Pyriel23
Zainteresovan član
- Poruka
- 234
Zar nije u tom kalendaru nova godina bila u septembru?
-
- Popularno:
- Vožd Karađorđe vs knez Miloš. Ko je...
- Koji je bio najbolji korpus Vojske...
- Vozovi tutnjali, a varošica rasla
- Vučić o dronovima na Kosovu: Užasnut...
- Srbija još plaća dug Jugoslavije
- Veštaci utvrdili koja su 4 RAZLOGA PADA...
- Podrška iz Hrvatske studentima i...
- Naplata prolaska kroz nacionalni park...
- Novi sistem Vojske Srbije, dometa 300km...
- Kapitalizam i industrija zabave
„Bečko-berlinska škola” vs novoromantičari
- Začetnik teme Pumpaj Dinstanović
- Datum pokretanja
- stanje
Bajo Pivljanin
Domaćin
- Poruka
- 4.059
Nije ni svestan koliko je u pravu je onaj ko je napisao da je ovo gore merac neznanja
КРЦУН
Zainteresovan član
- Poruka
- 462
Nije ni svestan koliko je u pravu je onaj ko je napisao da je ovo gore merac neznanja
Препорука за ''проширење'' знања.
КРЦУН
Zainteresovan član
- Poruka
- 462
Не 7528. траје до 4.Лежитрава(април), дакле нова 7529.(2021) почиње 5. Лежитрава.
Овај календар се користио до дана потписивања Тајне конвенције 15. јуна 1881. године по старом календару Кнежевине Србије са двојном монархијом АустроУгарском. Конвенцију је потписао Чедомир Мијатовић са знањем Кнеза Милана и Стојана Новаковића тадашњим министром образовања и црквених дела, док нико други у тадашњој влади Кнежевине није имао увида у потписивање конвенције. Србија је потписала конвенцију на 10 година, следеће 1882. кнез је постао краљ, а Србија краљевина али без икаквог суверенитета, суверенитет краљевине потпао је под двојну монархију.
Pumpaj Dinstanović
Zaslužan član
- Poruka
- 104.984
Da li ti hoćeš da kažeš da stvarno misliš da je moguće da je u potpuno istom mestu pronađena druga nadgrobna ploča, istom čoveku tj. identična onoj iz 1956. godine? I to da to otkriće nešto menja radikalno, iako već 63 godine znamo za istu stvar? I još da su zvanični arheolozi to otkriće ukrali od njega (čemu nema nikakvih tragova, uključujući ni u njizi koju je sam napisao)?
Poslednja izmena:
Pumpaj Dinstanović
Zaslužan član
- Poruka
- 104.984
Pumpaj Dinstanović
Zaslužan član
- Poruka
- 104.984
@КРЦУН , šta je tebi smešno? 
Da nisi možda mislio na mesece, a ne na broj godine? Evo, zvanični kalendar iz 1880. godine:
Kalendar z 1882. godinu:
Godina u oba kalendara počinje prvog januara.
Da nisi možda mislio na mesece, a ne na broj godine? Evo, zvanični kalendar iz 1880. godine:
Kalendar z 1882. godinu:
Godina u oba kalendara počinje prvog januara.
Pumpaj Dinstanović
Zaslužan član
- Poruka
- 104.984
Ti misliš zapravo na narodski naziv lažitrava. No, zvanični narodni naziv (i pre i posle Tajne konvencije) za april u službenom kalendaru nije bio lažitrava, već travanj:
1880:
1882:
Pretpostavljam da je ovo što si spomenuo još jedan u nizu izmišljotina naših novoromantičara koji bivaju kreirani oko Berlinskog kongresa i Tajne konvencije.
Pumpaj Dinstanović
Zaslužan član
- Poruka
- 104.984
Nemoj da temu zatrpavaš kopiranjem glomaznih i nečitkih tekstova sa strane koji nisu nikakav dokaz onog što tvrdiš niti odgovor na citirano, nego lepo reci: kakve veze ovo ima sa tvojom tvrdnjom o navodnoj promeni kalendara zbog Tajne konvencije?
Poslednja izmena:
NickFreakyrgios
Elita
- Poruka
- 24.262
Шта знамо заиста о одредбама тајне конвенције?
Сасвим сигурно да је нанела штету културно-историјском наслеђу Срба али нисам сигуран да са Вуком и србуљском афером нането нешто мање.
Шта више мислим да се штета србуљске афере ставља на терет тајне конвенције.
Оно што знамо да у време србуљске афере власти у Србији нису били свесни вредности блага које су предали.
У време тајне конвенције већ да , тада су дефинитивно знали на шта пристају.
Сасвим сигурно да је нанела штету културно-историјском наслеђу Срба али нисам сигуран да са Вуком и србуљском афером нането нешто мање.
Шта више мислим да се штета србуљске афере ставља на терет тајне конвенције.
Оно што знамо да у време србуљске афере власти у Србији нису били свесни вредности блага које су предали.
У време тајне конвенције већ да , тада су дефинитивно знали на шта пристају.
Mrkalj
Buduća legenda
- Poruka
- 37.248
Može li uputstvo na neki rad srpskih istoričara (referenca), u kojem može da se sazna o nastanku ovog 7,5K kalendara?Nije ni svestan koliko je u pravu je onaj ko je napisao da je ovo gore merac neznanja
Prilozi
NickFreakyrgios
Elita
- Poruka
- 24.262
Јбга пат позиција ништа не знамо заправо , али сигурно није било онако како неки тврде то 100% . Моје је питање како је било и које су одредбе?
КРЦУН
Zainteresovan član
- Poruka
- 462
У оквиру удруженог западног колонијалног културолошког пројекта деправославизације и десрбизације српског народа у Србији од деветнаестог века до данас, уз промену етнонима, назива државе, територијалних граница, закона, писма, језика, застава и традиционалних манира и обичаја српског народа промењена је и историографија која је сведочила о континуираном православном хришћанском идентитету српског народа и томе одговарајућим владарским титулама владара из српске пренемањићке и немањићке династије. Процес деправославизације и десрбизације Србије отпочет је чином потписивања Тајне конвенције Србије са Аустроугарском 1881. године,2 којим је Србија постала политичка сателит-држава Аустроугарске,3 и тај процес у различитим облицима траје све до данашњих дана. Након Берлинског конгреса 1878. године и Тајне конвенције 1881. године аустроугарска влада је наредила кнезу Милану да смени са места поглавара Српске православне цркве „превише националистички и традиционално усмереног“ митрополита Михајла, тако да је тадашњи министар просвете и црквених дела и историчар Стојан Новаковић протерао митрополита Михајла у Бугарску и установио у земљи незакониту црквену јерархију,4 4 укинуо у Великој школи изучавање руског језика и затим изменио дотадашњу српску историографију, штампајући о трошку Државне штампарије тезу аустроугарског намесника Бенијамина Калаја у Босни и Херцеговини о Србима као „скитничком“ досељеничком народу на Балканско полуострво.5
2 Слободан Јовановић, Влада Милана Обреновића, II, Југославија паблик, СКЗ, Београд, 1990, стр. 58-60: За овај тајни споразум уз кнеза Милана и бечки двор знали су међу српским политичарима само још Чедомиљ Мијатовић, Милан Пироћанац и Илија Гарашанин.
3 Михаило Војводић, „Стојан Новаковић и краљ Милан“, у Petar Krestić, Нововековне српске династије у мемоаристици: New Age Serbian Dynasties in Memoir Writting, Историјски институт, Београд, 2007, стр. 21; Count Chedomille Mijatovich, The Memoire of a Balkan Diplomatist, Cassell & Co., Ltd, London. New York, Toronto and Melbourne, 1917. Такође видети Радован Калабић, Грофовска времена, Београд, 2009, стр 41, 11, цит. Count Chedomille Mijatovich, The Memoire of a Balkan Diplomatist, Cassell & Co., Ltd, London, 1917: Након потписивања Тајне конвенције између Србије и Аустроугарске кнез Милан Обреновић је од аустро-угарског цара Фрање Јосифа добио титулу краља, а српски потписник Тајне конвенције министар спољних послова и касније председник Српске краљевске академије Чедомиљ Мијатовић добио је од аустроугарског цара титулу грофа, Орден гвоздене круне и пензију.
4 Михаило Војводић, „Стојан Новаковић и краљ Милан“, у Petar Krestić, Нововековне српске династије у мемоаристици: New Age Serbian Dynasties in Memoir Writting, Историјски институт, Београд, 2007, стр. 20-21, цит. АС, Фонд Стојана Новаковића, бр. 1794, Краљ Милан – С. Новаковићу, 6. марта, 1883.: Након тога је Милан Обреновић, који је у међувремену од кнеза постао краљ, изразио Стојану Новаковићу захвалност што је тако поступио према Српској православној цркви, „под изговором да не сме да се дозволи у тој краљевини да „црквена јерархија буде једна стихија државне анархије“, што је био својеврстан подстицај да Србија настави аустрофилским правцем.“ Такође опширније о Тајној конвенцији видети Радован Калабић, Грофовска времена, Београд, 2009: Потписивањем Тајне конвенције био је поништен Устав Србије и потписана капитулација и предаја сувенитета Србије, а Србија се, између осталог, обавезала да се неће мешати у акције Аустро-угарске монархије у Босни и Херцеговини и Новопазарском санџаку.
5 Бенијамин Калаји, Историја српског народа, прев. Гаврило Витковић, Државна штампарија, Београд, 1882. стр. 9: «Срби и Хрвати су се доселили на Балканско полуострво у првој половини седмог века на Балканско полуострво у налету скитничких пљачкања.“
2 Слободан Јовановић, Влада Милана Обреновића, II, Југославија паблик, СКЗ, Београд, 1990, стр. 58-60: За овај тајни споразум уз кнеза Милана и бечки двор знали су међу српским политичарима само још Чедомиљ Мијатовић, Милан Пироћанац и Илија Гарашанин.
3 Михаило Војводић, „Стојан Новаковић и краљ Милан“, у Petar Krestić, Нововековне српске династије у мемоаристици: New Age Serbian Dynasties in Memoir Writting, Историјски институт, Београд, 2007, стр. 21; Count Chedomille Mijatovich, The Memoire of a Balkan Diplomatist, Cassell & Co., Ltd, London. New York, Toronto and Melbourne, 1917. Такође видети Радован Калабић, Грофовска времена, Београд, 2009, стр 41, 11, цит. Count Chedomille Mijatovich, The Memoire of a Balkan Diplomatist, Cassell & Co., Ltd, London, 1917: Након потписивања Тајне конвенције између Србије и Аустроугарске кнез Милан Обреновић је од аустро-угарског цара Фрање Јосифа добио титулу краља, а српски потписник Тајне конвенције министар спољних послова и касније председник Српске краљевске академије Чедомиљ Мијатовић добио је од аустроугарског цара титулу грофа, Орден гвоздене круне и пензију.
4 Михаило Војводић, „Стојан Новаковић и краљ Милан“, у Petar Krestić, Нововековне српске династије у мемоаристици: New Age Serbian Dynasties in Memoir Writting, Историјски институт, Београд, 2007, стр. 20-21, цит. АС, Фонд Стојана Новаковића, бр. 1794, Краљ Милан – С. Новаковићу, 6. марта, 1883.: Након тога је Милан Обреновић, који је у међувремену од кнеза постао краљ, изразио Стојану Новаковићу захвалност што је тако поступио према Српској православној цркви, „под изговором да не сме да се дозволи у тој краљевини да „црквена јерархија буде једна стихија државне анархије“, што је био својеврстан подстицај да Србија настави аустрофилским правцем.“ Такође опширније о Тајној конвенцији видети Радован Калабић, Грофовска времена, Београд, 2009: Потписивањем Тајне конвенције био је поништен Устав Србије и потписана капитулација и предаја сувенитета Србије, а Србија се, између осталог, обавезала да се неће мешати у акције Аустро-угарске монархије у Босни и Херцеговини и Новопазарском санџаку.
