Kyrios
Ističe se
- Poruka
- 2.552
@krinka5 i @sokolska
ово што сте питали боље од мене познаје Синиша Јерковић, покретач и један од администратора Српског ДНК пројекта. Он је написао један занимљив текст о хаплогрупи I, који се може наћи на адреси http://www.poreklo.rs/2012/12/17/y-dnk-haplogrupa-i-najčešća-kod-srba/. Ево дела из тог текста који се тиче хаплогрупе I2а1b М423.
I2а1b М423
За Србе најинтересантнија варијанта хаплогрупе I. Тешко је рећи гдје је настала, али је то свакако било негдје на сјеверу, могуће у горњем току Дунава, на простору данашње Аустрије, Баварске и Чешке. То су по свој прилици били палеолитски старосједиоци региона који су се одржали након неколико инвазија досељеника са истока и запада. Интересантно је да данас постоје три различите варијанте ове хаплогрупе прилично територијално удаљене. Кен Нордведт их је именовао на основу мјеста данашње повећане присутности као: Dinaric,Disles и Isles. Isles се прије неких 13.000 година одвојио од опште гране и данас је присутан углавном на британским острвима. Disles је прије неких 5.000 година такође одвојен од опште гране са Dinaric и може да се нађе скоро искључиво на британским острвима. Dinaric варијанта дефинисана СНП мутацијом L621+ Л147.2 + мигрирала je у источном смјеру, на просторе данашње источне Пољске, Закарпатја, Полесја гдје ће нешто касније учествовати у етногенези Словена. Тај источни М423, познат као Dinaric, данас и најмногобројнији, је генетски веома млад, тачније предак свих данашњих припадника ове хаплогрупе живио је прије неких 2.500 година. Управо та генетска младост, изненадна демографска експлозија, већа разноврсност хаплотипова у Закарпатју него на Балкану, оборила је хипотезу да је I2а М423 Dinaric старосједилачки на Балкану, што је испрва тврђено, и означила I2а М423 Dinaric као један од јасних маркера словенског присуства и експанзије у Европи. Тако I2а М423Dinaric не налазимо западно од Рајне гдје Словени нису продирали, али је имамо на Пелопонезу гдје су живјела словенска племена Милинга и Језераца. Прашкокорчаковска археолошка култура 5. вијека н.е. је јасно препoзнатљива култура у ком је доминирао I2а М423 Dinaric. Племенске скупине које се повезују са овом културом су Срби, Дуљеби, Лемузи, Ленђани, Бужани, Волињани, Дреговичи и Древљани. Прашкокорчаковска култура је проистекла из нешто старије Зарубињецке културе источне Европе из првих година наше ере, а од скупина које су могле донијети балканско-панонске келтске латенске елементе на исток спомињу се Бастарни, могуће и келтизовано племе Боја са горњег Дунава. И Бастарни и Боји су добри кандидати за носиоце I2а М423 Dinaric и припаднике Зарубињецке културе. Данас се хаплогрупа I2а М423 Dinaric дијели на двије основне гране, назване условно: Dinaric North и Dinaric South . Та подјела није дефинисана СНП мутацијом већ мутацијом на STR маркеру DYS 448, гдје North хаплотипови имају вриједност 20, а South вриједност 19. South група је млађа и издвојила се из општег Dinaric прије 1800 година, на простору данашње југоисточне Пољске, гдје је и данас прилично заступљена. Одатле је пратила миграцију словенских племена на запад преко јужне Пољске до Чешке, доње Аустрије, источне Баварске и Саксоније. Претпоставка је да су стари Срби који су први пут као народ поменути код Фредегара у 7. вијеку на простору данашње Саксоније носили између осталих ову хаплогрупу. Не само да је крај у југоисточној Пољској одакле су кренули познат као Бојковшчина, већ су се населили управо на подручју Бохемије и Баварске које су биле територије старог народа Боја по коме су добиле име. Онда нам постаје јасан и податак из дјела DAI Константина Порфирогенита о доласку Срба на просторе Далмације из земље Боики у којој Срби живе од давнина. Простор западне Чешке и источне Баварске је по свој прилици простор Порфирогенитове Бијеле Србије у сусједству Франачке. Одатле су у Срби у 7. вијеку на позив византијског цара Ираклија доселили на подручје Паганије, Захумља, Конавала и Требиња и загорске Србије, а то је отприлике простор језгра српске средњевјековне државе. И данас на том простору, Херцеговине, југозападне Србије и западне Црне Горе, јужне Далмацијe хаплогрупа I2а М423 Dinaric South доминира са преко 70%. Друга варијанта Dinaric North мигрирала је више у источном правцу, спуштајући се из прапостојбине у западној Украјини према југу, области доњег Дунава, мјешајући се тамо са антским племенима и заједно са њима и Аварима, прешла је Дунав и насељавала се више у источним и централним крајевима Балкана све до Пелопонеза. На