- Poruka
- 14.751
Nekada sam voleo da šetam ulicama svog grada. Beograd je vrveo od života, boja, mirisa, smeha. Ljudi su bili na ulicama, radnje su bile male, porodične, jedinstvene. Možda sam tada bio mlađi, pa su mi se stvari činile lepšim nego što jesu — ali Beograd je zaista imao dušu. A danas… danas ga jedva prepoznajem.
Sve je pusto, besmisleno tiho. Lokali koji su nekada bili srca ulica stoje zatvoreni. Vrata obijena, stakla išarana grafitima, izlozi zagrađeni daskama. Stari bioskopi — Odeon, Kozara, Kosmaj, 20. oktobar — svi redom mrtvi. Nekada ste po tome birali gde ćete da gledate film: po atmosferi, po stolici, po publici. Danas? Film gledamo na poslednjem spratu tržnog centra, u salama koje liče jedna na drugu kao da ih je neko klonirao. Nema čara, nema rituala, nema osećaja da ste u bioskopu.
Grad je preseljen u beton.
U te ogromne kutije od stakla.
A ulice? Ostavljene da umiru.
Beograd koji je bio okrenut čoveku — zamenjen je Beogradom okrenutim profitu. Zanati su nestali. U Balkanskoj ulici gde sam rođen, moglo je da se kupi sve: pertle, kape, koža, torbe, kolači, ručni radovi. Danas? Lanci. Monopoli. Čak je i zdrava hrana postala industrija, a ne potreba.
I onda se pitamo zašto ulice izgledaju kao da su napuštene.
Zašto je noćno osvetljenje bledo.
Zašto grad deluje kao ljuštura iz koje je neko izvukao život.
Beograd su nekada bili i ljudi. Navijači, deca, studenti, komšije. Derbi je bio praznik — 80, 100 hiljada ljudi, pola grada živi za taj dan. A danas? Prazne tribine. Deca navijaju za Real i Manchester. Naš fudbal gledamo kao da gledamo tuđi sport.
I dok jedni odlaze da potraže život negde drugde, na njihovo mesto dolazi nova populacija koja Beograd ne doživljava kao svoj grad, nego kao arenu za dokazivanje. Grad se ne voli, nego se osvaja. I tako se i ponašamo: prljave ulice, zatrpane kante, kladionice na svakom koraku, apoteke odmah pored njih — logičan redosled kada neko prvo izgubi živce, pa onda pokušava da ih kupi u kesici.
Nekada smo u školama dobijali besplatne karte za filmove. Nekada je grad ulagao u kulturu, u decu, u budućnost. Danas ulaže u tržne centre i „investicije“ koje gutaju svaki pedalj prostora gde je postojala ljudskost.
I zato, kad šetam ovim ulicama, asfalt je isti, ali grad nije.
I nije problem što su nestale radnje.
Problem je što je nestala mera.
Što je nestao čovek.
Beograd će uvek opstati kao mesto.
Ali pitanje je — da li će opstati kao naš grad?
Već smo izgubili društvo koje je predstavljalo taj grad.
I sada dok nesta i taj beli grad gubimo polako i sebe…
Ja nisam za to da se predamo bez borbe, a to nije ni u tradiciji Beograda…
Ako misliš isto podeli ovaj post jer Beograd treba da pronađe i vrati svoju dušu da ne bismo bili stranci u svom gradu.
Divan napis
Citam dolaze stranci da gledaju nasu arhitekturu kazu da je kod nas taj arhitekturni brutalizam najzanimljiviji. Takodje te sve nove zgrade gde je nekad bila kuća sa dvorištem i zelenilom često sa klupicom ispred sad su zidane u americkom stilu anti-homeless - znači nestala je I ta klupica 'dobar dan komšija'. Sad je dignuta barijera staklo metal zamkova I visokih izolacionih zidova - beton do ulice - intenzivno se branimo I izolujemo od okoline. Zanimamo samo sami sebe. Stanovi koji menjaju vlasnike ko gaće I čarape, zidanja I renovacije a nigde - dobar dan komšija. I dok idemo hodnikom zgrade međusobno gledamo u pod a ne u oči kao da smo skrivili nesto. Verovatno da jesmo. Krivi smo zato sto nam se uvukla kultura gledam samo sebe (eventualno svoju porodicu) i nemam nista da ti kazem a kamoli da se nasmesim.
Moj Beograd je imao koncerte nepoznatih po budzacima, razne izložbe, amaterska pozorista, kafane I zelene površine.
Ovde sam već 5tu godinu i ne osećam se da živim u beogradu možda jedino u toj staklenoj kugli mog uma I secanja
E da ja i jesam stranac u ovom gradu iako sam se tu rodio išao u vrtić i škole, studirao. Pa i radio. Kad je u pitanju moderni Beograd kao da sam bilo gde, gde sam bio, po gradovima bezlična arhitektura I kliše ljudi. Jesam stranac zato sto u ovoj kuci nisam ziveo pola zivotnog veka.
