Beograd kojeg više nema

[miljenkic]

Milunka samo nastavi, ti to odlicno radis, i cesto me zbune slike jer pokusavam da ih smestim u sadasnje vreme, pa se desi da celo prepodne guglam kao danas da nadjem onu postu
Ja nisam bas sistematicna, postavljam slike kako naidjem na neku da mi je interesantna

 

[eve.best]

Mozda se nisam najbolje izrazila, ali rat sam po sebi nije nesto sto se moze opravdati i svakako da ne treba ni zaboraviti ni oprostiti ni onima koji su 1914/15 i 1941 bombardovali, a narocito onima drugima koji su u svom besmislu to radili 1944 i 1999.
Ali ne mogu da se zalim da su samo oni koji su bombardovali Beograd krivi sto on nije lepsi nego sto je sada. I drugi su gradovi bili bombardovani pa im nije smetalo da vrate svoj prvobitni izgled. Zato sam daleko vise kivna na ove "nase", koji su zbog politickih ili licnih (materijalnih) interesa unistavali i dalje unistavaju Beograd. Prvo nisu obnavljali poruseno ili ako su obnavljali onda nastane ono ruglo od poste na zel. stanici. Pa se onda decenijama nije nista ulagalo u ocuvanje postojeceg, cak se i dalje rusilo ono staro. Onda su krenuli sa divljom gradnjom i nadogradnjom. Tako smo dobili dve kuce na krovu kod Brankovog mosta i cardake ni na nebu ni na zemlji na Karaburmi. Onda su poceli besomucno da ruse po Vracaru, Zvezdari, Vozdovcu (nije da su bas sve zgrade bile za rusenje) i da prave nesklad od boja i izgleda fasada.

Apsolutno sam te razumela i u prvom postu. Nisi morala da objašnjavaš. Ali, bolje je što jesi.
Ovo je bolna tema za sve rođene u Beogradu koji sve manje prepoznaju rodni grad, zbog takvih koje pominješ....
Tužno je gledati, svakodnevno u najbliskijem okruženju, recimo u ulici u kojoj si rođen i živiš, kako ruše ili "kupuju" zgrade koje su bile simbol jednog vremena, nepresušan izvor priča i događaja u kojima su učestvovali legendarni sugrađani, a sada, bivaju rušene ili pretvarane u prodavnice, kafiće ... koji liče jedni na druge.

Hajde, da razumem potrebu za prodavnicom kozmetike koja i inače postoji na svakom ćošku u komšiluku
Ali,
ne razumem, zašto baš tu, i zašto baš na takvom"istorijskom" mestu.....

 

[Милунка Савић]

Apsolutno sam te razumela i u prvom postu. Nisi morala da objašnjavaš. Ali, bolje je što jesi.
Ovo je bolna tema za sve rođene u Beogradu koji sve manje prepoznaju rodni grad, zbog takvih koje pominješ....
Tužno je gledati, svakodnevno u najbliskijem okruženju, recimo u ulici u kojoj si rođen i živiš, kako ruše ili "kupuju" zgrade koje su bile simbol jednog vremena, nepresušan izvor priča i događaja u kojima su učestvovali legendarni sugrađani, a sada, bivaju rušene ili pretvarane u prodavnice, kafiće ... koji liče jedni na druge.

Hajde, da razumem potrebu za prodavnicom kozmetike koja i inače postoji na svakom ćošku u komšiluku
Ali,
ne razumem, zašto baš tu, i zašto baš na takvom"istorijskom" mestu.....

Овде је, изгледа, свака генерација осуђена на неку врсту девастације града, било бомбардовањем, било мирнодопским "интервенцијама".
Али, тп је и део историје Београда, можда је и зато тако специфичан, посебан, и тако нам драг.
И можда је зато тако битно, заправо битније но што изгледа, скупљати и постављати старе фотографије, или писати о Београду, као што ми радимо.
Сем тога, посматрајући и проучавајући историју овога града, ја верујем у њега.
Преживеће он све то, као и до сада.

 

[eve.best]

Овде је, изгледа, свака генерација осуђена на неку врсту девастације града, било бомбардовањем, било мирнодопским "интервенцијама".
Али, тп је и део историје Београда, можда је и зато тако специфичан, посебан, и тако нам драг.
И можда је зато тако битно, заправо битније но што изгледа, скупљати и постављати старе фотографије, или писати о Београду, као што ми радимо.
Сем тога, посматрајући и проучавајући историју овога града, ја верујем у њега.
Преживеће он све то, као и до сада.

