BOG: da li je Bog stvorio covjeka, ili covjek Boga?

[Rafael1]

Feuerbach, Marx i Freud su smatrali, da nije Bog stvorio covjeka, nego da je covjek stvorio Boga. To je dijametralno oprecno tvrdnji iz Biblije, Postanak 1, 26, 27), gdje stoji napisano:

"I rece Bog: Nacinimo covjeka na svoju sliku, sebi slicna, da bude gospodar ribama morskim, pticama nebeskim i stoci-svoj zemlji- i svim gmizavcima sto puze po zemlji. Na svoju sliku stvori Bog covjeka, na sliku Bozju on ga stvori, musko i zensko stvori ih."

I jos slijedece:

"Jahve, Bog, napravi covjeka od praha zemaljskog i u nosnice mu udahne dah zivota. Tako postane covjek ziva dusa."

Nasi vrli filozofi i psiholozi su pogrijesili, jer Bog niti jest niti moze biti projekcija ljudskog duha, jer sve sto je moguce projicirati u nasem duhu, mora biti i u stvarnosti egzistentno, neovisno da li se tu radilo o objektima vanjskog ili unutrasnjeg svijeta.

Na drugoj strani, mnogi teolozi i filozofi, te matematicari i logicari su pokusali dokazati Boga, pa mi imamo tzv. ontoloske dokaze Boga iz pera A. od Canterbury-a, R. Descartesa, K. Gödela i mnogih drugih.
Kozmoloske dokaze od T. Akvinskoga i Plantinge.
Teleoloske dokaze od obje grupe.
Kant je pokusao te dokaze oboriti, a mnogi misle da mu je to i uspjelo.

Sto mislite: Da li mi ljudi mozemo dokazati Boga?
Ja sam sklon misljenju, da mi modernom znanstvenom metodom nismo u stanju dokazati Bozje postojanje, jer Bog je apsolutni Duh koji ne podlijeze relativnom svijetu. Naime, mi mozemo iskljucivo ono dokazati, iznad cega se sami svojom inteligencijom i razumom izdizemo.

Facit: Problem Bozje egzistencije nije izgubio na svojoj zanimljivosti od prapocetaka do danas. On i danas fascinira plejade filozofa i mislioca iz svih domena. Da li Bog jest? Ili nije?

 

[hypnotoad]

Evo iz dobre namere necu ulaziti ovde u raspravu sa tobom

 

[Vitez Koja]

Feuerbach, Marx i Freud su smatrali, da nije Bog stvorio covjeka, nego da je covjek stvorio Boga.

Tacno tako. Bog je nastao kao posledica ljudske primitivnosti, neznanja i nemogucnosti da objasni prirodne fenomene. Znaci, covek je stvorio boga.

Sto mislite: Da li mi ljudi mozemo dokazati Boga?

Ne mozemo dokazati. Nije moguce dokazati postojanje necega sto ne postoji. Bar ne postoji fizicki ali postoji, u nekom obliku, u glavama nekih ljudi.

 

[Selkhet]

Nasi vrli filozofi i psiholozi su pogrijesili, jer Bog niti jest niti moze biti projekcija ljudskog duha, jer sve sto je moguce projicirati u nasem duhu, mora biti i u stvarnosti egzistentno, neovisno da li se tu radilo o objektima vanjskog ili unutrasnjeg svijeta.

Znači li to da i leteće špageti čudovište postoji u stvarnosti?

 

[ranjeni Zoro]

od ove teme gori je samo koncert garavog sokaka na prvom..

 

[fisherman1]

Ova je tema prenaporna za mene-zahteva da izmislim nepostojeće i nemoguće...Na žalost ne mogu-slab sam za to -priznajem...
Obično postojanje bogova (zašto jedan bog-ne razumem?)ignorišem kao irelevantno jer bog očigledno nije sklon da
interveniše-tako da njegovo (ne)postojanje nema značaj...

 

[hakim bej]

Kada covek pocne da slika, postaje umetnik.
Da li je umetnik stvorio sliku ili je naslikana slika proizvela umetnika,?

Na pocetku vremena nije postojala ni slika ni umetnik. Stvarali su se uzajamno.

 

[oziman]

Извор религиозности јесте човекова немоћ пред силама природе, пред перспективом смрти и патњама које му прете у овом свету. Као одговор на то човек је прибегао оној психологији која га је водила и у детињству када је био исто тако немоћан и када је његов опстанак зависио од заштите родитеља који су у то време за њега били нешто као богови.

Сада, сусревши се поново са немоћи, али сада пред силама природе и самог живота, човек је прибегао поново том средству или пројекцији ауторитета родитеља коју зове „бог“,и која ће га пазити, која ће га волети, штитити од недаћа и обећавати рај и блаженства. Такође, да би слика била потпуна такође ће га и кажњавати батинама ако није послушан и добар.
Ето, то сада људи зову „вера“ . Умотавају у омоте духовности и метафизике иако у свему томе нека ни "м" од метафизике или праве духовности.

Права духовност нема везе са тиме. Она је заснована на метафизичким искуствима која превазилазе појавни свет и изван су како добра, тако и зла; којa задиру у трансцендентно и не могу се описивати речима.
До тога долазимо знањем а не пројекцијом неког ауторитета.

Дакле, неког чичу на небу о коме говоре цркве измислила је људска наивност и примитивизам. Док назовимо правог "бога" који нема везе са неким чичом ,са неком личношћу уопште, није нико измислио јер је тако нешто трансцендетно што значи недостпуно могућнсоти људског сазнања и свих његвоих категорија Не можемо рећи шта то јесте али можемо апсултуно рећи шта није.

Бог није:
Неки чича на небу који награђује сужње ако су му покорни а кажњава ако нису.

Бог јесте:
Оно што нам је филозофија разоткрила као трансценденто, као ствар по себи, као метафизичку вољу и то бисмо могли ето назвати и речју "бог" да та реч није толико запрљана наивним дечјим небулозама.

 

[fisherman1]

Бог јесте:
Оно што нам је филозофија разоткрила као трансценденто, као ствар по себи, као метафизичку вољу и то бисмо могли ето назвати и речју "бог" да та реч није толико запрљана наивним дечјим небулозама.