5 Бенијамин Калаји, Историја српског народа, прев. Гаврило Витковић, Државна штампарија, Београд, 1882. стр. 9: «Срби и Хрвати су се доселили на Балканско полуострво у првој половини седмог века на Балканско полуострво у налету скитничких пљачкања.“
КРЦУН
Zainteresovan član
- Poruka
- 462
Ти потези историчара Стојана Новаковића олакшали су Аустроугарској монархији њен трговачки продор према Солуну, Константинопољу и Блиском истоку, али су у негативном смислу били кључни преседан у српској историји, јер су, како су примећивали страни државни изасланици и путописци, кроз векове до тог времена и српски владари и народ изражавали најдубље поштовање српском свештенству као духовним и моралним водичима државе и друштва.6 Такав процес драстичне деправославизације српског друштва био је настављен и у двадесетом веку, будући да је потписник Тајне конвенције министар Чедомиљ Мијатовић, познат по својој склоности окултизму7 и подршци досељавању протестантских Назарена из Аустроугарске монархије и њиховом деловању у Србији8 , добио пред Први светски рат понуду од тадашњег српског регента Александра Карађорђевића и премијера Николе Пашића да буде архиепископ Српске православне цркве у Скопју, уз наговештај да постане и патријарх када Србија добије патријаршију, што је Мијатовић одбио, јер се, како је рекао, „није слагао са свим црквеним догмама Српске православне цркве“.
6 “Pećka patrijaršija“, Iz knjige “Azbučnik Srpske pravoslavne crkve”, po Radoslavu Grujiću priredio dr Slobodan Mileusnić, Muzej SPC i BIGZ, Beograd, 1993.; Kantakuzenos, III, 45.: Према историјском извору источноромејског цара Јована Кантакузина о његовом сусрету са српским царем Стефаном Душаном у месту Пауни недалеко од места Урошевац у данашњој Србији, цар Стефан Душан Немањић је у знак поштовања излазио гологлав пешице пред српског Патријарха на коњу, углед патријарха је био врло велик, српски владар је свагда у његовом присуству полагао заклетву и Патријарх лично је учествовао у свим важнијим државним пословима. Такође, према извештају Бечког двора из доба Велике сеобе Срба 1690. године српски народ је у Патријарху Арсенију Трећем Чарнојевићу видео главни ауторитет и „следио свог патријарха као што пчеле пристају за својом матицом.“ (цит. Ђорђе Трифуновић, Очевици о великој сеоби Срба, Багдала Крушевац, 1990.; (Ур.) Звонимир Костић, Сто најзнаменитијих Срба, Принцип, Београд – Нови Сад, 2001.) С друге стране, према дефиницији архимандрита Теофана Живковића из 1868. године од времена Светог Саве српски национални идентитет је био везиван за „српску народну побожност“ и „Српску народну цркву“ у којој „калуђери служе народу и народ служи калуђерима“ (цит. Теофан Живковић, Србска народна црква на канонично-историчном темељу свом, с едним словом у додатку: побожност и народност, Тиском браће Мађара, Манастир Бездин, Темишвар, Румунија, 1868. стр. 56-61) , што је потврдио и швајцарски хемичар и криминолог Арчибалд Рајс који је 1928. године забележио да је светосавска „народна црква“ била историјска константа изнад идеолошких усмерења и политичких владара међу Србима (цит. Арчибалд Рајс, Чујте Срби!, Етхос, Библиотека Наслеђе, Београд, 2005, стр. 4).
7 О спиритистичким сеансама Чедомиља Мијатовића и његове супруге видети опширније у Димитрије М. Кнежев, Београд наше младости: Записи о Београду 1918-1941., Филип Вишњић, Београд, 2001.
8 Bojan Aleksov, Religious Dissent Between the Modern and the National: Nazarenes in Hungary and Serbia 1850-1914, Band 43, Balkanologische Veroffentlichungen Des Osteuropa-instituts an Der Freien Universitat Berlin, Otto Harrassowitz Verlag, Wiesbaden, 2006, pp. 63-70, cit. Transl. Schwalm in Szeberenyi, Die Secte der Nazarener; AMK Fond A 1881 – 167.; Slobodan M. Markovic, „Grof Čedomilj Mijatović –Protestantski duh među Srbima“ (Count Čedomilj Mijatović – Protestant Spirit among the Serbs, J. Trkulja, D. Popovic (eds.), Liberalna misao u Srbiji. Prilozi istoriji liberalizma od kraja XVIII do sredine XX veka, CUPS and Fridrich Naumann Stiftung, Belgrade, 2001
6 “Pećka patrijaršija“, Iz knjige “Azbučnik Srpske pravoslavne crkve”, po Radoslavu Grujiću priredio dr Slobodan Mileusnić, Muzej SPC i BIGZ, Beograd, 1993.; Kantakuzenos, III, 45.: Према историјском извору источноромејског цара Јована Кантакузина о његовом сусрету са српским царем Стефаном Душаном у месту Пауни недалеко од места Урошевац у данашњој Србији, цар Стефан Душан Немањић је у знак поштовања излазио гологлав пешице пред српског Патријарха на коњу, углед патријарха је био врло велик, српски владар је свагда у његовом присуству полагао заклетву и Патријарх лично је учествовао у свим важнијим државним пословима. Такође, према извештају Бечког двора из доба Велике сеобе Срба 1690. године српски народ је у Патријарху Арсенију Трећем Чарнојевићу видео главни ауторитет и „следио свог патријарха као што пчеле пристају за својом матицом.“ (цит. Ђорђе Трифуновић, Очевици о великој сеоби Срба, Багдала Крушевац, 1990.; (Ур.) Звонимир Костић, Сто најзнаменитијих Срба, Принцип, Београд – Нови Сад, 2001.) С друге стране, према дефиницији архимандрита Теофана Живковића из 1868. године од времена Светог Саве српски национални идентитет је био везиван за „српску народну побожност“ и „Српску народну цркву“ у којој „калуђери служе народу и народ служи калуђерима“ (цит. Теофан Живковић, Србска народна црква на канонично-историчном темељу свом, с едним словом у додатку: побожност и народност, Тиском браће Мађара, Манастир Бездин, Темишвар, Румунија, 1868. стр. 56-61) , што је потврдио и швајцарски хемичар и криминолог Арчибалд Рајс који је 1928. године забележио да је светосавска „народна црква“ била историјска константа изнад идеолошких усмерења и политичких владара међу Србима (цит. Арчибалд Рајс, Чујте Срби!, Етхос, Библиотека Наслеђе, Београд, 2005, стр. 4).
7 О спиритистичким сеансама Чедомиља Мијатовића и његове супруге видети опширније у Димитрије М. Кнежев, Београд наше младости: Записи о Београду 1918-1941., Филип Вишњић, Београд, 2001.
8 Bojan Aleksov, Religious Dissent Between the Modern and the National: Nazarenes in Hungary and Serbia 1850-1914, Band 43, Balkanologische Veroffentlichungen Des Osteuropa-instituts an Der Freien Universitat Berlin, Otto Harrassowitz Verlag, Wiesbaden, 2006, pp. 63-70, cit. Transl. Schwalm in Szeberenyi, Die Secte der Nazarener; AMK Fond A 1881 – 167.; Slobodan M. Markovic, „Grof Čedomilj Mijatović –Protestantski duh među Srbima“ (Count Čedomilj Mijatović – Protestant Spirit among the Serbs, J. Trkulja, D. Popovic (eds.), Liberalna misao u Srbiji. Prilozi istoriji liberalizma od kraja XVIII do sredine XX veka, CUPS and Fridrich Naumann Stiftung, Belgrade, 2001
Mrkalj
Buduća legenda
- Poruka
- 37.248
Imamo temu o sreposj istoriografiji od 1878-1914. Možda tamo može da se postavi?
Pyriel23
Zainteresovan član
- Poruka
- 234
Nisi me razumeo,oko ploča ja ništa ne tvrdim samo kažem da je moguće da su ljudi razvukli materijal po kućama,državu boli uvo.
КРЦУН
Zainteresovan član
- Poruka
- 462
Онда тамо, суксесивно што оно кажу.
Pumpaj Dinstanović
Zaslužan član
- Poruka
- 104.984
Pa znam ja to vrlo dobro, ali za ovaj slučaj je nebitno...zato što gospodin tvrdi da je otkrio ploču (i da je drži kući) koja je pronađena 1956. godine i u nauci prvi put obrađena iduće, 1957, a koja je se čuva u Narodnom muzeju u Beogradu...te optužio druge da su ukrali otkriće od njega.
Krcune, kakve veze ima tekst sa pitanjem kalendara?
-------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Inače da se vratimo malčice na temu, stigao je odgovor Kovačeviću od jednog deretićevca:
- „Недавни Апел групе наводно просветних и културних радника против србске историје, против Милоша Милојевића и Јована Деретића, показао је екстремно ружну слику наше стварности. Траже да се не промовишу дела великог србског научника, витеза, хероја Милоша Милојевића. Чини ми посебну част што су и мене ставили за одстрел поред великог Милојевића. Стварни циљ на њиховом нишану није Милојевић ни Деретић, него је Србија. Преко лажне историје желе да омогуће отимање србских земаља и даљне понижавање србског народа
- У јеку ове апелашке кампање појавио се неки Радован Ковачевић, који се представио да је археолог. Он каже да је био сарадник Јована Деретића, а ја се не сећам да сам икада срео и упознао тог човека. Он још каже да је он мени дао слику Ахила са србским грбовима и када је он мени дао ту слику на њој нису постојали србски грбови. Што значи да сам их ја уцртао
- За његову несрећу, Ахилова слика са србским грбовима се налази на једној античкој вази која се чува у музеју у Бостону. Слика се не може скидати на парче, може само да неко нацрта другу слику по његовом укусу“
„Иако сам Србин, желео бих да похвалим Ваш форум као један од пет најбољих родословних форума на неком од јужнословенских језика. Одушевљен сам, а уз археологију и уметност, активно се бавим и родословљем већ више од 10 година, и много сте ми помогли. Потрудићу се да будем активан на овом форуму, уколико не будем на сметњи“.
Мимо тога, из једног коментара постављеног 9. новембра 2013. године на сајту Телевизије Црне Горе, могло би се учинити да је пореклом из Црне Горе („ако је Црногорац у Аустралији и даље Црногорац, тако је и у Војводини“), али то је само претпоставка.
