„Bečko-berlinska škola” vs novoromantičari

stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.
Хвала форумашима на одличним одговорима који мислим да дају право објашњење на оно што ме занимало.
Да, изненадна смрт цара Душана и мени мирише на подло убиство, то је тако стандардна прича у вези многих великих краљева.. Изгледа да је гордост Грка надјачала здрав разум, те да су оберучке прихватили цара Душана као ономад Вавилон Александра.. Убеђен сам да би не само наша већ целокупна западна историја била много другачија.
У суштини, шта би било кад би било..
 
Извор и назив дела:

Наслов: A History of the Balkan Peoples

Страна: 37

Аутор: René Ristelhueber

Издавач: Ardent Media, 1971

Дужина: 470 страница


ДPogledajte prilog 634400Pogledajte prilog 634401
1. Колико је реално да средњовековна феудална војска броји 80.000 војника?
2. Који је извор за овај број?
 
1. Колико је реално да средњовековна феудална војска броји 80.000 војника?
2. Који је извор за овај број?


Библиографија:
0.jpg
00.jpg
 
Значи некритичко позивање на литературу. Хвала.


Немам дискутабилно понашање ка изворима, већ имам квалитетан однос ка њима, као мајка наспрам детета (Je n'ai pas de comportement discutable envers les sources, mais plutôt une bonne attitude envers elles, en tant que mère contre enfant)...
 

Niz netačnih podataka ovde je iznet. Na skupu u Novom Sadu nije bilo nikakvog glasanja o službenom preimenovanju. Nikakva inicijativa da se preimenuje pismo nije bla došla od nekakve zajednice nemačkih arheologa. Prilozi naučnika iz Srbije pismo zovu vinčanskim imenom (kao što je u zborniku bilo i objavljeno) a posle skupa sve do današnjeg dana svi naši arheolozi su nastavili da koriste ime vinčansko. U video snimku Kovačević je izneo tvrdnju da je Marija Gimbutas posle tog skupa krenula da se bavi istraživanjem pisma. Ona je preminula 1994. godine, punu deceniju pre nego što se taj skup, koji se zapravo potpuno obratno, zasnivao na njenim istraživanjima u značajnoj meri, održao (2004. godine).

derevo.JPG

Pismo1.JPG


Od 8. minuta dok Kovačević priča o vinčanskom pismu, montažeri su uklopili ovu čudnu fotku koja nema nikakve veze sa Vinčom.

Šta je na slici tačno predstavljeno i kako se studiju omaklo (i da li je ovo Kovačević dostavio) ne znam.
 
Niz netačnih podataka ovde je iznet. Na skupu u Novom Sadu nije bilo nikakvog glasanja o službenom preimenovanju. Nikakva inicijativa da se preimenuje pismo nije bla došla od nekakve zajednice nemačkih arheologa. Prilozi naučnika iz Srbije pismo zovu vinčanskim imenom (kao što je u zborniku bilo i objavljeno) a posle skupa sve do današnjeg dana svi naši arheolozi su nastavili da koriste ime vinčansko. U video snimku Kovačević je izneo tvrdnju da je Marija Gimbutas posle tog skupa krenula da se bavi istraživanjem pisma. Ona je preminula 1994. godine, punu deceniju pre nego što se taj skup, koji se zapravo potpuno obratno, zasnivao na njenim istraživanjima u značajnoj meri, održao (2004. godine).

Pogledajte prilog 635545
Pogledajte prilog 635547

Od 8. minuta dok Kovačević priča o vinčanskom pismu, montažeri su uklopili ovu čudnu fotku koja nema nikakve veze sa Vinčom.

Šta je na slici tačno predstavljeno i kako se studiju omaklo (i da li je ovo Kovačević dostavio) ne znam.

Сврха овог постављеног снимка је помињање Александра Палавестре, дискредитације онога који га помиње др. Радована Ковачевића, и одвраћање пажње од суштине.

Суштина је управо у књизи Александра Палавестре и његове књиге из 2018. године у издању Еволуте под именом ''Боља прошлост измишљање традиције и нови индетитети'' са предговором Радивоја Радића, чија је судбина продора ка читалачкој публици веома упитна јер нема своју продају какву би аутори волели да има, а ње нема ни у маленом трагу.

У подвученом цитату на страници Палавестрине књиге, исти каже да је дошло ''време нових варвара'', какви су то нови варвари питамо се, када нас исти, преко историјографије коју је учио и коју предаје, и о којој пише, Србима зове (зову) вечитим варварима без језика, писма, без своје земље, варвари који су дошли ниоткуда у VII веку на нечију туђу земљу. Проблем је њихов ако тако мисле, није наш проблем, то је њихов проблем, надолазећа будућност их све више и више демантује, да су они ти који су погрешно учили а не ми које су учили, ми смо на нашу срећу учили успутно и онога чега се исти животно грозе, а то они називају на жалост њихову зову ''варварским медиокритетством'', међутим...., неумитно нестају, као што рече др. Ковачевић, цитат: ,,шта рећи више о Александру Палавестри, он је ионако једном ногом у гробу''.

Колико је опала продаја књига Александра Палавестре, Радивоја Радића у односу на продају књига Харалда Хармана, драстично, и то поуздано знам (пс.- откад је кренула фашистичка фаланга са нападима на Милоша С. Милојевића његове се књиге продају као никада пре, и то је добро наравно).

Након дигресије, а то је највише утицао несвесно и много раније, немачки археолог-палеограф Харалд Харман који је на Симпозијуму 2004. године инсистирао да се Винчанско писмо треба звати Подунавско писмо, а то је потврдио у Београду на промоцији својих књига на сербском језику “Траговима Индоевропљана” и “Загонетка подунавске цивилизације”. Дакле стигла је коначно та ''вест'' од стране немачког научника Харалда Хармана гостујући на ''западњачком''(зову га сербским, а није ни у свом почетном слову) Спутњику 2019. године дакле само годину дана од изласка књиге Палавестре, о научној потврди имена писма под именом ''Подунавско писмо''насталог у колевци европске цивилизације ''Подунављу''.

У излагању др. археологије Ковачевића ништа није спорно у помињању Марије Гимбутас, јер др. Ковачевић није мислио на Сипмозијум из 2004. године (његово предходно излагање односило се на Симпозијум из 2004), већ је мислио на Симпозијум из 1986. године (др. Ковачевић одлично зна о ком се Сипмозијуму ради, зна такође и ко је био руководиоц самог Сипмозијума, Николе Тасића коме је такође избегао да помене име) под називом „Винча и њен свет“ (оригинални назив - енгл. Vinča and its World) под руководством Николе Тасића. Након тог Симпозијума је Марија Гимбутас почела да проучава Винчанско писмо, и то се може видети у њеном првом издању из 1974. године под измењеним насловом (Gimbutas, Marija (1991) The Civilization of the Goddess: The World of Old Europe. San Francisco: Harper) и не само у том раду, већ у многим другим каснијим, Марија Гимбутас је научник за сву похвалу.

«Да ли је Никола Тасић био водећи мећу археолозима из Србије на Симпозијуму „Знаци цивилизације“: „Платонеум“ САНУ огранак за Нови Сад и Институт за археомитологију САД, 25-29. маја, 2004. године/ да - био је. Учествовали су и Герт Овенс из Велике Британије, Марко Мерлини из Италије, Јоанис Лирицис Родес и Адаматиос Сампсон из Грчке, Тарас Ткачук и Михајло Видејко из Украјине, Флорин Драшовеан, Ђорђе Лазаровић, Корнелија Магда – Лазаровић и Јулију Паул из Румуније, Стефан Чохаџијев и Тања Џанфезова из Бугарске, Витаутас Туменас из Литваније, Душко Алексовски из Македоније и Богдан Брукнер, Борислав Јовановић и Андреј Старовић из Србије.