Postmoderna te vodi u nove svetove koje samo imaginacija može domišljati...Ne vidim da je to manje infantilno od bilo koje ideje bogova...
Svojstvo pete ,šeste,jedanajste dimenzije još nismo sebi predstavili,tek matematički,a pričali bi rado o svojim zaštitnicima...
Valja se osloboditi te psihičke napasti od težnje religioznom osećanju...
Pominjao sam na ovom pdf filozofsku potrebu umiranja u sebi i primer postupanja u tom pravcu N.Velimirovića koji je to, doduše,promišljao
u cilju sjedinjavanja (slično provajderskom-današnjim popularnim rečnikom predočeno)s Hristovom mišlju-s Hristom (mada to nije isto-samo
Nikolajev idealizam može izjednačiti...)...Tim misaonim činom je moguće delimićno i u konturama shvatiti "vreme" pre postojanja tj."večnost"
pre rođenja...
Takav duhovni projekat je izveo i Kasteneda,ali ga je ponovio poput šamana psihofizički u svom nestanku...
Onaj strah koji treba savladati -lakše se savlada savlađivanjem manjih strahova meditacijom do nirvane...Te vežbe imaju,po svetovnom shvatanju,
negativno dejstvo,ali ja sam svedok da otvaraju nove mogućnosti saznavanja o sebi i živim bićima ...Pri tome se iskustva razlikuju od Kastenedinih -
on je zanemario korelaciju...
Ipak-i dalje u tim iskustvima sile determinizma uobličavaju samo naše predfikcije...Tako se Nikolaj sjedinjuje s Hristom u svojoj bezmernoj ljubavi,
Kasteneda putuje u svoje višeslojne svetove,Oziman doživljava Arturovog zadremanog boga,a ja dostižem željena nova saznanja...Sve same
predfikcije,koje nisu više infantilne-jer su u pitanju odrasla deca...
Interesantno da Kastenedu nisu mnogo plašile sile haosa -i sam je bio u tom smislu preplavljen verom-verom u determinističke sile...
Malo se preveslao,ali nama (zasad)ostao taj izuzetan njegov eksperiment.

 

[JA KOJI JESAM]

Sama riječ 'BOG' ni po čemu ne predstavlja ono što želiš da dokažeš. Riječ 'BOG' (kao uostalom i sve druge riječi) je pojam stvoren razumom da bi jedan čovjek mogao ukazati drugom čovjeku na nešto postojeće u sebi. Svakako, činjenica da se o tome nečemu govori i stvaraju pojmovi dokaz je da 'to nešto' i postoji. Nemoguće je stvoriti pojam o nepostojećem. Čovjek, koji svojim razumom stvara pojmove, je fragment toga na što pojmovima pokušava da ukaže onom drugom čovjeku-fragmentu tog istog. Fragmenti...to su dokazi postojanja nečeg većeg, nečeg iz čega ti fragmenti postaju. Tako, čovjek je fragment prirode a priroda fragment univerzuma a niverzum fragment apsoluta. I sve dotle dok postoje fragmenti, dokaz je da oni pripadaju nečemu većem od sebe. Apsolut je JEDAN iz kojega svi fragmenti i njihova iskustva sebe proističu.

Ono što zbunjuje mnoge ljudske razume jeste pojam. Pojmovi nisu istine. Pojmovi su izvedeni iz iskustava. Iskustva su izvedena iz znanja, tačnije iz odnosa najmanje dva individualna znanja-o-sebi iz apsoluta. Znanja-o-sebi kao riječi koje pišem, opet su pojmoovi te stoga nekome će značiti jedno a drugome drugo. Zanja-o-sebi su nepromjenjive informacije iz kojih se kao duhovi uzdižu njihovi duplikati. Kroz duplikate postaje promjenjiva priroda. Zato i nije moguće uništiti i promijeniti apsolutnost tih informacija. Zato i život jeste vječan.

Ako još uvijek na taj skup informacija, apsolut, želimo prišiti riječ 'BOG', to niučemu neće promijeniti njegovu bit, postojanje. Apsolut ne može biti promijenjen niti samom riječju 'apsolut' niti pak riječju 'BOG'. I jedna i druga riječ su samo pojmovi koji imaju značenje. Preko značenja čovjekov razum pokušava da shvati suštinu svog postojanja kao i postojanja svega što jeste. To nikada neće uspjeti. Suština se ne može shvatiti kroz pojmove već kroz bitisanje (Ipak, pojmovi služe za razmjenu informacija putem projekcije ali takođe i da proizvedu znatiželju bića-koje-jesmo, jer jedino iz znatiželje može da se javi i traganje za istinom). U drugim riječima, ono za čim tragaš moraš da nađeš, da 'postaneš apsolut' (u ovom slučaju) da bi znao šta apsolut jeste. Ako hoćeš, u drugim riječima opet...moraš da 'postaneš 'BOG' da bi znao šta 'BOG' jeste. Ali u ovom slučaju i to, ta riječ 'postati' je paradoxalna, jer ne možeš da postaneš nešto iz čega si već postao. Tačnije je, moraš da se vratiš izvoru iz kojega sve postaje. Ti, čovjek, već jesi postajanje. Apsolut dakle postaje ti, svakog jednog trena. Razlika između tebe-čovjeka i tebe-apsoluta jeste u nepromjenjivosti znanja-o-sebi. Apsolut jeste sve odjenom u jednom i zauvijek takav i biva. Čovjek je fragment tog jednog, odvojen dupliciranjem individualnog znanja-o-sebi izvan apsoluta. Fragment jednog još uvijek jeste u jednom ali toga nije svjestan. Okean vode jeste voda. Kapljica vode u okeanu i izvan okeana jeste ista voda. 'BOG' je pojam, kao i aposlut ali ono što jeste iza pojmova kojima ih pokušavamo predstaviti dakako JESTE...nešto. To nešto jeste postojanje. Naše misli su samo prolazno postajanje načinjeno uzajamnim ukrštanjem i razmjenom fragmenata tog jednog.