Оно што је извесно, то је да је дводелна археолошка прича Ковачевићева трајала укупно седамдесет један минут, да се из његове дозлабога смушене приче (кафанске, такорећи, ни помисли на ишта интелектуално) могло чути како су се археолози из Србије, за ту прилику названи идиотима, на једном међународном скупу у Новом Саду сагласили да винчанско писмо „прерасте“ у подунавско, да неки од њих „бацају словенске предмете… предмете словенске провенијенције… у смеће“, да има „доказ и сведоке да је професор Филозофског факултета бацио кључне археолошке доказе“ (бар да је рекао о каквоме се „кључу“ радило и шта је он, Радован, учинио да се тај „кључ“ сачува, макар за србску историју о којој он толико „брине“), да се тај професор зове Палавестра (ваљда Александар, мада је за илустрацију његове приче послужила и фотографија академика Предрага Палавестре – 1930-2014 –, књижевног историчара и књижевника)…
ПЕТОМИНУТНА ПРИЧА О ЈОВАНУ ДЕРЕТИЋУ
Оно што је, ван сваке сумње, такође припадало Ковачевићевој „археолошкој науци“, јесте петминутна прича о Јовану Деретићу:
„Он је за мене металостругар пошто сам сарађивао са њим… да је Деретић тренутно прихватио да ради за Рофелкеров музе… Рокфелеров мјузеум у Јерусалиму, да докаже да Винча има трагове јеврејске културе овде. Зашто, како, немам појма, нисам упућен у ту тематику даље… Ја сам проучавао њега зато што сам сам аутохтониста… аутохтониста са доказима… Он је… кад се пријављивао за председника своје странке… он је… занимање Јован Деретић публициста. Чекај, зашто ниси ставио доктор професор академик. У чему је проблем, зато што ниси ни доктор, ни професор, ни академик… Здеретићем смо завршили и нема да кажем… он је из своје странке Слободна Србија искључен, из своје сопствене странке због непотизма и крађе новца и чак на интернету људи могу да пронађу проглас, нек укуцају проглас о Јовану Деретићу и наћи ће оно што ја говорим. Мени је то довољно“.
Ко зна због чега, мени то није било довољно, па сам покушао да сазнам шта је то Радован у међувремену „одстругао“, али безуспешно. У нади да ћу срећније руке бити с оним што ми је Ковачевић препоручио, „укуцао“ сам проглас, али ништа; од препорученог ни трага, чак ни од потпорученог. Узгред, док сам се питао због чега би занимање „публициста“ било срамотно, присетио сам се да ми је, својевремено, један доктор професор академик рекао како му је, док је као магистар започињао своју универзитетску каријеру, у врху једног објављеног рада, издавач испред имена и презимена ставио „мр“, те он, и кад после четири-пет деценија види тај свој рад, постиди се што је то „мр“ тамо нашло; није „мр“ писало тај рад, то је писао он, именом и презименом.
За Јована И. Деретића знам да није професор, чуо сам и прочитао да је доктор (можда почасни, што је, по моме схватању, много вредније од доктората „за један једини рад“ од сто педесетак или двеста-триста страна – почаст се односи на више радова, а видео сам диплому о његовом избору за члана руске Петровске академије наука и уметности у Санкт Петербургу, оне која је после Лењинове револуције угашена, а обновљена 1991. године.
Преостало ми је само да линк на Радованово археологизовање пошаљем Деретићу, нека и он нешто научи. Мора бити да је то било „ефектно“ јер сам после дан и четврт добио његов писани коментар, под насловом „Не презају ни од чега“:
„Недавни Апел групе наводно просветних и културних радника против србске историје, против Милоша Милојевића и Јована Деретића, показао је екстремно ружну слику наше стварности. Траже да се не промовишу дела великог србског научника, витеза, хероја Милоша Милојевића. Чини ми посебну част што су и мене ставили за одстрел поред великог Милојевића. Стварни циљ на њиховом нишану није Милојевић ни Деретић, него је Србија. Преко лажне историје желе да омогуће отимање србских земаља и даљне понижавање србског народа.
Сада је горуће питање натовско отимање Косова и Метохије и треба на све начине убедити Сребе да та територија њима не припада и да није никада њихова била. А затим ће доћи на ред и друге покрајине.
У јеку ове апелашке кампање појавио се неки Радован Ковачевић, који се представио да је археолог. Он каже да је био сарадник Јована Деретића, а ја се не сећам да сам икада срео и упознао тог човека. Он још каже да је он мени дао слику Ахила са србским грбовима и када је он мени дао ту слику на њој нису постојали србски грбиви. Што значи да сам их ја уцртао. За његову несрећу, Ахилова слика са србским грбовима се налази на једној античкој вази која се чува у музеју у Бостону. Слика се не може скидати на парче, може само да неко нацрта другу слику по његовом укусу.
Затим каже да сам ја смењен са положаја председника удружења ‘Слободна Србија’, због непотизма и проневере новца. Никада није било покушаја мог смењивања и ја сам још увек председник удружења грађана ‘Слободна Србија’. Нема ни једне речи истине у свему што је о мени рекао. Срби кажу: ‘Какав човек таква му и беседа!’ Ти људи нису само непријатељи србске историје, него неоспорно Србије. Ја очекујем да се сада појави још неки мој ‘бивши сарадник’ и да народу открије неку ‘велику тајну’. Све им је узалуд, они бију изгубљену битку, истина је победила“!
Потом, у доколици, завирио сам у коментаре које су „окачили“ неки од ФЕС ТВових слушалаца и гледалаца.
Па ће, тако, Станко Јовановић написати да је Радована уживање слушати „док се држи Археологије“, али кад пређе „на нашу српску ‘врлину’ критике других са истом маном коју изгледа сви поседујемо да критикујемо другог за оно што и сами радимо, осећам се разочарано. Сами кажете да сте САУЧЕСНИК сакривања истине о гробљу на Митровачкој петљи ‘због свог учитеља’ а истоветне поступке осуђујете као и оног ‘металостругара’ који је имао храбрости да покрене истину а да га сопствена држава не помаже као ни вас археологе“.
Други, шифрованог имена, пита Радована није ли и Кљосов „неки металостругар“ кад му већ изриче којекакве бесмислене замерке.
Радован Спасић озбиљно се наљутио јер свом археолошком имењаку пребацује, истим поводом, да „ви, господине, препричавате ствари о Кљосову које сте чули од неких људи, види се да нисте прочитали нити један његов рад. Нигде Кљосов није рекао да Срби имају 17.5% словенске крви, Кљосов не користи такве бесмислене термине попут ‘словенски’ већ конкретно употребљава прецизне нумеричке и словне ознаке које се користе у генетици… Бесмислено је искључивати друге људе из српског корпуса који имају друге хаплогрупе јер етницитет не чини генетика већ је то друштвена категорија, нити је наука у стању да одреди етницитет појединаца на основу његовог биолошког порекла, могуће је само одредити припадност једној широј генетској групи људи“.
И још један под шифром, ваљда да би истиха подучио Радована, каже да је „дивно када ‘металостругар’ прочита, обради и објави хиљаде фуснота и разбије лажи комунистичких историчара лажова, а силни српски доктори наука које дебело плаћа народ и дан-данас лажу народ“.
Шифровани Ћумбави озбиљно се позабавио и Радовановим археолошким знањем:
„Овај ‘научник’ сувише олако избацује квалификације, меша појмове, брка научнике, признаје да је учествовао у ненаучном, идеолошком приказу резултата сопственог научног рада. И хоће да му верујемо?
Као прво, сад је касно да се опере од подвале у којој је учествовао. Као друго, оно што је рекао за математичке моделе у историји, помињући у том контексту Кљосова, је двоструко нетачно: није Кљосов него Фоменко, и нису никакве апстрактне теорије нити хипотетички модели у питању, у питању је обрада података-чињеница и артефаката потпуно новим методама које је поставио Фоменко…
Иначе, Фоменко се овим бави већ преко 40 година. Не тврдим да је потпуно и у свему у праву, поготово мислим да греши када даје своје верзије неких догађаја, које је и гост (археолог Радован – ИП) споменуо, али његов приступ је мултидисциплинаран, методолошки прецизан, математички строг у анализи чињеница. Упркос томе, ми и даље учимо ову историју причам-ти-причу, где свако има своја тумачења (јер му ‘историјски научни метод’ то дозвољава), где се ништа са ничим не слаже, где Натанијаху прича о преко 2000 година суседства Срба и Јевреја, а Вучић га гледа бело и српска научна јавност и Академија ћуте.
Можда сам досадан, али још пар чињеница:
1. још је Њутн изразио велику сумњу у званичну историју, нарочито хронологију и писао је обимна дела о томе – то нам у школи нису ни спомињали, иако је о томе, као и о религијским доктринама Хришћанства писао много више него о физици и математици;
2. Цео хронолошки систем који данас користимо (стара и нова ера, пре и после Христа, данашњи календар) настао је након реформе папе Грегура у XVI веку, када је донет нови календар. Пре тога су догађаји записивани на разне начине, релативно у односу на неке важне догађаје, затим у односу на астрономске појаве, користили су се разни календар, а Јулијански је био само један од њих (у Србији се нпр. користио стари Српски календар, по којем је Косовски бој био 6897. године од постанка света;
3. Цела историјска хронологија (западна, јер источњаци имају своју) заснована је на делима језуитских свештеника Скалигера и Петавијуса, о којима такође нисмо ништа учили у школи. Они су фалсификовали бројне ‘артефакте’, (буквално их написали правдајући се да је сачуван само ‘превод’ оригинала који је нестао)“.
Врло је поучно и обраћање шифрованог Лесандра Карановића водитељу ФЕС ТВ:
„Почео сам да се СТИДИМ због тога што Ваш гост (Радован Ковачевић – ИП) носи титулу доктора археологије. Зар је могуће у Србији докторирати са тако мало бистроће, знања основног говорног и изражајног умећа. Бавим се већ тридесет година науком у Хајделбергу и поседујем знања у четири нивоа изнад актуелних који се код Вас презентирају. Па да вам неку малу свећицу на крају тунела поклоним јер ма колико да ми је криво, исто толико ми је и жао.
АРХЕОЛОГИЈА је на западу инструмент владајуће констелације. Свим силама спроводе поделу историјског права само себи и подобнима са циљем одржавања и ширења своје верско-националне и културне доминације.
Археолози знају већ шта ће да пронађу пре поласка на локацију. Затим долазе исто тако инструисани журналисти да што пре поберу плодове свога рада и оправдају средства од којих буду финансирани. Тако је настао мит о Неандерталцу од две и по коске сумњивог порекла које су дале за резултат милионе инвестиција, неколико универзитета и свакодневни туризам који доноси огромну добит без експоната вредних помена.
БАВАРСКА је наш назив а они се данас зову Бајерн, и тачка, то су Швабе.
Но, случајно сам у једном разговору чуо за старо име тог народа и приметивши да нипошто не личе на Швабе почео сам да истражујем, онако, из хобија. Каже један мој саговорник следеће: „Ми Немци смо успели Прусе, Сорбе, Долносербе и Бјеловаре да пошвабимо“. Задржимо се на Бјеловарима, највећем народу Немачке. Званична историја тврди да не зна тачно ко су они, Енглези зову главни град Муниц, а немачки знају лошије од гастарбајтера.
Дуго су владали неки Макси Милијани а Хришћанска црква је у неколико наврата брутално вршила археологију података. Био сам у њиховим селима и доживео културни шок јер им је раса људи иста као код нас у Херцеговини, Пиви и Старовлашкој области. Фолклор сличан као у Славонији и Далмацији, а обичаји у околини Ужица. Тако да име поменутог војсковође није изузетак, већ, мени се чини, правило.
ЕУ (Брисел ) је по закону о мањинама признао неколико мањинских језика у Немачкој од који су сви наши, два Српска (Dolnoserpsk und Sorbisch) и неке друге које нема ко говорити (Prusis, Borusisi lipski).
Немачки језик је инструмент римске силе над нашим народима у северној Европи. Без обзира на интензитет „Археологизације“ прошлости, у северној Европи трагови су још видљиви, ако се човек заинтересује, чак и на таблама културних и историјских објеката, о интернету да и не говоримо.