Hoće, Milunka, hoće.
Baš "odašilješ", prenosiš svoj optimizam i na mene

Preživeo je Beograd mnogo toga, i uvek je izlazio kao pobednik.

Možda samo mi, njegovi stanovnici, po tom pitanju ponekad slabi, previše emotivni.....

Ono o čemu sam pisala u prethodnom postu, preživljavam svaki dan.
I svaki put kada prođem pored te nekadašnje čuvene kafane i tog platana koji ima preko 100 godina (nadam se da neće i njega srušiti), hvata me tuga...
To je svega 50-ak metara od mog ulaza, zato mi je sve to što se sada tamo događa gorko podsećanje na prošlost koja se "ruši" i uništava.... Podsećanje na tatu, dedu, celu familiju, detinjstvo... itd......


p.s. da ne govorim o drugim zgradama i parkovima u bližoj okolini

 

[miljenkic]

Apsolutno sam te razumela i u prvom postu. Nisi morala da objašnjavaš. Ali, bolje je što jesi.
Ovo je bolna tema za sve rođene u Beogradu koji sve manje prepoznaju rodni grad, zbog takvih koje pominješ....
Tužno je gledati, svakodnevno u najbliskijem okruženju, recimo u ulici u kojoj si rođen i živiš, kako ruše ili "kupuju" zgrade koje su bile simbol jednog vremena, nepresušan izvor priča i događaja u kojima su učestvovali legendarni sugrađani, a sada, bivaju rušene ili pretvarane u prodavnice, kafiće ... koji liče jedni na druge.

Hajde, da razumem potrebu za prodavnicom kozmetike koja i inače postoji na svakom ćošku u komšiluku
Ali,
ne razumem, zašto baš tu, i zašto baš na takvom"istorijskom" mestu.....

Nažalost Trandafilović nije preživeo, jedna prodavnica, obična, bezlična je zauzela njegovo mesto. Cela naša Čubura polako nestaje pred najezdom nezajažljivih investitora. Nedavno sam bila u novokomponovanoj zgradi u Dubljanskoj. Kaže stanar, čiji je to plac bio i koji je čak živeo u kući novijeg datuma, da je trpeo pritiske dugo da dozvoli gradnju na svom placu. Na kraju je i popustio
Nisu te straćare na Čuburi vredne, i naravno da bi trebalo i njih uvesti u 21. vek, ali njihovim nestajanjem nestaje definitivno taj stari prepoznatljivi duh Beograda, nestaje miris mog detinjstva...
"Srećom" ne živim sada tu i ne gledam svakodnevno uništavanje i dolazak nekih koji i ne znaju gde su kupili stan, već samo da on vredi nekoliko hiljada evra po kvadratu. A ulice su pretrpane automobilima, pogotovo onim ogromnim.
Moj čuburski parkić se drži, ali nema više velikog duda na ulasku, nema klupica u njegovom hladu, nema jednog dekice koji me je uvek pozdravljao sa laganim naklonom, skidanjem sesira i oslovljavao sa gospodjice...
Eh bas sam se rastužila...
Odoh na viceve

 

[Милунка Савић]

Кад поменусте Чубуру, ево и мог малог литерарног доприноса, из романа "Повратак кошаве у Бгд" :