Nikada i nikome nećeš dokazati postojanje tog jednog dok taj 'neko' (taj fragment jednog) ne doživi sebe nepromjenjivim jednim. To je moguće jedino pomijeranjem centra svjesnosti sa fragmenta na suštinu, na izvor. Kao što pomijeramo fokus naše pažnje sa objekata naše projektovane stvarnosti tako isto možemo pomjeriti našu pažnju sa jednog na drugi nivo svjesnosti (dimenzije) i na sam apsolut, kao svijest, iz kojega sve dimenzije postaju.

Dokaz?

Svako ko želi dokaz mora sam u sebi da ga pronađe.

 

[fisherman1]

Ova je tema prenaporna za mene-zahteva da izmislim nepostojeće i nemoguće...Na žalost ne mogu-slab sam za to -priznajem...
Obično postojanje bogova (zašto jedan bog-ne razumem?)ignorišem kao irelevantno jer bog očigledno nije sklon da
interveniše-tako da njegovo (ne)postojanje nema značaj...

Ovde,naravno,mislim na sedog čiču u orbiti koji ima šalter za molbe,žalbe i predstavke...

 

[JA KOJI JESAM]

Sve je dakle stvoreno iz jednog izvora. I riječi, pojmovi, iako stvoreni u razumima ljudi, uistinu su stvoreni iz jednog-sebe. Drugačije ne može. Riječi i pojmovi su samo pokušaji fragmentiranog jednog-sebe da dokaže sebi-fragmentu postojanje ili nepostojanje nečega izvan sebe-fragmenta. Fragmenti uistinu i nisu odvojeni od apsoluta. Uvijek su u istom jednom centru, u sebi. Ono što odvaja fragment od apsoluta jeste svjesnost, tj, fokus interesovanja (pažnja) jednog istog bića-koje-jesmo. Biće se dakle fokusira na sebe JEDNOG-apsolut (te tada jeste SVIJEST-o-sebi) ili pak na sebe-jednog-fragment (te tada jeste Svjesnost-o-sebi). I u jednom i u drugm slučaju, biće je isto. Centar je takođe jedan, isti. Ono što je različito jeste usmjerenje pažnje tog centra na određeni aspekat sebe.

 

[fisherman1]

Sve je dakle stvoreno iz jednog izvora. I riječi, pojmovi, iako stvoreni u razumima ljudi, uistinu su stvoreni iz jednog-sebe. Drugačije ne može. Riječi i pojmovi su samo pokušaji fragmentiranog jednog-sebe da dokaže sebi-fragmentu postojanje ili nepostojanje nečega izvan sebe-fragmenta. Fragmenti uistinu i nisu odvojeni od apsoluta. Uvijek su u istom jednom centru, u sebi. Ono što odvaja fragment od apsoluta jeste svjesnost, tj, fokus interesovanja (pažnja) jednog istog bića-koje-jesmo. Biće se dakle fokusira na sebe JEDNOG-apsolut (te tada jeste SVIJEST-o-sebi) ili pak na sebe-jednog-fragment (te tada jeste Svjesnost-o-sebi). I u jednom i u drugm slučaju, biće je isto. Centar je takođe jedan, isti. Ono što je različito jeste usmjerenje pažnje tog centra na određeni aspekat sebe.

Ti kažeš "fragmenti",a ja usvajam "fraktali"-to je determinisanje postojanja-ok...
Ali šta kažeš za sile haosa? Šta s njima?

 

[JA KOJI JESAM]

Ti kažeš "fragmenti",a ja usvajam "fraktali"-to je determinisanje postojanja-ok...
Ali šta kažeš za sile haosa? Šta s njima?

Haos nastaje 'odvajanjem' fragmenata iz i od jednog...što je iluzija. Niti jedan fragment se ne odvaja od jednog-apsoluta...NIKADA. Ono što se 'odvaja' jeste shvatanje, viđenje sebe kroz shvatanje, iz određene pozicije. Tako, ti-fišerman, kao fragment jednog, sebe shvataš po svojim iskustvenim spoznajama, dok ja-koji-jesam shvatam sebe gledajući sebe-fragment iz pozicije sebe-apsoluta. Zato JA JESAM i znam zašto i kako jesam. ...ali to ne mijenja istinu i o tebi...da i ti kao i ja JESI, samo toga, iz pozicije fragmenta, nisi svjestan.

Dakle, haos je tvorevina, kretanje nastalo usled 'totalnog' odvajanja svjesnosti od svijesti. To 'totalno' je opet uslovno, jer ne postoji niti jedan fragent apsoluta koji je izvan apsoluta. Apsolut, kao svijest, dopušta svakom jednom fragmentu da stvara sopstvenu stvarnost...jer i tako i tako stvarnost fragmenta je načinjena od ILUZIJE i ne može načiniti nikakve promjene onome što jeste, apsoluta. Prva iluzija je iluzija odvojenosti. Iz te iluzije nastaje i Iluzija haosa. I svaka iluzija ima moć samo dotle dok se pažnja, ili Centar interesovanja drži u ili na fragmentu, fragmentima. Jednom, a uvijek to 'jednom' dođe, i ne samo jednom već bezbroj puta...'jednom' dakle, kada se centar interesovanja bića-koje-jesmo pomjeri sa sebe-fragmenta na sebe-apsolut haos nestaje, instantno. Međutim, ono što je interesantno jeste, da biće zadržava slobodu izbora, te može, ako tako i hoće vratiti Centar pažnje na već stvoreni haos...i nastaviti da se doživljava kroz fragmente, nastojeći da kroz haos stvori red za kojeg u sebi ZNA da postoji. Apsolut jeste nepromjenivi red, harmonija.

Svjesnost i pažnja bića se danas mogu lako pokazati na primjeru kompjutera. Uzmimo primjer ekrana. U jednom trenutku, dakle dok je naše interesovanje na internetu, naš ekran nam pokazuje to mejsto na koje se koncentrišemo. Naša svjesnost dakle, je usmjerena na paramentre fragmenta stvarnosti a ekran pokazuje ono na što smo usmjerili našu pažnju, svjesnost. Kada odlučimo da našupažnju (interesovanje) pomjerimo sa interneta, recimo, na neki drugi program-mjesto u našem kompjuteru, mi ne mijenjamo ekran kompjutera već mijenjamo fokus našeg interesovanja a to se na istom ekranu pokazuje kao druga realnost, drugi program koji zauzima mjesto na tom istom ekranu. Eh, to ti je isto kao i biće...biće je jedno, bira šta hoće da iskusi a njegov ekran je Centar svjesnosti. U zavisnosti na usmjerenje interesovanja taj Centar-ekran nam i pokazuje širinu naših spoznaja.