…А код нас неки шибицари који су се родили са малим курчићем и IQ-ом у крилу богатих родитеља који нису успели да нахране то велико дупе, одлучују о животу и смрти, о Звезди и Партизану, о мобилизацији и дезертацији, лајку и дислајку, пљују на све светиње и свакога коме Бог пут показа да учини нешто добро за Србију.
Није тачно да немамо ОГРОМНУ КУЛТУРНУ БАШТИНУ, али је тачно да нема ко да је наследи. Разуверите ме“.
Онда се појављује Ghost Ghost:
„Ја као доктор угоститељства могу да кажем да је доктор уз докторат археологије успут докторирао и алкохологију, што се не може сакрит“.
Биће да је у праву, зна Гхост кафанске ghoste.
Што се тиче Карановићеве сумњичавости исказане полуреченицом да имамо „огромну културну баштину, али… нема ко да је наследи“, чини се да ће скорих дана бити разуверен јер време Радивоја Радића и његових „апеланата“ неумитно пролази.
Два су „или“ до тога:
Или ће Академија наука, такозвана србска, признати своје тренутно незнање и беспосличење, одрећи се „науке“ Стојана Новаковића, Илариона Руварца, Љубомира Ковачевића и безбројних других, све до Радивоја Радића и његових сто четрдесетак „апеланата“;
Или ће Србство учено антисрбски и самоубилачки – пасти у бездан –, не потопљен на дну мора, како је пре петнаестак деценија предвиђао Карл Маркс у потрази за „срећном“ Европом, али ће и то бити по укусу не само помињаних Радићевих „апеланата“, већ и свих који се куну у Академијско незнање и Академијину злу вољу, такорећи мржњу према народу чије би интересе, барем по претпоставци, она требало да штити.
https://balkanskageopolitika.com/2020/01/12/arheolog-radovan-kovacevic/
Poslednja izmena:
КРЦУН
Zainteresovan član
- Poruka
- 462
Pa znam ja to vrlo dobro, ali za ovaj slučaj je nebitno...zato što gospodin tvrdi da je otkrio ploču (i da je drži kući) koja je pronađena 1956. godine i u nauci prvi put obrađena iduće, 1957, a koja je se čuva u Narodnom muzeju u Beogradu...te optužio druge da su ukrali otkriće od njega.
Krcune, kakve veze ima tekst sa pitanjem kalendara?
-------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Inače da se vratimo malčice na temu, stigao je odgovor Kovačeviću od jednog deretićevca:
ФЕС ТВ (https://www.youtube.com/watch?time_continueе=14&в =ЈNev2qКМDnY&featureе=еmb_title) угостила је 23. децембра 2019. године особу коју је представила именом Радован Ковачевић, доктор археологије. Ни реч више о њему, ни где ради, ни за кога ради… Будући да је сам Ковачевић у том интервјуу поменуо Филозофски факултет у Београду, покушај да се тамо сазна нешто више о њему „открио“ је само да се лице са тим археолошким именом и презименом, на једном хрватском „домољубном“ родословном форуму, 12. јануара 2009. представило као „археолог и историчар уметности по занимању и директан потомак породице Дињичић Ковачевић“, да живи у Инђији, у Србији, те да је, пажљиво какво је, дописало:
- „Недавни Апел групе наводно просветних и културних радника против србске историје, против Милоша Милојевића и Јована Деретића, показао је екстремно ружну слику наше стварности. Траже да се не промовишу дела великог србског научника, витеза, хероја Милоша Милојевића. Чини ми посебну част што су и мене ставили за одстрел поред великог Милојевића. Стварни циљ на њиховом нишану није Милојевић ни Деретић, него је Србија. Преко лажне историје желе да омогуће отимање србских земаља и даљне понижавање србског народа
- У јеку ове апелашке кампање појавио се неки Радован Ковачевић, који се представио да је археолог. Он каже да је био сарадник Јована Деретића, а ја се не сећам да сам икада срео и упознао тог човека. Он још каже да је он мени дао слику Ахила са србским грбовима и када је он мени дао ту слику на њој нису постојали србски грбови. Што значи да сам их ја уцртао
- За његову несрећу, Ахилова слика са србским грбовима се налази на једној античкој вази која се чува у музеју у Бостону. Слика се не може скидати на парче, може само да неко нацрта другу слику по његовом укусу“
„Иако сам Србин, желео бих да похвалим Ваш форум као један од пет најбољих родословних форума на неком од јужнословенских језика. Одушевљен сам, а уз археологију и уметност, активно се бавим и родословљем већ више од 10 година, и много сте ми помогли. Потрудићу се да будем активан на овом форуму, уколико не будем на сметњи“.
Мимо тога, из једног коментара постављеног 9. новембра 2013. године на сајту Телевизије Црне Горе, могло би се учинити да је пореклом из Црне Горе („ако је Црногорац у Аустралији и даље Црногорац, тако је и у Војводини“), али то је само претпоставка.
Оно што је извесно, то је да је дводелна археолошка прича Ковачевићева трајала укупно седамдесет један минут, да се из његове дозлабога смушене приче (кафанске, такорећи, ни помисли на ишта интелектуално) могло чути како су се археолози из Србије, за ту прилику названи идиотима, на једном међународном скупу у Новом Саду сагласили да винчанско писмо „прерасте“ у подунавско, да неки од њих „бацају словенске предмете… предмете словенске провенијенције… у смеће“, да има „доказ и сведоке да је професор Филозофског факултета бацио кључне археолошке доказе“ (бар да је рекао о каквоме се „кључу“ радило и шта је он, Радован, учинио да се тај „кључ“ сачува, макар за србску историју о којој он толико „брине“), да се тај професор зове Палавестра (ваљда Александар, мада је за илустрацију његове приче послужила и фотографија академика Предрага Палавестре – 1930-2014 –, књижевног историчара и књижевника)…
ПЕТОМИНУТНА ПРИЧА О ЈОВАНУ ДЕРЕТИЋУ
Оно што је, ван сваке сумње, такође припадало Ковачевићевој „археолошкој науци“, јесте петминутна прича о Јовану Деретићу:
„Он је за мене металостругар пошто сам сарађивао са њим… да је Деретић тренутно прихватио да ради за Рофелкеров музе… Рокфелеров мјузеум у Јерусалиму, да докаже да Винча има трагове јеврејске културе овде. Зашто, како, немам појма, нисам упућен у ту тематику даље… Ја сам проучавао њега зато што сам сам аутохтониста… аутохтониста са доказима… Он је… кад се пријављивао за председника своје странке… он је… занимање Јован Деретић публициста. Чекај, зашто ниси ставио доктор професор академик. У чему је проблем, зато што ниси ни доктор, ни професор, ни академик… Здеретићем смо завршили и нема да кажем… он је из своје странке Слободна Србија искључен, из своје сопствене странке због непотизма и крађе новца и чак на интернету људи могу да пронађу проглас, нек укуцају проглас о Јовану Деретићу и наћи ће оно што ја говорим. Мени је то довољно“.
Ко зна због чега, мени то није било довољно, па сам покушао да сазнам шта је то Радован у међувремену „одстругао“, али безуспешно. У нади да ћу срећније руке бити с оним што ми је Ковачевић препоручио, „укуцао“ сам проглас, али ништа; од препорученог ни трага, чак ни од потпорученог. Узгред, док сам се питао због чега би занимање „публициста“ било срамотно, присетио сам се да ми је, својевремено, један доктор професор академик рекао како му је, док је као магистар започињао своју универзитетску каријеру, у врху једног објављеног рада, издавач испред имена и презимена ставио „мр“, те он, и кад после четири-пет деценија види тај свој рад, постиди се што је то „мр“ тамо нашло; није „мр“ писало тај рад, то је писао он, именом и презименом.
За Јована И. Деретића знам да није професор, чуо сам и прочитао да је доктор (можда почасни, што је, по моме схватању, много вредније од доктората „за један једини рад“ од сто педесетак или двеста-триста страна – почаст се односи на више радова, а видео сам диплому о његовом избору за члана руске Петровске академије наука и уметности у Санкт Петербургу, оне која је после Лењинове револуције угашена, а обновљена 1991. године.
Преостало ми је само да линк на Радованово археологизовање пошаљем Деретићу, нека и он нешто научи. Мора бити да је то било „ефектно“ јер сам после дан и четврт добио његов писани коментар, под насловом „Не презају ни од чега“:
„Недавни Апел групе наводно просветних и културних радника против србске историје, против Милоша Милојевића и Јована Деретића, показао је екстремно ружну слику наше стварности. Траже да се не промовишу дела великог србског научника, витеза, хероја Милоша Милојевића. Чини ми посебну част што су и мене ставили за одстрел поред великог Милојевића. Стварни циљ на њиховом нишану није Милојевић ни Деретић, него је Србија. Преко лажне историје желе да омогуће отимање србских земаља и даљне понижавање србског народа.
Сада је горуће питање натовско отимање Косова и Метохије и треба на све начине убедити Сребе да та територија њима не припада и да није никада њихова била. А затим ће доћи на ред и друге покрајине.
У јеку ове апелашке кампање појавио се неки Радован Ковачевић, који се представио да је археолог. Он каже да је био сарадник Јована Деретића, а ја се не сећам да сам икада срео и упознао тог човека. Он још каже да је он мени дао слику Ахила са србским грбовима и када је он мени дао ту слику на њој нису постојали србски грбиви. Што значи да сам их ја уцртао. За његову несрећу, Ахилова слика са србским грбовима се налази на једној античкој вази која се чува у музеју у Бостону. Слика се не може скидати на парче, може само да неко нацрта другу слику по његовом укусу.
Затим каже да сам ја смењен са положаја председника удружења ‘Слободна Србија’, због непотизма и проневере новца. Никада није било покушаја мог смењивања и ја сам још увек председник удружења грађана ‘Слободна Србија’. Нема ни једне речи истине у свему што је о мени рекао. Срби кажу: ‘Какав човек таква му и беседа!’ Ти људи нису само непријатељи србске историје, него неоспорно Србије. Ја очекујем да се сада појави још неки мој ‘бивши сарадник’ и да народу открије неку ‘велику тајну’. Све им је узалуд, они бију изгубљену битку, истина је победила“!
Потом, у доколици, завирио сам у коментаре које су „окачили“ неки од ФЕС ТВових слушалаца и гледалаца.
Па ће, тако, Станко Јовановић написати да је Радована уживање слушати „док се држи Археологије“, али кад пређе „на нашу српску ‘врлину’ критике других са истом маном коју изгледа сви поседујемо да критикујемо другог за оно што и сами радимо, осећам се разочарано. Сами кажете да сте САУЧЕСНИК сакривања истине о гробљу на Митровачкој петљи ‘због свог учитеља’ а истоветне поступке осуђујете као и оног ‘металостругара’ који је имао храбрости да покрене истину а да га сопствена држава не помаже као ни вас археологе“.
Други, шифрованог имена, пита Радована није ли и Кљосов „неки металостругар“ кад му већ изриче којекакве бесмислене замерке.
Радован Спасић озбиљно се наљутио јер свом археолошком имењаку пребацује, истим поводом, да „ви, господине, препричавате ствари о Кљосову које сте чули од неких људи, види се да нисте прочитали нити један његов рад. Нигде Кљосов није рекао да Срби имају 17.5% словенске крви, Кљосов не користи такве бесмислене термине попут ‘словенски’ већ конкретно употребљава прецизне нумеричке и словне ознаке које се користе у генетици… Бесмислено је искључивати друге људе из српског корпуса који имају друге хаплогрупе јер етницитет не чини генетика већ је то друштвена категорија, нити је наука у стању да одреди етницитет појединаца на основу његовог биолошког порекла, могуће је само одредити припадност једној широј генетској групи људи“.
