња. Италијанска војска их је пронашла августа 1941.
Италијани су ипак бојкотовали директиве из Рима, да се ''не мешају у унутрашње ствари Хрватске''. Најпре су њихови војници почели да скривају понеког српског цивила по касарнама. Видевши да официри ово не кажњавају, скривање постаје масовно, тако да у једном тренутку касарне постају прихватилишта. Такође, када су били ван дужности, Италијани су претраживали терен и тражили избеглице, које су хранили са својих казана и лечили у својим болницама. Уследили су протести Хрвата, па чак и претње да ће они ''оружано реаговати против Италијана на сваку њихову евентуалну интервенцију у корист Срба''. У претњама се истицао фрањевачки фратар Вјекослав Шимић, означен као вођа усташа у Книну. Њега је једне ноћи претукла ''непозната група'' италијанских војника.
http://www3.picturepush.com/photo/a/11944061/img/11944061.jpg
Српкиња из Дивосела коју су усташе мучиле. Италијани је спашавају и односе у своју пољску болницу н. 823 у Оточцу, где је настао овај снимак
Један одлучан корак у заштити Срба повлачи генерал Далмацо, 24. јуна 1941, наређујући својим јединицама да уђу дубоко на територију НДХ - око 50 километера од мора - и формирају ''провизорну линију контроле''. Ипак, злочини се не смањују чак ни пред очима Италијана, на пример у логору Слана на острву Паг. Италијани су дуго само бројали логораше одведене на острво, упоређујући бројеве са количином одношене хране (била је довољна само за усташку посаду). Када су крајем августа најзад заузели Паг, пронашли су масовну гробницу димензија 150 х 20 метара, процењујући да у њој има око 1.500 тела. Само током неколико последњих дана држања Пага, усташе су убиле око 3.000 логораша, бацајући их у море.
http://www5.picturepush.com/photo/a/11944068/img/11944068.jpg
Српски дечачић у италијанској војној болници у Обровцу. Рањен од усташа из ватреног оружја 3. августа 1941. у Србу
Већина италијанских извештаја говори да су убиства била свирепа. У извештају 2. армије од 26. септембра 1941, забележено је и ово: ''Книн. 2. августа је пронађен леш Србина из Стрмице коме су одсечени нос и брада и стављени му у уста. Дана 3. августа усташе су убиле ђакона цркве у истом селу, тако што су му секирама отвориле груди, извадиле му све органе и одсекли му руке. Још пет Срба, међу коијима једно дете и један старац од 70 година, усташе су убиле након што су их мучили, повадили су им очи и у очне дупље сипали со''.
http://www5.picturepush.com/photo/a/11944078/img/11944078.jpg
Жена и деца примају храну из италијанске војне кухиње
- - - - - - - - - -
Већ крајем маја 1941. Италијани јављају: ''Потврђена је вест да се у целој зони Срби организују за устанак''. Прве устаничке акције забележене су у Требињу, 31. маја, када је нападнуто неколико усташких станица. До краја маја 1941. ''устанак Срба у целој Далмацији и дуж граница са Херцеговином се распламсава'', пише Мила Михајловић. Усташе су нападнуте у Невесињу, у Ранковцима код Љубиња, у Гацком, Ливну и Босанској Крупи, где Хрвати траже помоћ од Италијана, али је не добијају. Крајем јуна устанак у Хереговини постаје општи.
Према извештају из Далмације од 24. јуна, ''многи Срби, избегли хапшењу и персекуцијама, лутају планином и оружају се''. У Далмацији, Лици и на југозападу Босне бележи се низ изолованих акција против усташа, али као почетак организованог устанка италијанска документа наводе 26. јул 1941. године (према четничким изворима, тога дана је код Оштреља постављена заседа хрватском официру који је требало да одобри масакр ухапшеника у Дрвару). Италијани даље кажу да је 2.000 устаника већ 27. јула овладало тереном између Дрвара, Грачаца и Книна, постављајући опсаду Грачаца. Друга колона је кренула ка Книну, а трећа ка Врлици. Домобрани су изашли пред другу колону, али су савладани код Трубара и Тишковца. Ујутру 28. јула Италијани ипак помажу Хрватима и враћају део територија, захваљујући чињеници што су устаници избегавали борбу са њима. ''Изгледа да четници хоће да избегну било коју активност која би навела нас, Италијане, на интервенцију'', записано је у извештају 6. армијског корпуса од 31. јула.