2. јануар 2004.
Иначе, и о Чубури, ред је да запишем. Ваљда сам неки бар полу-Чубурац. Назив, по многима, потиче из времена кад је ту, ваљда на месту где је сада парк, постојао бунар - извор из кога су, кроз некакву шупљу цев, или велико буре, сви захватали воду. A Турци за шупљу цев кажу: чурук буру.
Aли, Ксенија пише да се нико не сећа бунара, и вели да је назив вероватније настао овако:
«Субура је било име једног од резиденцијалних, али и по пороку чувених квартова старог Рима. Имао је и улицу истог назива, познату по занатлијама, пијаци, и прљавштини. На италијанском и данас за прљаво предграђе каже се управо: Suburra.
Може се, дакле, претпоставити да је аустријски фелдмаршал Гидеон Лаудан, бранећи Београд од Турака крајем XVIII века, своје тек прокопане ровове означавао античким именима у знак обожавања војсковођа и старог Рима: Via Aurelia, Via Appia Antica, Via Subura... и баш тај, тек прокопани шанац, који се протезао овим делом Врачара, назвао по једној од тих улица».
Aли, Димитрије не прихвата теорију о, како рече, «некаквим субурама»:
-Aма, од кубура је. Сви добро памте свађе с тучњавом, кубуре, тамо је, брате, малтене до скора била Циган-мала, с кафанама, куплерајима. То је, бре, тек за ону «конференцију» «тарзана,-љубитеља-банана-с-грана» и људождера с којима се Брозомор дружио, тзв. «несврстаних» разбуцано. И «Кикевац», и «Чубура». A добро, де, баш, ако није од кубура, онда је сигурно од, «чурук-буру». Како да баш на сред Чубуре није био бунар, кад по целом Београду, к’о у Aрабији нафта, где год забодеш штап, шикља природна вода. A јел’ није сама писала и о чубурском потоку?
И пронађемо у књизи:
«Чубурски поток, у дну улице Престолонаследника Петра, текао је несметано, а понекад, за кишних дана и за време провала облака, и шумио бучно, те је знао однети ћупријице и даске које су домаћини постављали преко потока испред својих кућа да могу прелазити на другу страну у свако доба. По њему су пловиле патке и тиме увесељавале децу у Рејонској улици, касније названој Јужни булевар».

 

[miljenkic]

Кад поменусте Чубуру, ево и мог малог литерарног доприноса, из романа "Повратак кошаве у Бгд" :


2. јануар 2004.
Иначе, и о Чубури, ред је да запишем. Ваљда сам неки бар полу-Чубурац. Назив, по многима, потиче из времена кад је ту, ваљда на месту где је сада парк, постојао бунар - извор из кога су, кроз некакву шупљу цев, или велико буре, сви захватали воду. A Турци за шупљу цев кажу: чурук буру.
Aли, Ксенија пише да се нико не сећа бунара, и вели да је назив вероватније настао овако:
«Субура је било име једног од резиденцијалних, али и по пороку чувених квартова старог Рима. Имао је и улицу истог назива, познату по занатлијама, пијаци, и прљавштини. На италијанском и данас за прљаво предграђе каже се управо: Suburra.
Може се, дакле, претпоставити да је аустријски фелдмаршал Гидеон Лаудан, бранећи Београд од Турака крајем XVIII века, своје тек прокопане ровове означавао античким именима у знак обожавања војсковођа и старог Рима: Via Aurelia, Via Appia Antica, Via Subura... и баш тај, тек прокопани шанац, који се протезао овим делом Врачара, назвао по једној од тих улица».
Aли, Димитрије не прихвата теорију о, како рече, «некаквим субурама»:
-Aма, од кубура је. Сви добро памте свађе с тучњавом, кубуре, тамо је, брате, малтене до скора била Циган-мала, с кафанама, куплерајима. То је, бре, тек за ону «конференцију» «тарзана,-љубитеља-банана-с-грана» и људождера с којима се Брозомор дружио, тзв. «несврстаних» разбуцано. И «Кикевац», и «Чубура». A добро, де, баш, ако није од кубура, онда је сигурно од, «чурук-буру». Како да баш на сред Чубуре није био бунар, кад по целом Београду, к’о у Aрабији нафта, где год забодеш штап, шикља природна вода. A јел’ није сама писала и о чубурском потоку?
И пронађемо у књизи:
«Чубурски поток, у дну улице Престолонаследника Петра, текао је несметано, а понекад, за кишних дана и за време провала облака, и шумио бучно, те је знао однети ћупријице и даске које су домаћини постављали преко потока испред својих кућа да могу прелазити на другу страну у свако доба. По њему су пловиле патке и тиме увесељавале децу у Рејонској улици, касније названој Јужни булевар».

Lepo

 

[Милунка Савић]

Lepo

Хвала.

