Hrastovniče, niko to nije tvrdio! Tvrdili smo da se balkanski Srbi u vizantijskim izvorima ne spominju sve do Porfirogenita!
A niti je Plinije Vizantinac (Italijan je), niti su ti Srbi koje spominje ovi južni, već skroz na Zakavkazju!
I o kakvim 'dokazima' ti pišeš, kada istorija za tebe nije dokazivanje i nauka, već vjeroispovijest?
Српско име није расветљено ни до данас, барем нема о томе јединственог мишљења. Српско име од корена Срб, и друга имена изведена из тог корена налазе се као топоними широм евроазије, чак и тамо где их нико не би очекивао. Такође многи кроз историју налазе Србе час на једном час на другом месту, зависно од аутора и времена.
Очито је да ту нешто није у реду са самим појмањем проблема.
Пођимо од Санскрита и речи србинда. Та реч означава човека највиших врлина у свом роду, вођом и представником.
У свим језицима словена постоји реч србин која се мало резликује у изговору од народа до народа. Она није име за народ већ за карактерну особину. Свуда је то пре свега слободан човек, негде храбар ратник, негде велики господин, негде пожртвован и одан човек свом роду, негде ова реч означава род или својту, негде велико мноштво слободних истородних људи и т. д.
Данашњи Срби на Балкану су некада били познати другим народима под различитим именима, али не по српском. У време великих навала Авара, Хуна, Монгола и не знам кога све многи Словенски народи су пали у ропство - нису били слободни. Балкански народи су почетком нове ере више векова били одвојени од свога рода азијатима који су заузели Панонску низију (и данас су). Распадом Рима и стварањем Византије створили су се услови да се на Балкану староседеоци ослободе и да сами себи буду господари. Збацивши страну власт они постадоше срби, па тако и народ Срби.
Слично се десило и са Лужичким Србима, мада се по језику јако разликују од балканских Срба што упућује да су се рано издиференцирали из јединственог словенског народа.
Наука је доказала да су стари народи по имену Илири, Трачани, Трибали, Венди или Венети припадници индоевропске групе народа. Херодот - отац историје - је писао да су Трачани највећи народ после Индијаца уз напомену `поуздано знам`. Ако је тако, намеће се закључак да је он упознао тек јужни део некада јединственог словенског народа.
Неки руски историчари тврде да је колевка Словена Балкан. То, међутим, није у складу са генетским истраживањима хпл група. Али, ако се народ одређује по културној припадности, а не по генетском коду, онда имајући у виду ширење подунавске културе: Лепенског вира, Старчевачке и коначно Винчанске, са Балкана ка северу и истоку онда се може условно прихватити изнети став неких руских историчара.
Дакле, ми Срби смо само део некада јединственог словенског народа који је у већој мери него остали словенски народи задржао обележја из давне прошлости. Зато не чуди став неких лингвиста који тврде да је Српски језик најближи од сви живих језика Санскриту.
Француски слависта Сипријан Робер пише у часопису `Два света` за јануар 1846. год. од стране 365 до 375 између осталог:
...Пошавши од идеје, да као база сваке расе постоји племе мајка, ја сам годинама таржио то племе и тај језик на Северу Европе и нигде нисам открио њихово постојање. Нашавши да Пољаци и Чеси чувају најстарија позната документа словенске историје, по томе сам најпре закључио, да та два народа морају бити најстарија, најизворнија од целе словенске заједнице.Међутим прелазећи њихове области уверио сам се у своју грешку. Латинизам је одвише дубоко променио првобитни карактер Пољске и Чешке, он је одвише продро чак и у сам живот људи на њивама, а у градовима се осећа утицај - и то одвише - нових идеја, а да би се, усред таквог превирања, могао лако издвојити код та два народа првобитни расни тип.
После узалудног тражења, одлучио сам се најзад, да потражим тај првобитни тип код Руса, али - код њих сам нашао словенски геније тако изобличен азијатским утицајима, колико је у Пољској био изобличен западњачким.....Московски Руси су ме, што се њих тиче, упутили Русинима Украјине и Галиције, као оснивачима њиховог царства. Стигавши у Украјину, нашао сам, да су тамо обичаји, приче, навике, читав русински живот, тако испуњени медитеранским елементима, тако, да сам био присиљен да идем да тражим још даље, на југу и на истоку, вилу чуварку словенске колевке. Пошто сам најзад прешао Дунав, није ми требало дуго, да ту пронађем Козаке из Украјине, Русине из Галиције, пољског карпатског Горанинаи Чешког судетског Горанина - једном речју - сва првобитна племена других словенских народа, дивно сконцетрисана у Илирику Балкана.Све што код осталих словенских народа живи још само у стању легенде и нејасног мита, још је у стању живога закона у тој непроменљивој и поетској Илирији. Није ли требало да закључим да сам најзад додирнуо живу стену и земљу првог обликовања и да су Срби Илирије заиста били најстарији међу Словенима?...
Овај текст од пре више од 150 година савршено се уклапа у најновија открића о развоју културе на Балкану, њеном ширењу, као и у генетска истраживања распрострањености хпл група.