Никола Тасић, који је ранијих година био чувен по изјави да се винчанским писмом «нико озбиљно није бавио», сем као «једном врстом фантазије», уместо да ободри присутне на давање доприноса у том правцу, определио се за упозоравање на велики опрез пред замкама које вребају истраживаче када се тиме озбиљно баве (поменути име писма, и имена Радивоја Пешића или Милана Будимира би било хватање у те замке).

Уз уобичајене протоколарне фразе госпође Џоан Марлер о осећању среће и задовољства што се скуп догодио (као да је његовом одржавању претила нека једва отклоњена препрека), те кроз зубе процеђени поздрав покрајинског секретара за културу Војводине г. З. Буњика, са преференцијама невербалне комуникације током поздравног говора, скуп је коначно и почео рефератом др Шан Вина из САД. Насловивши га: „Beyond academic skepticism: the ritual use of the Danube script“, др Вин се потрудио да покаже несумњивост чињенице да се ради управо о артикулисаном систему словних знакова, а који опет сачињава поруке за које је важило да су неодгонетљиве због дистанце коју временски успоставља за егзактно читање непрепознатљива језичка баријера.

Шан Вин већ првог дана научног скупа у Новом Саду њему је припала част да својим саопштењем под насловом Иза академског скептицизма: ритуална употреба подунавског писма упозори скептике да су неолитски Винчанци ипак били писмени.

„Откако сам 1971. године дошао у додир са налазима праисторијског археолошког налазишта Винча код Београда и са записима које су некадашњи становници Винче оставили на керамици, нисам сумњао у то да се ради о писму које је коришћено у религиозне сврхе“, рекао је др Шан Вин.

У директан додир са загонетним порукама са винчанске керамике која је настала у времену од 5500. до 4.000. године старе ере дошао је 1971, спремајући докторску дисертацију. На лицима људи са којима је тада у Србији дошао у додир приметио је чуђење што се интересује баш за ту керамику. Докторат је одбранио на Универзитету у Лос Анђелесу. Дисертација је објављена 1973. године. „Али и са мојим менторима у Америци имао сам проблема“, рекао је др Шан Вин. „Где год сам написао ‘винчанско писмо’, они су то преправљали у ‘винчански знаци’. Упркос томе у мојој дисертацији остало је много реченица које су указивале на то да винчански знаци ипак представљају писмо. Дисертацију сам поново штампао 1981, исправивши и на другачији начин формулишући поједине тврдње. Али и нови издавач сумњичаво је примио неке моје ставове.“

У свом излагању Шан Вин је уместо „винчанско писмо“ ипак користио појам „дунавско писмо“, а своје предавање поткрепио је низом графичких прилога припремљених за ову прилику.

На крају скупа, др Џоана Марлер, директор Института за археомитологију из САД, изрекла је општи закључак са овог скупа: знаци са винчанске керамике су ипак писмо, а Подунавље, са Винчом, може се сматрати родним местом европске писмености, па самим тим и културе.

И немачки научник, у свету познати палеограф Харалд Харман, иначе опрезнији од Шан Вина, изнео је тврдњу да у винчанским записима, које он изучава петнаестак година, има елемената писма, да су писане поруке религиозне природе и – што је можда најважније – да су Винча и овај део Подунавља колевка европске писмености.»



Пс. Могао би неко, ако поседује Зборник да га постави овде на Форуму - ''Симпозијум „Знаци цивилизације“: „Платонеум“ САНУ огранак за Нови Сад и Институт за археомитологију САД, 25-29. маја, 2004. године.



Capture.PNG
 
1. Колико је реално да средњовековна феудална војска броји 80.000 војника?
2. Који је извор за овај број?
Мени личи да је аутор помешао Душанов поход с Маричком битком око броја војника, мада број од 80 000 делује превелик. Што се тиче тровања Душана веома је могуће. Или је то или срчка.
 
У излагању др. археологије Ковачевића ништа није спорно у помињању Марије Гимбутас, јер др. Ковачевић није мислио на Сипмозијум из 2004. године (његово предходно излагање односило се на Симпозијум из 2004), већ је мислио на Симпозијум из 1986. године (др. Ковачевић одлично зна о ком се Сипмозијуму ради, зна такође и ко је био руководиоц самог Сипмозијума, Николе Тасића коме је такође избегао да помене име) под називом „Винча и њен свет“ (оригинални назив - енгл. Vinča and its World) под руководством Николе Тасића. Након тог Симпозијума је Марија Гимбутас почела да проучава Винчанско писмо, и то се може видети у њеном првом издању из 1974. године под измењеним насловом (Gimbutas, Marija (1991) The Civilization of the Goddess: The World of Old Europe. San Francisco: Harper) и не само у том раду, већ у многим другим каснијим, Марија Гимбутас је научник за сву похвалу.

Neće biti. Rekao je simpozijum u Novom Sadu i dodao još da se tu insistiralo na promeni imena. A simpozijum koji ti pominješ, koji se odvio oktobra 1988. godine, bio je održan u Beogradu i čini mi se Smederevskoj Palanci. Zbornik je izašao 1990. godine, a sve je to nakon što je Gimbutas pisala o tome.


Od 6:25 gospodin Kovačević tvrdi da je pronašao kod Inđije jedan spomenik koji predstavlja prestonicu Kelta. Kaže da se taj spomenik nalazi kod njega u kancelariji i, kako tvrdi, ne da ga nikome, te da su njega isključili iz toga bez obzira na to što je to njegovo otkriće. Potom citira: TITUS FLAVIUS PROCULUS, PRINCEPS PREFECTUS SCORDISCORUM.

Spomenik sa ovim natpisom poznat je dosta i otkriven je u mestu koje Kovačević navodi 1956. godine. Prvi put je u nauci obrađen i objavljen od strane Andraša Močija 1957. godine. Spomenik se danas čuva u Narodnom muzeju u Beogradu.

https://edh-www.adw.uni-heidelberg.de/edh/inschrift/HD019720
http://lupa.at/4330

Reč je o nadgrobnom spomeniku, tako da nije moguće da je pronađen nekakav duplikat (niti je u nauci poznato da jeste, a Kovačević tvrdi da su mu ukrali otkriće, tako da bi trebalo da jeste; niti bi otkriće hipotetičkog duplikata napravilo ikakvu senzaciju nečega što je poznato već dugi niz decenja, kakvu gospodin Kovačević tvrdi da bi trebalo da bude njegovo navodno otkriće). Koliko bi tačno Radovan Kovačević trebalo da bude star da mu mađarski arheolog Moči ukrade otkriće pre 63 godine?

Kovačević je vrlo interesantan. Međutim, što se više odmotava klupko i proveravaju njegove izjave, to se više razaznaje da mnogo stvari ne štima i da po se po svemu sudeći tu radi o — istina, u ovom slučaju vrlo veštom primeru — pokušaja nekakve prevare sakupljenim i...„doteranim” pričama. :kafa:
 
Poslednja izmena:
Neće biti. Rekao je simpozijum u Novom Sadu i dodao još da se tu insistiralo na promeni imena. A simpozijum koji ti pominješ, koji se odvio oktobra 1988. godine, bio je održan u Beogradu i čini mi se Smederevskoj Palanci. Zbornik je izašao 1990. godine, a sve je to nakon što je Gimbutas pisala o tome.


Od 6:25 gospodin Kovačević tvrdi da je pronašao kod Inđije jedan spomenik koji predstavlja prestonicu Kelta. Kaže da se taj spomenik nalazi kod njega u kancelariji i, kako tvrdi, ne da ga nikome, te da su njega isključili iz toga bez obzira na to što je to njegovo otkriće. Potom citira: TITUS FLAVIUS PROCULUS, PRINCEPS PREFECTUS SCORDISCORUM.

