Срби пре Адама и после њега, Историја једне злоупотребе: Слово против „новоромантичара“, Београд 2005.
Зар Проф. Радован Дамјановић није био у праву још те далеке 1994. године када је наружио Сороша: (пасус из књиге Радивој Радић Срби пре Адама и после њега, Историја једне злоупотребе: Слово против „новоромантичара“, Београд 2005., стр. 18-19): ,,...у часопису ''Дуга'' се појавио његов чланак ,,Да ли смо народ најстарији'', са неколико питања испод наслова, а једно од њих је било: ,,Зашто званична интернационалистички дресирана наука ћути о књизи Олге Луковић Пјановић Срби – народ најстарији? Како је немачка геополитика (без помоћи Сороша) кастрирала српску науку.''
Две године након чланка у Дуги, 1996. године учествовао сам на студенским демонстрацијама, и тада велика већина нас, барем они које сам познавао, нисмо знали готово ништа о том неком Сорошу и шта би тај човек требао бити, представљати. Данас у Србији, свако мало дете зна ко је Сорош и чиме се бавио док је Сербски народ крварио и борио се за своју слободу на свим пољима, понајвише од комуно-усташко-титоистичке диктатуре наследства Мире Марковић-Милошевић, црвене удовице како је звао Војислав Шешељ, а тек знамо данас ко је и тај подмукли Шешељ, а још гори му кум Вук Драшковић. Наводно, то се десило 2000. године. Појавио се Млађан Динкић, и са њиме негде у некој полу-тами и Радивој Радић.
Зашто се Радивој Ррадић није огласио те 1994. године, а одважио се тек 2004. да аутохтонисте Историје Срба назове дилетантима, романтичарима и т.д. (прочитао сам 6 страна његове књиге, да сам је читао те 2004.-5. можда бих се примио као ''саучешће'', али заиста немам стомак за тако бљутаве памфлете, за такве називе и квалификације људи, а само је он неприкосновен и та његова ''византолошка фотеља'' коју чува више него сопствени вид) на крилима Динкићевог ''калашњикова'' (ово је алузија на његов упад у Народну Банку Југославије)!?
На страни 18.-ој занимљива је Радићева квалификација проф. Радована Дамјановића.
Ако данас узмемо 100 људи са једним питањем да ли цените проф. Радована Дамјановића, њих 10 одговориће позитивно, на питање опет њих сто да ли цене Радивоја Радића одговориће њих 90 да га презиру. Лично бирам да ме воле оних првих 10.
Радивој Радић пише: ,,Да је ова подела и постојање двеју ''школа'' почела да живи у делима квазиисторијских посленика, показује, на пример, и цитат из предговора репринта једне релативно старе књиге где стоји забележено: ,,Српска аутохтонистичка школа у Србији која има све више присталица'', даље пише Радивој дословно: ''Дух из боце је пуштен онда се у појединим новинама – које воле да о оваквим стварима пишу сензационалистички, што ће рећи глупаво – могло понешто слично прочитати''. (фуснота број 14 страна 18, Доброслав Јевђевића Од Индије до Србије, у предговору Јове Бајића).
Не чуди презир оних 90 људи, али проблем је тај што неће никада ценити Радивоја Радића, сем наравно бескичмењака, послушника из разноразних разлога, разноразно ''униформисаних'' политички обојених ''Југо-Славена'', све је више оних који схватају ко је и шта је уствари Радивој Радић, и њему слични.