 

[fisherman1]

Haos nastaje 'odvajanjem' fragmenata iz i od jednog...što je iluzija. Niti jedan fragment se ne odvaja od jednog-apsoluta...NIKADA. Ono što se 'odvaja' jeste shvatanje, viđenje sebe kroz shvatanje, iz određene pozicije. Tako, ti-fišerman, kao fragment jednog, sebe shvataš po svojim iskustvenim spoznajama, dok ja-koji-jesam shvatam sebe gledajući sebe-fragment iz pozicije sebe-apsoluta. Zato JA JESAM i znam zašto i kako jesam. ...ali to ne mijenja istinu i o tebi...da i ti kao i ja JESI, samo toga, iz pozicije fragmenta, nisi svjestan.

Dakle, haos je tvorevina, kretanje nastalo usled 'totalnog' odvajanja svjesnosti od svijesti. To 'totalno' je opet uslovno, jer ne postoji niti jedan fragent apsoluta koji je izvan apsoluta. Apsolut, kao svijest, dopušta svakom jednom fragmentu da stvara sopstvenu stvarnost...jer i tako i tako stvarnost fragmenta je načinjena od ILUZIJE i ne može načiniti nikakve promjene onome što jeste, apsoluta. Prva iluzija je iluzija odvojenosti. Iz te iluzije nastaje i Iluzija haosa. I svaka iluzija ima moć samo dotle dok se pažnja, ili Centar interesovanja drži u ili na fragmentu, fragmentima. Jednom, a uvijek to 'jednom' dođe, i ne samo jednom već bezbroj puta...'jednom' dakle, kada se centar interesovanja bića-koje-jesmo pomjeri sa sebe-fragmenta na sebe-apsolut haos nestaje, instantno. Međutim, ono što je interesantno jeste, da biće zadržava slobodu izbora, te može, ako tako i hoće vratiti Centar pažnje na već stvoreni haos...i nastaviti da se doživljava kroz fragmente, nastojeći da kroz haos stvori red za kojeg u sebi ZNA da postoji. Apsolut jeste nepromjenivi red, harmonija.

Svjesnost i pažnja bića se danas mogu lako pokazati na primjeru kompjutera. Uzmimo primjer ekrana. U jednom trenutku, dakle dok je naše interesovanje na internetu, naš ekran nam pokazuje to mejsto na koje se koncentrišemo. Naša svjesnost dakle, je usmjerena na paramentre fragmenta stvarnosti a ekran pokazuje ono na što smo usmjerili našu pažnju, svjesnost. Kada odlučimo da našupažnju (interesovanje) pomjerimo sa interneta, recimo, na neki drugi program-mjesto u našem kompjuteru, mi ne mijenjamo ekran kompjutera već mijenjamo fokus našeg interesovanja a to se na istom ekranu pokazuje kao druga realnost, drugi program koji zauzima mjesto na tom istom ekranu. Eh, to ti je isto kao i biće...biće je jedno, bira šta hoće da iskusi a njegov ekran je Centar svjesnosti. U zavisnosti na usmjerenje interesovanja taj Centar-ekran nam i pokazuje širinu naših spoznaja.

Kako onda tumačiš to da je haotičnost izražena kompleksno u inverznom postojanju-uređen sistem? ? ?

 

[JA KOJI JESAM]

Kako onda tumačiš to da je haotičnost izražena kompleksno u inverznom postojanju-uređen sistem? ? ?

Jednostavno. To sam već naveo i gore. Univerzum, za razliku od apsoluta jeste fragment apsoluta. Karakteristika ovog fregmenta jeste da kroz jedno znanje-o-sebi projektuje sva ostala znanja-o-sebi iz apsoluta. Tako dakle, čini i svako jedno znanje-o-sebi iz apsoluta i postaju jedan zasebni individualni univerzum. Svaki univerzum je uređeno stanje, stanje reda, bazirano na uređenosti apsoluta. Međutim, razlika izmeđi univerzuma i apsoluta je očita: apsolut je SVE ODJEDNOM U JEDNOM-nepromjenjivom sebi dok je univerzum sve odjednom KROZ jedno znanje-o-sebi izvan te jednine apsoluta. Kroz to jedno znanje-o-sebi, kao što rekoh sva ostala znanja-o-sebi se projektuju i postaju iskustva sebe unutar cjelokupnog iskustva univerzuma. U univerzumu dakle, sve ima prizvuk jednog znanja-o-sebi kroz koje se sva ostala znanja-o-sebi projektuju. Red je dakle na nivou UMA a haos je nered na nivou individualnog RAZ-Uma.