Један италијански официр донео је у своју команду писмо које му је предао устанички командант код Книна: ''Становништво Лике моли италијанску војску да моментално окупира целу зону, јер ми не можемо више да живимо од хрватског насиља. Чекамо вас као пријатељи. Становништво и четници''.
У међувремену, 29. јула, четници поново напредују дуж граница Далмације. Нападају Пађене и Очестово и разбијају Хрвате у долини Бутижнице код Книна. Увече тог дана хрватске војне и цивилне власти беже из Книна, масакрирајући још 13 Срба у затвору. Преостале Србе ослобађају Италијани, који притом разоружавају 60 усташа пресвучених у цивиле. Хрватске формације се враћају у Книн 31. јула, али им Италијани дају само цивилну власт. Наредних дана устаници нападају Книн, а Италијани покушавају да се поставе између њих и Хрвата. На притисак из Рима, цивилна власт у Книну се 9. августа предаје Хрватима, али се италијанска војска не повлачи.
Почетком августа Италијани процењују да се само између Книна и Дрниша налази 10.000 устаника. Зато Мусолини, на предлог гувернера Далмације Бастианинија, 13. августа наређује да се окупира цела демилитаризована зона, да се из ње ''избаце хрватске трупе'', да се сва власт у зони пренесе на Италијане и да се преговори о разграничењу са НДХ одложе на неодређено време.
Тих дана Италијани поново очекују да усташе дигну оружје на њих, али само накратко, до 18. августа, када четници односе још једну победу. Тога јутра, Хрвати су кренули на устанике у три колоне: из Грачаца под командом генерала Лукића, из Ловинца и из Удбина. Прве две колоне тешко су поражене код Брувна. Имале су 160 погинулих, међу којима је био и генерал Лукић, као и 20 рањених, од којих половина није преживела. Трећа колона прошла је још горе: имала је 200 погинулих. Устаници, под командом Пајице Омчикуса, нису поубијали заробљенике, већ су их испоручили Италијанима (Омчикус је касније командовао четничким пуком; мучки је убијен од комуниста, пре почетка грађанског рата).
Мила Михајловић закључује: ''По наређењу генерала Виториа Амброзиа, команданта 2. армије, до 5. септембра све усташе су беспоговорно морале да напусте демилитаризовану зону. То је уједно означило и крај - све до капитулације Италије 8. септембра 1943 - усташког масакра над Србима и Јеврејима у Лици и Далмацији''.
Окончање ове прве фазе италијанског деловања, у меморандуму италијанске владе из септембра 1945. описује се на следећи начин: ''Такве мере, заједно са заштитом и симпатијама италијанске војске према српско-православном становништву, произвеле су бес Хрвата и Немаца, а отвориле врата пријатељству између Италијана и Срба''.
Сем италијанских, о четницима као вођама устанка говоре и хрватска документа објављена у овој књизи. ''Срби су делом организовани у четнике'', стајало је у писму хрватског Министарства спољних послова Италијанима од 28. јула 1941. Четници се у писму помињу још два пута, док се паризани не помињу. У обраћању Италијанима од 31. јула, Министарство спољних послова НДХ као организаторе Срба у околини Бенковца помиње хотелијера Милана Дрчу и трговца Петра Јокића, а у Кистању једног ''бившег мајора''. На основу четничких извора знамо да је једини мајор у устаничким редовима био Бошко Рашета, који је командовао устаничким снагама до фебруара 1942. У истом извештају набраја се низ оружаних акција четника против усташа, док се за комунисте каже да ''агитују'' и да ''вежбају оружјем ноћу''.
Команда италијанског 6. армијског корпуса није уочила комунистичке јединице ни 20. августа 1941, када је послала следећи иѕвештај: ''Комунизам, истовремено са забрињавајућим јачањем пропаганде, увећао је терористичку активност разним саботажама широм територије... На могуће комунистичке акције упозоравају и у Далмацији, а нарочито у Сплиту. Устанак Срба четника има тенденцију ширења. Стижу вести о оружаним сукобима на северу и источно од Сарајева, код Бањалуке и, нешто мање јачине али зато ништа мањег значаја, у близини Карловца''.
Разуме се, комунисти су после рата све то окренули наглавачке, тврдећи ни мање ни више него да је устанак против тзв. Независне Државе Хрватске повела и организовала Комунистичка партија Хрватске! (''Слобода'', Чикаго, 10. јануар 2013.)
