Biblioteka 3

[Zauz]

 

[Zauz]

posalji mi mail da ti posaljem knjige

Koji si ti car!

 

[quentin]

Pročitao sam, poslije godina obećanja sebi i drugima da ću to učiniti, Kako upokojiti vampira Borislava Pekića.

Spojler

Konrad Rutkovski, njemački istoričar koji je nekada bio oficir Gestapoa, dvadesetak godina poslije rata dolazi na odmor u balkansko mjesto u kome je služio i u pokušaju da se pomiri sa vlastitom savješću i pokopa duhove prošlosti doživljava fatalnu psihičku krizu.

Međutim, tema knjige je tek prividno psihološka, jer kroz prikaz mentalnog rasapa Konrada Rutkovskog Pekić ispituje idejnu osnovu postojanja totalitarnih režima u dvadesetom vijeku, a to vodi pesmističnom zaključku da zapadna filozofska misao, ako i nije doživjela vrhunac kroz savremene totalitarizme, onda im je pružila sasvim dovoljno opravdanja za postojanje.

Roman je idejno zahtjevan, s nebrojenim manje i više očitim referencama na kapitalna djela zapadne filozofije, te strukturalno složen, formiran kao zbirka pisama Rutkovskog, s višestruko zaklonjenim piscem koji nastupa tek kao priređivač i komentator.

U suštini, Kako upokojiti vampira nije knjiga po mom ukusu. Mada je misaono impresivna i idejno provokativna nedostaju joj književno-umjetnički kvaliteti koji bi je učinili meni zaista zanimljivom. Iako je podnaslovnom odrednicom sotija pisac to naznačio kao namjerno i planirano, ipak mi se ne dopada što su Rutkovski, kao i njegova glavna žrtva i nadređeni, prikazani karikaturalno – jednodimenzionalno i neprirodno. Oni su manje ljudi, a više modeli za određene vrste ljudi. Takva situacija česta je u filozofskim romanima, koji mi zbog toga nisu omiljena vrsta.

Jezički, Pekić dobro koristi činjenicu da ovoj epistolarnoj formi prirodno odgovoara esejističko-filozofski stil, u kome on pliva mnogo bolje nego u bilo kakvom diskursu uobičajenom za beletristiku.

Dijelove knjige koji nisu posvećeni teorijskim razmatranjima uglavnom zauzimaju opširni prikazi policijskih ispitivanja. Pekić se tu sigurno oslanja i na lična iskustva, ali fascinacija izopačenom logikom policijskih istražitelja u totalitarnom sistemu ipak zaslužuje malo manje prostora.

Elem, rekao bih da se moje druženje sa Pekićem polako bliži kraju. Nastaviću čitati Zlatno runo, jer je taj enciklopedijski roman (bar prvi tom) jedino njegovo djelo gdje erudicija zaista uspješno zamjenjuje stil, vjerovatno ću pročitati i neke eseje koji nemaju krizu identiteta, odnosno ne pokušavaju biti beletristika, ali osim toga mislim da mu se neću više vraćati.

Priznajem da me je Pekić bio malo zamorio, pa sam u nekom trenutku posegnuo za knjigom Rajka Grlića Neispričane priče.

Spojler

Nisam filmofil. Ako o filmskoj umjetnosti nešto i znam, to je više posredovano literaturom, jer je film paralelna ili sporedna djelatnost nekih pisaca koje sam dosta čitao, a manje posljedica mog iskustva kao gledaoca. Međutim, razgovore sa Rajkom Grlićem uvijek sam rado čitao ili ih gledao na televiziji. Grlić je uvijek zanimljiv, pristojan i u izrazito nenormalnim vremenima izrazito normalan čovjek. Takav je i u ovoj knjizi sjećanja, ideja za nikad snimljene filmove i drugih usputnih zapisa složenih u formi filmskog leksikona. Filmadžije su, za razliku od pisaca, prirodom posla prisiljeni da sarađuju sa ogromnim brojem ljudi, pa se, kroz decenije, tu skupi mnogo fantastičnih anegdota i zaista bi bilo šteta da ostanu nezapisane.

