Ја сам запањен колико ти не можеш да видиш условљивост.
Не могу видети нечега чега нема.
У старословенском свако јотовано
д даје
жд, отуда и императив
даждь 'дај' има такав облик. У другим лицима не долази до јотовања, те основа
дад- остаје непромењена: дадивѣ, дадита, дадимъ, дадите. Такав исход јотовања је
само источнојужнословенска особеност! У других Словена исходи су били другачији, те код њих императив 2. и 3. лица једнине глагола
дати није могао бити
даждь, већ је морао имати мало другачији облик у складу с исходом јотованога
д.
Тумачење старословенскога
дъждь 'киша' много је тежи задатак, а додатно одмаже то што
жд у старословенском није само исход јотовања
д, но и палатализације скупина
зд и
зг. Код осталих Словена потоње две скупине такође су изједначене, али разликују се од јотованога
д. Захваљујући тој чињеници, може се утврдити да
дъждь потиче од прасловенскога облика *
dъždžь (упоредити старопољско
deżdż с очуваним
ždž), а он или од *
dъzdjь или *
dъzgjь. Даља реконструкција је клизав терен.
Што се тиче нашега језика, језичке промене пре првих записа на народном језику дале су источноштокавско
дьжд и западноштокавско
дьжђ. У 14. веку дошло је до промене
ь > а, од чега су настали источнштокавско
дажд и западноштокавско
дажђ.