И још један под шифром, ваљда да би истиха подучио Радована, каже да је „дивно када ‘металостругар’ прочита, обради и објави хиљаде фуснота и разбије лажи комунистичких историчара лажова, а силни српски доктори наука које дебело плаћа народ и дан-данас лажу народ“.
Шифровани Ћумбави озбиљно се позабавио и Радовановим археолошким знањем:
„Овај ‘научник’ сувише олако избацује квалификације, меша појмове, брка научнике, признаје да је учествовао у ненаучном, идеолошком приказу резултата сопственог научног рада. И хоће да му верујемо?
Као прво, сад је касно да се опере од подвале у којој је учествовао. Као друго, оно што је рекао за математичке моделе у историји, помињући у том контексту Кљосова, је двоструко нетачно: није Кљосов него Фоменко, и нису никакве апстрактне теорије нити хипотетички модели у питању, у питању је обрада података-чињеница и артефаката потпуно новим методама које је поставио Фоменко…
Иначе, Фоменко се овим бави већ преко 40 година. Не тврдим да је потпуно и у свему у праву, поготово мислим да греши када даје своје верзије неких догађаја, које је и гост (археолог Радован – ИП) споменуо, али његов приступ је мултидисциплинаран, методолошки прецизан, математички строг у анализи чињеница. Упркос томе, ми и даље учимо ову историју причам-ти-причу, где свако има своја тумачења (јер му ‘историјски научни метод’ то дозвољава), где се ништа са ничим не слаже, где Натанијаху прича о преко 2000 година суседства Срба и Јевреја, а Вучић га гледа бело и српска научна јавност и Академија ћуте.
Можда сам досадан, али још пар чињеница:
1. још је Њутн изразио велику сумњу у званичну историју, нарочито хронологију и писао је обимна дела о томе – то нам у школи нису ни спомињали, иако је о томе, као и о религијским доктринама Хришћанства писао много више него о физици и математици;
2. Цео хронолошки систем који данас користимо (стара и нова ера, пре и после Христа, данашњи календар) настао је након реформе папе Грегура у XVI веку, када је донет нови календар. Пре тога су догађаји записивани на разне начине, релативно у односу на неке важне догађаје, затим у односу на астрономске појаве, користили су се разни календар, а Јулијански је био само један од њих (у Србији се нпр. користио стари Српски календар, по којем је Косовски бој био 6897. године од постанка света;
3. Цела историјска хронологија (западна, јер источњаци имају своју) заснована је на делима језуитских свештеника Скалигера и Петавијуса, о којима такође нисмо ништа учили у школи. Они су фалсификовали бројне ‘артефакте’, (буквално их написали правдајући се да је сачуван само ‘превод’ оригинала који је нестао)“.
Врло је поучно и обраћање шифрованог Лесандра Карановића водитељу ФЕС ТВ:
„Почео сам да се СТИДИМ због тога што Ваш гост (Радован Ковачевић – ИП) носи титулу доктора археологије. Зар је могуће у Србији докторирати са тако мало бистроће, знања основног говорног и изражајног умећа. Бавим се већ тридесет година науком у Хајделбергу и поседујем знања у четири нивоа изнад актуелних који се код Вас презентирају. Па да вам неку малу свећицу на крају тунела поклоним јер ма колико да ми је криво, исто толико ми је и жао.
АРХЕОЛОГИЈА је на западу инструмент владајуће констелације. Свим силама спроводе поделу историјског права само себи и подобнима са циљем одржавања и ширења своје верско-националне и културне доминације.
Археолози знају већ шта ће да пронађу пре поласка на локацију. Затим долазе исто тако инструисани журналисти да што пре поберу плодове свога рада и оправдају средства од којих буду финансирани. Тако је настао мит о Неандерталцу од две и по коске сумњивог порекла које су дале за резултат милионе инвестиција, неколико универзитета и свакодневни туризам који доноси огромну добит без експоната вредних помена.
БАВАРСКА је наш назив а они се данас зову Бајерн, и тачка, то су Швабе.
Но, случајно сам у једном разговору чуо за старо име тог народа и приметивши да нипошто не личе на Швабе почео сам да истражујем, онако, из хобија. Каже један мој саговорник следеће: „Ми Немци смо успели Прусе, Сорбе, Долносербе и Бјеловаре да пошвабимо“. Задржимо се на Бјеловарима, највећем народу Немачке. Званична историја тврди да не зна тачно ко су они, Енглези зову главни град Муниц, а немачки знају лошије од гастарбајтера.
Дуго су владали неки Макси Милијани а Хришћанска црква је у неколико наврата брутално вршила археологију података. Био сам у њиховим селима и доживео културни шок јер им је раса људи иста као код нас у Херцеговини, Пиви и Старовлашкој области. Фолклор сличан као у Славонији и Далмацији, а обичаји у околини Ужица. Тако да име поменутог војсковође није изузетак, већ, мени се чини, правило.
ЕУ (Брисел ) је по закону о мањинама признао неколико мањинских језика у Немачкој од који су сви наши, два Српска (Dolnoserpsk und Sorbisch) и неке друге које нема ко говорити (Prusis, Borusisi lipski).
Немачки језик је инструмент римске силе над нашим народима у северној Европи. Без обзира на интензитет „Археологизације“ прошлости, у северној Европи трагови су још видљиви, ако се човек заинтересује, чак и на таблама културних и историјских објеката, о интернету да и не говоримо.
…А код нас неки шибицари који су се родили са малим курчићем и IQ-ом у крилу богатих родитеља који нису успели да нахране то велико дупе, одлучују о животу и смрти, о Звезди и Партизану, о мобилизацији и дезертацији, лајку и дислајку, пљују на све светиње и свакога коме Бог пут показа да учини нешто добро за Србију.
Није тачно да немамо ОГРОМНУ КУЛТУРНУ БАШТИНУ, али је тачно да нема ко да је наследи. Разуверите ме“.
Онда се појављује Ghost Ghost:
„Ја као доктор угоститељства могу да кажем да је доктор уз докторат археологије успут докторирао и алкохологију, што се не може сакрит“.
Биће да је у праву, зна Гхост кафанске ghoste.
Што се тиче Карановићеве сумњичавости исказане полуреченицом да имамо „огромну културну баштину, али… нема ко да је наследи“, чини се да ће скорих дана бити разуверен јер време Радивоја Радића и његових „апеланата“ неумитно пролази.
Два су „или“ до тога:
Или ће Академија наука, такозвана србска, признати своје тренутно незнање и беспосличење, одрећи се „науке“ Стојана Новаковића, Илариона Руварца, Љубомира Ковачевића и безбројних других, све до Радивоја Радића и његових сто четрдесетак „апеланата“;
Или ће Србство учено антисрбски и самоубилачки – пасти у бездан –, не потопљен на дну мора, како је пре петнаестак деценија предвиђао Карл Маркс у потрази за „срећном“ Европом, али ће и то бити по укусу не само помињаних Радићевих „апеланата“, већ и свих који се куну у Академијско незнање и Академијину злу вољу, такорећи мржњу према народу чије би интересе, барем по претпоставци, она требало да штити.
https://balkanskageopolitika.com/2020/01/12/arheolog-radovan-kovacevic/
Pogledajte prilog 637578
У вези календара теби нисам давао никакве одговоре, и немој их очекивати јер ти их нећу дати.
Зашто питање упућено мени препокријеш ''километарским'' и несређеним објавама, док си се колико синоћ пожалио на моје објаве које си окарактерисао ''километарским'', исте су објаве обрисане на твоју иницијативу!? Намере ти ''познајем''- и почни да сумњаш колико ћеш још моћи да се служиш истим.
Илија Петровић (поставио Slaven777):
Два су „или“ до тога:
Или ће Академија наука, такозвана србска, признати своје тренутно незнање и беспосличење, одрећи се „науке“ Стојана Новаковића, Илариона Руварца, Љубомира Ковачевића и безбројних других, све до Радивоја Радића и његових сто четрдесетак „апеланата“;
Или ће Србство учено антисрбски и самоубилачки – пасти у бездан –, не потопљен на дну мора, како је пре петнаестак деценија предвиђао Карл Маркс у потрази за „срећном“ Европом, али ће и то бити по укусу не само помињаних Радићевих „апеланата“, већ и свих који се куну у Академијско незнање и Академијину злу вољу, такорећи мржњу према народу чије би интересе, барем по претпоставци, она требало да штити.
Моје је питање, а одговор знам, али занима ме твој одговор кад си већ поставио постојећи пасус у твојој објави: Шта мислиш, шта ће се пре десити прво или друго цитирано у сведеном тексту Илије Петровића!?
Сребрена
Poznat
- Poruka
- 8.130
На форуму само Славен 777 може да поставља (дво)километарске текстове, и кад имају везе са темом.....
--------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Inače da se vratimo malčice na temu, stigao je odgovor Kovačeviću od jednog deretićevca:
ФЕС ТВ (https://www.youtube.com/watch?time_continueе=14&в =ЈNev2qКМDnY&featureе=еmb_title) угостила је 23. децембра 2019. године особу коју је представила именом Радован Ковачевић, доктор археологије. Ни реч више о њему, ни где ради, ни за кога ради… Будући да је сам Ковачевић у том интервјуу поменуо Филозофски факултет у Београду, покушај да се тамо сазна нешто више о њему „открио“ је само да се лице са тим археолошким именом и презименом, на једном хрватском „домољубном“ родословном форуму, 12. јануара 2009. представило као „археолог и историчар уметности по занимању и директан потомак породице Дињичић Ковачевић“, да живи у Инђији, у Србији, те да је, пажљиво какво је, дописало:
- „Недавни Апел групе наводно просветних и културних радника против србске историје, против Милоша Милојевића и Јована Деретића, показао је екстремно ружну слику наше стварности. Траже да се не промовишу дела великог србског научника, витеза, хероја Милоша Милојевића. Чини ми посебну част што су и мене ставили за одстрел поред великог Милојевића. Стварни циљ на њиховом нишану није Милојевић ни Деретић, него је Србија. Преко лажне историје желе да омогуће отимање србских земаља и даљне понижавање србског народа
- У јеку ове апелашке кампање појавио се неки Радован Ковачевић, који се представио да је археолог. Он каже да је био сарадник Јована Деретића, а ја се не сећам да сам икада срео и упознао тог човека. Он још каже да је он мени дао слику Ахила са србским грбовима и када је он мени дао ту слику на њој нису постојали србски грбови. Што значи да сам их ја уцртао
- За његову несрећу, Ахилова слика са србским грбовима се налази на једној античкој вази која се чува у музеју у Бостону. Слика се не може скидати на парче, може само да неко нацрта другу слику по његовом укусу“
„Иако сам Србин, желео бих да похвалим Ваш форум као један од пет најбољих родословних форума на неком од јужнословенских језика. Одушевљен сам, а уз археологију и уметност, активно се бавим и родословљем већ више од 10 година, и много сте ми помогли. Потрудићу се да будем активан на овом форуму, уколико не будем на сметњи“.
Мимо тога, из једног коментара постављеног 9. новембра 2013. године на сајту Телевизије Црне Горе, могло би се учинити да је пореклом из Црне Горе („ако је Црногорац у Аустралији и даље Црногорац, тако је и у Војводини“), али то је само претпоставка.