овај начин учествовалa je у етногенези бугарског, македонског, али и грчког народа највише преко словенских племена Дреговића, Смољана, Велегезита, Берзита, Вајунита, Милинга и Језераца. Ова варијанта такође значајно је заступљена код Румуна и Молдаваца и претставља словенски елемент у њиховој етногенези што бројни словенски топоними у Молдавији и Влашкој доказују. Данас је I2 М423 Dinaric заступљен код Срба укупно у проценту од око 35% гдје је три четвртине South варијанта, а једна четвртина North варијанта. Католички Буњевци су још једна типична Dinaric South популација, генетски много ближа Србима него Хрватима Истре, Покупља, Загорја и Славоније. На простору Црне Горе и Херцеговине може се пратити словенско присуство управо преко ове хаплогрупе. Становништво долина, које су планинци попут Васојевића (E1b) називали Србљацима, Бјелопавлићи (E1b) Лужанима и Матаругама, по свој прилици су припадали хаплогрупи I2а М423 Dinaric. Ова експанзивнија Е1b влашка племена која су долазила са граничног појаса са Албанијом потискивала су их према западној Херцеговини, Далмацији, Лици, али и према сјеверној Србији, Срему. Ипак и у Црној Гори нека јака братства као Вукотићи са Чева или Боројевићи са Цетиња припадали су овој хаплогрупи, а по свој прилици и цјелокупно племе Братоножића као и дијелови Пиперског племена (Лутовци).
*************************************************
Узгред, успео сам да пронађем неке информације о Dinaric South хаплотиповима у областима северно од Дунава
http://forum.krstarica.com/showthre...ЕНЕАЛОГИЈА?p=21410373&viewfull=1#post21410373
@dvukeljic
да будем искрен, највише поверења имам у археологију. А кад си већ поменуо Ђорђа Јанковића, ево једног цитата који се односи на њега, одакле се види нешто потпуно супротно од онога што си написао:
ово што сте питали боље од мене познаје Синиша Јерковић, покретач и један од администратора Српског ДНК пројекта. Он је написао један занимљив текст о хаплогрупи I, који се може наћи на адреси http://www.poreklo.rs/2012/12/17/y-dnk-haplogrupa-i-najčešća-kod-srba/. Ево дела из тог текста који се тиче хаплогрупе I2а1b М423.
I2а1b М423
За Србе најинтересантнија варијанта хаплогрупе I. Тешко је рећи гдје је настала, али је то свакако било негдје на сјеверу, могуће у горњем току Дунава, на простору данашње Аустрије, Баварске и Чешке. То су по свој прилици били палеолитски старосједиоци региона који су се одржали након неколико инвазија досељеника са истока и запада. Интересантно је да данас постоје три различите варијанте ове хаплогрупе прилично територијално удаљене. Кен Нордведт их је именовао на основу мјеста данашње повећане присутности као: Dinaric,Disles и Isles. Isles се прије неких 13.000 година одвојио од опште гране и данас је присутан углавном на британским острвима. Disles је прије неких 5.000 година такође одвојен од опште гране са Dinaric и може да се нађе скоро искључиво на британским острвима. Dinaric варијанта дефинисана СНП мутацијом L621+ Л147.2 + мигрирала je у источном смјеру, на просторе данашње источне Пољске, Закарпатја, Полесја гдје ће нешто касније учествовати у етногенези Словена. Тај источни М423, познат као Dinaric, данас и најмногобројнији, је генетски веома млад, тачније предак свих данашњих припадника ове хаплогрупе живио је прије неких 2.500 година. Управо та генетска младост, изненадна демографска експлозија, већа разноврсност хаплотипова у Закарпатју него на Балкану, оборила је хипотезу да је I2а М423 Dinaric старосједилачки на Балкану, што је испрва тврђено, и означила I2а М423 Dinaric као један од јасних маркера словенског присуства и експанзије у Европи. Тако I2а М423Dinaric не налазимо западно од Рајне гдје Словени нису продирали, али је имамо на Пелопонезу гдје су живјела словенска племена Милинга и Језераца. Прашкокорчаковска археолошка култура 5. вијека н.е. је јасно препoзнатљива култура у ком је доминирао I2а М423 Dinaric. Племенске скупине које се повезују са овом културом су Срби, Дуљеби, Лемузи, Ленђани, Бужани, Волињани, Дреговичи и Древљани. Прашкокорчаковска култура је проистекла из нешто старије Зарубињецке културе источне Европе из првих година наше ере, а од скупина које су могле донијети балканско-панонске келтске латенске елементе на исток спомињу се Бастарни, могуће и келтизовано племе Боја са горњег Дунава. И Бастарни и Боји су добри кандидати за носиоце I2а М423 Dinaric и припаднике Зарубињецке културе. Данас се хаплогрупа I2а М423 Dinaric дијели на двије основне гране, назване условно: Dinaric North и Dinaric South . Та подјела није