Vraćam se opet na ona objašnjenja koja sam jednom postavio o UMU i RAZ-Umu. U Umu vlada red jer ništa se ne može desiti bez znanja tog jednog-centralnog znanja-o-sebi koje omogućava svako postajanje unutar sebe, KROZ sebe. Međutim, Um dozvoljava svakom jednom znanju-o-sebi koje je prisutno u projekciji iskustva kroz njegov Centar, da ga (Um) koristi kao svoj. To je ista ona iluzija koju je apsolut stvorio sebi kad je dozvolio i omogućio 'odvajanje individualnih znanja-o-sebi od sebe. To se nikada ne dešava u apsolutu. To se takođe, po ugledu i znanju-o-sebi apsolutu, ne dešava niti ni u jednom univerzumu. Odvajanje je iluzorno. Odvajanje se dešava na nivou svjesnosti, jer kad jedno znanje-o-sebi koje se projektuje kroz UM jednog univerzuma poželi da iskusi sebe u odnosu na neko drugo znanje-o-sebi unutar istog univerzuma, ono MORA da koristi taj Centar, taj UM, koji uistinu definiše i karakteriše jedan univerzum. Naš univerzum, u kojemu razmjenjujemo, individualna znanja-o-sebi je univerzum svjestlosti. Kao takav, on, univerzalni UM-Svjetlost, svakom jednom znanju-o-sebi omogućava da sebe doživi kroz svjetlost. Tako, u njemu, univerzumu, nastaju fragmenti svjetlosti a zašto? Jednostavno zato što svako jedno znanje-o-sebi postaje centar svog svjetlosnog iskustva. Univerzum dozvoljava svakom tom jednom fragmentu da po svojoj želji TRAŽI druge fragmente i da doživljava sebe u odnosu na njih..ali nikad izvan njega-svjetlosti. Da li vidiš tu uređenost? Dakle, ako gledamo na uređenost ovog univerzuma: sve je svjetlo. Ako gledamo na univerzum kao apsolutni izraz znanja-o-sebi-svjetlosti, onda moramo znati da je sve u perfektnom redu. Sve je Svjetlost. Univerum postoji u perfektnoj harmoniji. Njegova harmonija se ogleda u svjetlu. Haos, kao nered, kao nastojanje da se razbije harmonija svjetla ovog univerzuma, je ILUZIJA. Zašto? Zato što haos nastaje fragmentiranjem nečega, te se iz svjesnosti fragmenta stvara iluzija posjeduje i moć nad nečim. Međutim moć fragmenta je usko povezana sa balanskom Univerzuma. Svako pitanje dobija i svoj odgovor...kroz svjetlo. Stoga, kad se fragment unutar univerzuma odvoji od univerzalne svjesnosti, jendog, taj fragment počinje raditi protiv harmonije. Upravo to je iluzija u centru tog fragmenta, jer ne shvata da postavljajući uslove stvara i posledice. Samim tim Iluzija živi ali harmonija univerzuma ne prestaje da biva. SVE JE SVJETLOST. Unutar te svjetlosti univerzuma instantno pronalazi perfektan odgovor svakom pitanju, jer se sve dešava KROZ njega, kroz njegov UM. Univerzum stvara balans tom nebalansiranom jednom-fragmentu, te se haos odvija samo u iluziji koju taj fragment doživljava svojom. I naravno, u zavisnosti od toga koliko je fragmenata uključeno u iskustvo haosa, univerzum ih sve odjednom povezuje u jedan. Kroz tu vezu, oni su sebi stvorili uslove u kojima moraju da se bore za 'život' tj, opstanak unutar svjetlosnog univerzuma. Univerzum pri tome nije izgubio NIŠTA. SVE JE JOŠ UVIJEK SVJETLOST. Balans je dakle uspostavljen, a univerzum zna da njegova svjetlost ne može biti uništena haosom jednog ili mnoštva fragmenata koji kroz tu istu njegovu svjetlost doživljavaju sopstveni košmar. Zato, i čovjek, kao posledica sopstvenog haosa teži ka samouništenju, što ni u čemu neće promijeniti harmoniju postojanja SVJETLOSTI. Svjetlost će opet, po ko zna koji put, omogućiti jednom znanju-o-sebi-čovjeku da postane svjetlosni fragment i da svoju priču ponovo počne iz početka.

U čitavoj priči ovog svjetlosnog univerzuma interesantna je priča HRISTA. Hrist predstavlja univerzalno znanje koje sebe drži postojećim u najbližim dimenzijama oko samog CENTRA univerzuma. Kao takvo, to znanje-o-sebi, taj skup svih znanja-o-sebi emituje sebe svim drugim individiualnim fragmentiranim dijelovima svjetlosti potsjećajući ih (vibracijom) na sopstvenu svjetlosnu suštinu, pa i na sam apsolut. Hrist, međutim NIJE apsolut. Hrist je univerzalno znanje-o-sebi-SVJETLOSTI. Kao takvo znanje-o-sebi izraslo je iz samog univerzalnog Uma, koji je apsolutno znanje-o-sebi kroz sebe preveo u SVJETLOST.

 

[fisherman1]

Govorim o haosu koji izaziva entropija ...S a više energije na nižu u tendenciji rasipanja,razdvajanja...Jednom ka d krene čestica da putuje od središta neke galaksije
i nema šta da je zaustavi,nastavlja svoj put prateći širenje svemira...
Nema više ,a nije ni imala veze s nama...

 

[Rafael1]

Tacno tako. Bog je nastao kao posledica ljudske primitivnosti, neznanja i nemogucnosti da objasni prirodne fenomene. Znaci, covek je stvorio boga.

Ova vrsta psihologiziranja nije svrsishodna, dapace ona je stetna po razum, jer psihologija nije u stanju nista, ama bas nista reci o Bogu. TOCKA!
Naime, Freud je rekao, da je religija kolektivna neuroza.

Ako zelimo slijediti njegovu argumentaciju, onda bi ateizam bio teska psihopatologija, psihoticno stanje ili shizofrenija. Zasto? Pa iz jednostavnog razloga, jer ateisti nijecu realnost, imaju strah od autoriteta i nisu sposobni za socijalne vze. A to onda nebi bilo odvise normalno! Da li me razumijes?

Ne mozemo dokazati. Nije moguce dokazati postojanje necega sto ne postoji. Bar ne postoji fizicki ali postoji, u nekom obliku, u glavama nekih ljudi.

Ako je veoma tesko dokazati ono sto postoji, koliko je teze dokazati ono sto ne postoji. Tu bi se mogli sloziti. Medjutim, ako mislis racionalno i logicno, onda moras doci do zakljucka, da za postojanje Boga kao nuznog Entiteta imamo bolje argumente, nego za ne postojanje, jer tu mi nemamo nikakvih racionalnih argumenata.