 

[Милунка Савић]

А ево, даље о београдским архитектима:

Stojan Titelbah

Stojan Titelbah je rođen u Beogradu 1877, u porodici inženjera Vladislava Titelbaha, čeha, koja se na talasu onog panslovenskog oduševljenja srbijom, doselia u Beograd 1875. godine. U Beogradu je završio Arhitektonski odsek tehničkog fakulteta i tu je od 1905. radio u Ministarstvu građevine u njegovom arhitektonskom odeljenju i od 1906 u Umetničko zanatskoj školi kao profesor ornamentalnog crtanja jer je u svoje vreme važio za naveštijeg crtača među arhitektima. Zvanje arhitekte u Ministarstvu Građevine dobio je 1908. Umro je na Krfu 1916. oduzevši sebi život u onom beznađu u kome se našao srpski narod. Sahranjen je u kosturnici na ostrvu Vido.
Titelbah je bio izuzetno vredan projektant i u svom radu je prošao kroz nekoliko faza razvoja. Na samim počecima usvoji je, kako ističe Bogunović, neorenesansu sa elemetima neobaroka, da bi ubrzo postao najvatreni "pobornik bečke secesije u Beogradu", mada je, kako ističe Nestorović, u mnogim kompozicijama rašenim secesijskom dekoracijom zadržao akademsku strukturu ili bar klasične elemente akademizma. Na crtežima planova jasno se vidi sva Totelbahahova "nesputana tvoračka imaginacija, sklonost ka krivulji i vrsni osećaj za linearnu i plastičnu dekoraciju"

-Prizemna kuća Ljubomira Cincar Jankovića u Deligradskoj ulici br. 7 (1902)
Titelbah je ovu zgradu projektovao 1902. godine, a radove je izvodio je preduzimač S. Stojanović.
-Kuća Goluba Janića u Deligradskoj 9 (1903)
Srušena je oko 1965

-Zgrada sveštenika M. Popovića u Kursulinoj ulici br. 35 (1904)

Arhitekta Stojan Titelbah je 1904. godine projektovao u Kursulinoj ulici br. 35 manju porodičnu kuću za sveštenika Popovića u duhu secesije. Ova kuća ima, kako ističe Maldini, upečatljivo modelovanu secesijsku fasadu u obliku velikog cveta, u koji su skladno ukomponovana dva prozora. Nestorović smatra da ovo u osnovi "naivno rešenje u kome se isuviše ističe površinska obrada i gde fasada deluje kao dekorativna slika i kulisa a ne kao deo prostorne kompozicije ne može smatrati uspešno projektovanim objektom".


Kuća Filipa Stojanovića na uglu Krunske i Smiljanićeve 45 (1905)

-Projekat fasade kuća Milenka Maternog na uglu Hilandarske 15 i J. Ćetković (1911)
Projektovana u saradnji sa Andom Stefanovićem. Posebno su zanimljiva rešenje prozora i portola što se najasnije vidi na ovom "lucidnom crtežu Titelbaha"

-Kuća u ulici Tadeuša Košćuška 18 (1905)
-Kuća Dragutina Đorđevića na Topličinom venacu 29 (1905)


Trgovačka kuća Arona Levija u ulici Kralja Petra 39 (1907 )

-Kuća u Kralja Petra 72 (1909)
-Kuća u ulici Alekse Nenadovića 35 (1909)

-Projekat fasade kuća Riste Odavića u Alekse Nenadovića 35 (1909)

 

[Милунка Савић]

-Kuća u Makadenskoj 27 (1910) srušenа

Kuća Žaka Bulija u Kralja Petra 58 (1910)

-Kuća apotekara Svet. Okanovića u Makedonskoj ulici (1911)
Projektovana u saradnji sa Androm Stevanovićem
-Kuća u ulici Strahinića Bana 27 (1911)
-Kuća Bertolda Godštajna u Zemun u nekadašnjoj Nemanjinoj br. 6 (1911)
-Kuća u Nemanjinoj ulici br. 4 (1911)
-Kuća u Đure Jakšića 11 (1912)
-Stambena zgrada M. Alkalaja u Ulici Zmaja od Noćaja 11 (1912)
-Kuća trgovca Jovana Barlovca u Francuskoj 15 (1912)
Srušena 1999.