Оно што је извесно, то је да је дводелна археолошка прича Ковачевићева трајала укупно седамдесет један минут, да се из његове дозлабога смушене приче (кафанске, такорећи, ни помисли на ишта интелектуално) могло чути како су се археолози из Србије, за ту прилику названи идиотима, на једном међународном скупу у Новом Саду сагласили да винчанско писмо „прерасте“ у подунавско, да неки од њих „бацају словенске предмете… предмете словенске провенијенције… у смеће“, да има „доказ и сведоке да је професор Филозофског факултета бацио кључне археолошке доказе“ (бар да је рекао о каквоме се „кључу“ радило и шта је он, Радован, учинио да се тај „кључ“ сачува, макар за србску историју о којој он толико „брине“), да се тај професор зове Палавестра (ваљда Александар, мада је за илустрацију његове приче послужила и фотографија академика Предрага Палавестре – 1930-2014 –, књижевног историчара и књижевника)…
ПЕТОМИНУТНА ПРИЧА О ЈОВАНУ ДЕРЕТИЋУ
Оно што је, ван сваке сумње, такође припадало Ковачевићевој „археолошкој науци“, јесте петминутна прича о Јовану Деретићу:
„Он је за мене металостругар пошто сам сарађивао са њим… да је Деретић тренутно прихватио да ради за Рофелкеров музе… Рокфелеров мјузеум у Јерусалиму, да докаже да Винча има трагове јеврејске културе овде. Зашто, како, немам појма, нисам упућен у ту тематику даље… Ја сам проучавао њега зато што сам сам аутохтониста… аутохтониста са доказима… Он је… кад се пријављивао за председника своје странке… он је… занимање Јован Деретић публициста. Чекај, зашто ниси ставио доктор професор академик. У чему је проблем, зато што ниси ни доктор, ни професор, ни академик… Здеретићем смо завршили и нема да кажем… он је из своје странке Слободна Србија искључен, из своје сопствене странке због непотизма и крађе новца и чак на интернету људи могу да пронађу проглас, нек укуцају проглас о Јовану Деретићу и наћи ће оно што ја говорим. Мени је то довољно“.
Ко зна због чега, мени то није било довољно, па сам покушао да сазнам шта је то Радован у међувремену „одстругао“, али безуспешно. У нади да ћу срећније руке бити с оним што ми је Ковачевић препоручио, „укуцао“ сам проглас, али ништа; од препорученог ни трага, чак ни од потпорученог. Узгред, док сам се питао због чега би занимање „публициста“ било срамотно, присетио сам се да ми је, својевремено, један доктор професор академик рекао како му је, док је као магистар започињао своју универзитетску каријеру, у врху једног објављеног рада, издавач испред имена и презимена ставио „мр“, те он, и кад после четири-пет деценија види тај свој рад, постиди се што је то „мр“ тамо нашло; није „мр“ писало тај рад, то је писао он, именом и презименом.
За Јована И. Деретића знам да није професор, чуо сам и прочитао да је доктор (можда почасни, што је, по моме схватању, много вредније од доктората „за један једини рад“ од сто педесетак или двеста-триста страна – почаст се односи на више радова, а видео сам диплому о његовом избору за члана руске Петровске академије наука и уметности у Санкт Петербургу, оне која је после Лењинове револуције угашена, а обновљена 1991. године.
Преостало ми је само да линк на Радованово археологизовање пошаљем Деретићу, нека и он нешто научи. Мора бити да је то било „ефектно“ јер сам после дан и четврт добио његов писани коментар, под насловом „Не презају ни од чега“:
„Недавни Апел групе наводно просветних и културних радника против србске историје, против Милоша Милојевића и Јована Деретића, показао је екстремно ружну слику наше стварности. Траже да се не промовишу дела великог србског научника, витеза, хероја Милоша Милојевића. Чини ми посебну част што су и мене ставили за одстрел поред великог Милојевића. Стварни циљ на њиховом нишану није Милојевић ни Деретић, него је Србија. Преко лажне историје желе да омогуће отимање србских земаља и даљне понижавање србског народа.
Сада је горуће питање натовско отимање Косова и Метохије и треба на све начине убедити Сребе да та територија њима не припада и да није никада њихова била. А затим ће доћи на ред и друге покрајине.
У јеку ове апелашке кампање појавио се неки Радован Ковачевић, који се представио да је археолог. Он каже да је био сарадник Јована Деретића, а ја се не сећам да сам икада срео и упознао тог човека. Он још каже да је он мени дао слику Ахила са србским грбовима и када је он мени дао ту слику на њој нису постојали србски грбиви. Што значи да сам их ја уцртао. За његову несрећу, Ахилова слика са србским грбовима се налази на једној античкој вази која се чува у музеју у Бостону. Слика се не може скидати на парче, може само да неко нацрта другу слику по његовом укусу.
Затим каже да сам ја смењен са положаја председника удружења ‘Слободна Србија’, због непотизма и проневере новца. Никада није било покушаја мог смењивања и ја сам још увек председник удружења грађана ‘Слободна Србија’. Нема ни једне речи истине у свему што је о мени рекао. Срби кажу: ‘Какав човек таква му и беседа!’ Ти људи нису само непријатељи србске историје, него неоспорно Србије. Ја очекујем да се сада појави још неки мој ‘бивши сарадник’ и да народу открије неку ‘велику тајну’. Све им је узалуд, они бију изгубљену битку, истина је победила“!
Потом, у доколици, завирио сам у коментаре које су „окачили“ неки од ФЕС ТВових слушалаца и гледалаца.
Па ће, тако, Станко Јовановић написати да је Радована уживање слушати „док се држи Археологије“, али кад пређе „на нашу српску ‘врлину’ критике других са истом маном коју изгледа сви поседујемо да критикујемо другог за оно што и сами радимо, осећам се разочарано. Сами кажете да сте САУЧЕСНИК сакривања истине о гробљу на Митровачкој петљи ‘због свог учитеља’ а истоветне поступке осуђујете као и оног ‘металостругара’ који је имао храбрости да покрене истину а да га сопствена држава не помаже као ни вас археологе“.
Други, шифрованог имена, пита Радована није ли и Кљосов „неки металостругар“ кад му већ изриче којекакве бесмислене замерке.
Радован Спасић озбиљно се наљутио јер свом археолошком имењаку пребацује, истим поводом, да „ви, господине, препричавате ствари о Кљосову које сте чули од неких људи, види се да нисте прочитали нити један његов рад. Нигде Кљосов није рекао да Срби имају 17.5% словенске крви, Кљосов не користи такве бесмислене термине попут ‘словенски’ већ конкретно употребљава прецизне нумеричке и словне ознаке које се користе у генетици… Бесмислено је искључивати друге људе из српског корпуса који имају друге хаплогрупе јер етницитет не чини генетика већ је то друштвена категорија, нити је наука у стању да одреди етницитет појединаца на основу његовог биолошког порекла, могуће је само одредити припадност једној широј генетској групи људи“.
И још један под шифром, ваљда да би истиха подучио Радована, каже да је „дивно када ‘металостругар’ прочита, обради и објави хиљаде фуснота и разбије лажи комунистичких историчара лажова, а силни српски доктори наука које дебело плаћа народ и дан-данас лажу народ“.
Шифровани Ћумбави озбиљно се позабавио и Радовановим археолошким знањем:
„Овај ‘научник’ сувише олако избацује квалификације, меша појмове, брка научнике, признаје да је учествовао у ненаучном, идеолошком приказу резултата сопственог научног рада. И хоће да му верујемо?
Као прво, сад је касно да се опере од подвале у којој је учествовао. Као друго, оно што је рекао за математичке моделе у историји, помињући у том контексту Кљосова, је двоструко нетачно: није Кљосов него Фоменко, и нису никакве апстрактне теорије нити хипотетички модели у питању, у питању је обрада података-чињеница и артефаката потпуно новим методама које је поставио Фоменко…
Иначе, Фоменко се овим бави већ преко 40 година. Не тврдим да је потпуно и у свему у праву, поготово мислим да греши када даје своје верзије неких догађаја, које је и гост (археолог Радован – ИП) споменуо, али његов приступ је мултидисциплинаран, методолошки прецизан, математички строг у анализи чињеница. Упркос томе, ми и даље учимо ову историју причам-ти-причу, где свако има своја тумачења (јер му ‘историјски научни метод’ то дозвољава), где се ништа са ничим не слаже, где Натанијаху прича о преко 2000 година суседства Срба и Јевреја, а Вучић га гледа бело и српска научна јавност и Академија ћуте.
Можда сам досадан, али још пар чињеница:
1. још је Њутн изразио велику сумњу у званичну историју, нарочито хронологију и писао је обимна дела о томе – то нам у школи нису ни спомињали, иако је о томе, као и о религијским доктринама Хришћанства писао много више него о физици и математици;
2. Цео хронолошки систем који данас користимо (стара и нова ера, пре и после Христа, данашњи календар) настао је након реформе папе Грегура у XVI веку, када је донет нови календар. Пре тога су догађаји записивани на разне начине, релативно у односу на неке важне догађаје, затим у односу на астрономске појаве, користили су се разни календар, а Јулијански је био само један од њих (у Србији се нпр. користио стари Српски календар, по којем је Косовски бој био 6897. године од постанка света;
3. Цела историјска хронологија (западна, јер источњаци имају своју) заснована је на делима језуитских свештеника Скалигера и Петавијуса, о којима такође нисмо ништа учили у школи. Они су фалсификовали бројне ‘артефакте’, (буквално их написали правдајући се да је сачуван само ‘превод’ оригинала који је нестао)“.
Врло је поучно и обраћање шифрованог Лесандра Карановића водитељу ФЕС ТВ:
„Почео сам да се СТИДИМ због тога што Ваш гост (Радован Ковачевић – ИП) носи титулу доктора археологије. Зар је могуће у Србији докторирати са тако мало бистроће, знања основног говорног и изражајног умећа. Бавим се већ тридесет година науком у Хајделбергу и поседујем знања у четири нивоа изнад актуелних који се код Вас презентирају. Па да вам неку малу свећицу на крају тунела поклоним јер ма колико да ми је криво, исто толико ми је и жао.
АРХЕОЛОГИЈА је на западу инструмент владајуће констелације. Свим силама спроводе поделу историјског права само себи и подобнима са циљем одржавања и ширења своје верско-националне и културне доминације.
Археолози знају већ шта ће да пронађу пре поласка на локацију. Затим долазе исто тако инструисани журналисти да што пре поберу плодове свога рада и оправдају средства од којих буду финансирани. Тако је настао мит о Неандерталцу од две и по коске сумњивог порекла које су дале за резултат милионе инвестиција, неколико универзитета и свакодневни туризам који доноси огромну добит без експоната вредних помена.
БАВАРСКА је наш назив а они се данас зову Бајерн, и тачка, то су Швабе.
Но, случајно сам у једном разговору чуо за старо име тог народа и приметивши да нипошто не личе на Швабе почео сам да истражујем, онако, из хобија. Каже један мој саговорник следеће: „Ми Немци смо успели Прусе, Сорбе, Долносербе и Бјеловаре да пошвабимо“. Задржимо се на Бјеловарима, највећем народу Немачке. Званична историја тврди да не зна тачно ко су они, Енглези зову главни град Муниц, а немачки знају лошије од гастарбајтера.
Дуго су владали неки Макси Милијани а Хришћанска црква је у неколико наврата брутално вршила археологију података. Био сам у њиховим селима и доживео културни шок јер им је раса људи иста као код нас у Херцеговини, Пиви и Старовлашкој области. Фолклор сличан као у Славонији и Далмацији, а обичаји у околини Ужица. Тако да име поменутог војсковође није изузетак, већ, мени се чини, правило.
ЕУ (Брисел ) је по закону о мањинама признао неколико мањинских језика у Немачкој од који су сви наши, два Српска (Dolnoserpsk und Sorbisch) и неке друге које нема ко говорити (Prusis, Borusisi lipski).
Немачки језик је инструмент римске силе над нашим народима у северној Европи. Без обзира на интензитет „Археологизације“ прошлости, у северној Европи трагови су још видљиви, ако се човек заинтересује, чак и на таблама културних и историјских објеката, о интернету да и не говоримо.
…А код нас неки шибицари који су се родили са малим курчићем и IQ-ом у крилу богатих родитеља који нису успели да нахране то велико дупе, одлучују о животу и смрти, о Звезди и Партизану, о мобилизацији и дезертацији, лајку и дислајку, пљују на све светиње и свакога коме Бог пут показа да учини нешто добро за Србију.
Није тачно да немамо ОГРОМНУ КУЛТУРНУ БАШТИНУ, али је тачно да нема ко да је наследи. Разуверите ме“.
Онда се појављује Ghost Ghost:
„Ја као доктор угоститељства могу да кажем да је доктор уз докторат археологије успут докторирао и алкохологију, што се не може сакрит“.
Биће да је у праву, зна Гхост кафанске ghoste.
Што се тиче Карановићеве сумњичавости исказане полуреченицом да имамо „огромну културну баштину, али… нема ко да је наследи“, чини се да ће скорих дана бити разуверен јер време Радивоја Радића и његових „апеланата“ неумитно пролази.
Два су „или“ до тога:
Или ће Академија наука, такозвана србска, признати своје тренутно незнање и беспосличење, одрећи се „науке“ Стојана Новаковића, Илариона Руварца, Љубомира Ковачевића и безбројних других, све до Радивоја Радића и његових сто четрдесетак „апеланата“;
Или ће Србство учено антисрбски и самоубилачки – пасти у бездан –, не потопљен на дну мора, како је пре петнаестак деценија предвиђао Карл Маркс у потрази за „срећном“ Европом, али ће и то бити по укусу не само помињаних Радићевих „апеланата“, већ и свих који се куну у Академијско незнање и Академијину злу вољу, такорећи мржњу према народу чије би интересе, барем по претпоставци, она требало да штити.
https://balkanskageopolitika.com/2020/01/12/arheolog-radovan-kovacevic/
Pogledajte prilog 637578
................и кад немају везе са темом :
АРХЕОЛОГ РАДОВАН КОВАЧЕВИЋ
ФЕС ТВ (https://www.youtube.com/watch?time_continueе=14&в =ЈNev2qКМDnY&featureе=еmb_title) угостила је 23. децембра 2019. године особу коју је представила именом Радован Ковачевић, доктор археологије. Ни реч више о њему, ни где ради, ни за кога ради… Будући да је сам Ковачевић у том интервјуу поменуо Филозофски факултет у Београду, покушај да се тамо сазна нешто више о њему „открио“ је само да се лице са тим археолошким именом и презименом, на једном хрватском „домољубном“ родословном форуму, 12. јануара 2009. представило као „археолог и историчар уметности по занимању и директан потомак породице Дињичић Ковачевић“, да живи у Инђији, у Србији, те да је, пажљиво какво је, дописало:
- „Недавни Апел групе наводно просветних и културних радника против србске историје, против Милоша Милојевића и Јована Деретића, показао је екстремно ружну слику наше стварности. Траже да се не промовишу дела великог србског научника, витеза, хероја Милоша Милојевића. Чини ми посебну част што су и мене ставили за одстрел поред великог Милојевића. Стварни циљ на њиховом нишану није Милојевић ни Деретић, него је Србија. Преко лажне историје желе да омогуће отимање србских земаља и даљне понижавање србског народа
- У јеку ове апелашке кампање појавио се неки Радован Ковачевић, који се представио да је археолог. Он каже да је био сарадник Јована Деретића, а ја се не сећам да сам икада срео и упознао тог човека. Он још каже да је он мени дао слику Ахила са србским грбовима и када је он мени дао ту слику на њој нису постојали србски грбови. Што значи да сам их ја уцртао
- За његову несрећу, Ахилова слика са србским грбовима се налази на једној античкој вази која се чува у музеју у Бостону. Слика се не може скидати на парче, може само да неко нацрта другу слику по његовом укусу“
„Иако сам Србин, желео бих да похвалим Ваш форум као један од пет најбољих родословних форума на неком од јужнословенских језика. Одушевљен сам, а уз археологију и уметност, активно се бавим и родословљем већ више од 10 година, и много сте ми помогли. Потрудићу се да будем активан на овом форуму, уколико не будем на сметњи“.
Мимо тога, из једног коментара постављеног 9. новембра 2013. године на сајту Телевизије Црне Горе, могло би се учинити да је пореклом из Црне Горе („ако је Црногорац у Аустралији и даље Црногорац, тако је и у Војводини“), али то је само претпоставка.
Оно што је извесно, то је да је дводелна археолошка прича Ковачевићева трајала укупно седамдесет један минут, да се из његове дозлабога смушене приче (кафанске, такорећи, ни помисли на ишта интелектуално) могло чути како су се археолози из Србије, за ту прилику названи идиотима, на једном међународном скупу у Новом Саду сагласили да винчанско писмо „прерасте“ у подунавско, да неки од њих „бацају словенске предмете… предмете словенске провенијенције… у смеће“, да има „доказ и сведоке да је професор Филозофског факултета бацио кључне археолошке доказе“ (бар да је рекао о каквоме се „кључу“ радило и шта је он, Радован, учинио да се тај „кључ“ сачува, макар за србску историју о којој он толико „брине“), да се тај професор зове Палавестра (ваљда Александар, мада је за илустрацију његове приче послужила и фотографија академика Предрага Палавестре – 1930-2014 –, књижевног историчара и књижевника)…
ПЕТОМИНУТНА ПРИЧА О ЈОВАНУ ДЕРЕТИЋУ
Оно што је, ван сваке сумње, такође припадало Ковачевићевој „археолошкој науци“, јесте петминутна прича о Јовану Деретићу:
„Он је за мене металостругар пошто сам сарађивао са њим… да је Деретић тренутно прихватио да ради за Рофелкеров музе… Рокфелеров мјузеум у Јерусалиму, да докаже да Винча има трагове јеврејске културе овде. Зашто, како, немам појма, нисам упућен у ту тематику даље… Ја сам проучавао њега зато што сам сам аутохтониста… аутохтониста са доказима… Он је… кад се пријављивао за председника своје странке… он је… занимање Јован Деретић публициста. Чекај, зашто ниси ставио доктор професор академик. У чему је проблем, зато што ниси ни доктор, ни професор, ни академик… Здеретићем смо завршили и нема да кажем… он је из своје странке Слободна Србија искључен, из своје сопствене странке због непотизма и крађе новца и чак на интернету људи могу да пронађу проглас, нек укуцају проглас о Јовану Деретићу и наћи ће оно што ја говорим. Мени је то довољно“.
Ко зна због чега, мени то није било довољно, па сам покушао да сазнам шта је то Радован у међувремену „одстругао“, али безуспешно. У нади да ћу срећније руке бити с оним што ми је Ковачевић препоручио, „укуцао“ сам проглас, али ништа; од препорученог ни трага, чак ни од потпорученог. Узгред, док сам се питао због чега би занимање „публициста“ било срамотно, присетио сам се да ми је, својевремено, један доктор професор академик рекао како му је, док је као магистар започињао своју универзитетску каријеру, у врху једног објављеног рада, издавач испред имена и презимена ставио „мр“, те он, и кад после четири-пет деценија види тај свој рад, постиди се што је то „мр“ тамо нашло; није „мр“ писало тај рад, то је писао он, именом и презименом.
За Јована И. Деретића знам да није професор, чуо сам и прочитао да је доктор (можда почасни, што је, по моме схватању, много вредније од доктората „за један једини рад“ од сто педесетак или двеста-триста страна – почаст се односи на више радова, а видео сам диплому о његовом избору за члана руске Петровске академије наука и уметности у Санкт Петербургу, оне која је после Лењинове револуције угашена, а обновљена 1991. године.
Преостало ми је само да линк на Радованово археологизовање пошаљем Деретићу, нека и он нешто научи. Мора бити да је то било „ефектно“ јер сам после дан и четврт добио његов писани коментар, под насловом „Не презају ни од чега“:
„Недавни Апел групе наводно просветних и културних радника против србске историје, против Милоша Милојевића и Јована Деретића, показао је екстремно ружну слику наше стварности. Траже да се не промовишу дела великог србског научника, витеза, хероја Милоша Милојевића. Чини ми посебну част што су и мене ставили за одстрел поред великог Милојевића. Стварни циљ на њиховом нишану није Милојевић ни Деретић, него је Србија. Преко лажне историје желе да омогуће отимање србских земаља и даљне понижавање србског народа.
Сада је горуће питање натовско отимање Косова и Метохије и треба на све начине убедити Сребе да та територија њима не припада и да није никада њихова била. А затим ће доћи на ред и друге покрајине.
У јеку ове апелашке кампање појавио се неки Радован Ковачевић, који се представио да је археолог. Он каже да је био сарадник Јована Деретића, а ја се не сећам да сам икада срео и упознао тог човека. Он још каже да је он мени дао слику Ахила са србским грбовима и када је он мени дао ту слику на њој нису постојали србски грбиви. Што значи да сам их ја уцртао. За његову несрећу, Ахилова слика са србским грбовима се налази на једној античкој вази која се чува у музеју у Бостону. Слика се не може скидати на парче, може само да неко нацрта другу слику по његовом укусу.
Затим каже да сам ја смењен са положаја председника удружења ‘Слободна Србија’, због непотизма и проневере новца. Никада није било покушаја мог смењивања и ја сам још увек председник удружења грађана ‘Слободна Србија’. Нема ни једне речи истине у свему што је о мени рекао. Срби кажу: ‘Какав човек таква му и беседа!’ Ти људи нису само непријатељи србске историје, него неоспорно Србије. Ја очекујем да се сада појави још неки мој ‘бивши сарадник’ и да народу открије неку ‘велику тајну’. Све им је узалуд, они бију изгубљену битку, истина је победила“!
Потом, у доколици, завирио сам у коментаре које су „окачили“ неки од ФЕС ТВових слушалаца и гледалаца.
Па ће, тако, Станко Јовановић написати да је Радована уживање слушати „док се држи Археологије“, али кад пређе „на нашу српску ‘врлину’ критике других са истом маном коју изгледа сви поседујемо да критикујемо другог за оно што и сами радимо, осећам се разочарано. Сами кажете да сте САУЧЕСНИК сакривања истине о гробљу на Митровачкој петљи ‘због свог учитеља’ а истоветне поступке осуђујете као и оног ‘металостругара’ који је имао храбрости да покрене истину а да га сопствена држава не помаже као ни вас археологе“.
Други, шифрованог имена, пита Радована није ли и Кљосов „неки металостругар“ кад му већ изриче којекакве бесмислене замерке.