Pogledaj univerzum. Da li je nastao sam iz sebe i po sebi? Pitaj ga? I sam vidis, da neces dobiti nikakvog odgovora, jer mi ljudi smo najrazvijenija bica u nasem poznatom univerzumu i mi nismo kreatori univerzuma niti njegovih zakona. A ako se zakoni i univerzum nisu u stanju sami objasniti, onda mi moramo traziti objasnjenja van univerzuma. Svaki zakon ima svoga zakonodavca. Zato univerzum ne moze biti vjecan. Osim toga, ovu moju argumentaciju podupire i moderna kozmologija i astrofizika. Neurofiziologija kaze, da nas mozak kreira nasu stvarnost, odnosno svijet, univerzum. Otvorimo lubanju i pogledajmo mozak ili snimimo PET- slike i vidjet cemo, da se tamo nista ne kreira, sto nebi bilo vec tamo. Mi shvacamo, da nismo stvorili svoj mozak koji upravo gledamo na OP- stolu ili u PET- slici. Ako bi prvotna tvrdnja bila istinita, onda bi morao nas mozak postojati prije nas kako bi nas kreirao iz nicega. A to je apsurdna pomisa.

 

[Rafael1]

Tacno tako. Bog je nastao kao posledica ljudske primitivnosti, neznanja i nemogucnosti da objasni prirodne fenomene. Znaci, covek je stvorio boga.

Ova vrsta psihologiziranja nije svrsishodna, dapace ona je stetna po razum, jer psihologija nije u stanju nista, ama bas nista reci o Bogu. TOCKA!
Naime, Freud je rekao, da je religija kolektivna neuroza.

Ako zelimo slijediti njegovu argumentaciju, onda bi ateizam bio teska psihopatologija, psihoticno stanje ili shizofrenija. Zasto? Pa iz jednostavnog razloga, jer nijecu realnost, imaju strah od autoriteta i nisu sposobni za socijalne veze. A to onda nebi bilo odvise normalno! Da li me razumijes?

Ne mozemo dokazati. Nije moguce dokazati postojanje necega sto ne postoji. Bar ne postoji fizicki ali postoji, u nekom obliku, u glavama nekih ljudi.

Ako je veoma tesko dokazati ono sto postoji, koliko je teze dokazati ono sto ne postoji. Tu bi se mogli sloziti. Medjutim, ako mislis racionalno i logicno, onda moras doci do zakljucka, da za postojanje Boga kao nuznog Entiteta imamo bolje argumente, nego za ne postojanje, jer tu mi nemamo nikakvih racionalnih argumenata.

Pogledaj univerzum. Da li je nastao sam iz sebe i po sebi? Pitaj ga? I sam vidis, da neces dobiti nikakvog odgovora, jer mi ljudi smo najrazvijenija bica u nasem poznatom univerzumu i mi nismo kreatori univerzuma niti njegovih zakona. A ako se zakoni i univerzum nisu u stanju sami objasniti, onda mi moramo traziti objasnjenja van univerzuma. Svaki zakon ima svoga zakonodavca. Zato univerzum ne moze biti vjecan. Osim toga, ovu moju argumentaciju podupire i moderna kozmologija i astrofizika. Neurofiziologija kaze, da nas mozak kreira nasu stvarnost, odnosno svijet, univerzum. Otvorimo lubanju i pogledajmo mozak ili snimimo PET- slike i vidjet cemo, da se tamo nista ne kreira, sto nebi bilo vec tamo. Mi shvacamo, da nismo stvorili svoj mozak koji upravo gledamo na OP- stolu ili u PET- slici. Ako bi prvotna tvrdnja bila istinita, onda bi morao nas mozak postojati prije nas kako bi nas kreirao iz nicega. A to je apsurdna pomisao.

 

[Rafael1]

Ova je tema prenaporna za mene-zahteva da izmislim nepostojeće i nemoguće...Na žalost ne mogu-slab sam za to -priznajem...
Obično postojanje bogova (zašto jedan bog-ne razumem?)ignorišem kao irelevantno jer bog očigledno nije sklon da
interveniše-tako da njegovo (ne)postojanje nema značaj...

Kako bi bilo da odvagnes za i protiv Boga?
Odakle ovaj svijet?
Odakle zivot u njemu?
Za pocetak bi ovo bilo dovoljno. Pokusaj odgovoriti na ova ptanja.

 

[gost 305754]

Jednostavno. To sam već naveo i gore. Univerzum, za razliku od apsoluta jeste fragment apsoluta. Karakteristika ovog fregmenta jeste da kroz jedno znanje-o-sebi projektuje sva ostala znanja-o-sebi iz apsoluta. Tako dakle, čini i svako jedno znanje-o-sebi iz apsoluta i postaju jedan zasebni individualni univerzum. Svaki univerzum je uređeno stanje, stanje reda, bazirano na uređenosti apsoluta. Međutim, razlika izmeđi univerzuma i apsoluta je očita: apsolut je SVE ODJEDNOM U JEDNOM-nepromjenjivom sebi dok je univerzum sve odjednom KROZ jedno znanje-o-sebi izvan te jednine apsoluta. Kroz to jedno znanje-o-sebi, kao što rekoh sva ostala znanja-o-sebi se projektuju i postaju iskustva sebe unutar cjelokupnog iskustva univerzuma. U univerzumu dakle, sve ima prizvuk jednog znanja-o-sebi kroz koje se sva ostala znanja-o-sebi projektuju. Red je dakle na nivou UMA a haos je nered na nivou individualnog RAZ-Uma.

