U svakodnevnom govoru reč "čudan/čudak" često nosi negativnu konotaciju i najčešće se koristi za opis osobe koja na neki način odstupa od onoga što se smatra "normalnim". Naravno, upitno je i to šta važi za "normalno".
Kako vi definišete „čudaka“? Ko određuje šta je čudno?
Da li je biti "čudan" nešto negativno/nepoželjno i sl?
Zašto ljudi imaju tendenciju da osuđuju ili odbacuju one koji se razlikuju?
Da li ste se ikada osećali kao da ste „čudni“ u nekoj situaciji? Kako ste to doživeli?
Društvo ( kolektiv ) određuje ko je čudan i šta je čudno. Mislim da su to osobe koje su drugačije od većine ljudi kojih ih okružuju.
Ne ponašaju se u skladu sa svojim okruženjem i teško se uklapaju. Te osobe su obično povučene, ali...
Postoje "čudna deca" i "čudni ljudi" koji imaju autizam, Daunov sindrom, ili neki teži psihički poremećaj.
Oni koji ne poznaju porodicu te dece i tih "čudnih ljudi" obično im se sklanjaju na ulici, u parkiću majke ne žele da se njihovo dete igra sa nekim takvim "čudnim detetom".
U velikom broju slučajeva društvo ih tretira kao "ranjivu manjinu". Večina ljudi ne zna mnogo o tim razvojnim poremećajima i zato ih odbacuje.
Porodice koje imaju dete sa autizmom npr boli to ne prihvatanje.
Tačno je da postoje Udruženja dece sa autizmom, Daunovim sindromom, i to je sa jedne strane dobro. Sa druge strane nije zato što moraju da se socijalizuju i uklope u društvu.
Jedan mladić je, uprkos Daunovom sindromu završio fakultet.
https://www.blic.rs/vesti/drustvo/v...om-koji-je-uspesno-zavrsio-fakultet-i/dbs6kb9
Zato mislim da društvo ne treba unapred da osuđuje i odbacuje takve osobe.
Što se mene tiče, bila sam "čudna" u osnovnoj školi jer sam sedela na časovima fizičkog. Mnogo sam izostajala iz škole zbog problema koje imam sa kolenima, ali sam se družila sa vršnjacima.
Mislim da su im roditelji objasnili zašto ne mogu da igram košarku, da vežbam...na časovima fizičkog.
Ipak, bila sam povučena sve do drugog ili početka trećeg razreda gimnazije.