Palata Novog dvora (1912)

Palatu Novog dvora u kome se danas nalazi sedište srpskog Predsednika projektovao je i to za Petra I Karađorđevića, Stojan Titelbah negde oko 1910. godine. Prostrana palata Novog dvora u "osnovi simetrične i razuđene osnove podignuta je sa suterenom, prizemljem i dva sprata u okviru dvorskog kompleksa", na uglu današnje ulice Kralja Milana i Dobrinjske, kao pandan Starom dvoru. Složeni uslovi građevinskog programa, a naročito, kako ističe Nestorović, "zahtevi štednje naveli su u izvesnoj meri projektanta na usiljena prostorna rešenja, što je uticalo i na spoljnu kompoziciju kojoj nedostaje harmonija celine. I pored uspešno primenjenih i obrađenih pojedinih klasičnih elemenata, u komponovanju masa nema potpune skladnosti pogotovo u poređenju sa kompozicijom Starog dvora Bugarskog". I ugao kod Dobrinjske ulice, koncipiran na "osmougaonoj osnovi slično uglu Starog dvora kod ulice Dragoslava Jovanovića, zajedno sa završnim kubetom, je nevešto napravljen jer mu nedostaje ona proporcija i ona obrada detalja, koje neko arhitektonsko delo čine savršenim". U novi dvor napravljen za Kralja Petra I uselio se Aleksandar Karađorđević se 1922, kada je krunisan, i sve do njegovog ubistva u Marselju 1934. ovo zdanje je bila zvanična kraljeva rezidencija. Od 1936. godine pa do kraja drugog svetskog rata u zgradi Novog dvora bio je smešten muzej Kneza Pavla. Za vreme Drugog svetskog rata zgrada Dvora, odnosno Muzeja kneza Pavla, je znatno je oštećena, a posle II svetskog rata je rekonstruisan na taj način što spolja " prema vrtu dozidana velika kolonada u pseudoklasicizmu" po projektu arhitekte Milana Mini-ća.


-Skice stambene zgrade za jednog člana kuće Karađorđevića oko 1911/12

-Kuća na Uglu Mekenzijeve i Vlade Zečevića (1912)

-Kuća u ulici Svetozara Markovića 69 (1914)

 

[Милунка Савић]

Булевар Франше Д ’Епереа

Снимци представљају поједине делове улице и њеног залеђа на парној страни од Трга бранилаца Београда до Булевара Ослобођења. Залеђе парне стр. је Јатаган –мала. Виде се и приземне зграде и страћаре у двориштима, неуређени терени и некалдрмисана улица, а на неким комплекс болница на брду у даљини

 

[dualcore]

odlicne slike daj jos sa autokomande i uopste autoput danasnji od mostara do fransa

 

[Милунка Савић]

Ево шта сам до сад успела да нађем у својој колекцији у вези с Аутокомандом:

 

[Милунка Савић]

 

[Beogradski sindikat]

Ima li nekih starih slika sa Novog Beograda,sa Kalemegdana i uopste centra grada?

 

[lider]

Pregledaj temu, ima koliko hoćeš.

 

[greba]

pocetak skadarske

 

[Милунка Савић]

Фотка из 1979.

 

[lider]

Da li stičem pogrešan utisak ili je zaista fontana bila povučena više ka sadašnjem ministarstvu kulture?

 

[причалица]

ma da...sve izmenili, bre!
milunka je heroj foruma!

 

[причалица]

Гостионица код Српске круне

У рано пролеће 1896. године у Београду је дувала јака кошава. Управо тада је оправљан кров на једном од најлепших здања тога времена, хотелу „Круна”, данашњој библиотеци града Београда на крају Кнез Михаилове улице. Како је тих дана падала и киша, мајстори су прекрили кров великом церадом. Међутим, како је у својој књизи „Споменар о старом Београду“ записао Никола Трајковић, у тренутку кад се на крову затекао само један човек, неки несрећник Стојан, кошава је тако снажно ударила да је у ваздух понела и цераду и мајстора.
Као на чаробном ћилиму, ветар је носио свој необичан терет, пренео га преко Саве и благо спустио у другу државу, на подручје данашњег Новог Београда, негде крај данашњег Тошиног бунара. За дивно чудо, Стојан, коме хроничари нису запамтили ни презиме, остао је неповређен, али толико збуњен и уплашен да дуго није могао дођи себи. Аустроугарски граничари, које иначе нису трпели нелегалне преласке границе, и сами затечени необичним догађајем, пустили су унезвереног човека да се врати кући, а цераду су, уредно спаковану и заједно с њим, вратили у Србију.
Ово је само једна од истинитих прича из прошлости Београда, која би, верујемо, и данас заслужила да се нађе на насловној страни многих новина и часописа. А било их је, наравно, знатно више. Прошлост Београда није само историја ратова, злочина, сукоба и освајања. Било је у њему и мирних дана, обичне градске свакодневице, али и догађаја чија би необичност, занимљивост, понекад и бизарност, верујемо, и данас привукли пажњу светске јавности. О главном граду Србије писали су његови савременици, али и бројни страни путописци који су овде стизали у разним временима и различитим поводима. Дивили су се његовој лепоти и географском положају, упознавали и описивали његове људе, али се неретко и чудили њиховим обичајима и начину живота.
Чудили се странци Београђанима, али и ови њима. Након ослобођења од Турака, средином 19. века, многи страни пустолови пожурили су у нашу земљу, желећи, ваљда, да открију и овај, доскора тајанствени и недоступни део Европе. Већина „туриста“ доживела је Србију као земљу примитивног народа, заостале привреде и неразвијене културе, па су се, сходно томе, многи тако и понашали. Успомену на један такав догађај сачувао је и Коста Христић у својој књизи „Записи старог Београђанина“.

