NickFreakyrgios
Elita
- Poruka
- 24.262
Ма дивота Божја свештеник , политичар , критички историчар , .У нормалним условима у држави би био прво био изопштен из цркве.Одгонетка – Политичка лојалност Хабзбурзима
Друга поменута ствар је његова (Ruvarčeva, prim. Mrkalj) политичка лојалност Хабзбуршкој династији и мађарској држави. Још као омладинце, Јована (будућег Илариона) и његову многобројну браћу и сестре, отац (граничарски парох) је тестаментом заклео на верност цару. Карловачки ђак, Јован Руварац је то узео к срцу. Као шеснаестогодишњак, он је на мајској скупштини 1848. Кад је проглашена Српска Војводина (…) „стајао сасма на страни, мотрећи критички на сав тај рад, прорекавши, већ у напред, да од тог читавог рада, неће бити никаква виднија резултата“. Више од три деценије касније (14/26. Јуна 1891.), као сасвим зрео стваралац, писаће новосадском професору Јовану Грчићу: „Но, само Вас то молим да кажете г. Дру (Илију Огњановићу – Ч.П.) и сваком бившем либералу у Новом Саду, да сам ја вазда био и остао до данас, а ваљда ћу бити и у напредак, лојалан и одан држави у којој сам, и да нисам никад шарао, као што су шарали они , и да оно што ја пишем није наперено против Мађара, већ баш против негдашњих новосадских разметљивих либерала, а главно ми је да кажем истину, или оно што држим за истину“. А то што је Иларион Руварац држао за истину било је понекад „наперено“ против Срба и стварне истине о њиховој прошлости. То се да лако установити.(…)
академик Чедомир Попов![]()
(…)Никола Радојчић је, ипак, „прочитао“ али и преопрезно оценио Руварчев поданички однос према државним, аустријским и угарским властима. Истичући његово „срчано“ одупирање „увлачење политике у историју“, савесни Радојчић је морао да призна како је Руварац умео да на евазиван начин саопшти своје политичке ставове, после којих је обавезно долазила опомена да „статска расужденија“ не приличе историјској науци. Притом су као „статска расужденија“ по правилу осуђивана само „патриотска осећања“ Срба. Њему је „патриотски историк“, ако је Србин, био исто што и „историјски панегириста“. „Умео је стварно рећи шта је хтео, па онда прати руке, а то већ засеца у политику, која се мене не тиче“. С тога Радојчић закључује суд о политичким предумишљајима Руварчеве историографије овом ефектном мада не сасвим адекватном реченицом: „Људи темперамента Илариона Руварца нису у опште уравнотежени политичари…“ Зато његов политички суд и није увек тачан; у питањима о Великој сеоби (Срба) и Црној Гори, редовно је рђав.“
Могу мислити какво је мишљење имао такав хиперскептик о Светом Сави , Симеону и својој цркви кад је о народу тако мислио.