причалица
Buduća legenda
- Poruka
- 45.096
ma, i onda su strendžeri voleli da dođu u našu kasabu...nigde loodaka kao ovde 
-
- Popularno:
- "Заокруживање" цена
- Zasto su zene kao pustene sa lanca...
- EKSKLUZIVNO Nikad oštriji izveštaj...
- Политико: Ускоро израда уговора о...
- Studenti su politički i generalno...
- Вучић: Тражимо двојицу снајпериста...
- Naprednjaci širom Srbije se mobilišu:...
- Žandarmerija i policija u punoj opremi...
- Vučić: Nervozan sam oko NIS-a svaki dan...
- Obustavljena istraga protiv Dodika...
Beograd kojeg više nema
- Začetnik teme lider
- Datum pokretanja
miljenkic
Primećen član
- Poruka
- 879
To me podseti na izjavu jednog Engleza koji je sad bio na Exitu, kaze ovde ima mnogo vise slobode 
(i provoda naravno).
Ma od blata ce da nas prave bre!
(i provoda naravno).Ma od blata ce da nas prave bre!
причалица
Buduća legenda
- Poruka
- 45.096
što da nas prave, kad smo još tu....
kaže: gostionica kod ''srepske krune'':
i kafana ''?'':
kaže: gostionica kod ''srepske krune'':
i kafana ''?'':
Poslednja izmena:
- Poruka
- 2.855
Poslednja izmena:
причалица
Buduća legenda
- Poruka
- 45.096
dakle, nema više dobrotvora ovakvog formata...pa smatram da je ovo deo teme:
Пола века сакупљао је слике, књиге, предмете националне уметности
Прошло је 147 година од рођења великог српског добротвора и задужбинара Јована Јоце Вујића, али упркос времену, његово доброчинство памти се до данас. Овај велепоседник из Сенте омогућио је, поред других добротвора, да Универзитетска библиотека има изузетно ретке књиге и брошуре. Библиотека коју је поклонио Универзитетској библиотеци у Београду има 4911 инвентарских бројева с преко 10.000 књига, часописа и брошура корисних за проучавање историјских, културних, али и војних прилика овог простора. Стога је с разлогом добила назив „Најпотпунија Сербика”.
Брига потомака
У библиотеци се налазе „старе српске и глагољске књиге, дубровачке и хрватске, листови и часописи од 18. до краја 19. века. У њој има дела на латинском, немачком и мађарском језику, писаних у 16, али и у 17. и 18. веку. Само из 16. века у њој је 25 књига, међу којима су и ретка издања из млетачке штампарије Божидара Вуковића Подгоричанина, као што је „Празнични минеј” из 1538. године, али и дела из 17. века, од чега је преко 50 домаћих и страних аутора попут, примера ради, Халкокондилове „Историје Турака” из 1650. године или „Путовања” Едварда Брауна из 1686. године. „Најпотпунија Сербика” поседује и око 200 књига из 18. века, међу којима је и први српски буквар из 1739. године, као и први српски часопис „Славено-сербски магазин” из 1768. године. У библиотеци се налази и преко 900 књига из разних области, најчешће првих издања из прве половине 19. века.
Поклањајући библиотеку, велепоседник Јован Вујић поклонио је и своју богату архивску грађу са око 4000 докумената, подељених у четири целине. У једној се налазе 272 писма из 18. века, у другој је 1427 докумената о преписци кнеза Милоша Обреновића, док трећу групу архивских докумената чини преписка Косте Анастасијевића, српског агента у Букурешту. Посебно је занимљив део архиве који се односи на преписку познатих и мање познатих личности новијег доба, где има око 2000 докумената. Реч је о преписци Христофора Жефаровића, Илије Гарашанина, Љубомира Ненадовића, Вука Стефановића Караџића, Јоакима Вујића, Радоја Домановића, Јанка Веселиновића, Јована Јовановића Змаја и других. Посебну групу докумената чине војни и политички извештаји и отворени и шифровани телеграми из српско–турског рата 1875–1878. године и из ратова од 1912. до 1918. године.
Пола века сакупљао је слике, књиге, предмете националне уметности
Прошло је 147 година од рођења великог српског добротвора и задужбинара Јована Јоце Вујића, али упркос времену, његово доброчинство памти се до данас. Овај велепоседник из Сенте омогућио је, поред других добротвора, да Универзитетска библиотека има изузетно ретке књиге и брошуре. Библиотека коју је поклонио Универзитетској библиотеци у Београду има 4911 инвентарских бројева с преко 10.000 књига, часописа и брошура корисних за проучавање историјских, културних, али и војних прилика овог простора. Стога је с разлогом добила назив „Најпотпунија Сербика”.