 

[причалица]

Гости голишави, конобари голи

Збило се то, пише Христић, у лето 1857. године. Гостионичар и власник отмене кафане „Српски краљ“ Стева Мирковић био је уредан и веома исправан човек, мада помало прек. Неки путници Енглези, чекајући на одлазак лађе из Београда, одсели су управо у његовој кафани. Како је тих дана владала велика врућина, а Енглези сматрали да се овде, на Оријенту, не морају придржавати основних правила пристојности, једног дана дођоше на ручак у веома неприкладном издању: само у мајици и гаћама. С обзиром да учтива упозорења нису уродила плодом, а мање фине методе нису биле допуштене јер смо тада, баш као и сада, имали крхке дипломатске односе с Британском империјом, Стева се досетио како да разуларене Енглезе, макар и на крајње оријенталан начин, „научи памети“.
Позвао је момке који су их служили за столом, наредио им да оду у своје собе и да се скину потпуно голи и да тако, наги, наставе да служе „уважене“ госте. Угледавши конобаре у рајском костиму, с тањирима јела и бокалима пића, посрамљени гости скочили су као опарени, оставили и ручак и кафану, па и сам Београд, и првом лађом утекли преко границе, за Земун. Не знамо колико је ова васпитна метода допринела да се слика о Србима и Србији промени у свету, али је за ове госте, очигледно, имала поучан значај. Стари Београд имао је и свој нарочити празник, једну домаћу светковину која се славила у близини некадашње цркве Светог Марка на Ташмајдану. Богомоља је била мала и неугледна, али је у оно време била привлачнија чак и од Саборне цркве. А како је то некад изгледало, ваљало би мало ближе објаснити. Простор у близини данашњег Дома народне скупштине некада се звао марвена пијаца или, просто, Батал-џамија. Ту је дотеривана на продају ситна и крупна стока, сено и друге потребе, а цело поље било је покривено шашом, сеном и балегом. Батал-џамија је била висока, веома угледна богомоља, у своје време можда и најлепша џамија у Београду. Нажалост, касније је знатно оштећена. Врх минарета је био одрубљен, али је чанак око минарета остао читав. Њен кров, годинама засипан земљом и прашином, био је покривен трњем и травуљином. Срушена је крајем седамдесетих година 19. века.

 

[причалица]

Весеље на гробљу


Недалеко од ње, поред јужне стране данашње цркве Светог Марка на Ташмајдану, била је и мала Палилулска црква око које су биле и гробнице знаменитих људи из тог времена - Томе Вучића Перишића, Илије Коларца, Мише Анастасијевића и многих других. У близини, „залутао“ у цинцарски део гробља и обрастао у коров, сместио се и гроб Ђуре Даничића, а с друге стране, крај источних зидова цркве, почивао је и Јосиф Панчић. Када је умро, 1888. године, сахране се више нису обављале на овом месту, али је према њему учињен изузетак. Сахрањен је у дрвеном сандуку од „његове“ оморике, управо оне које је нашао на Тари.
Баш овде, у порти цркве и њеној околини, о Марковдану је одржавана већ поменута светковина о којој је, с усхићењем и великим чуђењем, писао и Роман Зморски, пољски књижевник и револуционар. Припреме за празник трајале су неколико дана. Подизане су клупе за седење, ражњеви за прасиће и јагањце, копане су рупе за паљење прангија. Светковина је почињала Божјом службом коју је држао митрополит београдски, а којој су присуствовали и највиши државни чиновници, попечитељи, саветници и најугледнији грађани. Након тога је кретала музика, пиштале зурле, грувале прангије, трештали таламбаси... Раздрагани грађани поскакивали су од радости и убрзо раширили велико народно коло. Међутим, народа је било много, а простора мало. Ништа зато није сметало да се коло развије и на самом гробљу, на којем су други већ окретали ражњеве и по гробницама простирали чаршаве на којима ће обедовати.
Све ово је оставило дубок утисак на госта из Пољске. Тешко је рећи и објаснити, писао је Зморски, колико необичан и узбудљив призор пружа та врева живота и весеља на тужном станишту смрти. То је, на неки начин, презрив изазов младости која се вечито обнавља, бачен страшној краљици уништења, изазов који по својој идеји подсећа на паганско потапање Мажане у пољском народу и међу другим словенским племенима, који су некада обављани уз песму и игру.

