Zeleo bih da zahvalim Ristobu i Fiseru sto su me povukli za kragnu. Ponovo sam razmisljao o temi i duhu u njenim okvirima, pa bih da krenem
iz pocetka.
Da li je bog stvorio coveka ili je covek stvorio boga?
Zasto se pri pokusaju da se na ovako jednostavno pitanje odgovori javljaju poteskoce? Zbog ateiste i obamrlosti uopste. Juce sam u ranijm jutarnjim casovima na RTS-u zatekao cak svesteno lice koje je govorilo o konzumentarizmu u odnosima vernik-duhovnik, u sta je i Danac u Bolesti na smrt, u poglavljima o Sokratu i grehu, pruzio jasniji uvid (da ne bih blebetao bez potrebe jer to je sporedna tema u mom izlaganju). Ukratko: dok god vernici, svaki za sebe, nisu vezani religioznoscu, vec ih kao skup odrzavaju obredi crkve, pa bi se istog casa raspali ako bi im neko dokazao da patrijarh u najstrozem hriscasnskom smislu nije hriscanin – dotle ce i ateista imati komsiluk sklon razvratu. Da ove sto me povukose za kragnu ne bih odbio od daljeg citanja, duh o kome govorim nije samo religiozni duh.
Ateista je u svoj prkos prema bogu uvukao antagonizam, a on je kao sto su fobije iracionalni strahovi, iracionalno potenciranje sukoba koje pomracuje svest, cak toliko da ateista ne razlikuje pojam sa pocetka pitanja od pojma na kraju. Ne razlikuje nametljivost Ovoga od nametljivosti ljudskog faktora, vec groznicavo gleda u neprijatelja (ali zato ne dize uzbunu kada mu se namece natcovek, sto je smesna okolnost). Postavimo stvari drugacije… Da li je: Nesto stvorilo coveka, ili je covek stvorio Sve? Ovde se ima u vidu da je Nesto takvo da je Sve. I razumnom bicu to ne bismo morali da objasnjavamo jer bi lako uvidelo supstancijalnu razliku izmedju pojmova cija je jedina nesreca u tome da su homonimi (onaj koji stvara, medjutim, nije identican stvorenome). Ukoliko ateista ni sada ne uvidja kakav je covek prcvoljak, mora biti da je lud.
I konacno do izrazaja dolazi Fiserova primedba o Krisni i Macku u cizmama. O onom pravom, o duhu! [koji mozda nije vecan, ali je pretpostavka vecnosti] Sporim doduse, da je istoricnost u kretanju religiozne individue nekorisna ukoliko je takva da namesto potcinjavanja iznova prevazilazi sebe (u veri). Kao kljinja sam u jednom sastavu napisao da ce me bog, smrt i kosmos zauvek muciti, zatim sam prisvojio antagone bale i verovao da sam duhovan koliko se to samo moze biti. A onda, zahvaljujuci Dekartu (za sta su mnogi koji su utirali stazu, pa i ja sam, takodje zasluzni) doziveo sebe kao kreaciju (prcvoljka, mozda najplemenitijeg porekla!
i kroz takvu pretpostavku duhovnosti filozofski receno: bremenitu anticipacijama, jos uvek toliko strasljivim da se haoticno tiskaju jedna uz drugu – imao predstavu vecnosti; i kada one same sebi budu postale prozracne i kada budu formirale duh, ukoliko se to dogodi, moci cu sebe da nazovem slobodnim covekom. U dokumentarcu iz astronomije, jedan je fizicar izrazio sumnju: “Samo se nadam da gravitaciju nismo ponovo pogresno shvatili.”; u svojoj nadi odlazim korak dalje i kazem: nadam se da cu ako sam sebe pogresno shvatio, to shvatiti.
Ergo, kraj izlaganja. Dva sata pisem ovo, malo pijem, malo zvirkam Utisak nedelje. Oduvek sam pri upoznavanju novih ljudi ili promenom sredine u tu sredinu ulazio kao kolerik. Napadno, il’ povucen u sebe, uvek mrsko-zucno. Vremenom sam naucio da kontrolisem taj prvi trenutak, ali jbg., pod dejstvom alkohola zaboravim da se setim. Ko ima nesto da primeti, nek primeti. Dacu sebi dan-dva da razmislim, pa, ko zna, mozda i dodjem na podforum. Uzasno mi nedostaje dijalog. Eto tako…