Vraćam se opet na ona objašnjenja koja sam jednom postavio o UMU i RAZ-Umu. U Umu vlada red jer ništa se ne može desiti bez znanja tog jednog-centralnog znanja-o-sebi koje omogućava svako postajanje unutar sebe, KROZ sebe. Međutim, Um dozvoljava svakom jednom znanju-o-sebi koje je prisutno u projekciji iskustva kroz njegov Centar, da ga (Um) koristi kao svoj. To je ista ona iluzija koju je apsolut stvorio sebi kad je dozvolio i omogućio 'odvajanje individualnih znanja-o-sebi od sebe. To se nikada ne dešava u apsolutu. To se takođe, po ugledu i znanju-o-sebi apsolutu, ne dešava niti ni u jednom univerzumu. Odvajanje je iluzorno. Odvajanje se dešava na nivou svjesnosti, jer kad jedno znanje-o-sebi koje se projektuje kroz UM jednog univerzuma poželi da iskusi sebe u odnosu na neko drugo znanje-o-sebi unutar istog univerzuma, ono MORA da koristi taj Centar, taj UM, koji uistinu definiše i karakteriše jedan univerzum. Naš univerzum, u kojemu razmjenjujemo, individualna znanja-o-sebi je univerzum svjestlosti. Kao takav, on, univerzalni UM-Svjetlost, svakom jednom znanju-o-sebi omogućava da sebe doživi kroz svjetlost. Tako, u njemu, univerzumu, nastaju fragmenti svjetlosti a zašto? Jednostavno zato što svako jedno znanje-o-sebi postaje centar svog svjetlosnog iskustva. Univerzum dozvoljava svakom tom jednom fragmentu da po svojoj želji TRAŽI druge fragmente i da doživljava sebe u odnosu na njih..ali nikad izvan njega-svjetlosti. Da li vidiš tu uređenost? Dakle, ako gledamo na uređenost ovog univerzuma: sve je svjetlo. Ako gledamo na univerzum kao apsolutni izraz znanja-o-sebi-svjetlosti, onda moramo znati da je sve u perfektnom redu. Sve je Svjetlost. Univerum postoji u perfektnoj harmoniji. Njegova harmonija se ogleda u svjetlu. Haos, kao nered, kao nastojanje da se razbije harmonija svjetla ovog univerzuma, je ILUZIJA. Zašto? Zato što haos nastaje fragmentiranjem nečega, te se iz svjesnosti fragmenta stvara iluzija posjeduje i moć nad nečim. Međutim moć fragmenta je usko povezana sa balanskom Univerzuma. Svako pitanje dobija i svoj odgovor...kroz svjetlo. Stoga, kad se fragment unutar univerzuma odvoji od univerzalne svjesnosti, jendog, taj fragment počinje raditi protiv harmonije. Upravo to je iluzija u centru tog fragmenta, jer ne shvata da postavljajući uslove stvara i posledice. Samim tim Iluzija živi ali harmonija univerzuma ne prestaje da biva. SVE JE SVJETLOST. Unutar te svjetlosti univerzuma instantno pronalazi perfektan odgovor svakom pitanju, jer se sve dešava KROZ njega, kroz njegov UM. Univerzum stvara balans tom nebalansiranom jednom-fragmentu, te se haos odvija samo u iluziji koju taj fragment doživljava svojom. I naravno, u zavisnosti od toga koliko je fragmenata uključeno u iskustvo haosa, univerzum ih sve odjednom povezuje u jedan. Kroz tu vezu, oni su sebi stvorili uslove u kojima moraju da se bore za 'život' tj, opstanak unutar svjetlosnog univerzuma. Univerzum pri tome nije izgubio NIŠTA. SVE JE JOŠ UVIJEK SVJETLOST. Balans je dakle uspostavljen, a univerzum zna da njegova svjetlost ne može biti uništena haosom jednog ili mnoštva fragmenata koji kroz tu istu njegovu svjetlost doživljavaju sopstveni košmar. Zato, i čovjek, kao posledica sopstvenog haosa teži ka samouništenju, što ni u čemu neće promijeniti harmoniju postojanja SVJETLOSTI. Svjetlost će opet, po ko zna koji put, omogućiti jednom znanju-o-sebi-čovjeku da postane svjetlosni fragment i da svoju priču ponovo počne iz početka.

U čitavoj priči ovog svjetlosnog univerzuma interesantna je priča HRISTA. Hrist predstavlja univerzalno znanje koje sebe drži postojećim u najbližim dimenzijama oko samog CENTRA univerzuma. Kao takvo, to znanje-o-sebi, taj skup svih znanja-o-sebi emituje sebe svim drugim individiualnim fragmentiranim dijelovima svjetlosti potsjećajući ih (vibracijom) na sopstvenu svjetlosnu suštinu, pa i na sam apsolut. Hrist, međutim NIJE apsolut. Hrist je univerzalno znanje-o-sebi-SVJETLOSTI. Kao takvo znanje-o-sebi izraslo je iz samog univerzalnog Uma, koji je apsolutno znanje-o-sebi kroz sebe preveo u SVJETLOST.

covek nije ni svetlost,ni fragment svetlosti,niti neka bezlicna sila o kojoj ti pises..covek je licnost,individua..stvorena po bozjem duhovnom oblicju...

 

[alim]

.. bog čovjeka ..

 

[Nez]

...čovjek je Bog je čovjek...

 

[alim]

.. koji čovjek .. ?

 

[Rafael1]

Sama riječ 'BOG' ni po čemu ne predstavlja ono što želiš da dokažeš. Riječ 'BOG' (kao uostalom i sve druge riječi) je pojam stvoren razumom da bi jedan čovjek mogao ukazati drugom čovjeku na nešto postojeće u sebi. Svakako, činjenica da se o tome nečemu govori i stvaraju pojmovi dokaz je da 'to nešto' i postoji. Nemoguće je stvoriti pojam o nepostojećem. Čovjek, koji svojim razumom stvara pojmove, je fragment toga na što pojmovima pokušava da ukaže onom drugom čovjeku-fragmentu tog istog. Fragmenti...to su dokazi postojanja nečeg većeg, nečeg iz čega ti fragmenti postaju. Tako, čovjek je fragment prirode a priroda fragment univerzuma a niverzum fragment apsoluta. I sve dotle dok postoje fragmenti, dokaz je da oni pripadaju nečemu većem od sebe. Apsolut je JEDAN iz kojega svi fragmenti i njihova iskustva sebe proističu.

Pojam Bog nije suvisan u ovoj diskusiji kao niti u RL. Mi ljudi smo dali jednom Apsolutnom Entitetu ime BOG. Mi ga mozemo i drugacije titulirati, ali nista nece promijenuti njegovu Bit i znacenje. Medjutim, ovaj stil argumentacije poznajem odnekuda, i ako se ne radi o diskutantu "Ljubo", onda sam na krivom putu. Ali pustimo sada identificiranja i vratimo se nasoj temi. Tvoja gornja argumentacija je inkozistentna, jer zelis prikazati jedan APSOLUTUM, dakle jedan apsolutni Entitet, koji bi bio fraktalnog ili fragmentarnog karaktera, a to onda obara ovaj pojam APSOLUTUM. Zasto? Pa iz jednostavnog racionalnog zakljucivanja, nista ne moze biti istovremeno savrseni entitet i nesavrseni entitet. Apsolutumu se ne moze nista niti dodati niti oduzeti, jer ako bi to mogli ciniti, onda to nebi bio APSOLUTUM. Partikuliranje podrazumijeva nesavrsenost i nesveobuhvatnost.