Beograd se mimikrirao u svet. Nista razlicito, i posebno - sve isto kao i bilo gde. Nekad zbog uniformi smo tezili da budemo originalni, sad nas je to napustilo, sad je sve uniformisano - bez zelja i teznji.
Sve je pusto, besmisleno tiho. Lokali koji su nekada bili srca ulica stoje zatvoreni. Vrata obijena, stakla išarana grafitima, izlozi zagrađeni daskama. Stari bioskopi — Odeon, Kozara, Kosmaj, 20. oktobar — svi redom mrtvi. Nekada ste po tome birali gde ćete da gledate film: po atmosferi, po stolici, po publici. Danas? Film gledamo na poslednjem spratu tržnog centra, u salama koje liče jedna na drugu kao da ih je neko klonirao. Nema čara, nema rituala, nema osećaja da ste u bioskopu.
Grad je preseljen u beton.
U te ogromne kutije od stakla.
A ulice? Ostavljene da umiru.
Beograd koji je bio okrenut čoveku — zamenjen je Beogradom okrenutim profitu. Zanati su nestali. U Balkanskoj ulici gde sam rođen, moglo je da se kupi sve: pertle, kape, koža, torbe, kolači, ručni radovi. Danas? Lanci. Monopoli. Čak je i zdrava hrana postala industrija, a ne potreba.
I onda se pitamo zašto ulice izgledaju kao da su napuštene.
Zašto je noćno osvetljenje bledo.
Zašto grad deluje kao ljuštura iz koje je neko izvukao život.
Beograd su nekada bili i ljudi. Navijači, deca, studenti, komšije. Derbi je bio praznik — 80, 100 hiljada ljudi, pola grada živi za taj dan. A danas? Prazne tribine. Deca navijaju za Real i Manchester. Naš fudbal gledamo kao da gledamo tuđi sport.
I dok jedni odlaze da potraže život negde drugde, na njihovo mesto dolazi nova populacija koja Beograd ne doživljava kao svoj grad, nego kao arenu za dokazivanje. Grad se ne voli, nego se osvaja. I tako se i ponašamo: prljave ulice, zatrpane kante, kladionice na svakom koraku, apoteke odmah pored njih — logičan redosled kada neko prvo izgubi živce, pa onda pokušava da ih kupi u kesici.
Nekada smo u školama dobijali besplatne karte za filmove. Nekada je grad ulagao u kulturu, u decu, u budućnost. Danas ulaže u tržne centre i „investicije“ koje gutaju svaki pedalj prostora gde je postojala ljudskost.
I zato, kad šetam ovim ulicama, asfalt je isti, ali grad nije.
I nije problem što su nestale radnje.
Problem je što je nestala mera.
Što je nestao čovek.
Beograd će uvek opstati kao mesto.
Ali pitanje je — da li će opstati kao naš grad?
Već smo izgubili društvo koje je predstavljalo taj grad.
I sada dok nesta i taj beli grad gubimo polako i sebe…
Ja nisam za to da se predamo bez borbe, a to nije ni u tradiciji Beograda…
Ako misliš isto podeli ovaj post jer Beograd treba da pronađe i vrati svoju dušu da ne bismo bili stranci u svom gradu.
Divan napis
Citam dolaze stranci da gledaju nasu arhitekturu kazu da je kod nas taj arhitekturni brutalizam najzanimljiviji. Takodje te sve nove zgrade gde je nekad bila kuća sa dvorištem i zelenilom često sa klupicom ispred sad su zidane u americkom stilu anti-homeless - znači nestala je I ta klupica 'dobar dan komšija'. Sad je dignuta barijera staklo metal zamkova I visokih izolacionih zidova - beton do ulice - intenzivno se branimo I izolujemo od okoline. Zanimamo samo sami sebe. Stanovi koji menjaju vlasnike ko gaće I čarape, zidanja I renovacije a nigde - dobar dan komšija. I dok idemo hodnikom zgrade međusobno gledamo u pod a ne u oči kao da smo skrivili nesto. Verovatno da jesmo. Krivi smo zato sto nam se uvukla kultura gledam samo sebe (eventualno svoju porodicu) i nemam nista da ti kazem a kamoli da se nasmesim.
Moj Beograd je imao koncerte nepoznatih po budzacima, razne izložbe, amaterska pozorista, kafane I zelene površine.
Ovde sam već 5tu godinu i ne osećam se da živim u beogradu možda jedino u toj staklenoj kugli mog uma I secanja
E da ja i jesam stranac u ovom gradu iako sam se tu rodio išao u vrtić i škole, studirao. Pa i radio. Kad je u pitanju moderni Beograd kao da sam bilo gde, gde sam bio, po gradovima bezlična arhitektura I kliše ljudi. Jesam stranac zato sto u ovoj kuci nisam ziveo pola zivotnog veka.
Beograd se mimikrirao u svet. Nista razlicito, i posebno - sve isto kao i bilo gde. Nekad zbog uniformi smo tezili da budemo originalni, sad nas je to napustilo, sad je sve uniformisano - bez zelja i teznji.
