kamenita
Ističe se
- Poruka
- 2.674
"Bašta, pepeo", Danilo Kiš
Nisam osim Ranih jada ništa čitala od Kiša. Utisak mi je prilično konfuzan. Najpre, mislim da mi je pogrešan izbor knjige bio u pogrešnom momentu, odnosno posle pet trilera pročitanih u nizu čitati ovakvu knjigu je prilično glupo.
U gotovo svim prikazima citiraju Kišove reči o knjizi:
“U romanu Bašta, pepeo radi se o metafori, o strahopoštovanju deteta prema ocu. Otac je uvek veličina. To je skoro frojdovski problem: tokom izvesnog perioda, otac predstavlja kralja u odnosu na dete, on je omnipotentan. U romanu Bašta, pepeo hteo sam da razvijem tu metaforu sa idejom da jednog dana još nešto napišem o ocu.”Danilo Kiš (1984)
Knjiga počinje veoma lepo, nežnom slikom porodice i lepim bojama. Prve scene opisuju srebrnasti poslužavnik, na njemu med i riblje ulje u bojama ćilibara, ležaj boje trule višnje i sl, data je slika majke koja pravi kolače od maka. Završava se sivozelenom bojom truleži, glađu i siromaštvom. A između te dve krajnosti je slika života dotične porodice, kojim dominira otac, prikazan najpre kao čudak, a zatim ozbiljno bolesna osoba, hospitalizovana u više navrata. Porodica se uprkos njegovom očiglednom i opštepoznatom ludilu ne okreće od njega i radi sve onako kako on misli da treba, zbog čega zapadaju u teško siromaštvo i mal'ne neprekidno gladuju..
Pripovedanje je lagano, melanholično valjda, pa me to uz par "filozofskih" izleta malo odbilo.
Dodatno, nije mi jasno, na početku knjige date su male epizode vezane za neke njihove poznanike, čak i jedna dečja simpatija, likovi koji se kasnije ne pominju. Nisu problem te epizode, tim pre što su slikovite pričice o neobičnim ljudima, ali kasnije takvih epizoda nema, pa nisam shvatila njihovu funkciju. Obzirom da je priča o ocu i životu sa njim.
Moguće je i da mi nije legla zato što je slika oca jako mučna, turobna. Verovatno sam nesrećnog čoveka nesvesno poredila sa svojim ocem, koji je bio apsolutni junak, heroj moga detinjstva, a bogami i zrelih godina.
Takođe je moguće da ništa nisam shvatila. Što rekoše Rada i Lamar sve smo tupavije.
Nisam osim Ranih jada ništa čitala od Kiša. Utisak mi je prilično konfuzan. Najpre, mislim da mi je pogrešan izbor knjige bio u pogrešnom momentu, odnosno posle pet trilera pročitanih u nizu čitati ovakvu knjigu je prilično glupo.
U gotovo svim prikazima citiraju Kišove reči o knjizi:
“U romanu Bašta, pepeo radi se o metafori, o strahopoštovanju deteta prema ocu. Otac je uvek veličina. To je skoro frojdovski problem: tokom izvesnog perioda, otac predstavlja kralja u odnosu na dete, on je omnipotentan. U romanu Bašta, pepeo hteo sam da razvijem tu metaforu sa idejom da jednog dana još nešto napišem o ocu.”Danilo Kiš (1984)
Knjiga počinje veoma lepo, nežnom slikom porodice i lepim bojama. Prve scene opisuju srebrnasti poslužavnik, na njemu med i riblje ulje u bojama ćilibara, ležaj boje trule višnje i sl, data je slika majke koja pravi kolače od maka. Završava se sivozelenom bojom truleži, glađu i siromaštvom. A između te dve krajnosti je slika života dotične porodice, kojim dominira otac, prikazan najpre kao čudak, a zatim ozbiljno bolesna osoba, hospitalizovana u više navrata. Porodica se uprkos njegovom očiglednom i opštepoznatom ludilu ne okreće od njega i radi sve onako kako on misli da treba, zbog čega zapadaju u teško siromaštvo i mal'ne neprekidno gladuju..
Pripovedanje je lagano, melanholično valjda, pa me to uz par "filozofskih" izleta malo odbilo.
Dodatno, nije mi jasno, na početku knjige date su male epizode vezane za neke njihove poznanike, čak i jedna dečja simpatija, likovi koji se kasnije ne pominju. Nisu problem te epizode, tim pre što su slikovite pričice o neobičnim ljudima, ali kasnije takvih epizoda nema, pa nisam shvatila njihovu funkciju. Obzirom da je priča o ocu i životu sa njim.
Moguće je i da mi nije legla zato što je slika oca jako mučna, turobna. Verovatno sam nesrećnog čoveka nesvesno poredila sa svojim ocem, koji je bio apsolutni junak, heroj moga detinjstva, a bogami i zrelih godina.
Takođe je moguće da ništa nisam shvatila. Što rekoše Rada i Lamar sve smo tupavije.
Poslednja izmena:
)
To mi je jedino utočište na Krsti gde se uvek, ali uvek, osećam prijatno.
)