Ono što zbunjuje mnoge ljudske razume jeste pojam. Pojmovi nisu istine. Pojmovi su izvedeni iz iskustava. Iskustva su izvedena iz znanja, tačnije iz odnosa najmanje dva individualna znanja-o-sebi iz apsoluta. Znanja-o-sebi kao riječi koje pišem, opet su pojmoovi te stoga nekome će značiti jedno a drugome drugo. Zanja-o-sebi su nepromjenjive informacije iz kojih se kao duhovi uzdižu njihovi duplikati. Kroz duplikate postaje promjenjiva priroda. Zato i nije moguće uništiti i promijeniti apsolutnost tih informacija. Zato i život jeste vječan.

I ovdje mi imamo kontradikcije i samo kontradikcije. Naime, ako se sluzis platonizmima o tzv. svijetu ideja, onda ti ides u vode dualnosti, u vode Demiurga, koji kreira iz kaosa i u vode apsolutnog Dobra, koji je uzrok svemu i samom sebi, a to je onda identifikacija APSOLUTUMA sa kreacijom vlastitog partikularizma, sto je opet nemoguc poduhvat, jer time Apsolutum postaje nesavrseni Entitet.. Nesto sto je istovremeno identicno sa samim sobom i po sebi i sa svojom kreacijom, predstavlja contradictio in adiecto. Naime, da se posluzim matematickim rjecnikom: nesto sto predstavlja skup svih skupova, nije Cantorov transfinitni Entitet, jer taj isti je nesto neshvatljivo. APSOLUTUM nije " Skup svih skupova" po matematickoj definiciji, jer bi onda trebao obuhvatiti i samog sebe, a to bi bila kontradikcija, nego se radi o transfinitnom Entitetu koji je jedinstvo, i ne moze mu se nista ni dodati niti oduzeti, a da bi ostao APSOLUTUM. To da je zivot u univerzumu neunistiv i neprolazan, ne znaci da je i vjecan, jer zivot je morao imati svoj pocetak i time je ogranicen pocetnim polom. Medjutim, da je POSTOJANJE , dakle APSOLUTUM vjecni Entitet, to je u redu, jer iskljucivo od Egzistencije moze doci egzistencija, buduci je vjecna Egzistencija sam APSOLUTUM.

Ako još uvijek na taj skup informacija, apsolut, želimo prišiti riječ 'BOG', to niučemu neće promijeniti njegovu bit, postojanje. Apsolut ne može biti promijenjen niti samom riječju 'apsolut' niti pak riječju 'BOG'. I jedna i druga riječ su samo pojmovi koji imaju značenje. Preko značenja čovjekov razum pokušava da shvati suštinu svog postojanja kao i postojanja svega što jeste. To nikada neće uspjeti. Suština se ne može shvatiti kroz pojmove već kroz bitisanje (Ipak, pojmovi služe za razmjenu informacija putem projekcije ali takođe i da proizvedu znatiželju bića-koje-jesmo, jer jedino iz znatiželje može da se javi i traganje za istinom).

Potpuno d´accord!

U drugim riječima, ono za čim tragaš moraš da nađeš, da 'postaneš apsolut' (u ovom slučaju) da bi znao šta apsolut jeste. Ako hoćeš, u drugim riječima opet...moraš da 'postaneš 'BOG' da bi znao šta 'BOG' jeste. Ali u ovom slučaju i to, ta riječ 'postati' je paradoxalna, jer ne možeš da postaneš nešto iz čega si već postao. Tačnije je, moraš da se vratiš izvoru iz kojega sve postaje. Ti, čovjek, već jesi postajanje. Apsolut dakle postaje ti, svakog jednog trena. Razlika između tebe-čovjeka i tebe-apsoluta jeste u nepromjenjivosti znanja-o-sebi. Apsolut jeste sve odjenom u jednom i zauvijek takav i biva. Čovjek je fragment tog jednog, odvojen dupliciranjem individualnog znanja-o-sebi izvan apsoluta. Fragment jednog još uvijek jeste u jednom ali toga nije svjestan. Okean vode jeste voda. Kapljica vode u okeanu i izvan okeana jeste ista voda. 'BOG' je pojam, kao i aposlut ali ono što jeste iza pojmova kojima ih pokušavamo predstaviti dakako JESTE...nešto. To nešto jeste postojanje. Naše misli su samo prolazno postajanje načinjeno uzajamnim ukrštanjem i razmjenom fragmenata tog jednog.

Ovdje mi imamo obicni "Samelzurij" istocnjackih filozofija, koje nisu potpuno shvacene, a nisu niti ispravne. Mjesavina iluzija i istovjetnosti u panteistickom ili politeistickom miljeu predstavlja introspektivnu misticku spoznaju, koja je nedefinirana, nedokaziva i ne-preispitiva. Ponovno se javlja problem djelivosti i cjeline, a sve se zeli identificirati kao istovjetno i identicno jedno drugom, a to je kontradiktorno.

Nikada i nikome nećeš dokazati postojanje tog jednog dok taj 'neko' (taj fragment jednog) ne doživi sebe nepromjenjivim jednim. To je moguće jedino pomijeranjem centra svjesnosti sa fragmenta na suštinu, na izvor. Kao što pomijeramo fokus naše pažnje sa objekata naše projektovane stvarnosti tako isto možemo pomjeriti našu pažnju sa jednog na drugi nivo svjesnosti (dimenzije) i na sam apsolut, kao svijest, iz kojega sve dimenzije postaju.

Pa ipak je ovo argumentacija gospodina "Ljube". Univerzum i fragmenti nisu jedno te isto, jer cjelina je veca od skupa njegovih sastojaka. Istovremeno mogu ustvrditi, da ni APSOLUTUM i univerzum nisu jedno te isto, jer bi to bila nesavrsenost. Apsolutum bi podlegao relativnosti, a univerzum bi bio izdignut u sferu njegova identiteta, a to je opet nesavrsenost.