Наравно да има.
Метатеза ликвида или преметање.
Анаграм је преметаљка.
Метатеза је гласовна промена (нпр. все > све, кто > тко у штокавици), а када кажеш анаграмтирање звучи као да су језикословци насумично преметали слова како би дошло до решења уместо утврђивањем језичких промена које потом "премотавају уназад" да би реконструисали стање пре њихових јављања.
Узгред не знам да читам те куке, па те молим да то упростиш.
Приметих, зато сам у некој ранијој објави писао и изговор у заградама и објашњавао који је који глас и ако га има данас у неком словенском језику.Старословенско ѫ је назално /о/ а ѧ је назално /е/, латинична слова за њих у стручној литератури су ǫ и ę. Ако бисмо поједноставили можемо рећи да су се изговарали као [он] и [ен], можеш их чути нпр. у пољском где се означавају као ą и ę. Полугласи ь и ъ означавају полугласе, изгововарали су се вероватно као заиста кратки /и/ и /у/. Полугласи су у слабом положају нестали у словенским језицима, а у јаком положају се прелазили и стапали се с другим самогласницима (упореди сх. пас-пса са стсл. пьсъ, пьса), тврди полуглас ъ очуван је у бугарском. Глас ы, у латиници означен ипсилоном, не знам како бих описао, можда као нешто слично умлауту или као брзо и спојено изговорено 'уи', можеш га чути у руском и пољском. Руси га описују као звук који човек испусти када га неко удари у трбух.

Глас ѣ, у латиници ě, изговарао се вероватно као самогласник у енглеским речима dad, cat, tag; у свим словенским језицима се стопио с другим самогласницима, у српскохрватском се одразио, поједностављено речено, на три начина и тако су настале екавица, ијекавица и икавица.
Не знам где се толико журиш и одбијаш из прве нека тумачења ако и сам кажеш да не познајеш историју словенских језика. Да би се дошло до етиологије ових имена потребно је најпре знање старословенскога и језика у ком је неко старословенско име посведочено а затим и њихову историју. Потом је потребно изучавати који облик су словенске речи имале у одређеном раздобљу, какав је био фонолошки састав језика примаоца био и како је преузимао словенске речи у то време, којим гласовима је тада замењивао словенске и слично. Тек тада се можда може отиснути у етимологију словенских речи у другом језику. Ти, пак, треба за почетак да научиш старословенско писмо и да посведочена имена наводиш у изворном облику како су и записана,
Кажем да је на дугом штапу зато што не знам за словенску етимологију тог рекоструисаног имена Пребуд.
Пербундос можда ако је Пребуд словенско име (ја као лаик сам гађао П(е)рв(б)уна, ако такво име постоји)
Ако не грешим, корен би био у глаголу прѣбыти, презент пребѫдѫ, што је свршен вид глагола прѣбывати.
Као што рекох успоредница тога имамо у каснијим називима Прѣбоужда и Пребъдище (у српском је ѫ прешло у /у/ а у бугарском у /ъ/)
Ардагастос прихватам.
Валтунг не могу, осим ако ми објасниш зашто не може да буде германско него искључиво прасловенско Валдука.
Не знам зашто би 772. године словеначки кнез Карантаније носио чисто германско име. Ако је и имао, онда треба рећи које. Но, морају се рећи две ствари:
- прасловенско vald- и прагерманско *wald- јесу истога индоевропскога корена
- постоји одређен образац грађења имена преузет од Германа, нпр. наставак -мѣръ, -миръ преузет је из германскога језика. Готско mērs, например,. је значило 'славан', а исти наставак је по преузимању и пословењен у -слав
По свој прилици истоветно име словенскога кнеза посведочено је у такозваној Фредегаровој хроници (VII век) у облику Walduc. Из овога облика се лакше и поузданије реконструишу *valdyka и *valdъkъ; споменух да су словенске гласове ы и ъ често записивали као /u/. Облик *voldyka одговарао би старословенскоме владыка и сх. владика, а *valdъkъ има потпуну успоредницу у пољском włodek.
А сада потражи словенске етимологије за Тунглу, Мусокиуса, Клукоса, Акамероса, Идаризоса, Даурентијуса, Пеирагастоса, Мезамира, Калагаста, Чатсона али тако да не уђеш у оквире фантастике и псеудонауке.
Није фора да дајем часове старословенскога те и да копам сам по литератури. Што се ових имена тиче, може се негде препознати наставак -мѣръ, -миръ, те наставак -гость. Као што рекох, потребно их је најпре навести у изворном облику. А на први поглед препознајем имена Целогост, Пирогост, Добрета, Окомир.