Spomenik sa ovim natpisom poznat je dosta i otkriven je u mestu koje Kovačević navodi 1956. godine. Prvi put je u nauci obrađen i objavljen od strane Andraša Močija 1957. godine. Spomenik se danas čuva u Narodnom muzeju u Beogradu.

https://edh-www.adw.uni-heidelberg.de/edh/inschrift/HD019720
http://lupa.at/4330

Reč je o nadgrobnom spomeniku, tako da nije moguće da je pronađen nekakav duplikat (niti je u nauci poznato da jeste, a Kovačević tvrdi da su mu ukrali otkriće, tako da bi trebalo da jeste; niti bi otkriće hipotetičkog duplikata napravilo ikakvu senzaciju nečega što je poznato već dugi niz decenja, kakvu gospodin Kovačević tvrdi da bi trebalo da bude njegovo navodno otkriće). Koliko bi tačno Radovan Kovačević trebalo da bude star da mu mađarski arheolog Moči ukrade otkriće pre 63 godine?

Kovačević je vrlo interesantan. Međutim, što se više odmotava klupko i proveravaju njegove izjave, to se više razaznaje da mnogo stvari ne štima i da po se po svemu sudeći tu radi o — istina, u ovom slučaju vrlo veštom primeru — pokušaja nekakve prevare sakupljenim i...„doteranim” pričama. :kafa:

Не слажем се ни у једноме, сем у једноме.

Преслушај боље оба снимка. У праву си за годину 1986. коју сам ја назначио, међутим том годином је кренуло сређивање Винче по налогу Николе Тасића. Две године је трајало сређивање, а Симпозијум, о коме Ковачевић говори по ДРУГИ ПУТ каже намерно да се не сећа КАДА је био, тиме намерно скреће пажњу слушаоцу који пажљиво слуша и који познаје његову ''реторику''. Он је сигуран на шта је уствари мислио а мислио је на НИКОЛУ ТАСИЋА организатора Симпозијума 1990. Први пут је нагласио за Симпозијум Нови Сад 2004.године, у својој намерно завијеној форми, а ко зна да протумачи те његове ''форме'' њему је јасан његов сукоб са његовим бившим професором НИКОЛОМ ТАСИЋЕМ. Сукоб је дакле унутар институција система, и многима се не ''миле'' промене својих привилегованих статуса огрезлих у непотизму (најоштрији у одбрани тога су многобројни ''бекичмењаци-медиокритети'', јер без господара нема привилегија), у томе је суштина. Политика, политичко наметање политичке историје и њено дубоко ''фарисејство'' одавно изједа науку у Срба.

Ангажовањем многих, догодио се симпозијум Vinca and its world Abstracts in Serbian, International Symposium "The Danubian Region from 6000 to 3000 B. C.", Serbian Academy of Sciences and Arts, Centre for Archaeological Research of Faculty of Philosophy, Belgrade 1990. На истом Сипмозијуму, нико од говорника из Србије није помену ВИНЧАНСКО ПИСМО нити ЈЕДНОМ. Помени Винче као Винче у свим варијантама ДА, али спомена ВИНЧАНСКО писмо НЕ.

Дејан Медаковић (Београд): Милоје М. Васић

(Dejan Medakovic: "Miloje M. Vasic")

Милутин Гарашанин (Београд): Винча и њен положај у неолиту Југоисточне Европе

(Milutin Garasanin: "Vinca und seine Stellung im Neolithikum Sud-Europas)

Алојз Бенац (Сарајево): Винча и истовремене културе на западу Југославије

(Alojz Benac: Vinca et les cultures contemporaines a l'ouest de la Yugoslavie)

Никола Тасић (Београд): Винча после винчанске културе

(Nikola Tasic: " Vinca nach der Vinca-Kultur")

Миодраг Павловић (Београд): Естетика неолитских фигурина

(Miodrag Pavlovic: The Aesthetics of Neolithic Figurines")

Јануш Козловски - Маргожата Качановска (Краков): Кремена индустрија винчанске културе

(Janusz Kozlowski, Malgorzata Kaczanowska: "Chipped Stone Industry of the Vinca Culture")

Шандор Бекењи (Будимпешта): Налази животињских костију са ископавања у Винчи 1978-1984.

(Sandor Bokonyi: "Tierknochenfunde der neusten Ausgrabungen in Vinca 1978-1984")

Борислав Јовановић (Београд): Винчанска култура и почетак коришћења метала на Балкану

(Borislav Jovanovic: "Die Vinca-Kultur un der Beginn der Metallnutznung auf dem Balkan")

Живко Микић (Београд): Лепенски Вир и проблем неолитизације у антропологији

(Zivko Mikic: "Lepenski Vir und das Neolithisationsproblem in der Antropologie")

Владимир Лековић (Нови Сад): Винчанизација старчевачке културе

(Vladimir Lekovic: "Vincanization of Starcevo culture")

Драга Гарашанин (Београд): Винча на прелазу из средњег у касни неолит

(Draga Garasanin: "Vinca am Ubergang vom mittleren zum spaten Neolithikum")

Богдан Брукнер (Нови Сад): Типови и модели насеља и стамбених објеката винчанске групе у Подунавској Низији

(Bogdan Brukner: "Typen und Siedlunges modellen und Wohnobjekte der Vinca-Gruppe in der Panonischen Tiefebene")

Јелка Петровић (Нови Сад): Прилог проучавању аутохтоних претходника винчанске културе у Срему

(Jelka Petrovic: "A Contribution to the Study of Autochtonous Predecessors of the Vinca Culture in Srem")

Саво Ветнић (Светозарево): Најранија насеља винчанске културе (Прото-винча) у долини Мораве

(Savo Vetnic: "The Earliest Settlements of the Vinca Culture (Proto-Vinca) in the Morava Valley")

Миленко Богдановић (Крагујевац): Каснонеолитско насеље у Дивостину

(Milenko Bogdanovic: Die spatneolithischen Siedlungen in Divostin")

Благоја Китаноски, Драгица Симоска, Борислав Јовановић (Прилеп-Битола-Београд): Култно место на налазишту Врбјанска Чука (с. Славеј) код Прилепа

(Blagoja Kitanoski, Dragica Simoska, Borislav Jovanovic: "Der Kultplatz auf der Fundstatte Vrbjanska Cuka bei Prilep")

Јанош Макаи (Будимпешта): Проблем Протовинче у светлости нових истраживања

(Janosz Makkay: "The Protovinca Problem - as seen from the Northernmost frontier")

Бохуслав Новотни (Братислава): Винча и Словачка

(Boguslav Novotny: " Vinca und die Slowakei")

Јурај Павук (Нитра): Генетске и хронолошке везе винчанске културе и неолита и енеолита у Средњој Европи

(Juraj Pavuk: "Genetische und chronologische Beziehungen der Vinca-Kultur zum Neolithikum und Aneolithikum Mitteleuropas")

Иван Павлу (Праг): Култура ране линеарне керамике у Чешкој

(Ivan Pavlu: "Early Linear Pottery Culture in Bohemia")

Васил Боронеанц (Букурешт): Локалитет скела Кладовеи: проблеми прелаза културе Криш-Старчево у винчанску културу

(Vasile Boroneant: "Le site de Schela Cladovei: problemes poses par la transition de la culture Cris Starcevo a la culture Vinca")

Еуген Комша (Букурешт): Односи Винча-Тордош културе са културама из области Доњег Дунава