Iako nije u pitanju književnost – Grlićevu nepretencioznost u tom pogledu treba pohvaliti – knjiga je vrijedna i zanimljiva. Jedino što je Grlić možda i suviše pristojan čovjek, pa zaobilazi neke detalje. Recimo, ja bih tako rado da znam o čemu je posljednji put razgovarao sa Kusturicom, još 1990. godine. Grlić kaže samo „Nismo se složili“. Jasno je da nije želio da ulazi u polemike.

Ideje za nikad snimljene filmove, koje su Grlića i potakle da sastavi knjigu, zapravo su njen slabiji dio. Zanimljivo je kako filmski sižei lišeni bogatstva filmskog jezika ili književnog stila često djeluju trivijalno i patetično. Međutim, to ne kvari prijatan i opuštajući ukupni utisak, obogaćem zanimljivim podacima o nekim ljudima, događajima i vremenima.

 

[lamar]

Ovaj tvoj osvrt na obe knjige mi je bas nekako "seo".
Mislim da tako kazu u Dalmaciji

 

[Zauz]

Caaaaarskiiii smisao za humor odusevio me je .

 

[Mrs.Bi]

Noć zelene vile, Ajfer Tunč, Geopoetika, 462 str. Na jedvite jade se izborih sa još jednom knjigom u ovom vanrednom stanju. Mislili smo - imaćemo vremena, čitaćemo, ali sudeći po tome koliko se javljamo ovde - loše smo mislili.
Ja sam već rekla, pa sad ponavljam, kod mene nije nedostatak vremena, nego nedostatak knjige koju ću jedva čekati da uzmem u ruke.
Ovo je savremeni turski roman, ženski glas, ženska sudbina.
Junakinja je žena sumnjivog morala, "prokleta svojom lepotom", koja je prolazila kroz život od jednog ljubavnika do drugog, pozirajući povremeno za časopise i reklame, ne znajući ni sama šta želi od života. Kaže u opisu "čiji su čitav život određivali i upropaštavali muška požuda i ženska ljubomora". Naravno da je bilo i toga, ali meni je više izgledalo da je ona sama bila autodestruktivna i da je radila "u korist svoje štete". Jeste doživela tragediju u detinjstvu kada joj je otac imao nesreću, ostao invalid, propio se, pa ih majka ostavila, ali nije bila baš prepuštena sama sebi, bili su tu neki rođaci koji su pomagali, ali ona nije htela da uči, prkosila je i inatila se, rano počela da izlazi s momcima...
I tako se opisuje njen život, smenjuju se detinjstvo, sadašnjost, bliska i dalja prošlost, bez nekog naročitog reda, ali nije teško da se prati, malo razvučeno, malo dosadno, uz poneka ponavljanja do, dozvoliću sebi malo preterivanje, spektakularnog finala. Stvarno je kraj efektan i neočekivan i moram priznati da je izvadio stvar. Već na početku znamo da je ona poslala CD-ove sa inkriminišućim sadržajem na 20 adresa značajnih ljudi u Turskoj i da očekuje najgore....

 

[lamar]

Mislim da bi se i meni ova knjiga dopala

Ja sam takođe pročitala mnogo manje nego što sam mislila.
Bavila sam se raznim drugim stvarima i ni jednog momenta mi nije bilo dosadno.
Uradila sam neke stvari koje duuuugo planiram ali nikako ne stižem...
Recimo sredila sam kućna dokumenta koja čame po raznim fasciklama i fiokama.
Pa pretresla telefon i komp i pobrisala gomilu nepotrebnih stvari.
Telefon je bio tu i tamo, ali na kompu se bogme godinama toliko toga nakupilo

 

[Mrs.Bi]

Ja tu knjigu baš i ne bih preporučila. Uradila si pametnije i korisnije stvari nego što je čitanje nekog osrednjeg dosadnjikavog i razvučenog romana. Pretražila sam, samo ju je Dana čitala i dala joj trojku. Toliko bih i ja.