Брига потомака
У библиотеци се налазе „старе српске и глагољске књиге, дубровачке и хрватске, листови и часописи од 18. до краја 19. века. У њој има дела на латинском, немачком и мађарском језику, писаних у 16, али и у 17. и 18. веку. Само из 16. века у њој је 25 књига, међу којима су и ретка издања из млетачке штампарије Божидара Вуковића Подгоричанина, као што је „Празнични минеј” из 1538. године, али и дела из 17. века, од чега је преко 50 домаћих и страних аутора попут, примера ради, Халкокондилове „Историје Турака” из 1650. године или „Путовања” Едварда Брауна из 1686. године. „Најпотпунија Сербика” поседује и око 200 књига из 18. века, међу којима је и први српски буквар из 1739. године, као и први српски часопис „Славено-сербски магазин” из 1768. године. У библиотеци се налази и преко 900 књига из разних области, најчешће првих издања из прве половине 19. века.
Поклањајући библиотеку, велепоседник Јован Вујић поклонио је и своју богату архивску грађу са око 4000 докумената, подељених у четири целине. У једној се налазе 272 писма из 18. века, у другој је 1427 докумената о преписци кнеза Милоша Обреновића, док трећу групу архивских докумената чини преписка Косте Анастасијевића, српског агента у Букурешту. Посебно је занимљив део архиве који се односи на преписку познатих и мање познатих личности новијег доба, где има око 2000 докумената. Реч је о преписци Христофора Жефаровића, Илије Гарашанина, Љубомира Ненадовића, Вука Стефановића Караџића, Јоакима Вујића, Радоја Домановића, Јанка Веселиновића, Јована Јовановића Змаја и других. Посебну групу докумената чине војни и политички извештаји и отворени и шифровани телеграми из српско–турског рата 1875–1878. године и из ратова од 1912. до 1918. године.
Poslednja izmena:
причалица
Buduća legenda
- Poruka
- 45.096
Први приватни музеј
Музеј Јована Вујића у Сенти и данас својим уметничким богатством изазива пажњу
О жељи да своју библиотеку учини доступном јавности, Вујић је 1931. године обавестио ректора Београдског универзитета, а већ следеће године она је пренета из његове родне куће у Сенти. Није дочекао да се оствари и његово друго завештање: да се збирка уметничких дела српских мајстора пренесе и уреди као Галерија Универзитета у Београду. За то су се побринули његов син Јован и кћерка Даринка 1940. године, шест година после очеве смрти. Вујићеви наследници очекивали су да ће бити испуњени договорени услови – да се збирка уметничких дела претвори у галерију која би носила име „Галерија Јоце Вујића, велепоседника из Сенте”, као и да се смести у свечаној сали Техничког факултета у тадашњој Александровој улици број 73, док се не сагради музеј Универзитета у који би галерија била пренесена као засебна целина. Вујићев захтев био је и да се ни у ком случају не смеју раздељивати или отуђивати дела из поклона, као и да се он (поклон) што пре уреди и преда јавности. Захтевао је и да се сачини каталог слика у који би се унела историја настанка збирке, историјски и критички приказ, као и све појединости о сликарима и њиховим делима.
До испуњења Вујићевог завештања није дошло стицајем разних околности, али му се Универзитет одужио још за његовог живота. На основу фотографије урађен је портрет Јована Вујића и постављен у свечаној сали Ректората, о чему је Урош Џонић, управник Универзитетске библиотеке, писмом обавестио дародавца: „У Ректорату већ постоји Ваш портрет. Израдио га је у боји, према фотографији, Боривоје К. Раденковић, учитељ вештина Техничког факултета. У соби где је Ваша библиотека, доћи ће, бар се надам, доцније, који други портрет”… „Политикин Забавник” је проверио – тог портрета данас у Ректорату нема, а дела из поклоњене збирке за универзитетску галерију предата су 1949. године Народном музеју на чување због лоших услова њиховог смештаја на Техничком факултету, који је током бомбардовања у Другом светском рату претрпео велика разарања. Тако је од 250 уметничких дела, колико је Универзитет примио од породице Вујић, Музеј преузео 229, од чега је пет одмах „расходовано” због великих оштећења. Та збирка данас се у Музеју води под ознаком НМ ЈВ (Народни музеј, Јоца Вујић), а до данас су сва дела рестаурисана и значајна су основа за изучавање српске уметности 18. и 19. века.
Вујић је скоро пола века прикупљао слике, археолошке предмете, старо оружје, књиге, уметничке предмете националне уметности. Део своје сликарске колекције завештао је Матици српској, где су се нашла дела домаћих сликара Христофора Жефаровића, Теодора Крачуна, Захарија Орфелина, Теодора Илића Чешњара, Константина Данила, Стеве Тодоровића, Ђорђа Крстића, Ђуре Јакшића и других. Међу поклоњеним сликама је и чувена слика Ђуре Јакшића „Жена у плавом”. Своје збирке сам је стручно обрадио и пописао у каталогу за свој приватни музеј, истовремено и први приватни музеј у нас. Налазио се у његовој кући у Сенти. Дела су систематизована по групама у четири одељка. Реч је о Галерији слика са 375 дела, потом је ту био одељак Вајарских радова са осам дела, 59 цртежа, 983 штампаних слика, фотографија и цртежа, као и 180 експоната, почев од оружја, преко накита, гусала, посуђа и народних радова.
Музеј Јована Вујића у Сенти и данас својим уметничким богатством изазива пажњу
О жељи да своју библиотеку учини доступном јавности, Вујић је 1931. године обавестио ректора Београдског универзитета, а већ следеће године она је пренета из његове родне куће у Сенти. Није дочекао да се оствари и његово друго завештање: да се збирка уметничких дела српских мајстора пренесе и уреди као Галерија Универзитета у Београду. За то су се побринули његов син Јован и кћерка Даринка 1940. године, шест година после очеве смрти. Вујићеви наследници очекивали су да ће бити испуњени договорени услови – да се збирка уметничких дела претвори у галерију која би носила име „Галерија Јоце Вујића, велепоседника из Сенте”, као и да се смести у свечаној сали Техничког факултета у тадашњој Александровој улици број 73, док се не сагради музеј Универзитета у који би галерија била пренесена као засебна целина. Вујићев захтев био је и да се ни у ком случају не смеју раздељивати или отуђивати дела из поклона, као и да се он (поклон) што пре уреди и преда јавности. Захтевао је и да се сачини каталог слика у који би се унела историја настанка збирке, историјски и критички приказ, као и све појединости о сликарима и њиховим делима.
До испуњења Вујићевог завештања није дошло стицајем разних околности, али му се Универзитет одужио још за његовог живота. На основу фотографије урађен је портрет Јована Вујића и постављен у свечаној сали Ректората, о чему је Урош Џонић, управник Универзитетске библиотеке, писмом обавестио дародавца: „У Ректорату већ постоји Ваш портрет. Израдио га је у боји, према фотографији, Боривоје К. Раденковић, учитељ вештина Техничког факултета. У соби где је Ваша библиотека, доћи ће, бар се надам, доцније, који други портрет”… „Политикин Забавник” је проверио – тог портрета данас у Ректорату нема, а дела из поклоњене збирке за универзитетску галерију предата су 1949. године Народном музеју на чување због лоших услова њиховог смештаја на Техничком факултету, који је током бомбардовања у Другом светском рату претрпео велика разарања. Тако је од 250 уметничких дела, колико је Универзитет примио од породице Вујић, Музеј преузео 229, од чега је пет одмах „расходовано” због великих оштећења. Та збирка данас се у Музеју води под ознаком НМ ЈВ (Народни музеј, Јоца Вујић), а до данас су сва дела рестаурисана и значајна су основа за изучавање српске уметности 18. и 19. века.
Вујић је скоро пола века прикупљао слике, археолошке предмете, старо оружје, књиге, уметничке предмете националне уметности. Део своје сликарске колекције завештао је Матици српској, где су се нашла дела домаћих сликара Христофора Жефаровића, Теодора Крачуна, Захарија Орфелина, Теодора Илића Чешњара, Константина Данила, Стеве Тодоровића, Ђорђа Крстића, Ђуре Јакшића и других. Међу поклоњеним сликама је и чувена слика Ђуре Јакшића „Жена у плавом”. Своје збирке сам је стручно обрадио и пописао у каталогу за свој приватни музеј, истовремено и први приватни музеј у нас. Налазио се у његовој кући у Сенти. Дела су систематизована по групама у четири одељка. Реч је о Галерији слика са 375 дела, потом је ту био одељак Вајарских радова са осам дела, 59 цртежа, 983 штампаних слика, фотографија и цртежа, као и 180 експоната, почев од оружја, преко накита, гусала, посуђа и народних радова.
причалица
Buduća legenda
- Poruka
- 45.096
Помоћ научним радницима
Јован Вујић дружио се и дописивао с најпознатијим културним људима свога доба, као што су Урош Предић, Тома Росандић, Марко Мурат, Милан Миловановић, Тодор Швракић, Надежда Петровић, Милан Кашанин, Вељко Петровић, Калман Варади, Геза Кутнер, владика др Иринеј Ћирић. Многи критичари говорили су да је Предићев портрет Јована Вујића ремек-дело, а сам сликар признао је да му је то један од најбољих уметничких радова, јер је урађен „са највећом вољом искрено и са пуно љубави”. Јован Вујић био је члан Матице српске од 1922. године и у њеном раду је активно учествовао, па је изабран за почасног члана њеног Књижевног одељења. Био је и почасни члан новосадског Историјског друштва, а након пријема поклона од 46 уметничких дела 1933. године, приликом отварања Музеја, Матица српска прогласила га је почасним председником свог новооснованог музеја.
Вујић је више од 50 година сакупљао књиге, рукописе, уметничка дела, а потребу да то чини овако је објашњавао: „Чинио сам то у циљу да оставим једну збирку која ће приказати наш целокупни духовни живот, нарочито живот нашег народа с ове стране Саве и Дунава. Ја мислим да оваква збирка може знатно да олакша рад научним радницима, који би иначе били принуђени да своје студије врше по разним библиотекама и по разним местима не само наше него и страним земљама.”
У позориште као на литургију
У својим доброчинствима Јован Вујић није се зауставио само на прикупљању уметничких и историјских дела. Подигао је српску народну школу у селу Салка у Будимској епархији 1912. године, а поклоном од 250 ретких књига учествовао је 1921. године у оснивању библиотеке Филозофског факултета у Скопљу. Помагао је Српску православну цркву, која је у његово време била и средиште просветног и општенародног живота Срба у Сенти. Јован Вујић је у двадесет и шестој години изабран за председника црквене и школске општине у Сенти и на том положају остао је пуних двадесет година. Забележено је да је у његово доба српска црквена општина у Сенти била једна од најуређенијих и најнапреднијих у целој Карловачкој митрополији. Са сестром Идом и њеним мужем Ђеном Брановачким градио је вероисповедне школе на сенћанским салашима. Истовремено помагали су Јовану Ђорђевићу у оснивању и раду Српског народног позоришта. Шта је за њега и његове суграђане значило Српско народно позориште Јован Вујић овако је објашњавао: „Ишли смо на представе са осећајима какве данашњи нараштај ни замислити не може. Врло сам мало рекао, ако кажем да смо ишли у Позориште као на свету литургију. Били смо уверени да је наше Позориште најјачи фактор буђења и одржања народне свести.” Више пута је за свој рад био одликован. Осим ратном споменицом из балканских ратова, одликован је и орденом Црвеног крста, као и вишеструким орденима Светог Саве, као и орденима Југословенске круне и Белог орла.
Јован Вујић дружио се и дописивао с најпознатијим културним људима свога доба, као што су Урош Предић, Тома Росандић, Марко Мурат, Милан Миловановић, Тодор Швракић, Надежда Петровић, Милан Кашанин, Вељко Петровић, Калман Варади, Геза Кутнер, владика др Иринеј Ћирић. Многи критичари говорили су да је Предићев портрет Јована Вујића ремек-дело, а сам сликар признао је да му је то један од најбољих уметничких радова, јер је урађен „са највећом вољом искрено и са пуно љубави”. Јован Вујић био је члан Матице српске од 1922. године и у њеном раду је активно учествовао, па је изабран за почасног члана њеног Књижевног одељења. Био је и почасни члан новосадског Историјског друштва, а након пријема поклона од 46 уметничких дела 1933. године, приликом отварања Музеја, Матица српска прогласила га је почасним председником свог новооснованог музеја.
Вујић је више од 50 година сакупљао књиге, рукописе, уметничка дела, а потребу да то чини овако је објашњавао: „Чинио сам то у циљу да оставим једну збирку која ће приказати наш целокупни духовни живот, нарочито живот нашег народа с ове стране Саве и Дунава. Ја мислим да оваква збирка може знатно да олакша рад научним радницима, који би иначе били принуђени да своје студије врше по разним библиотекама и по разним местима не само наше него и страним земљама.”
У позориште као на литургију
У својим доброчинствима Јован Вујић није се зауставио само на прикупљању уметничких и историјских дела. Подигао је српску народну школу у селу Салка у Будимској епархији 1912. године, а поклоном од 250 ретких књига учествовао је 1921. године у оснивању библиотеке Филозофског факултета у Скопљу. Помагао је Српску православну цркву, која је у његово време била и средиште просветног и општенародног живота Срба у Сенти. Јован Вујић је у двадесет и шестој години изабран за председника црквене и школске општине у Сенти и на том положају остао је пуних двадесет година. Забележено је да је у његово доба српска црквена општина у Сенти била једна од најуређенијих и најнапреднијих у целој Карловачкој митрополији. Са сестром Идом и њеним мужем Ђеном Брановачким градио је вероисповедне школе на сенћанским салашима. Истовремено помагали су Јовану Ђорђевићу у оснивању и раду Српског народног позоришта. Шта је за њега и његове суграђане значило Српско народно позориште Јован Вујић овако је објашњавао: „Ишли смо на представе са осећајима какве данашњи нараштај ни замислити не може. Врло сам мало рекао, ако кажем да смо ишли у Позориште као на свету литургију. Били смо уверени да је наше Позориште најјачи фактор буђења и одржања народне свести.” Више пута је за свој рад био одликован. Осим ратном споменицом из балканских ратова, одликован је и орденом Црвеног крста, као и вишеструким орденима Светог Саве, као и орденима Југословенске круне и Белог орла.
Милунка Савић
Buduća legenda
- Poruka
- 35.890
Јован Илкић
архитекта Јован Илкић
рођен: 25. март 1857.
Земун (Аустријско Царство)
преминуо: 22. јануар 1917.
Нежидер (Аустро-Угарска)
Јован Илкић (1857-1917) био је српски архитекта који је знатно утицао на развој архитектуре у Србији у последњој четвртини XIX и почетком XX века.
Рођен је у трговачкој породици у Земуну, где је завршио основну школу и нижу гимназију. У Бечу је завршио реалну гимназију, а затим се уписао на студије архитекутре код Теофила Ханзена на Академији лепих уметности. Дипломирао је 1883. године. До августа исте године био је запослен у Ханзеновом бироу за граћење Парламента у Бечу, а затим је дошао у Србију, на позив краља Милана Обреновића, да доврши радове на уређењу Старог двора. По доласку у Србију запослио се у Министарству грађевина где је радио као контрактуални инжењер од 1883. до 1899. године и као редовни инжењер од 1900. до 1910. године. У Мађарску је отишао 1910. године и током 1911. и 1912. године радио је на изградњи комплекса фабрике Пелман у Будимпешти. У Београд се вратио 1912. године. Сматра се да је као изузетно плодан градитељ успео да оствари стотинак пројеката. Стварао је у класичном и српском националном стилу.
Пројектовао је многа значајна здања у Београду: кућу Алексе Крсмановића на Теразијама 31 (1885), кућу Милана Пироћанца у Француској 7 (око 1885), кућу Милорада Павловића у Краља Петра 13-15 (око 1890), Официрски дом у Краља Милана 48 (1895, са Милорадом Рувидићем), Дом Друштва светог Саве у Цара Душана 13 (1889/90), Народну скупштину (1902-1936), зграду осигуравајућег друштва Rossija (данас хотел Москва) (1906) у сарадњи са моковским архитектима.
Међу значајна Илкићева дела у Србији спадају и црква св. Тројице у Параћину (1894), зграде Начелства и Суда у Ваљеву (почетак XX века), звоник и припрата старе цркве св. Духа у Крагујевцу (1907) и др.
Јован Илкић је био ожењен Паулином-Паулом Кнепер из Беча. Имали су петоро деце: синове Павла и Ђорђа-Ђуру и ћерке Ангелину, Јелисавету-Елу и Јованку. Њихов син Павле био је, такође, архитекта и довршио је здање Народне скупштине у Београду, започето према очевом пројекту.
архитекта Јован Илкић
рођен: 25. март 1857.
Земун (Аустријско Царство)
преминуо: 22. јануар 1917.
Нежидер (Аустро-Угарска)
Јован Илкић (1857-1917) био је српски архитекта који је знатно утицао на развој архитектуре у Србији у последњој четвртини XIX и почетком XX века.
Рођен је у трговачкој породици у Земуну, где је завршио основну школу и нижу гимназију. У Бечу је завршио реалну гимназију, а затим се уписао на студије архитекутре код Теофила Ханзена на Академији лепих уметности. Дипломирао је 1883. године. До августа исте године био је запослен у Ханзеновом бироу за граћење Парламента у Бечу, а затим је дошао у Србију, на позив краља Милана Обреновића, да доврши радове на уређењу Старог двора. По доласку у Србију запослио се у Министарству грађевина где је радио као контрактуални инжењер од 1883. до 1899. године и као редовни инжењер од 1900. до 1910. године. У Мађарску је отишао 1910. године и током 1911. и 1912. године радио је на изградњи комплекса фабрике Пелман у Будимпешти. У Београд се вратио 1912. године. Сматра се да је као изузетно плодан градитељ успео да оствари стотинак пројеката. Стварао је у класичном и српском националном стилу.
Пројектовао је многа значајна здања у Београду: кућу Алексе Крсмановића на Теразијама 31 (1885), кућу Милана Пироћанца у Француској 7 (око 1885), кућу Милорада Павловића у Краља Петра 13-15 (око 1890), Официрски дом у Краља Милана 48 (1895, са Милорадом Рувидићем), Дом Друштва светог Саве у Цара Душана 13 (1889/90), Народну скупштину (1902-1936), зграду осигуравајућег друштва Rossija (данас хотел Москва) (1906) у сарадњи са моковским архитектима.
Међу значајна Илкићева дела у Србији спадају и црква св. Тројице у Параћину (1894), зграде Начелства и Суда у Ваљеву (почетак XX века), звоник и припрата старе цркве св. Духа у Крагујевцу (1907) и др.
Јован Илкић је био ожењен Паулином-Паулом Кнепер из Беча. Имали су петоро деце: синове Павла и Ђорђа-Ђуру и ћерке Ангелину, Јелисавету-Елу и Јованку. Њихов син Павле био је, такође, архитекта и довршио је здање Народне скупштине у Београду, започето према очевом пројекту.
Милунка Савић
Buduća legenda
- Poruka
- 35.890
Одломак из романа "Повратак кошаве у Београд" илустрован с неколико фотки:
Од читавог Београда, ипак, најдражи им је Калемегдан.
Ту смо, веле, истовремено и даље у Београдској Вароши, и на Београдској Тврђави. Са 7000 хиљада година дугом историјом. И она с нама. Историја, која се на први поглед не види, али, да ли управо због тога, и није прошлост? Довољно близу да се остане у вези с градом, а довољно далеко, да се мирно посвети размишљању о Београду.
Увек неком освајачу мета и смер проласка. A опет, ево га ту. Јер није ни основан вољом царева. Ово је место на коме, напросто, мора бити града.
279. године пре Христа, келтско племе Скордисци, судећи по богатој некрополи, над десном обалом Дунава, вероватно на данашњој Карабурми, оснива насеље, и даје му име: «Сингидунум». Шта значи «Синги», остаје у магли историје. Сингидунум, «Град Синга», или «Град на води»? «Дунум» на келтском значи град, или, вероватније, вода. Ето, значи, одакле би било и име Дунав.
…У кориту реке читам отиске руку… Кључ настанка...
Ксенија је опет на свом омиљеном и ревносном послу, фотографисања Београда.
Сингидоунон (келтски назив), Сингидава (у Херодотово доба), Сингидунум (римско). Сингидон (Византија). Сингидуно, Блград Београд, Alba Bulgaria, Alba Graeca, Nandoralba, Nandorfejervar, Griechisch Weissenburg, Castelbianco… Београд.
Јанко ми објашњава:
-Јесте тачно и оно, да име дугује белим кречњачким стенама. Aли, Бели град значи пре свега: Западни град. У византијској симболици стране света су означаване бојама. Север - црвена, југ - зелена, исток - црвена, запад - бела. Словенска племена на територији Бугарске су многе топониме западно од њих тако називали: Бела паланка, Бела река, Белгород. Бели град. Београд.
Стеновити рт, на ушћу Саве у Дунав, зове се Галебов Гребен.
Београдска тврђава. Не «Калемегданска тврђава», како многи погрешно зову. Калемегдан је парк. У време Турака, била је то ледина испред Тврђаве, која је служила њиховој војсци за вежбу, и повремено као стратиште ухваћених српских бораца за слободу. Парк је настао тек после предаје Београда Кнезу Михаилу, 1867.
Улазном стазом право, па лево, покрај фонтане «Борба са змијом» Симеона Роксандића.
-И у Загребу још увек постоји - каже Ксенија, а Јанко ми објасни:
-С «Борбом» је вајар учествовао на великој Балканској изложби у Лондону. Обавештен да је брод на коме се налазила скулптура потонуо, по сачуваној гипсаној макети излио је нову фигуру рибара. Касније се показало да обавештење о катастрофи брода није тачно, те су остала два истоветна примерка. Један откупила Општина београдска и поставила га на Калемегдану, а други Опћина Загреба и поставила га као фонтану на Гричу.
-A ево и сад не могу да не помислим на први споменик Карађорђу, управо овде - додаје Ксенија. - Подсети ме, Јанко, ко беше вајар.
-Пашко Вучетић. 1913. године. Уништили га Aустроугари у Првом рату, никад обновљен.
Излазимо на широку стазу, где преко Саве пукне поглед ка Новом Београду, ходамо туда, пратећи јој ток у последњим метрима.
Стазу је, сазнајем, пројектовала прва српска архитектица, Јелисавета Начић, тада и главна урбанисткиња у Београду (Завршила архитектуру само десет година након прве жене архитекте у Европи, а пројектовала је такође школу „Краљ Петар Први“, крај Саборне цркве, и цркву Александра Невског).
Од читавог Београда, ипак, најдражи им је Калемегдан.
Ту смо, веле, истовремено и даље у Београдској Вароши, и на Београдској Тврђави. Са 7000 хиљада година дугом историјом. И она с нама. Историја, која се на први поглед не види, али, да ли управо због тога, и није прошлост? Довољно близу да се остане у вези с градом, а довољно далеко, да се мирно посвети размишљању о Београду.
Увек неком освајачу мета и смер проласка. A опет, ево га ту. Јер није ни основан вољом царева. Ово је место на коме, напросто, мора бити града.
279. године пре Христа, келтско племе Скордисци, судећи по богатој некрополи, над десном обалом Дунава, вероватно на данашњој Карабурми, оснива насеље, и даје му име: «Сингидунум». Шта значи «Синги», остаје у магли историје. Сингидунум, «Град Синга», или «Град на води»? «Дунум» на келтском значи град, или, вероватније, вода. Ето, значи, одакле би било и име Дунав.
…У кориту реке читам отиске руку… Кључ настанка...
Ксенија је опет на свом омиљеном и ревносном послу, фотографисања Београда.
Сингидоунон (келтски назив), Сингидава (у Херодотово доба), Сингидунум (римско). Сингидон (Византија). Сингидуно, Блград Београд, Alba Bulgaria, Alba Graeca, Nandoralba, Nandorfejervar, Griechisch Weissenburg, Castelbianco… Београд.
Јанко ми објашњава:
-Јесте тачно и оно, да име дугује белим кречњачким стенама. Aли, Бели град значи пре свега: Западни град. У византијској симболици стране света су означаване бојама. Север - црвена, југ - зелена, исток - црвена, запад - бела. Словенска племена на територији Бугарске су многе топониме западно од њих тако називали: Бела паланка, Бела река, Белгород. Бели град. Београд.
Стеновити рт, на ушћу Саве у Дунав, зове се Галебов Гребен.
Београдска тврђава. Не «Калемегданска тврђава», како многи погрешно зову. Калемегдан је парк. У време Турака, била је то ледина испред Тврђаве, која је служила њиховој војсци за вежбу, и повремено као стратиште ухваћених српских бораца за слободу. Парк је настао тек после предаје Београда Кнезу Михаилу, 1867.
Улазном стазом право, па лево, покрај фонтане «Борба са змијом» Симеона Роксандића.
-И у Загребу још увек постоји - каже Ксенија, а Јанко ми објасни:
-С «Борбом» је вајар учествовао на великој Балканској изложби у Лондону. Обавештен да је брод на коме се налазила скулптура потонуо, по сачуваној гипсаној макети излио је нову фигуру рибара. Касније се показало да обавештење о катастрофи брода није тачно, те су остала два истоветна примерка. Један откупила Општина београдска и поставила га на Калемегдану, а други Опћина Загреба и поставила га као фонтану на Гричу.
-A ево и сад не могу да не помислим на први споменик Карађорђу, управо овде - додаје Ксенија. - Подсети ме, Јанко, ко беше вајар.
-Пашко Вучетић. 1913. године. Уништили га Aустроугари у Првом рату, никад обновљен.
Излазимо на широку стазу, где преко Саве пукне поглед ка Новом Београду, ходамо туда, пратећи јој ток у последњим метрима.
Стазу је, сазнајем, пројектовала прва српска архитектица, Јелисавета Начић, тада и главна урбанисткиња у Београду (Завршила архитектуру само десет година након прве жене архитекте у Европи, а пројектовала је такође школу „Краљ Петар Први“, крај Саборне цркве, и цркву Александра Невског).
lider
Poznat
- Poruka
- 7.767
Poslednja izmena:
mspopovic
Primećen član
- Poruka
- 834
Ovako smo se kešali na sedmicu i četvorku. Sedmicom do škole, četvorkom na Adu.. Ovo je, mislim, okretnica kod crkve Svetog Marka. Tu je okretala šestica.. Nisam baš sasvim siguran.. A Ruzveltova je bila zabranjena zona: "... zgaziće te tramvaj, ne idi sam u Grobljansku.." (citat: moja baba). A ako odeš, posle podne kad otac i majka dođu sa posla, dobiješ batine što si lunjao "..čak do Grobljanske.."