(Eugen Comsa: "Les rapports de la culture Vinca avec les cultures de la zone du Danube inferiur")

Хенриета Тодорова (Софија): Кућа Винча D периода откривена у Подуену у Софији

(Henrieta Todorova: "Ein mittelaneolithisches Haus aus Poduene (Sofia) aus der Vinca D2 Zeit")

Петја Георгијева - Софија: Периодизација културе Криводол-Салкуца-Бубањ

(Petja Georgieva: "Periodtization of Krivodol-Salcuta-Bubanj Culture")

Мишел Сефериадес (Париз): Винча и грчка археологија

(Michel Seferidaes: "Vinca et l'archeologie grecque")

Јанис Асланис (Атина): Утврђења у северној Грчкој у бакарно и рано бронзано доба

(Iannis Aslanis: Befestigungsanlagen in Nordgriechenland von dem Chalkolithicum bis zum Beginn der fruhen Bronzezeit")

Алесандра Аспес (Верона) - Данијела Коки (Виаређо): Енеолит у северној Италији

(Daniela Cocchi Genick, Aleksandra Aspes: "Das Aneolithikum in Norditalien")

Штефан Хилер (Салцбург): Нова ископавања у Каранову

(Stefan Hiller: "Neue Ausgrabungen in Karanovo")

Кроз излагање др. Ковачевића виде се само две мете које је хтео да гађа, а погодио је у Александра Палавестру и Николу Тасића, и то се види из авиона, ко жели да види. Такође кроз дубоку тмину помаља се и трећа мета а она је у лику Борислава Јовановића koji je заједно са Душаном Шљиваром у сукобу са Миљаном Радивојевић коју оптужују да је ноторни плагијатор. Одлично знамо како је Миљана то одлучно демантовала, јер њени нападачи пре свега знају да је била најбољи студент, и студент генерације на Филозофском факултету у Београду, такође одлично знају да је средства за своје студирање и истраживање у Лондону на ULC суму од 90 хиљада фунти добила директно од Британске владе, мало ли је!?

На крају, зашто овде пишем назваћу их ''елаборате'', наравно са намером, јер верујем да има још људи који воле да читају, што за неке овде то није случај. Преко неких првих ушију, стављање туђих речи, у трећа уста, до трећих ушију (нимало хигјенски није), зато треба читати и истраживати.

Миљана Радивојевић - The first industrial revolution (BBC History News March 2010)

The_first_industrial_revolution_BBC_Hist_001.png
The_first_industrial_revolution_BBC_Hist_002.png
 
Не слажем се ни у једноме, сем у једноме.

Преслушај боље оба снимка. У праву си за годину 1986. коју сам ја назначио, међутим том годином је кренуло сређивање Винче по налогу Николе Тасића. Две године је трајало сређивање, а Симпозијум, о коме Ковачевић говори по ДРУГИ ПУТ каже намерно да се не сећа КАДА је био, тиме намерно скреће пажњу слушаоцу који пажљиво слуша и који познаје његову ''реторику''. Он је сигуран на шта је уствари мислио а мислио је на НИКОЛУ ТАСИЋА организатора Симпозијума 1990. Први пут је нагласио за Симпозијум Нови Сад 2004.године, у својој намерно завијеној форми, а ко зна да протумачи те његове ''форме'' њему је јасан његов сукоб са његовим бившим професором НИКОЛОМ ТАСИЋЕМ. Сукоб је дакле унутар институција система, и многима се не ''миле'' промене својих привилегованих статуса огрезлих у непотизму (најоштрији у одбрани тога су многобројни ''бекичмењаци-медиокритети'', јер без господара нема привилегија), у томе је суштина. Политика, политичко наметање политичке историје и њено дубоко ''фарисејство'' одавно изједа науку у Срба.

Je l' to znači da se ne slažete ni sa tim da konvencionalni arheolozi nisu ukrali od Kovačevića, koga koliko vidim i ti krstiš doktorom nauka. :lol:

Predlažem i tebi da poslušaš pažljivije (od 07:50, drugi deo):


RADOVAN KOVAČEVIĆ: A o vinčanskom pismu, još da ti naglasim, znači, to je apsolutno pismo koje je usvojeno na simpozijumu u Novom Sadu — ne mogu da se setim tačno godine, oprosti mi — ali, ovaj, da...čim su oni tražili da se to proglasi podunavskim pismom znači da su i oni priznali da je to pismo i tu nema više priče. Čak posle toga je Marija Gimbutas počela da proučava to pismo...i sve, oni to nazivaju slovenskim, Rusi.

Ostavljajući na stranu veliku haotičnost Kovačevićeve izjave, po kojoj je pomalo nonšalantno ubacio između redova da navodno ni manje ni više no Rusi smatraju vinčansko pismo slovenskim :mrgreen: mislim da je jasno da je Kovačević aludirao na simpozijum u Novom Sadu iz 2004. godine. U istoj izjavi on pominje da je bio u Novom Sadu, što uopšte nije tačno za naučni simpozijum koji ti pominješ, a dodaje i da je tu bilo preimenovanja vinčanskog u podunavsko. Pretpostavljam da je moguće da je ova dva skupa potpuno pomešao, što ne bi bilo uopšte preterano iznenađujuće jer se u čitavoj emisiji može primetiti da je više stvari pomešao (pored toga što je neke po svemu sudeći i izmislio; iskreno, ja ne znam ko je toliko naivan da poveruje da je Rokfelerov muzej iz Istočnog Jerusalima unajmio Jovana I. Deretića da proba da utvrdi da li su pripadnici vinčanske kulture bili Jevreji, samo da navedem jedan primer, a vezano za smelu i samohvalisavu tvrdnju da je prvi arheolog na nekoj internet televiziji jedini zaključak je da pre emisije Kovačević nije malčice koristio Google da pretraži malo Dragana Jankovića npr.).

Međutim, to uopšte nije bitno, jer je jednostavno netačno da je Gimbutas tek posle 1990. godine, u svoje četiri poslednje godine života, počela da se bavi vinčanskim znacima. Tako da je sasvim nebitno da li je mislio na jedan skup, drugi skup ili neko iskorumpirano sećanje koje je ta dva skupa spojila u jedan, jer je obrni-okreni — netačno. Nadalje, netačno je da je na simpozijumu iz 1988. godine (ako uzmemo da je tvoja pretpostavka da je Kovačević pomešao malo stvari i mislio na njega) a što vidim da ti uopšte ni ne sporiš, zapravo, tako da mi je nejasno šta si uopšte i pokušao da kažeš:

На истом Сипмозијуму, нико од говорника из Србије није помену ВИНЧАНСКО ПИСМО нити ЈЕДНОМ. Помени Винче као Винче у свим варијантама ДА, али спомена ВИНЧАНСКО писмо НЕ.

A što se tiče tvoje tvrdnje da mu je Nikola Tasić bio taj bivši profesor kojeg spominje, samo bih ti odgovorio to da je on predavao u Novom Sadu, a Đorđe Janković, kojeg je ako se ne varam identifikovao ko svog profesora, u Beogradu.

Inače, što se tiče tog nekog rada koji je navodno objavio u vezi zlatnih poluga iz Sirmija, nisam uspeo ništa pronaći jer nigde ne postoje bibliografski podaci o ni jednom jedinom njegovom naučnom radu, pa tako ni tom. Ono što postoji jeste jedan maleni tekstić koji je objavio na svom blogu juna 2011. godine. A celu situaciju oko njegovih radova i Sirmija pretpostavljam da najbolje oslikavaju komentari na stranici za raspravu vikipedijskog članka o Sirmijumu: osim što se i tu po svemu sudeći lažno predstavio kao doktor nauka, razgovor je išao ovako:

Pogledajte prilog 635899

----------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

Primedba-autorska prava[уреди]
Hajde da mi neko objasni zasto ovaj tekst o Sirmijumu sadrzi 80% mojih radova objavljenih po casopisima i u mojim knjigama,a ja se nigde ne navodim kao izvor.