Радован Спасић озбиљно се наљутио јер свом археолошком имењаку пребацује, истим поводом, да „ви, господине, препричавате ствари о Кљосову које сте чули од неких људи, види се да нисте прочитали нити један његов рад. Нигде Кљосов није рекао да Срби имају 17.5% словенске крви, Кљосов не користи такве бесмислене термине попут ‘словенски’ већ конкретно употребљава прецизне нумеричке и словне ознаке које се користе у генетици… Бесмислено је искључивати друге људе из српског корпуса који имају друге хаплогрупе јер етницитет не чини генетика већ је то друштвена категорија, нити је наука у стању да одреди етницитет појединаца на основу његовог биолошког порекла, могуће је само одредити припадност једној широј генетској групи људи“.
И још један под шифром, ваљда да би истиха подучио Радована, каже да је „дивно када ‘металостругар’ прочита, обради и објави хиљаде фуснота и разбије лажи комунистичких историчара лажова, а силни српски доктори наука које дебело плаћа народ и дан-данас лажу народ“.
Шифровани Ћумбави озбиљно се позабавио и Радовановим археолошким знањем:
„Овај ‘научник’ сувише олако избацује квалификације, меша појмове, брка научнике, признаје да је учествовао у ненаучном, идеолошком приказу резултата сопственог научног рада. И хоће да му верујемо?
Као прво, сад је касно да се опере од подвале у којој је учествовао. Као друго, оно што је рекао за математичке моделе у историји, помињући у том контексту Кљосова, је двоструко нетачно: није Кљосов него Фоменко, и нису никакве апстрактне теорије нити хипотетички модели у питању, у питању је обрада података-чињеница и артефаката потпуно новим методама које је поставио Фоменко…
Иначе, Фоменко се овим бави већ преко 40 година. Не тврдим да је потпуно и у свему у праву, поготово мислим да греши када даје своје верзије неких догађаја, које је и гост (археолог Радован – ИП) споменуо, али његов приступ је мултидисциплинаран, методолошки прецизан, математички строг у анализи чињеница. Упркос томе, ми и даље учимо ову историју причам-ти-причу, где свако има своја тумачења (јер му ‘историјски научни метод’ то дозвољава), где се ништа са ничим не слаже, где Натанијаху прича о преко 2000 година суседства Срба и Јевреја, а Вучић га гледа бело и српска научна јавност и Академија ћуте.
Можда сам досадан, али још пар чињеница:
1. још је Њутн изразио велику сумњу у званичну историју, нарочито хронологију и писао је обимна дела о томе – то нам у школи нису ни спомињали, иако је о томе, као и о религијским доктринама Хришћанства писао много више него о физици и математици;
2. Цео хронолошки систем који данас користимо (стара и нова ера, пре и после Христа, данашњи календар) настао је након реформе папе Грегура у XVI веку, када је донет нови календар. Пре тога су догађаји записивани на разне начине, релативно у односу на неке важне догађаје, затим у односу на астрономске појаве, користили су се разни календар, а Јулијански је био само један од њих (у Србији се нпр. користио стари Српски календар, по којем је Косовски бој био 6897. године од постанка света;
3. Цела историјска хронологија (западна, јер источњаци имају своју) заснована је на делима језуитских свештеника Скалигера и Петавијуса, о којима такође нисмо ништа учили у школи. Они су фалсификовали бројне ‘артефакте’, (буквално их написали правдајући се да је сачуван само ‘превод’ оригинала који је нестао)“.
Врло је поучно и обраћање шифрованог Лесандра Карановића водитељу ФЕС ТВ:
„Почео сам да се СТИДИМ због тога што Ваш гост (Радован Ковачевић – ИП) носи титулу доктора археологије. Зар је могуће у Србији докторирати са тако мало бистроће, знања основног говорног и изражајног умећа. Бавим се већ тридесет година науком у Хајделбергу и поседујем знања у четири нивоа изнад актуелних који се код Вас презентирају. Па да вам неку малу свећицу на крају тунела поклоним јер ма колико да ми је криво, исто толико ми је и жао.
АРХЕОЛОГИЈА је на западу инструмент владајуће констелације. Свим силама спроводе поделу историјског права само себи и подобнима са циљем одржавања и ширења своје верско-националне и културне доминације.
Археолози знају већ шта ће да пронађу пре поласка на локацију. Затим долазе исто тако инструисани журналисти да што пре поберу плодове свога рада и оправдају средства од којих буду финансирани. Тако је настао мит о Неандерталцу од две и по коске сумњивог порекла које су дале за резултат милионе инвестиција, неколико универзитета и свакодневни туризам који доноси огромну добит без експоната вредних помена.
БАВАРСКА је наш назив а они се данас зову Бајерн, и тачка, то су Швабе.
Но, случајно сам у једном разговору чуо за старо име тог народа и приметивши да нипошто не личе на Швабе почео сам да истражујем, онако, из хобија. Каже један мој саговорник следеће: „Ми Немци смо успели Прусе, Сорбе, Долносербе и Бјеловаре да пошвабимо“. Задржимо се на Бјеловарима, највећем народу Немачке. Званична историја тврди да не зна тачно ко су они, Енглези зову главни град Муниц, а немачки знају лошије од гастарбајтера.
Дуго су владали неки Макси Милијани а Хришћанска црква је у неколико наврата брутално вршила археологију података. Био сам у њиховим селима и доживео културни шок јер им је раса људи иста као код нас у Херцеговини, Пиви и Старовлашкој области. Фолклор сличан као у Славонији и Далмацији, а обичаји у околини Ужица. Тако да име поменутог војсковође није изузетак, већ, мени се чини, правило.
ЕУ (Брисел ) је по закону о мањинама признао неколико мањинских језика у Немачкој од који су сви наши, два Српска (Dolnoserpsk und Sorbisch) и неке друге које нема ко говорити (Prusis, Borusisi lipski).
Немачки језик је инструмент римске силе над нашим народима у северној Европи. Без обзира на интензитет „Археологизације“ прошлости, у северној Европи трагови су још видљиви, ако се човек заинтересује, чак и на таблама културних и историјских објеката, о интернету да и не говоримо.
…А код нас неки шибицари који су се родили са малим курчићем и IQ-ом у крилу богатих родитеља који нису успели да нахране то велико дупе, одлучују о животу и смрти, о Звезди и Партизану, о мобилизацији и дезертацији, лајку и дислајку, пљују на све светиње и свакога коме Бог пут показа да учини нешто добро за Србију.
Није тачно да немамо ОГРОМНУ КУЛТУРНУ БАШТИНУ, али је тачно да нема ко да је наследи. Разуверите ме“.
Онда се појављује Ghost Ghost:
„Ја као доктор угоститељства могу да кажем да је доктор уз докторат археологије успут докторирао и алкохологију, што се не може сакрит“.
Биће да је у праву, зна Гхост кафанске ghoste.
Што се тиче Карановићеве сумњичавости исказане полуреченицом да имамо „огромну културну баштину, али… нема ко да је наследи“, чини се да ће скорих дана бити разуверен јер време Радивоја Радића и његових „апеланата“ неумитно пролази.
Два су „или“ до тога:
Или ће Академија наука, такозвана србска, признати своје тренутно незнање и беспосличење, одрећи се „науке“ Стојана Новаковића, Илариона Руварца, Љубомира Ковачевића и безбројних других, све до Радивоја Радића и његових сто четрдесетак „апеланата“;
Или ће Србство учено антисрбски и самоубилачки – пасти у бездан –, не потопљен на дну мора, како је пре петнаестак деценија предвиђао Карл Маркс у потрази за „срећном“ Европом, али ће и то бити по укусу не само помињаних Радићевих „апеланата“, већ и свих који се куну у Академијско незнање и Академијину злу вољу, такорећи мржњу према народу чије би интересе, барем по претпоставци, она требало да штити.
https://balkanskageopolitika.com/2020/01/12/arheolog-radovan-kovacevic/
ИЛИЈА М. ПЕТРОВИЋ
Pogledajte prilog 637582
А боље да није уопште, ја сад видех да је Илија П, дао фразу " све до Радивоја Радића и његових сто четрдесетак „апеланата“ " из које ће лако да се изроди још један надимак за Р.Радића - "Алибаба"
Aranko
Primećen član
- Poruka
- 823
Ево како то раде Британци. Поред одмах уочљиве препотентности и пренаглшавања ситница ипак можемо мниго научити од њих. Пре свега то би наши археолози и историчари морали да знају:
1. Аутохтоност није резервисана само за Србе. Британци се повезују са свима који су у прошлости живели на њиховим острвима иако је јасно да је то много мањи део њихове крви него што аутохтони народи чине код нас
2. Писани извори су непоуздани
3. Ако се пронађу предмети који се сматрају одликом неког народа уопште не значи да су ту живели припадници тог народа. Предмет су могли купити или направити исти по узору
4. Да би се дошло до нових сазнања потребан је мултидисциплинарни приступ и потребно је приступити без предубеђења
Наравно услов је и да држава стане иза научних пројеката и постави приоритете што је немогуће у (финансијски) окупираној земљи са "елитом" која је по много чему још у комунизму.
1. Аутохтоност није резервисана само за Србе. Британци се повезују са свима који су у прошлости живели на њиховим острвима иако је јасно да је то много мањи део њихове крви него што аутохтони народи чине код нас
2. Писани извори су непоуздани
3. Ако се пронађу предмети који се сматрају одликом неког народа уопште не значи да су ту живели припадници тог народа. Предмет су могли купити или направити исти по узору
4. Да би се дошло до нових сазнања потребан је мултидисциплинарни приступ и потребно је приступити без предубеђења
Наравно услов је и да држава стане иза научних пројеката и постави приоритете што је немогуће у (финансијски) окупираној земљи са "елитом" која је по много чему још у комунизму.
NickFreakyrgios
Elita
- Poruka
- 24.262
У једном тренитку се осврће на ситуацију на филозофском факултету.
Што се тиче српског идентитета полусловени , полустаробалканци и оба идентитета треба легално да негујемо.
Дакле имамо легалиста ткз Бјелаша који сматрају да су оба идентита Срба легална аутохтонистички и словенски.
Када би овај приступ већина прихватила ова тема вероватно више не би морала да постоји као поприште сукоба већ као радна секција.
NickFreakyrgios
Elita
- Poruka
- 24.262
Када сам прозивао наше ауторитете да ће изгубити утакмицу говорећи о ревизионизму историје првенствено сам чекао ово , десило се.
Сигуран сам да ће када став буде опште прихваћен многи подсмејивачи , и хајкаши а понеки полицајци који су строго инсистирали ДАИ лимес сорабикус ,осетити бар мало непријатно и бар се извинити за неке постове и увреде нанете на ову тему.
Сигуран сам да ће када став буде опште прихваћен многи подсмејивачи , и хајкаши а понеки полицајци који су строго инсистирали ДАИ лимес сорабикус ,осетити бар мало непријатно и бар се извинити за неке постове и увреде нанете на ову тему.
Pumpaj Dinstanović
Zaslužan član
- Poruka
- 104.984
Pretpostavljam da je to zato što je tvrdnja koju si izneo bez ikakve osnove.
Srebrena, već danima me konstantno pominješ i proganjaš po temama, da je podosta neukusno (posebno zato što izbegavaš odgovore na pojašnjena). Neke objave sam prijavio, pa su bile obrisane, a druge sam dopustio jer generalno volim da praštam ljudima i ne volim da ostavljam utisak zlopamtila, ali bih te zamolio da prestaneš sa tim. Moje razumevanje je da je to izraz nemoći pa nedostatak argumenata moraš da popunjavaš prozivkama na ličnoj osnovi, tako da te molim da prestaneš sa tim ne samo rad mene, već i radi sebe, zato što se na taj način ne postiže mnogo više od blamiranja.
- stanje