 

[lamar]

E, onda povlacim rec.
Dve trojcice nisu neka preporuka

 

[Mrs.Bi]

Aj da vas zamolim da mi malo pomognete.
Imam ovaj komplet Američki roman

1. Doživljaji Artura Gordona Pima - Edgar Alan Po
2. Mobi Dik - Herman Melvil
3. Menhetn Transfer - Džon Dos Pasos
4. A sunce izlazi - Ernest Hemingvej
5. Svetište - Vilijam Fokner
6. Blaga je noć - Frensis Skot Ficdžerald
7. Pogledaj dom svoj, anđele - Tomas Vulf
8. Rakova obratnica - Henri Miler
9. Goli i mrtvi - Norman Majler
10. Hercog - Sol Belou.

i stojim sinoć pred njim, uzimam pojedine knjige, čitam sadržaj i ništa me ne privlači naročito, a znam sigurno da su neke knjige vredne vremena i pažnje. Pa sam se "troumila" između Dos Pasosa - Menhetn tranfer, Sol Belou - Hercog i E.A.Poa - Doživljaji Artura Gordona Pima.
Bojim se da su Tomas Vulf - Pogledaj dom svoj, anđele i Norman Majler -Goli i mrtvi, suviše ratni. A Mobi Dik, Hermana Melvila zamišljam nešto kao Starac i more, Hemingveja.
Ficdžeralda - Blaga je noć sam čitala bar dva puta, Foknera bar jednom, kao i Hemingveja, Rakovu obratnicu, možda isto više od jednom, ali tako nešto sada ne bih čitala.

Šta biste mi preporučili, prvenstveno od one tri boldovane!?

 

[quentin]

Aj da vas zamolim da mi malo pomognete.
Imam ovaj komplet Američki roman


1. Doživljaji Artura Gordona Pima - Edgar Alan Po
2. Mobi Dik - Herman Melvil
3. Menhetn Transfer - Džon Dos Pasos
4. A sunce izlazi - Ernest Hemingvej
5. Svetište - Vilijam Fokner
6. Blaga je noć - Frensis Skot Ficdžerald
7. Pogledaj dom svoj, anđele - Tomas Vulf
8. Rakova obratnica - Henri Miler
9. Goli i mrtvi - Norman Majler
10. Hercog - Sol Belou.

i stojim sinoć pred njim, uzimam pojedine knjige, čitam sadržaj i ništa me ne privlači naročito, a znam sigurno da su neke knjige vredne vremena i pažnje. Pa sam se "troumila" između Dos Pasosa - Menhetn tranfer, Sol Belou - Hercog i E.A.Poa - Doživljaji Artura Gordona Pima.
Bojim se da su Tomas Vulf - Pogledaj dom svoj, anđele i Norman Majler -Goli i mrtvi, suviše ratni. A Mobi Dik, Hermana Melvila zamišljam nešto kao Starac i more, Hemingveja.
Ficdžeralda - Blaga je noć sam čitala bar dva puta, Foknera bar jednom, kao i Hemingveja, Rakovu obratnicu, možda isto više od jednom, ali tako nešto sada ne bih čitala.

Šta biste mi preporučili, prvenstveno od one tri boldovane!?

Meni su odlični i Menhetn transfer i Hercog, Pima nisam čitao. Prva knjiga je starija i ima izraženu socijalnu notu. Hercog je više psihološki roman, ali dosta dinamičan.
Pogledaj dom svoj, anđele uopšte nije ratni roman. Više porodična priča, vrlo autobiografska. I tu knjigu veoma volim.
Goli i mrtvi jesu ratni roman, meni je bio OK.
Mobi Dik je neobična knjiga, sa dosta dijelova koji se komotno mogu opisati kao dosadni.

Sve u svemu, probaj Pogledaj dom svoj. Mislim da bi ti se od ovih najviše dopala.

 

[lamar]

Taman sam htela da napisem: sace Quentin, kad evo njega

 

[Mrs.Bi]

I ja sam "tipovala" najviše na Kventina, znam da je on veliki poznavalac i ljubitelj američke književnosti.
Što ne znači da neću rado pročitati i prihvatiti i neko drugo mišljenje i preporuke.

Hvala na preporuci. Otvorio si mi oči. Kako si opisao Pogledaj dom svoj, anđele, i ja mislim da bi mi se najviše dopala.

 

[Zauz]

 

[Poslednja Igra Leptira]

I ja sam "tipovala" najviše na Kventina, znam da je on veliki poznavalac i ljubitelj američke književnosti.
Što ne znači da neću rado pročitati i prihvatiti i neko drugo mišljenje i preporuke.

Hvala na preporuci. Otvorio si mi oči. Kako si opisao Pogledaj dom svoj, anđele, i ja mislim da bi mi se najviše dopala.