Od stanovnistva,racunjana rada kovnice,careva,mucenika...itd... Nije fer.

Skinuto je sa mog bloga kovacevicantikviteti.blogspot.com

Ne trazim da skinete tekstove,vec da me navedete kao izvor,dobro znaju oni koji su ovde to postavili da u poslednjih 15 godinaniko nije ni napisao neki tekst o Sirmijumu sem mene,nije u redu da me plagiraju i da moju brobu za ocuvanje tog starog grada neko bukvalno uzurpira. Od arheologa u muzeju niko nista ne radi,samo sede ,piju i vise na netu. I nikada mi nista nisu pomogli,cak ni za bedne stvari,a sada bi neko da se okoristi mojim radom.

dr Radovan Kovacevic

na en viki su moju teoriju o 17 careva rodjenih u Srbiji,a 10 u Sirmijumu posteno preneli,a ne kao kod nas da mi bezocno ukradu pa se tim koristi sada Misko Korac,kao njegova ideja o 17 imperatora,a kada sam to objavio nigde ga nije bilo,ali ne zna ni on ni drugi da sam za 15 imao dokaze,za dvojicu nisam,ali moze da prodje.

Извињавамо се, нисмо приметили да је неко убацио копирајтован материјал. Можете ли сами да убаците референце на Ваш рад? -- Bojan Razgovor 13:35, 13. април 2013. (CEST)


plagiranje[уреди]
ceo tekst o kovnici je prepisan iz mog rada,kao i 50% ostalog teksta,zaista nije fer da me niko ne navodi kao izvor. sramota!

dr Radovan Kovacevic,arheolog radovankovacevic@europe.com

Obrišite delove koji su plagirani. Ili stavite reference na vaš rad. -- Bojan Razgovor 05:48, 3. јануар 2015. (CET)


---------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

Žalbe niti 2013. ni 2015. godine, prema kojima je 80% ili 50% teksta bilo preouzeto od njegovih radova, nisu bile uvažene zato što u oba slučajeva nije naveo nikakve reference na molbu kolege Vikipedijanca. Kovačević po internetu navodi osim toga što tvrdi da ima doktorsku titulu da ima više objavljenih radova po časopisima, pa čak i knjige, ali nigde im ni traga. Posebno je interesantna izjava da u 15 godina niko o Sirmijumu nije tekst napisao (i nekako, sve priče se vrte stalno oko toga da svi od njega kradu, bilo onaj Mađar pre 63 godine, bilo nešto drugo).

Za kraj, pretpostavljam da je jasno da se ovde radi o još jednom u nizu tzv. YouTube-stručnjaka prevaranata, a što bi trebalo da bude i banalno očigledno po hvalospevima na račun Slobodana Jarčevića i priču o saradnji sa Jovanom I. Deretićem. Eto, nadam se da je @psmaniac sada zadovoljan. :kafa;
 
Je l' to znači da se ne slažete ni sa tim da konvencionalni arheolozi nisu ukrali od Kovačevića, koga koliko vidim i ti krstiš doktorom nauka. :lol:

Predlažem i tebi da poslušaš pažljivije (od 07:50, drugi deo):


RADOVAN KOVAČEVIĆ: A o vinčanskom pismu, još da ti naglasim, znači, to je apsolutno pismo koje je usvojeno na simpozijumu u Novom Sadu — ne mogu da se setim tačno godine, oprosti mi — ali, ovaj, da...čim su oni tražili da se to proglasi podunavskim pismom znači da su i oni priznali da je to pismo i tu nema više priče. Čak posle toga je Marija Gimbutas počela da proučava to pismo...i sve, oni to nazivaju slovenskim, Rusi.

Ostavljajući na stranu veliku haotičnost Kovačevićeve izjave, po kojoj je pomalo nonšalantno ubacio između redova da navodno ni manje ni više no Rusi smatraju vinčansko pismo slovenskim :mrgreen: mislim da je jasno da je Kovačević aludirao na simpozijum u Novom Sadu iz 2004. godine. U istoj izjavi on pominje da je bio u Novom Sadu, što uopšte nije tačno za naučni simpozijum koji ti pominješ, a dodaje i da je tu bilo preimenovanja vinčanskog u podunavsko. Pretpostavljam da je moguće da je ova dva skupa potpuno pomešao, što ne bi bilo uopšte preterano iznenađujuće jer se u čitavoj emisiji može primetiti da je više stvari pomešao (pored toga što je neke po svemu sudeći i izmislio; iskreno, ja ne znam ko je toliko naivan da poveruje da je Rokfelerov muzej iz Istočnog Jerusalima unajmio Jovana I. Deretića da proba da utvrdi da li su pripadnici vinčanske kulture bili Jevreji, samo da navedem jedan primer).

Međutim, to uopšte nije bitno, jer je jednostavno netačno da je Gimbutas tek posle 1990. godine, u svoje četiri poslednje godine života, počela da se bavi vinčanskim znacima. Tako da je sasvim nebitno da li je mislio na jedan skup, drugi skup ili neko iskorumpirano sećanje koje je ta dva skupa spojila u jedan, jer je obrni-okreni — netačno. Nadalje, netačno je da je na simpozijumu iz 1988. godine (ako uzmemo da je tvoja pretpostavka da je Kovačević pomešao malo stvari i mislio na njega) a što vidim da ti uopšte ni ne sporiš, zapravo, tako da mi je nejasno šta si uopšte i pokušao da kažeš:



A što se tiče tvoje tvrdnje da mu je Nikola Tasić bio taj bivši profesor kojeg spominje, samo bih ti odgovorio to da je on predavao u Novom Sadu, a Đorđe Janković, kojeg je ako se ne varam identifikovao ko svog profesora, u Beogradu.

Два дијаметрално супростављена мишљења Харалд Харман / Александар Палавестра.

Управо се излагање др. арх. Радована Ковачевића односи на ''благо'' подизање руку'' на Симпозијуму 2004. године у Новом Саду, у првом реду Николе Тасића. На притисак немачке археологије од тада се Винчанско писмо зове писмом али Дунавским писмом као видом научног компромиса (у немачкој науци термин Дунавско писмо се користи од 2002. године). То је Харалд Харман потврдио пред крај прошле године 2019., и представљањем својих књига на сербском језику, буквално је обезвредио мишљење и књигу Александра Палавестре ''Измишљање традиције'' из 2010. године и 2018. године проширено издање, текст у фокусу(серб.):

«Харалд Харман истиче важност винчанске културе у креирању “Старе европске писмености”.[1] Велики број пронађених знакова управо сведочи о томе да је њихова употреба била намерна, па чак и конвенционална, али знаци који се налазе на сакралним предметима упућују научнике на постојање култа, па овакво прото-писмо називају „светим знацима” (sacred script).[2] Харман ово писмо назива Дунавским писмом и наводи га као најстарије познато у контексту древних система писања и њихове употребе, технике писања и стратегије у различитим деловима света у различито време.[3] „Узевши све у обзир, Дунавско писмо је оригинално и јединствено. Његова јединственост изражена је у организацији његових знакова, у знаковној композицији, по карактеристичној структури, односно форми знака, у положају на предмету ком је урезана, као и социјалној улози коју је имало писање у древној Дунавској култури.”[4]»

[1] Harald Haarmann, Early Civilisation and Literacy in Europe: An Inquiry into Cultural Continuity in the Mediterraneon World (Berlin & New York: Mouton de Gruyter, 1996), 16.

[2] Maria Gimbutas, The Civilisation of the Goddess. The World of Old Europe (San Francisco: Harper, 1991); Harald Haarmann, Early Civilisation and Literacy in Europe: An Inquiry into Cultural Continuity in the Mediterraneon World (Berlin & New York: Mouton de Gruyter, 1996), 16.

[3] Harald Haarмann, “Тhe Danube Script and other Ancient Writing Systems: А Тypology of Distinctive Features” Signs of Civilisation (Novi Sad: Serbian Academy of Sciences and Arts, 2009), 19.

[4] Ibid. 20.

«Александар Палавестра сматра да појава тезе о винчанском писму и аутохтоној писмености представља последицу уздрманог националног и историјског идентитета који се увек јавља у кризним тренуцима друштва шта више, констатује: „Винчанског писма нема. Чак ни прото писма.“[1] Један од присталица аутохтоне писмености, коју Палавестра критикује је Светислав Пешић који сматра да знаци пронађени на винчанској грнчарији представљају писмо, тј. азбуку од укупно 26 слова, поред којих се налазе и лигатуре, једна и више тачака.[2]»

[1] Александар Палавестра, „Измишљање традиције: Винчанско писмо“, Етноантрополошки проблеми год. 5, св. 2 (2010): 254.

[2] Радивој Пешић, Винчанско писмо, (Београд & Милано: Пешић и синови/ Дуган, 1995), 24

Литература: Оригинални научни рад - Типографија винчанских знакова и њихово транспоновање у савремену типографску форму, аут. Мирјана Рикало, Драгољуб Новаковић, Универзитет у Новом Саду, Читалиште 19 (новембар 2011).

*

Лично, изузетно ми је драго због те победе, међутим нећемо никада прихватити да се Винчанско писмо зове Дунавско писмо, та су два имена дијаметрално различита за нас, јер имају различито значење једног истог писма.

О Ћорђу Јанковићу све најбоље без обзира што није мећу нама, док за Николу Тасића нећу рећи ништа, предавао је др. Коваћевићу, и заједно су били на теренским археолошким испитивањима. Др. арх. Ковачевић је докториао на Единбуршком универзитету.

Деретића и Русе нећу коментарисати.

Марија Гимбутас, као што сам написао, први пут се дотакла Винчанског писма 74, сарађивала је са Шар Вином у УСА, потом 1989, 1991, и у једном раду постхумно 1999. године.

https://archive.org/details/DasRtselDerDonauzivilisationDieEntdeckungDerLtestenHochkulturEuropas
Das Rätsel der Donauzivilisation Die Entdeckung der ältesten Hochkultur Europas_0000.jpg

3ede61269c8d4663f60a954cfbd1b946837b_001.png

https://pdfs.semanticscholar.org/c6f7/3ede61269c8d4663f60a954cfbd1b946837b.pdf
 
Je l' to znači da se ne slažete ni sa tim da konvencionalni arheolozi nisu ukrali od Kovačevića, koga koliko vidim i ti krstiš doktorom nauka. :lol:

Predlažem i tebi da poslušaš pažljivije (od 07:50, drugi deo):


RADOVAN KOVAČEVIĆ: A o vinčanskom pismu, još da ti naglasim, znači, to je apsolutno pismo koje je usvojeno na simpozijumu u Novom Sadu — ne mogu da se setim tačno godine, oprosti mi — ali, ovaj, da...čim su oni tražili da se to proglasi podunavskim pismom znači da su i oni priznali da je to pismo i tu nema više priče. Čak posle toga je Marija Gimbutas počela da proučava to pismo...i sve, oni to nazivaju slovenskim, Rusi.

Ostavljajući na stranu veliku haotičnost Kovačevićeve izjave, po kojoj je pomalo nonšalantno ubacio između redova da navodno ni manje ni više no Rusi smatraju vinčansko pismo slovenskim :mrgreen: mislim da je jasno da je Kovačević aludirao na simpozijum u Novom Sadu iz 2004. godine. U istoj izjavi on pominje da je bio u Novom Sadu, što uopšte nije tačno za naučni simpozijum koji ti pominješ, a dodaje i da je tu bilo preimenovanja vinčanskog u podunavsko. Pretpostavljam da je moguće da je ova dva skupa potpuno pomešao, što ne bi bilo uopšte preterano iznenađujuće jer se u čitavoj emisiji može primetiti da je više stvari pomešao (pored toga što je neke po svemu sudeći i izmislio; iskreno, ja ne znam ko je toliko naivan da poveruje da je Rokfelerov muzej iz Istočnog Jerusalima unajmio Jovana I. Deretića da proba da utvrdi da li su pripadnici vinčanske kulture bili Jevreji, samo da navedem jedan primer, a vezano za smelu i samohvalisavu tvrdnju da je prvi arheolog na nekoj internet televiziji jedini zaključak je da pre emisije Kovačević nije malčice koristio Google da pretraži malo Dragana Jankovića npr.).

Međutim, to uopšte nije bitno, jer je jednostavno netačno da je Gimbutas tek posle 1990. godine, u svoje četiri poslednje godine života, počela da se bavi vinčanskim znacima. Tako da je sasvim nebitno da li je mislio na jedan skup, drugi skup ili neko iskorumpirano sećanje koje je ta dva skupa spojila u jedan, jer je obrni-okreni — netačno. Nadalje, netačno je da je na simpozijumu iz 1988. godine (ako uzmemo da je tvoja pretpostavka da je Kovačević pomešao malo stvari i mislio na njega) a što vidim da ti uopšte ni ne sporiš, zapravo, tako da mi je nejasno šta si uopšte i pokušao da kažeš:



A što se tiče tvoje tvrdnje da mu je Nikola Tasić bio taj bivši profesor kojeg spominje, samo bih ti odgovorio to da je on predavao u Novom Sadu, a Đorđe Janković, kojeg je ako se ne varam identifikovao ko svog profesora, u Beogradu.

Inače, što se tiče tog nekog rada koji je navodno objavio u vezi zlatnih poluga iz Sirmija, nisam uspeo ništa pronaći jer nigde ne postoje bibliografski podaci o ni jednom jedinom njegovom naučnom radu, pa tako ni tom. Ono što postoji jeste jedan maleni tekstić koji je objavio na svom blogu juna 2011. godine. A celu situaciju oko njegovih radova i Sirmija pretpostavljam da najbolje oslikavaju komentari na stranici za raspravu vikipedijskog članka o Sirmijumu: osim što se i tu po svemu sudeći lažno predstavio kao doktor nauka, razgovor je išao ovako:

Pogledajte prilog 635899

----------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

Primedba-autorska prava[уреди]
Hajde da mi neko objasni zasto ovaj tekst o Sirmijumu sadrzi 80% mojih radova objavljenih po casopisima i u mojim knjigama,a ja se nigde ne navodim kao izvor.

Od stanovnistva,racunjana rada kovnice,careva,mucenika...itd... Nije fer.

Skinuto je sa mog bloga kovacevicantikviteti.blogspot.com

Ne trazim da skinete tekstove,vec da me navedete kao izvor,dobro znaju oni koji su ovde to postavili da u poslednjih 15 godinaniko nije ni napisao neki tekst o Sirmijumu sem mene,nije u redu da me plagiraju i da moju brobu za ocuvanje tog starog grada neko bukvalno uzurpira. Od arheologa u muzeju niko nista ne radi,samo sede ,piju i vise na netu. I nikada mi nista nisu pomogli,cak ni za bedne stvari,a sada bi neko da se okoristi mojim radom.

dr Radovan Kovacevic

na en viki su moju teoriju o 17 careva rodjenih u Srbiji,a 10 u Sirmijumu posteno preneli,a ne kao kod nas da mi bezocno ukradu pa se tim koristi sada Misko Korac,kao njegova ideja o 17 imperatora,a kada sam to objavio nigde ga nije bilo,ali ne zna ni on ni drugi da sam za 15 imao dokaze,za dvojicu nisam,ali moze da prodje.

