Kada je tačno pivo nastalo teško je utvrditi. Prvi pisani tragovi o spravljanju piva datiraju iz perioda 6000 godina p.n.e i potiču od Sumera koji su nastanjivali područje Mesopotamije, izme|u reka Tigar i Eufrat. Glinene tablice iz tog vremena ukazuju na to da je pivo bilo omiljeno piće, a pivari ugledni stanovnici dvora. Sumerska civilizacija se ugasila u 2.veku p.n.e., a Vavilon koji ju je nasledio, nastavio je tradiciju spravljanja piva. Kralj Vavilona Hamurabi (1728. do 1686. godine p.n.e.) poznat kao tvorac prvog pisanog zakona (Kodeh Hammurabi), koji je na|en urezan u veliki kameni blok, regulisao je izme|u ostalog i uslove proizvodnje i prometa piva. Za to je očigledno imao razloga, jer je već tada u prometu bilo 20 različitih proizvoda tipa piva. Ovaj zakon bio je u upo-trebi više od 1000 godina. U to vreme pivo obično nije prodavano, već se dobijalo zavisno od statusa, ili se menjalo za ječam. Seljaci su dobijali 2 l, sluge 3 l, a činovnici i sveštenici po 5 l na dan. Mada je bilo i vrlo tra žena roba u trgovini. Zna se da je zajedno sa ostalom robom prelazilo put dug 1000 km do susednog Egipta.
Egipat je bio ništa manje poznat proizvo|ač piva. Artifakti na|eni u grobnicama iz ovog perioda, pokazuju da je proizvodnja piva i hleba u to vreme bila ne samo razvijena već i organizovana na komercijalnoj osnovi. Egipatsko pivo bilo je na daleko poznato, a majstori koji su ga spravljali toliko poštovani da su dobili poseban hireoglifski znak. njegova tajna bila je izme|u ostalog i u urmama koje su dodavane radi poboljšanja ukusa. Inače, još jedan interesantan momenat vezan je za stari Egipat. Dugo se smatralo da je omiljeno piće ove drevne civilizacije bilo vino. Me|utim radi se u stvari o pivu, a zabuna je nastala zbog činjenice da ga Herodot, čuveni putopisac toga vremena, u svojim zapisima naziva &ljuot;vinom koje se dobija od ječma&ljuot;.
Za pivo su znali i stari Grci i Rimljani. njihovo omiljeno piće bilo je vino, ali ono je bilo suviše dragoceno da bi ga bilo dovoljno. Zato je vino proglašeno pićem bogova i pili su ga samo povlašćeni. Pivo je bilo piće običnog naroda, dostupno svima. Dionis se često poistovećuje sa bogom vina, me|utim, to je nepravda za pivo. Dionis je u staroj Grčkoj bio zaštitnik vinove loze, ali i zaštitnik zabave i zaštitinik i vina i piva.
Na Evropski kontinent pivo je preneto dolaskom Keltskih plemena iz Azije, pribli žno 1000 godine p.n.e. Ona su naselila zapadnu Evropu: španiju, deo Francuske i Britanska ostrva. Germani su se pojavili nešto kasnije, naselivši današnju Nemačku, Holandiju i Skandinaviju. Svoja piva nazivali su peor, ili bior (odakle verovatbo potiče dana{nji naziv beer (bir). I oni su smatrali da je vino namenjeno bogovima, dok je pivo piće koje pripada običnim smrtnicima. Bilo je toliko omiljeno da su ga opevali u svim svojim sagama i epovima. Najbolji primer je čuvena finska saga Kalevala u kojoj je pivu posvećeno 400 stihova, dok je celokupnom postanku sveta pripalo samo 200.
U Kini se 2000 godine p.n.e. proizvodilo piće koje je imalo karakter vina, ali se pravilo od prosa. Tek nesto kasnije pojavilo se piće sličnih svojstava, ali spravljano od pirinča. I na tlu današnje Indije i Irana, proizvodilo se piše slično pivu. Pridavana su im nadprirodna svojstva i često su kori{ćena u religioznim obredima.
Plemena severne Afrike proizvodila su pića slična pivu od p{enice. U ju žnoj Africi Bantu plemena proizvodila su sličan napitak , ali od sirka i prosa koji se na tlu Afrike i dan danas zadr žao.
Američki kontinent znao je za pivo 3000 godine pre nego što je sa Kolumbom došao evropski uticaj. Proizvodilo se od žitarice koja je u tom podneblju dominirala, kukuruza. Inke u ju žnoj Americi proizvodile su ga davno pre nove ere, a Asteci i Maji koji su se pojavili kas-nije nastavili su tom tradicijom.
Pa tome upravo i služi kritika izvora, baš iz tog razloga. Ne da možemo sve relativizovati do banalnih nivoa ili reći ma ko zna šta je ovo, 'ajde sada slobodno da pričamo napamet. Ja sam je i upotrebio kada sam podvukao da se po svemu sudeći radi o ječmenom pivu (što je jednoglasno i stanovište naučne zajednice).