Zarekla sam se da cu T.Wolfa da zavrsim nakon Zaba koje sam pocela.
Navode ga kao izistinski biser ne samo americke nego svetske knjizevnosti.
A mene je ta knjiga udavila. On tako opsirno pise I siroko da u jednom momentu ja vise nisam vidjela poentu svega toga. I Budenbrokovi su o nekoliko generacija, takodje obimna porodicna prica, ali vodi ka necemu.
Znaju tvoj ukus, vjerovatno ce ti se dopasti. Bas me zanima sta ces pisati o utiscima nakon citanja.

 

[lamar]

Smrt nepoznatog saksofoniste – Željko Jovanović, Prometej 200 str, 7/10 V/2020
https://www.delfi.rs/knjige/132118_smrt_nepoznatog_saksofoniste_knjiga_delfi_knjizare.html

Ovo je priča o jednoj generaciji (moglo bi se reći mojoj) i o dobrim i lošim godinama u kojima smo živeli na ovom ili nekom belosvetskom prostoru.

Radnja se odvija na tri lokacije i u tri vremena. Pisac povremeno nije jasan o kom vremenu govori pa to shvatiš tek posle nekoliko rečenica. Nekako ne ume da se sa lakoćom prebacuje iz vremena u vreme kao što to obično biva u ovako pisanim knjigama.
Ne umem da se odlučim kako da procenim i prokomentarišem ovu knjigu. Nije loša a ipak joj nešto fali. Na momente blago patetična, na momente moglo bi se reći po malo filozofska. Kada bih trebala da upotrebim jednu reč da je opišem to bi bila reč „ok“.
Autor je inače (malo sam guglalal kao i obično) direktor Pozorišta na Terazijama.

 

[Mrs.Bi]

E, a baš su bezveze takve knjige. Bolje kad je loša pa možeš da je ispljuješ i knjigu i pisca i kažeš, nemojte ovo da uzimate... nego ovako...
K'o ono kad "u naše vreme" neko ima novu devojku, pa oni koji su je upoznali kažu "pa siiiiptaaaatična je" ili "slaaatka je" sve tako sa razvlačenjem "i" i "a", a to u stvari znači, "totalno je bezlična".

Zarekla sam se da cu T.Wolfa da zavrsim nakon Zaba koje sam pocela.
Navode ga kao izistinski biser ne samo americke nego svetske knjizevnosti.
A mene je ta knjiga udavila. On tako opsirno pise I siroko da u jednom momentu ja vise nisam vidjela poentu svega toga. I Budenbrokovi su o nekoliko generacija, takodje obimna porodicna prica, ali vodi ka necemu.
Znaju tvoj ukus, vjerovatno ce ti se dopasti. Bas me zanima sta ces pisati o utiscima nakon citanja.

Ja odmah imam utiske, koji su nekad na početku ili malo dalje od početka, bolje izdeferencirani nego na kraju. Nisam daleko odmakla, nekih 40-ak strana, ali s obzirom koliko su sitna slova i da je svaka strana ko 1,5 nije da nisam, ali kao da još nije počela prava radnja. Jeste malo opširno. Nekad to bolje, nekad lošije podnosim, u ovom slučaju dobro. Ali nekako ti Ameri, naročito oni koji su pisali romane u više tomova ili nekakvim nastavcima, umeju prvo da me iznerviraju, a onda me uzmu pod svoje i dugo ih pamtim i rado ponovo čitam. Tako je bilo sa Apdajkom - Beži, Zeko, beži. Pisao Kventin, ubeđivao da to vredi čitati, a mene Zeka baš nervirao, jedva sam ga završila. Kad je prošlo nekih godinu dana, ja počela da razmišljam kako bih mogla i nekog narednog Zeku da pročitam. Trkači olovnih nogu, Džemsa Džonsa su mi jedna od "posebnijih" knjiga. A Budenbrokovi, koje pominješ, su mi reper za sve te porodične sage, kao i Rayeli, koliko sam primetila, pa kad hoće da pohvali neku knjigu, ona je uporedi sa Budenbrokovima. Vidim da i ti to radiš.
Sve sam ovo napisala da bih ti rekla da verovatno nećeš pogrešiti ako Wolfu pokloniš još malo vremena i poverenja. Ja to onako na neviđeno, tj. nepročitano. Valjda i samu sebe da ohrabrim da aktivnije čitam.

 

[Mrs.Bi]

I obavezno napiši utiske o Žabama. Na mene su Velika nedra i široka bedra ostavila snažan utisak. Saznala sam puno o Kini onog vremena, i shvatila koliko u stvari malo znamo. Ni našu istoriju ne znamo, nego kako je koji pobednici napišu, kako se to već radi.

 

[Zauz]

Biblioteka ponovo radi do osam ujutru do jedan posle podne,vi kazete koju knjigu hocete,donesu vam,tako mi je receno da se radi.

Ubili su zadovoljstvo odlaska,nije to to ako unapred treba da znas sta ti se cita,to nije moguce znati,ovo je besmisleno.

 

[quentin]

Tačno je da kod Tomasa Vulfa ima viška riječi. On je tako pisao, zatrpavao je čitaoca atributima. Gdje treba jedan, on stavi tri. Ali, to je bila stvar čiste emocije, jer je sve što je napisao bilo autobiografsko. Meni se dopalo kako piše, pa sam pročitao još jednu njegovu knjigu, You Can't Go Home Again. Bavi se kasnijim dijelom njegovog života, prvim književnim uspjehom, ali ima i slabijih dijelova.

Inače, ako se njegovo pisanje čini preopširnim, treba znati da je moglo biti i opširnije. Pisao je veoma brzo, rukom, stojeći naslonjen na frižider, i strane samo ubacivao u drveni sanduk (Drveni sanduk Tomasa Vulfa - Kiš). Kasnije je njegov urednik Maksvel Perkins to morao da dešifruje, i usput prekriži bar trećinu svega što je pročitao.

Taj isti Maksvel Perkins je osim Vulfa otkrio i Hemingveja (može li se zamisliti pisac po stilu udaljeniji od Vulfa?) i Skota Ficdžeralda. Čovjek je kao urednik svojeručno promijenio književnu istoriju dvadesetog vijeka. Znamo li danas uopšte ime nekog književnog urednika? Danas svi žele da budu pisci, a niko neće da se bavi knjigom na urednički način.

 

[Наутилус]

Ubili su zadovoljstvo odlaska,nije to to ako unapred treba da znas sta ti se cita,to nije moguce znati,ovo je besmisleno.

 

[Наутилус]

Има ли кога?

Прочитао Зар опет о Кишу? Небојше Васовића. Како га је урнисао! Ако је, био је србомрзитељ како то с правом каже Васовић и то тврђење у својој књизи образлаже.
Један цитат из књиге невезано с овим:

Да бисмо осветлили однос између наших критичара и Киша, осврнућемо се на текст Јелене Павловић „У трагању за Кишом“ који је у много чему типичан за нашу књижевну „науку“. У свом тексту она пише: У последњем интервјуу датом домаћој штампи („Бор-ба“ 12-13 август, 1989) Киш је (испровоциран новинарским питањем), у жељи, мислим, да ипак помогне у тумачењу свог дела, одступио од дефинитивне намере да, поводом „Енциклопедије мртвих“, књижевну критику препусти сопственој судбини. На питање (Драгана Р. Марковића) – „Али, зар и јунакиња ове приче („Црвене марке са ликом Лењина“), која критикује психоанализу, не вулгаризује и сама поезију својим биографским тумачењем?” – Киш је одговорио: Та је прича добро намештена замка за читаоца. Јуна-киња ће негде при крају и сама направити једну типично фројдовску „омашку“, скоро вулгарну. Та фројдовска омашка служи, наравно, у првом реду депатетизацији. Но, читаоцу сам оставио могућност да сам открије грешку, фројдовски лапсус. Добар читалац може, дакле, да открије замку и да притом још поверује да је ухватио писца у грешци. Дакле, замка је у Кишовој причи „добро намештена“, а „фројдовска омашка“ коју јунакиња кишове приче прави је „скоро вулгарна“. Сад, кад је скоро вулгарна, очекивали бисмо да ће бити и лако уочљива. али не, Киш тврди да ће лапсус његове јунакиње моћи да открије само „добар читалац“, само он ће моћи „да открије замку“. а када је открије, још ће и поверовати да је „ухватио писца у грешци“. овде се можемо упитати: ако уочавањем постављене замке „добар читалац“ стиче утисак да је киш направио грешку, на који начин то доприноси бољем разумевању његове приче? Киш такође тврди да је „фројдовском омашком“ хтео да постигне ефекат депатетизације. али, ако се једним детаљем још и може постићи депатетизација у равни фабуле, један једини детаљ свакако није довољан да би се њиме постигао ефекат депатетизације књижевног стила којим је прича написана.

Имам ту његову књигу (Енциклопедија мртвих) али не могу да је нађем, можда сам је неком и дао, не сећам се. Да ли неко зна о чему се овде ради (ја сам све заборавио) и да ли је био добар читалац па открио ту Кишову цаку у току самог читања?

 

[Наутилус]

Ево шта о Кишу каже Хандке:

Петер Хандке (из интервјуа Жарка Радаковића са П. Хандкеом, Нин, 5. марта, 2009, стр. 75)
Радаковић: Шта данас мислиш о Данилу Кишу?
Хандке: Данило Киш је неко ко је радио. Данило Киш је веома интелектуалан писац, песник од воље. али за класу бољи од преваранта Енценсбергера. Данило Киш је био збиља заокупљен послом, размишљао је. Приступао је писању шематски. али ти које смо ми овде изабрали (за тематски број часописа Шрајбхефт – прим. Н. В.) су писци од инстинкта. А ја мислим само на инстинкте. инстинкти и осећања дају трезвеност и јасноћу, уопште јасноћу. Јасноћа и загонетност нису у противречности. Мора да постоји јасност и загонетност. Код Данила Киша ми је једноставно премало загонетности. Он је превише у том западном семантичком систему. Дакле, то одговара Ролану Барту и свим тим срањима у његовом смислу.
Коментар
Оно на шта овде указује Хандке управо је детаљно анализирано у књизи која је пред читаоцем. У питању је указивање на чињеницу да је Киш подразумевао читаочеву сагласност са читавим низом поетичких ставова пре него што би се суочио са његовим делом. његова стваралачка имагинација била је потпуно потчињена унапред прихваћеним „семантичким системима“ као неоспорним и априори вредним. „Западним“ не само зато што су промовисани од западних аутора (од којих Хандке овде помиње само Барта), већ зато што су управо на Западу уздигнути до врховног критеријума при канонизовању писаца. Зато уметност Кишове прозе никада није била слободно „мешање карата“ (слика коју је сковао Киш како би објаснио свој књижевни поступак), већ послушно прихватање „семантичких система“ који су у тренутку када Киш пише своја дела већ били канонизовани не само од књижевне науке него и од стране великих издавача. Зато је одбацивање Кишових самотумачења (у којима се он ослања на познате писце западног књижевног круга) неопходно како би се Кишово дело могло читати без предрасуда и како би се повратило достојанство читаоца коме Киш није дозвољавао никакву слободу, па самим тим ни субјективност у сусрету са својим делом.
(Н. Васовић: Зар опет о Кишу?)

 

[Baudrillard]

I Handke i Vasović mogu samo da zavide Kišu na talentu. Druga je stvar što im se on ne sviđa ideološki (koga je briga za to), ali Kiš je veliki pisac.

 

[lamar]

Pali anđeo – Per Ulov Enkvist, Svjetlost Sarajevo, 100 str, 8/10
https://www.korisnaknjiga.com/pali-andjeo-polovna-knjiga-154225

Ovo je knjiga koja me je prodrmala iz uobičajenog, komfornog čitalačkog mira. Iznenadila me svojom neobičnošću.
Pisac nam praktično nudi priču o neraskidivim vezama. Opisane su tri takve veze od kojih je jedna centralna.
Priča o Paskvalu Pinonu, čoveku sa „dve glave“.
Ovo je inače jedina knjiga od stotinak stranica koju je pisac napisao za svih 13 godina koliko je trajalo njegovo lečenje od alkoholizma. Evo linka ka jednom interesantnom intervjuu koji je dao čitaocima Politike pre 10-ak godina.
http://www.politika.rs/scc/clanak/89135/Postao-sam-malcice-pametniji
Od njega sam ne tako davno pročitala još jednu dobru knjigu, Poseta kraljevog lekara.