Imala sam 16 kada je komšija, slikar, tražio od moje majke dozvolu da uradi moj portret.
On je imao preko četrdeset, bio već poznat, oženjen takođe poznatom umetnicom, otac troje dece. Važio je za boema i - švalera.
Mama, inače vrlo zaštitnički nastrojena, pitala me je da li to želim ... i obazrivo mi predočila mogućnost da će on pokušati da me zavede.
Mene u početku uopšte nije interesovao njegov predlog, ali sam, posle par dana, počela da razmišljam zbog čega je baš mene odabrao. Sa šesnaest ego može da skoči preko noći do neslućenih razmera ... pa sam fantazirala o budućnosti u kojoj ću, eto, baš ja doprineti da jedan umetnik postane još poznatiji. Ali, u suštini, moj najjači motiv bio je odgovor na pitanje ZAŠTO, zašto je odabrao mene. Naravno, on je za mene bio čika, tj. Gospodin Slikar; niti sam uočavala njegovu mušku privlačnost, niti mi je padalo na pamet da pristanem na bilo šta osim na poziranje za portret.
Gospodin Slikar nije imao nikakve seksualne aspiracije prema meni. Povremeno bi me nameštao za poziranje ali, kad god bi mi dotakao lice, činio je to vrlo nežno, kao da sam predmet od porcelana ili kristala pa se plaši da ću se i od dodira razbiti. Shvatila sam da nema opasnosti: ja sam za njega samo neko, tj. nešto, što će on, na svoj način, preoblikovati i na platnu mi udahnuti drugi život.
I da ne dužim ... poziranje je trajalo i trajalo, danima. On jedva da bi progovorio, a ja sam naučila da, u toku sati kada sam pozirala, u mislima budem negde drugde. Nije loše iskustvo, razvija samodisciplinu. U stvari, bili smo odsutni oboje: ja van ateljea, na oblacima, na letovanju ili sa dečkom u diskoteci, a on ko zna gde, takođe prisutan samo fizički.
U njegov atelje stalno je dolazio bujuk devojaka i žena. Čisto sumnjam da su mu sve bile modeli. Ali, kada bi neka došla pre zakazanog vremena, on nije pokazivao ni najmanji znak interesa; ni dobar dan ne bi kazao ... Bila sam njegova zvezda sve dok sam sedela na toj stolici za poziranje. Čim bi moje vreme isteklo, on bi prestao da me primećuje. I evo šta sam tada zapisala u dnevniku: "Dok slika, kao da je pijan ili drogiran. Ništa ne govori, ali su mu izrazi lica vrlo rečiti. Posle deluje još čudnije: istovremeno iscrpljeno i ozareno. I mislim (ne znam koliko je to moguće) da je zaljubljen u sve žene koje mu dolaze. Gleda ih s obožavanjem."
Sad znam da je on, jednostavno, bio srećan. Ispunjen, nadahnut. Obožavanje koje sam primetila rezultat je njegovog zadovoljstva sopstvenim učinkom. Tolika količina pozitivne energije, nastale tokom stvaranja, prosto je kipila i morala da se preliva. Sve te žene, uračunavajući i moju šesnaestogodišnju malenkost, bile su njegove muze. Kada je muza ona prava, onda je umetnik nadahnut, plodonosan i srećan,
i voli ceo svet. Ali muza je samo podsticaj za ono što čovek/umetnik nosi zakopano duboko u sebi; ona je inspiracija inspiracije, neko ko pokrene zamajac, a zamajac će dalje vitlati shodno intenzitetu osećanja i potrebe da se to osećanje otelotvori.
Da li sam ja zaista bila muza njegovom osećanju ljubavi? Ko je tu kome muza?
Da li je i voljenje celog sveta, makar bilo efemerno - ljubav?