Извињавамо се, нисмо приметили да је неко убацио копирајтован материјал. Можете ли сами да убаците референце на Ваш рад? -- Bojan Razgovor 13:35, 13. април 2013. (CEST)


plagiranje[уреди]
ceo tekst o kovnici je prepisan iz mog rada,kao i 50% ostalog teksta,zaista nije fer da me niko ne navodi kao izvor. sramota!

dr Radovan Kovacevic,arheolog radovankovacevic@europe.com

Obrišite delove koji su plagirani. Ili stavite reference na vaš rad. -- Bojan Razgovor 05:48, 3. јануар 2015. (CET)


---------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

Žalbe niti 2013. ni 2015. godine, prema kojima je 80% ili 50% teksta bilo preouzeto od njegovih radova, nisu bile uvažene zato što u oba slučajeva nije naveo nikakve reference na molbu kolege Vikipedijanca. Kovačević po internetu navodi osim toga što tvrdi da ima doktorsku titulu da ima više objavljenih radova po časopisima, pa čak i knjige, ali nigde im ni traga. Posebno je interesantna izjava da u 15 godina niko o Sirmijumu nije tekst napisao (i nekako, sve priče se vrte stalno oko toga da svi od njega kradu, bilo onaj Mađar pre 63 godine, bilo nešto drugo).

Za kraj, pretpostavljam da je jasno da se ovde radi o još jednom u nizu tzv. YouTube-stručnjaka prevaranata, a što bi trebalo da bude i banalno očigledno po hvalospevima na račun Slobodana Jarčevića i priču o saradnji sa Jovanom I. Deretićem. Eto, nadam se da je @psmaniac sada zadovoljan. :kafa;



Др. Радована Ковачевића познајем тих задњих 15 година, и о томе ти ништа нећу рећи, истражи то боље мало.

Слободан Јарчевић је један паметан и наочит човек, а написао је толико тога да ти нећеш ни за 100 живота, можда хоћеш ако будеш пискарао овде на Форуму.

Деретића нећу коментарисати уопште.

Snake-Bgd = самозвани докторант и остали Википедијанци, њихово мишљење ме уопште не занима, не занима ме шта имају да кажу јер немају шта да кажу.
 
Управо се излагање др. арх. Радована Ковачевића односи на ''благо'' подизање руку'' на Симпозијуму 2004. године у Новом Саду, у првом реду Николе Тасића. На притисак немачке археологије од тада се Винчанско писмо зове писмом али Дунавским писмом као видом научног компромиса (у немачкој науци термин Дунавско писмо се користи од 2002. године). То је Харалд Харман потврдио пред крај прошле године 2019., и представљањем својих књига на сербском језику, буквално је обезвредио мишљење и књигу Александра Палавестре ''Измишљање традиције'' из 2010. године и 2018. године проширено издање, текст у фокусу(серб.):

Harald Harman za početak uopšte nije ni arheolog, tako da ne, nije bilo apsolutno nikakvog pritiska nemačke arheologije. Na čitavom skupu, nije se uopšte nalazio niti jedan jedini nemački arheolog, niti je u njegovom sklopu uopšte bilo ikakvog kontakta sa nemačkom arheologijom.

Na tom skupu nije bilo nikakvog podizanja ruku niti glasanja o nazivu, tako da Nikola Tasić nije ni mogao da se izjašnjava po tom pitanju i da je hteo. Učesnici skupa iz Srbije, Bogdan Brukner, Borislav Jovanović i Andrej Starović, u svojim izlaganjima nisu koristili izraz dunavsko, za razliku od svojih pojedinih kolega iz inostranstva, a ti bi naučne simpozijume trebalo manje da doživljavaš kao kongrese SKJ na kojima se glasa o nekakvim «zvaničnim» odlukama.

Др. Радована Ковачевића познајем тих задњих 15 година, и о томе ти ништа нећу рећи, истражи то боље мало.

Odlično! Taman da sve ovde razjasnimo.

Da li možeš navesti gde je Kovačević doktorirao, koja mu je tema doktorskog rada i postaviti ovde njegovu bibliografiju, da razrešimo sve dileme?
 
Harald Harman za početak uopšte nije ni arheolog, tako da ne, nije bilo apsolutno nikakvog pritiska nemačke arheologije. Na čitavom skupu, nije se uopšte nalazio niti jedan jedini nemački arheolog, niti je u njegovom sklopu uopšte bilo ikakvog kontakta sa nemačkom arheologijom.

Na tom skupu nije bilo nikakvog podizanja ruku niti glasanja o nazivu, tako da Nikola Tasić nije ni mogao da se izjašnjava po tom pitanju i da je hteo. Učesnici skupa iz Srbije, Bogdan Brukner, Borislav Jovanović i Andrej Starović, u svojim izlaganjima nisu koristili izraz dunavsko, za razliku od svojih pojedinih kolega iz inostranstva, a ti bi naučne simpozijume trebalo manje da doživljavaš kao kongrese SKJ na kojima se glasa o nekakvim «zvaničnim» odlukama.



Odlično!

Da li možeš navesti gde je Kovačević doktorirao, koja mu je tema doktorskog rada i postaviti ovde njegovu bibliografiju, da razrešimo sve dileme?

Дизање руку је у речима др. Ковачевића драмска поетика, драмски термин (тако се наводи публика на прави пут) а не седница СКЈ, питање је како ти то сам видиш, кад мене видиш као члана комуниста, мене који их презире из дна душе, који презире бескичмењаке који дословно ''климају'' главом и дижу руке за све и свашта увек, само ако је у питању ''фотеља-намештење или ухлебљење''.

Најбоље би било да га сам питаш за то, он одлучује о томе.Знаш за његов сајт, па му се обрати директно.

Харалд Харман ist ein deutscher Sprach- und Kulturwissenschaftler und Autor = једнак је титулама Шан Вину који је лингвиста-палеограф такође се бави и археологијом. Шан Вин од 2004. године користи термин Дунавско писмо, док га Харалд Харман користи од 2002. године. На његову сугестију је Шан Вин прихватио то име, без обзира што је на самом предавању Симпозујума 2004. говорио о својој докторској тези у којој је наводио име Винчанско писмо, толико о томе.

Кажеш да су поједине колеге из иностранства користиле израз ''дунавско'', а колеге им из Србије Винчанско, па то тачно произилази да Александар Палавестра, односно његов писац предговора не мора да очекује новац од књига јер се неће ни продавати, јер је 2004. утврђена смерница имена Дунавско писмо, што лично нећу никада прихватити, док наша ''наука'' ЈЕСТЕ.

Управо ти све ово доживљаваш као члан СКЈ, а не ја - Југо-Славене.
 
Дизање руку је у речима др. Ковачевића драмска поетика, драмски термин (тако се наводи публика на прави пут) а не седница СКЈ, питање је како ти то сам видиш, кад мене видиш као члана комуниста, мене који их презире из дна душе, који презире бескичмењаке који дословно ''климају'' главом и дижу руке за све и свашта увек, само ако је у питању ''фотеља-намештење или ухлебљење''.

Управо ти све ово доживљаваш као члан СКЈ, а не ја - Југо-Славене.

Pa hajde reci ti meni, ko ovde od nas dvojice naučne skupove zamišlja kao nekakve političke kongrese na kojima se zvanično dodeljuju nekakva imena? :lol:

Најбоље би било да га сам питаш за то, он одлучује о томе.Знаш за његов сајт, па му се обрати директно.