Poslednja izmena:
mspopovic
Primećen član
- Poruka
- 834
mspopovic
Primećen član
- Poruka
- 834
Dakle, ODUŠEVLJEN SAM ovom temom. Hvala svima, posebno Milunki.
Милунка Савић
Buduća legenda
- Poruka
- 35.890
Хвала и свима вама што толико волите наш Београд. 
А ево још неких фотки из моје домаће радиности, пре тачно 30 година, 1979:
А ево још неких фотки из моје домаће радиности, пре тачно 30 година, 1979:
Милунка Савић
Buduća legenda
- Poruka
- 35.890
И наставак серије са старом фонтаном на Тргу:
Sibil Vejn
Poznat
- Poruka
- 7.011
Joj,prelepo,prelepo! Hvala! Najlepse su mi prva i peta,asociraju me na neku slobodu.
Stavite obavezno jos ako imate i mozete!!!!!
Stavite obavezno jos ako imate i mozete!!!!!
Poslednja izmena:
Sibil Vejn
Poznat
- Poruka
- 7.011
Хвала и свима вама што толико волите наш Београд.
А ево још неких фотки из моје домаће радиности, пре тачно 30 година, 1979:
A sta je bilo na tom mestu gde je sada ona prodavnica CD-ova,skroz levo..?? I sta pise na onoj duguljastoj tabli ...?
Милунка Савић
Buduća legenda
- Poruka
- 35.890
Универзитетска књижара, а на табли пише "Комисион", који је некада стварно и био ту.
Милунка Савић
Buduća legenda
- Poruka
- 35.890
А ево још фотки из те 1979:
lider
Poznat
- Poruka
- 7.767
Milunka,
Vi i ja znamo šta je komision i čime se bavilo to preduzeće.
Da malo objasnite onima koji to ne znaju?
I to miriše na lepu priču.
Vi i ja znamo šta je komision i čime se bavilo to preduzeće.
Da malo objasnite onima koji to ne znaju?
I to miriše na lepu priču.
Poslednja izmena:
Fibi3
Iskusan
- Poruka
- 5.873
ah, komision i prvi petstokec... 
lider
Poznat
- Poruka
- 7.767
A Vijetnamka?I čuvena gondola iz Trsta.
O Boze kako smo umeli da se radujemo.
O Boze kako smo umeli da se radujemo.
mspopovic
Primećen član
- Poruka
- 834
A pre petstokeca SUPER RIFLE, baš u tom komisionu. A oni u Nušićevoj imali ploče...
Милунка Савић
Buduća legenda
- Poruka
- 35.890
У радњама званим "Комисион" педесетих (после раскида са СССР), шездесетих и седамдесетих година 20. века продавала се разна страна (западна") роба претходно заплењена на царини. Свега је ту било, од фармерки "Левис", и јакни "Вијетнамки" до музичких уређаја и плоча. Такве робе, нарочито у почетку, до половине седамдесетих, није било у "обичним" продавницама.
У комисионима се могло куповати за динаре.
(Страна техничка роба познатих "западних" произвођача се могла набавити и на тзв. "консигнацијама", где се део плаћао у девизама).
У комисионима се могло куповати за динаре.
(Страна техничка роба познатих "западних" произвођача се могла набавити и на тзв. "консигнацијама", где се део плаћао у девизама).
Милунка Савић
Buduća legenda
- Poruka
- 35.890
А ево опет идемо мало с нашим Јеремијом:
Булевар деспота Стефана, парна страна, од Позоришног трга према Браће Југовића
Булевар деспота Стефана, обе стране, од Џорџа Вашингтона према Цетињској
Булевар деспота Стефана, као и претходна, али ближе Цетињској
Булевар деспота Стефана, парна страна, од Скадарске према Браће Југовића
Булевар деспота Стефана, исто као претходна, али код угла Б. Југовића
Булевар деспота Стефана, парна страна, од Браће Југовића према Позоришном тргу
Булевар деспота Стефана, парна страна, од Позоришног трга према Браће Југовића
Булевар деспота Стефана, обе стране, од Џорџа Вашингтона према Цетињској
Булевар деспота Стефана, као и претходна, али ближе Цетињској
Булевар деспота Стефана, парна страна, од Скадарске према Браће Југовића
Булевар деспота Стефана, исто као претходна, али код угла Б. Југовића
Булевар деспота Стефана, парна страна, од Браће Југовића према Позоришном тргу