 

[причалица]

Келнерски рачун уместо пасоша

Роман Зморски се чудио нашим обичајима, а Луј Леже, француски слависта и књижевник, нашим прописима. У Србију је стигао 1870. године, али даље од београдског кеја није могао, све док није показао путне исправе. Пропутовао је, забележио је, широм Европе, али га нико и нигде није питао ни ко је, ни одакле је. Сем тога, увређени гост је морао два дана да се задржи у Београду, колико је трајала провера докумената, па тек онда да се упути даље, ка унутрашњости Србије. Оно што га је, по свему судећи, највише љутило је чињеница су ти исти Срби, потпуно несметано, без пасоша и виза, слободно путовали широм сета. У међувремену се, очигледно, штошта променило.
Тадашње српске власти су овај закон увеле јер је земља била „преплављена" разним сумњивим дошљацима, смутљивцима и шпијунима, па је било важно да се зна ко и каквим послом долази. Нажалост, био је траљаво спроведен, што су бројни странци навелико користили. Наиме, жандарми, којима су предаване путне исправе, ретко су знали страни језик, често су били и неписмени, па им је било лако подвалити. Довољно је било предати било какву пресавијену хартију, с неком налепљеном таксом или печатом, па мирно наставити својим путем.
Константин Јиричек, који је Београд посетио 1874. године, тврди да је у једној згради конзулата видео хрпу келнерских рачуна, поштанских потврда, сточних пасоша, признаница и других докумената, које су странци предавали жандарму уместо путних исправа. Иако је од тада прошло више од једног века, доследна примена закона у пракси је нешто што, очигледно, и данас представља главобољу нашим властима.
Већину ових догађаја историја неће запамтити. Ипак, верујемо да их вреди поменути, јер ће и они, на себи својствен начин, сведочити о временима прошлим, о некадашњим људима и условима у којима су живели и стварали.

 

[miljenkic]

Гости голишави, конобари голи

Збило се то, пише Христић, у лето 1857. године. Гостионичар и власник отмене кафане „Српски краљ“ Стева Мирковић био је уредан и веома исправан човек, мада помало прек. Неки путници Енглези, чекајући на одлазак лађе из Београда, одсели су управо у његовој кафани. Како је тих дана владала велика врућина, а Енглези сматрали да се овде, на Оријенту, не морају придржавати основних правила пристојности, једног дана дођоше на ручак у веома неприкладном издању: само у мајици и гаћама. С обзиром да учтива упозорења нису уродила плодом, а мање фине методе нису биле допуштене јер смо тада, баш као и сада, имали крхке дипломатске односе с Британском империјом, Стева се досетио како да разуларене Енглезе, макар и на крајње оријенталан начин, „научи памети“.
Позвао је момке који су их служили за столом, наредио им да оду у своје собе и да се скину потпуно голи и да тако, наги, наставе да служе „уважене“ госте. Угледавши конобаре у рајском костиму, с тањирима јела и бокалима пића, посрамљени гости скочили су као опарени, оставили и ручак и кафану, па и сам Београд, и првом лађом утекли преко границе, за Земун. Не знамо колико је ова васпитна метода допринела да се слика о Србима и Србији промени у свету, али је за ове госте, очигледно, имала поучан значај.

Човек је легенда, а Енглези су изгледа остали исти, лудују кад нису код куће