Pa ti si taj koji tvrdi da je on doktor nauka, a ne ja. Koliko razumem, ti si se predstavio ovde kao njegov 15-godišnji poznavalac, tako da pretpostavljam da će svakako lakše biti tebi da dokazuješ sopstvene tvrdnje, umesto da šalješ opet druge ljude da ih potvrđuju. Za petnaest godina poznanstva, nije moguće da nije doslovno niti jedan jedini svoj rad tebi spomenuo, pa ni išta o svom doktoratu, odnosno ti nijedno jedino pitanje na tu temu nisi postavio? Iskustvo kazuje da izbegava odgovore na ta pitanja, tako da ne vidim svrhu da mu se ja obratim, posebno kad imamo sad tebe.

Харалд Харман ist ein deutscher Sprach- und Kulturwissenschaftler und Autor = једнак је титулама Шан Вину који је лингвиста-палеограф такође се бави и археологијом. Шан Вин од 2004. године користи термин Дунавско писмо, док га Харалд Харман користи од 2002. године. На његову сугестију је Шан Вин прихватио то име, без обзира што је на самом предавању Симпозујума 2004. говорио о својој докторској тези у којој је наводио име Винчанско писмо, толико о томе.

Dakle ništa živo nije bilo tačno od početne izjave; niti je na tom simpozijumu bilo izglasano nekakvo preimenovanje naziva pisma, niti je to bilo izvršeno na ikakve sugestije od nemačke arheologije, koja doslovno nikakve veze nije imala sa tim skupom. Drago mi je da smo to raščistil.

Кажеш да су поједине колеге из иностранства користиле израз ''дунавско'', а колеге им из Србије Винчанско, па то тачно произилази да Александар Палавестра, односно његов писац предговора не мора да очекује новац од књига јер се неће ни продавати, јер је 2004. утврђена смерница имена Дунавско писмо, што лично нећу никада прихватити, док наша ''наука'' ЈЕСТЕ.

A da li bi ti mogao navesti neke naše naučnike koji su zamenili pojam vinčansko sa dunavskim, da vidimo?
 
Читава наша белашка , антиромантичарска литература је била производ 2 или 3 човека који су јој поставили темеље. Од тада је јако мало одмакла осим понављања и неких детаља.
Не видим велику разлику у писању Константина Јеречека и свих наших после њега са ти да овде морамо истаћи да К. Јеречек анти ДАИ није веровао Порфирогениту веровао је да су Срби са осталим Југословенима сами населили.
За Дукљанинове списе такође је рекао да је ништа друго до католички пропагандни материјал и саме по себи на толико малом простору недоказиве.

Напредак видим у стварању Порфирогентологије , Дукљанологије а интересантно од Сорабистике ништа?
 
Слободан Јарчевић је један паметан и наочит човек, а написао је толико тога да ти нећеш ни за 100 живота, можда хоћеш ако будеш пискарао овде на Форуму.

Šta on tvrdi za Alokalandu Miter (uporno, bezbroj puta)?
 
Читава наша белашка , антиромантичарска литература је била производ 2 или 3 човека који су јој поставили темеље. Од тада је јако мало одмакла осим понављања и неких детаља.
Не видим велику разлику у писању Константина Јеречека и свих наших после њега са ти да овде морамо истаћи да К. Јеречек анти ДАИ није веровао Порфирогениту веровао је да су Срби са осталим Југословенима сами населили.
За Дукљанинове списе такође је рекао да је ништа друго до католички пропагандни материјал и саме по себи на толико малом простору недоказиве.

Напредак видим у стварању Порфирогентологије , Дукљанологије а интересантно од Сорабистике ништа?

Константин Јиречек је био министар просвете (1881—1882) и председник Просветног савета, политичким намештењем двојне Аустроугарске монархије. Исте те године Стојан Новаковић је био министар образовања и црквених дела у у влади Милана Обреновића. На притисак Беча због наводне политичке пропаганде, Милан Обреновић наложио је Стојану Новаковићу да протера Митрополита Михајла. Стојан Новаковић је то и учинио. Митрополит Михајло је пребегао у Бугарску, мећутим због притиска из саме владе Бугарске, односно аустроугарског политичког сателита Константина Јиречека, Митрополит Михајло бива протеран у Русију.

Те 1881. године Стојан Новаковић је одаслан у Цариград ради потписивања појединих ''уговора'' са Портом. Није успео одрадити читав посао за који је био задужен. У исто време Чедомир Мијатовић потписује Тајну конвенцију 15. јуна 1881. године по старом сербском календару (од тада исти бива укинут). Раскид са старим календаром донео је несрећу Србији. Србија је од тада аустријски сателит у сваком погледу посебно у политичком и образовном.

Иста се ствар десила и у Бугарској, до те године Србија и Бугарска су имале заједничку историју односно историјографију, од тада иста нестаје у Србији и Бугарској. Стојан Новаковић је посао одрадио у Србији, док је посао у Бугарској одрадио Константин Јиречек.Јиречек је убрзо запао у политичку несигурност због обављања свог ''посла'' и сукоба Грчке краљевине са двојном Монархијом око питања Источне Румелије, Свој ''рад'' наставља у Бечу на позив врлог хробатолога Ватрослава Јагића,.прихватио је позив и новоформирану катедру за словенску филологију и науку о старинама.
 
Kakve veze imaju postavljeni linkovi sa srpskom naučnom zajednicom (ili čak uopšte Srbima)?

Je l neko napisao na temi obratno : da strana naučna javnost zove pismo Vinčanskom, a samo srpska naučna zajednica (što god to značilo) Dunavskim?

Користи се и прото-еуропско (Proto-European script originally appeared in the central Balkan area )
 
Poslednja izmena:
Je l neko napisao na temi obratno : da strana naučna javnost zove pismo Vinčanskom, a samo srpska naučna zajednica (što god to značilo) Dunavskim?

Ne. Diskusija se vodi oko tvrdnje koja se stalno ponavlja, koju je u izvesnoj formi u onom snimku izneo Radovan Kovačević i koju je КРЦУН ovde ponovio:

јер је 2004. утврђена смерница имена Дунавско писмо, што лично нећу никада прихватити, док наша ''наука'' ЈЕСТЕ.

Reč je o priči da je srpska naučna zajednica od 2004. godine odbacila pojam vinčansko i, navodno, zamenila ga dunavskim imenom.

Voleo bih da vidim neke dokaze za ovu tvrdnju, jer bih rekao da se i ovde radi o samo još jednoj u nizu izmišljotina, nastaloj sa svrhom pljuvačine.
 
Ne verujem da je Kovačević informaciju o "dunavskom pismu" izmislio. Argumentacija kojom bi to moglo da se pobija svakako ne može da bude tipa "reče mi jedan čoek", a to se ovde nudi.

Odgovarajući citat nije na 7 minuta nego na samom početku.

0:40-2:32

- simpozijum u Novom Sadu (ne zna godinu)
- Nemci tražili da bude "podunavsko pismo" umesto vinčansko,
- naši arheolozi digli ruku "za" i sad se to zove podunavsko pismo.

Dakle, razumeo sam Kovačevića - da se odrednica "podunavsko pismo" odnosi na zaključak simpozijuma na kojem je zaključeno da se radi o pismu, pa je po tome, život vinčanskog pisma u zvaničnoj nauci počeo pod nazivom "podunavsko pismo" jer je kao takav inaugurisan sa dozvolom naših "kancelarijskih pacova", na simpozijumu "pre par godina" (zvuči mi kao pre 3-5 godina).
 
Poslednja izmena:
stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.

Back
Top