По одласку из Ораниенбурга, по Јелисаветином наређењу, четворогодишње дете су први пут и заувек раставили од родитеља. Њега је одвезао у посебним каруцама мајор Милер, добивши наредбу: „Онога (Ивана) метнути у кола и с њиме сам да седне. Називати га „Григорије“. Ићи само ноћу, кола држати увек затворена, о детету никоме не говорити.“
Био је март 1745. године. Путеви с пролећа скоро непроходни. Дете је туговало и плакало. Изгнаници су се дуго задржавали у Холмогорима, у бившој архијерејској кући. Дознавши за ово, Јелисавета је наредила: „Извесна лица ту и да живе у најстрожијем затвору, дете одвојено“.
(...)
Време је пролазило. Јелисавета је срећно владала, скоро заборавивши на затвореног Ивана који је растао.
(...)
И одмах је издато царско наређење: сместа превести Ивана у Шлиселбург на вечито заточење у тврђави. Водник телесне гарде Савин извео га је у глухо доба ноћи.
У Шлиселбургу надзор над Иваном поверен је капетану Шубину. У упуству се између осталог, говорило: „Осим вас и заставника у тај затвор нико да не улази како затвореника нико не би могао видети. Ви у вашој команди никако никоме да не казујете какав је затвореник, стар или млад. Рус или странац, и на томе настојавати, под смртном казном, ако ко каже.“
„Сужњу без имена“ било је тада шеснаест година.
Шлиселбуршки затвор у коме је лежао Иван био је узан, дугачак, са подом од камена, са једним јединим прозором, чија су стакла била премазана белом бојом. Ту су били кревет, шпански зид, сто, клупа, столице без наслона. У предњем углу икона Богородице, пред њом кандило, на полици хрпа црквених књига у кожном повезу. Затвор се слабо проветравао, сунца ту никада није бивало; загушљиво, полумрак и хладна влага.
Сужањ је средњег раста, танак, коса дугачка, лице необично бело, болешљиво, нос велики, тамне сенке под очима, у очима понекад гнев, али чешће замишљеност. Кафтан, дугачак прслук, панталоне од грубог плавог сукна, чарапе загасите боје, ципеле на копчама и поткованим потпетицама.
Пролазе године. Наступа 1759. Сужњу је деветнаест година. Сваке године на Божић и Ускрс долази му свештеник, служи молебан. Сужањ целива крст, пита узбуђено:
- Реци ми, оче, ко сам ја?
- Раб божији – бојажљиво одговара свештеник, журећи се да оде.
- Лажеш, старче, лажеш! – избезумљено виче сужањ. – Ја сам принц! Ја сам господар овдашњег царства... Стој, старче!
Али је свештеник већ успео да излети; улази капетан Овцин да смени Шубина, с њим је заставник. Сужањ се баца на њих:
- Опет, опет игемони (насилници)! Слуге пакла... ко сам ја?
- Безимени сужањ – узрујано говори Овцин и узмиче испред страшног и јадног Ивана што насрће.
- Џелате...Ћути!... Ја ћу размождити твоју главу. Ја ћу те задавити!
- За ово ћеш одговарати – одговара Овцин. – Теби ће самом зато одсећи главу.
Очи сужња се шире, уста отварају, пред њи ускрсавају успомене.
- Главу? – потиштено и тихо пита он. – Моја је глава и онако давно одсечена... јадна моја глава... – он узбацује широке дланове, стиска њима слепоочнице и гегаво заносећи се на једну па на другу страну, иде својој постељи, са треском одбацује ногом шпански зид, баца се на кревет, лицем на узглавље, и почиње да урла као звер.
Официр и подофицир одлазе, шкрипи катанац на гвозденим вратима.
Данас је први дан Ускрса. Не дрежди се Овцину овде, отишао је у команду на ручак. На сто су се попела два миша, наслађују се храном. Јецање прелази у тихи плач, прекидан хистеричним вриском. Тежак сан са стењањем и бунцањем прекинуо је очајање. Али, ево, сужњу се враћа свест.
Сед војник у полумраку ложи пећ, дрва пуцкарају жишкама, златним као звезде, пламен се жути, војник пуши лулу.
- Здраво, војниче!... Христос воскресе!
- Ваистину воскресе! – одговара старац-војник; он клечи поред пећи, жарачем чарка дрва.
- А шта ти бајеш тамо? Шта то врачаш? Сви ви, шаптачи, хоћете моју смрт... Ја ћу вама! – прети сужањ прстом. И затим, - тихо: - Зашто ме ти, војниче, која већ година, не пушташ да шетам? Сви шетају, само ја седим.
- Е, није то истина – говори стари хроми војник – овде нико не шета, овде сви седе... Ево и ја сам ту. Видиш?
- А зашто у Холмогорама шетају, видео сам кроз прозор?
- Друго је у Холмогорама, а друго код нас. Ти, момче, не упоређуј.
- А овде шта је, које је ово место?
- Овде је забачено место, мили човече – пућка лулом војник – Јаруге и блатиште. Овде је и ђаво рекао лаку ноћ.
- А како се зове ово место? Је ли далеко од Петрограда, од Москве?
- Ово се место зове – пропаст... И овде се не виде ни Питер ни Москва.
- Лажеш, војниче!... Видим да лажеш. Научили су и тебе да лажеш. А ти не лажи, ти си старац, грех је лагати... Ја сам тринаест ноћи довде путовао... а где су ме довезли моји непријатељи, ја не знам. На вас ће пасти грех. Сви ћете се у паклу кувати, а ја ћу, грешник, бити заједно са Христом. Упали, војниче, фењер, мрачно је овде, мишеви... Ја сам о себи у књигама читао, у Откровењу. И даће му се име „Иван“
- Ха-ха! – некако неприродно накашља се војник старачким осмехом. – Погодио си као прстом у небо... Ти ли си Иван?
- Глупаче! Свињо! Напоље, будало! Мене су као дете од мајке узели, од оца... Ја сам принц! Ја сам цар Иван! Чекај само, постаћу цар, теби ћу главу одсећи! – Он скочи, раздера оковратник кошуље, из залета паде на колена пред иконом, и ширећи руке према пламичку кандила, викну бесно и страшно: - Господе Исусе Христе, спаси ме! Спаси ме! Господе Исусе Христе!!!
- У последње време сужањ се понашао нарочито плаховито: налетао је песницама на капетана Овцина, бацао на њега тањире, боце, викао: „зар смеш ти, свињо, мене да умирујеш?... Ја сам принц, овдашњег царства и владар ваш!“
Шишков: Јемељан Пугачов
Nadam se da ne grešim
Ako mi se dopadne-izgorim dok je ne pročitam, znači par dana najviše, recimo četiri-pet, ako je baš obimna. U to računam one do 400-500 strana, mada ih uredno izbegavam. Zato i čitam vilendom, preko nedelje nemam vremena, a bome ni želje. 
