Забавно ми је и истовремено јасно то што се се у мејнстриму (главној струји) термин "новоромантичар" сматра погрдним, јер у суштини сваки романтизам и јесте реакција на доминантну струју датог периода, као што је онај изнедрен крајем 19. века био одговор на растући талас индустријализације, класицизма и рационализма. Историја се заиста понавља а неке будуће деценије, можда чак векови, донеће бољи суд о нама. Циљ романтизма је очување духовног, традиционалног језгра а историцизам не зна за те појмове, јер га не интересују, те одатле и сукоб двају струја, заправо два светоназора. На страну што ја лично имам несугласица са романтизмом који, слично ренесанси, не успева да исправно реализује дух времена на који се ослања.
Ако се нечег сећам из основне школе то је учење о историји мог народа. Велика мапа поред мусаве табле и мантра столетне учитељице о Словенима који се изненада појављују из некаквих мочвара и мигрирају на југ, и запад, док браћа Руси остају ту где јесу. -"Дођосмо са Урала, преко Карпата." - гласила је магична реченица а ми, балавурдија, зафркавали се да је учитељица толико стара да мора да се лично сећа тих миграција. Ок, нема проблема. Данас, видим, прича се о Бојки, Бохемији, као станишту Срба пре доласка на Балкан. Бела Србија. Ок, има смисла, тамо су негде близу и Сорби, тј. она шачица што је преостала од Словена који су, како читам, насељавали чак до данских острва где су, попут пирата, задавали много проблема углађеним нордијским краљевствима, а кад би ови ударили контру, као одговор на иживљавање словенских дивљака, крили би се по густим шумама као што је она на острву Рујан. Као прото-хајдуци, што нам је изгледа генетика. Зато нас Данци, иначе мирољубиви и насмејани, и дан-данас не миришу, макар судећи према њиховој кинематографији (а и по филму Тринаести Ратник у ком су неандерталски канибали Вендоли очито инспирисани Вендима тј. Словенима.) Само, шта ћемо онда са вендском круном? И Мекленбурзима чији је предак Словен Никлот (Никола?)
Да се вратим теми. Последњих дана гуглам мапе Европе у старом веку, званичне, академске и западне, и налазим нешто занимљиво. Ајд' што на њима јасно стоји "Словени" (Slavs) иако сам учио да Словени настају хиљаду година касније, претпостављам да аутори ту мисле на народе који касније учествују у етногенези Словена, па да упросте, већ је простор који ти Словени Старог века заузимају, када се боље погледа, такав да он слободно подразумева да су Словени могли бити све до Дунава на југу. Ову сам већ поставио на теми о Неурима и Будинима а има их још.
На свим тим мапама Словени су одмах до Скита, а на једном сајту који приказује мапе у хронолошком редоследу, одједном на месту прото-словена стоје - Скити орачи! Погледајте приложену мапу и пресудите сами да ли су Словени, још тада дакле, око 500. пре Христа могли сасвим комотно населити Панонску равницу и Подунавље. Ради се о томе да данас многе мапе приказују Германе на месту где и данас живе, иако, колико је мени познато, тај назив није постојао 500 г. пре Христа. То ипак није спречило историчаре да употребљавају тај назив колективно за сва
германска а можда и по које
негерманско племе. И под Скитима су се подразумевали номадски народи од Дунава до северне Кине, а очито да се не ради о једном народу. Блиском у неком случају, можда, али не етнички једнаком.
Па тако можемо и Словенима сматрати разна племена, од Дунава до малтене Данске на северу и све до Урала на истоку а можда и даље. Заправо све ми се више чини да су Словени заправо једни делом од Скита и Сармата (односно народа који се тако називали у антици) а, другим од остатака Старе Европе (ткз. Европски урођеници) плус, наравно германски и келтски удели. Хаплогрупе, генетика итд. то ваљда данас и показују. Као и да су понекад романтичари у праву, на примеру пољског аристократског сарматизма из 17. века а што данашња генетика (преко R1a) заправо потврђује.
Друга, аутохтонистичка теза је, наравно, да су Срби (како год се звали) одувек били у Поодунављу. Према овој мапи и то је могуће. Пети век пре нове ере је још увек зора оног периода људског битисања који сврставамо у историју. Ранији периоди, барем у овом бореалном делу света, су мрачни. Све је могуће, као и да је било накнадних миграција и у том петом, шестом веку. Па барем миграције нису новина, има их и данас, иако ће њихови ефекти бити евидентни тек у следећих неколико генерација.
Историја је тродимензионално испољавање, историцизам је ограничавање на две димензије и ту лежи проблем између ова два сукобљена светоназора.