дефинисана СНП мутацијом већ мутацијом на STR маркеру DYS 448, гдје North хаплотипови имају вриједност 20, а South вриједност 19. South група је млађа и издвојила се из општег Dinaric прије 1800 година, на простору данашње југоисточне Пољске, гдје је и данас прилично заступљена. Одатле је пратила миграцију словенских племена на запад преко јужне Пољске до Чешке, доње Аустрије, источне Баварске и Саксоније. Претпоставка је да су стари Срби који су први пут као народ поменути код Фредегара у 7. вијеку на простору данашње Саксоније носили између осталих ову хаплогрупу. Не само да је крај у југоисточној Пољској одакле су кренули познат као Бојковшчина, већ су се населили управо на подручју Бохемије и Баварске које су биле територије старог народа Боја по коме су добиле име. Онда нам постаје јасан и податак из дјела DAI Константина Порфирогенита о доласку Срба на просторе Далмације из земље Боики у којој Срби живе од давнина. Простор западне Чешке и источне Баварске је по свој прилици простор Порфирогенитове Бијеле Србије у сусједству Франачке. Одатле су у Срби у 7. вијеку на позив византијског цара Ираклија доселили на подручје Паганије, Захумља, Конавала и Требиња и загорске Србије, а то је отприлике простор језгра српске средњевјековне државе. И данас на том простору, Херцеговине, југозападне Србије и западне Црне Горе, јужне Далмацијe хаплогрупа I2а М423 Dinaric South доминира са преко 70%. Друга варијанта Dinaric North мигрирала је више у источном правцу, спуштајући се из прапостојбине у западној Украјини према југу, области доњег Дунава, мјешајући се тамо са антским племенима и заједно са њима и Аварима, прешла је Дунав и насељавала се више у источним и централним крајевима Балкана све до Пелопонеза. На овај начин учествовалa je у етногенези бугарског, македонског, али и грчког народа највише преко словенских племена Дреговића, Смољана, Велегезита, Берзита, Вајунита, Милинга и Језераца. Ова варијанта такође значајно је заступљена код Румуна и Молдаваца и претставља словенски елемент у њиховој етногенези што бројни словенски топоними у Молдавији и Влашкој доказују. Данас је I2 М423 Dinaric заступљен код Срба укупно у проценту од око 35% гдје је три четвртине South варијанта, а једна четвртина North варијанта. Католички Буњевци су још једна типична Dinaric South популација, генетски много ближа Србима него Хрватима Истре, Покупља, Загорја и Славоније. На простору Црне Горе и Херцеговине може се пратити словенско присуство управо преко ове хаплогрупе. Становништво долина, које су планинци попут Васојевића (E1b) називали Србљацима, Бјелопавлићи (E1b) Лужанима и Матаругама, по свој прилици су припадали хаплогрупи I2а М423 Dinaric. Ова експанзивнија Е1b влашка племена која су долазила са граничног појаса са Албанијом потискивала су их према западној Херцеговини, Далмацији, Лици, али и према сјеверној Србији, Срему. Ипак и у Црној Гори нека јака братства као Вукотићи са Чева или Боројевићи са Цетиња припадали су овој хаплогрупи, а по свој прилици и цјелокупно племе Братоножића као и дијелови Пиперског племена (Лутовци).
*************************************************
Узгред, успео сам да пронађем неке информације о Dinaric South хаплотиповима у областима северно од Дунава
http://forum.krstarica.com/showthre...ЕНЕАЛОГИЈА?p=21410373&viewfull=1#post21410373
@dvukeljic
да будем искрен, највише поверења имам у археологију. А кад си већ поменуо Ђорђа Јанковића, ево једног цитата који се односи на њега, одакле се види нешто потпуно супротно од онога што си написао:
Најпознатији српски археолог за рани средњи вијек проф. Ђорђе Јанковић пише:
"Зато се мора поставити питање међусрпских односа у 8-9. столећу, на правцу Полабље — Далмација: да ли је постојала некаква размена и мање или више редовни сусрети, да ли је било новог насељавања са севера или у обрнутом смеру?За сада нема услова да се одговори на ова питања.Дакле, српско грнчарство у 6-7. столећу повезано је са областима око ушћа северне Мораве, а сродни су и у 8. столећу, као и са оним у Полабљу, око Солаве. Те везе се потом прате и преко лонаца украшених ребрима.
Пре свега уз помоћ препознатљиве грнчарије,а затим из начина грађења утврђења, врсте коришћених станишта итд., закључено је да се Срби из предела око Беча у римском Норику и око ушћа Мораве, расељавају према Лаби. По досељавању Авара у Панонију, неки Срби са истог простора, насељени су на Дунаву у византијској области Аквиса, да би бранили пут дуж Дунава; одатле неки одлазе негде на југ почетком 7. столећа."
Poslednja izmena od moderatora: