Quantcast

Anorexia i bulimija

indigo

Aktivan član
Poruka
1.056
da, razumela; moj problem je taj sto te devojke najcesce insistiraju na tome da se urade krune na ostecenim zubima, ili da se radi ortodoncija ili sta znam sta sve ne, sto (naravno) bazicno ne resava problem; pa treba da kazem (ako je maloletnik u pitanju, kao sto je, recimo, ova mala) roditeljima sta mislim, a pogotovo zasto necu da radim nesto jer nije kauzalna terapija.... zlo jedno.

ja sam juce nazvala majku ove devojke, ona me je vrlo pazljivo saslusala, i na kraju cele price me je pitala kako ona licno moze da izbeli zube.... sta da ti kazem :(.

hvala mnogo, dr :).
 

?

Elita
Banovan
Poruka
15.015
pa to kad se smanjuju kolicine hrane jeste pocetak anorexije po meni, ali ne dodje svako do kraja, neko se usput trgne iz nekog razloga
mada mislim da meni bash prija kad jedem manje. ne treba mi realno mnogo hrane, ali nekad ukus nadvlada potrebe, a nekad organizam i vece kolicine nekako obradi i nema posledica...mozda pred pms???
 

?

Elita
Banovan
Poruka
15.015
ejebiga da odnos sa majkom je bitan...
aaaa moguce da sam pala pod takav odnos

mada ja imam ponekad super samokontrolu, a nekad odlepim, taj jo'jo efekat
to je i logicno, jer majka ti je hranitelj, pa jeto mozda neki bunt, kao, sam biras sta ces da jedes..jos u nasoj zemlji a recimo u mojoj porodici postoji kult hrane, volimo da jedemo..
posto mislim da u nekim zemljama hrana nije ako vazna a kod nas... : )) sto je neka karakteristika i mozda jeste simpatichno
mada lecenje je *****, koliko lecenih ludaka nastavi po starom..mnogo
nema leka, ko je lud, taj je lud...mora da se nadje...a to se retko desava..jer smo svi mnogo tupavi
 

Angel_bgd

Početnik
Poruka
24
Moj problem izgleda ovako:
Imam manje kilograma no sto bi trebalo i moj dr.endokrinolog mi je rekao da imam anorexiju i dao mi je uput psihijatru.Taj uput sam odbila jer znam da nije u pitanju anorexija.Inace,idem na psihoterapiju i dg.mi je depresija i anxioznost i sama ta depresija me i dovodi do gubitka u tezini.
Medjutim citajuci ovih dana o anorexiji u nekim delovima se pronalazim,obzirom da kad upadnem u depresiju ne mogu ni da jedem ni da spavam.
Zanima me da li je ipak moja dg.anorexija?

Da napomenem...ne misliim da sam debela,ne obracam paznju sta jedem i sve ono sto po definiciji anorexiju prati!
 
Poruka
7.141
Angel: kod koga ides na psihoterapiju? U principu i psiholog bi morao da zna da prepozna anorexiu kod klijenta, ali ako ides kod psihijatra na psihoterapiju (a sudeci da imas dijagnozu anksiozno-depresivni sy, lici mi na to) onda bi psihijatar morao da prepozna da li imas anorexiju ili ne.....Endokrinolog ti je sigurno rekao svoje misljenje na osnovu tvoje tezine, i tvog telesnog indexa koji je obzirom na njegov zakljucak ispod normale pa je na tome i bazirao svoj zakljucak. U principu anksiozno depresivne slike ne daju tako velik gubitak telesne mase, pa cak ni teze depresije ne mora da prati takav gubitak tezine; a nije ni iskljuceno da se dve razlicite stvari kombinuju (depresija i anoreksija). Ukoliko je tvoja depresija toliko jaka da izaziva krizu apetita i veliki gubitak tezine (sto zakljucujem iz tvog posta) onda je neophodno delovati antidepresivima u cilju regulisanja depresije. Da li ti uzimas nekakve lekove ili samo ides na psihoterapiju? Tesko je ovako bez ikakvih podataka uospte spekulisati o bilo cemu, no ako te ne brine to da li si debela i ne obracas paznju na to sta jedes i ne nalazis sebe pod definicijom anorexije, mozda da probas da se javis nutricionisti na Institutu za higijenu koji ce ti odrediti odredjenu dijetu u smislu nadoknade tezine u 5-6 manjih oboroka dnevno. Mozda nije lose da o svemu ovome porezgovaras i sa svojim psihoterapeutom (o tome sta kaze endokrinolog, o tome sta si ovde citala i o tome d ali postoji problem anoreksije zbog koga bi trebalo brinuti, o tome da li ima potrebe za lekovima itd). Ukoliko tvoj psihoterapeut nije psihijatar, , bez obzira da li imas ili nemas anorexiu bilo bi dobro za tebe da se obratis psihijatru za konsultaciju. Reci d aides na psihoterapiju, reci i svoju dijagnozu, reci sta endokroinolog misli i trazi misljenje psihijatra. Pozdrav!
 

dr

Poznat
Poruka
9.755
Prilikom lecenja anoreksije ide se na izmenu odnosa prema hrani, pacijent vodi vrstu dnevnika sta svakodnevno jede i kako se zbog toga oseca.
Znaci psihoterapija je glavna, brojanje kalorija je vrlo opterecuje za svakogog obolelog od anoreksije, druga stvar je ako se terapija sprovodi u bolnickim uslovima pa pacijentu zavisi zivot od toga.
 

love4ever

Primećen član
Poruka
936
Bila je nedavno dobra emisija na RTS1 o poremecajima u ishrani. I mislim da bi trebalo postaviti temu na podforum tinejdzeri, jer su oni najpodloznija grupacija. Znam po sebi. Ceo svoj inejdzerski period sam provela na dijetama. Vecinu vremena sam provodila razmisljajuci sta sam pojela, da li sam preterala i sta cu sledece. Na kilazi mi se poznavalo samo plus minus 4-5kg. Tako vidim da se to ovde oznacava kao kompleksi. Malo neozbiljno? Ali kad sam slusala ljude koji su govorili onomad o poremecajima u ishrani, shvatila sam da to nije to. Nije problem u kilazi vec u glavi.Imala sam ozbiljan problem, i sad mi se javlja u mnogo manjoj meri. Verujem da bih bila klasicna bulimicarka da sam imala, tj. da imam refleks povracanja malo osetljiviji.
 

artemis

Početnik
Poruka
20
ja sam bila bulimicna skoro 3 godine izlecila se ali vraca mi se ponekad mada se trudim da kontrolisem....stvarno pripadam onom stereotipu kod kojih kazu da se javlja bulimija. ja iskreno verujem da ako se jednom ova bolest javi nikad ne mozes da budes skroz izlecen jer je psiholoski ali se da kontrolisati ako si dovoljno jak....iskreno...ja sam jediina osoba za koju znam koja otvoreno i iskreno hoce da prizna da je imala taj problem..mozda zato sto sam uvek htela da ga odstranim..nije prijatno biti takav uopste mislim da su mi to godine kada sam bila najnesretnija sa sobom i sa zivotom...
 

artemis

Početnik
Poruka
20
Angel_bgd:
Moj problem izgleda ovako:
Imam manje kilograma no sto bi trebalo i moj dr.endokrinolog mi je rekao da imam anorexiju i dao mi je uput psihijatru.Taj uput sam odbila jer znam da nije u pitanju anorexija.Inace,idem na psihoterapiju i dg.mi je depresija i anxioznost i sama ta depresija me i dovodi do gubitka u tezini.
Medjutim citajuci ovih dana o anorexiji u nekim delovima se pronalazim,obzirom da kad upadnem u depresiju ne mogu ni da jedem ni da spavam.
Zanima me da li je ipak moja dg.anorexija?

Da napomenem...ne misliim da sam debela,ne obracam paznju sta jedem i sve ono sto po definiciji anorexiju prati!

meni ne zvuci da imas anorexia nervosa...anoreksicni ljudi imaju problems a kontrolom u smislu da vole da kontrolisu kolicinu hrane koju unose ako gubis apetit jer si pod stresom to je onda vishe anksioznost i trebalo bi da ides kod terapeuta da se suocis sa tim problemmom ali mislim da ociglednom nije da neces da jedes....
 

artemis

Početnik
Poruka
20
Marylin:
Pregledavam ovaj topic i ne mogu da verujem na šta su sve ljudi spremni da urade svom telu.
Psihologija je tu glavna.
Ljudi, da li vi nešto drugo radite u životu osim što jedete i povraćate? Toliko ste zagledani u sebe, da ne kažem narcisoidni (iako se to na prvi pogled ne bi moglo reći, jer sebe stalno kažnjavate - povraćate, ali i nagrađujete ogromnim količinama hrane)! Tolike novce trošite na hranu, koju kasnije ispovraćajte. Pomislite malo na gladnu decu u Africi i ko zna gde sve koja jadna umiru od gladi jer nemaju šta da jedu, a vi svu hranu pravo u WC - šolju. J*** vas manekenke i ostale cuculojke sa TV-a i magazina.
Nađite neku zanimaciju u životu. Posvetite se nekoj drugoj osobi (bilo dečko-devojka, roditelj, prijatelj, brat, sestra, neko nepoznat, kućni ljubimac itd.itd.). Uradite nešto korisno i svrsishodno, videćete, bolje ćete se osećati.
Život je jedan, a vi ga upropašćavate.
Pomislite koliko bola zadajete svojim bližnjima koji su se trudili da vas podignu na noge, čuvali vas i mazili i pazili dok ste bili bebice, slatka mala dečica ... Kako bi bilo vama da vam se neko drag upropašćava pred vašim očima?

kako glupavo to nema nikakve veze sa time da li si narcisoidan ili ne kontrola ishrane je uglavnom vezana sa nemogucnost da se suocis sa nekim drugim problemima u zivotu osecaj da nemas kontrolu nad tim stvarima nekako uspes da ubedis sebe da ako kontrolises ishranu onda imas kontrolu nad zivotom..tesko je shvatiti jer je mentalna bolest....bolje malo procitaj o tome pre neko sto pocnes da sudis druge!
 

Ines1864

Ističe se
Poruka
2.269
artemis:
ja iskreno verujem da ako se jednom ova bolest javi nikad ne mozes da budes skroz izlecen jer je psiholoski ali se da kontrolisati ako si dovoljno jak...
Draga moja, dok god budeš ovako razmišljala, nećeš se izlečiti sasvim. Jer, verovala ti ili ne, bulimija se može izlečiti u celosti, bez ikakvog recidiva. Baš zato što je sve na psihičkom, a ne na fizičkom nivou. Da bi se izlečila od bulimije, potreban je rad na sebi, na svojim stavovima i razmišljanju. Potrebno je da izmeniš celokupan pogled na sebe, svoje telo, svoj život. I do toga se dolazi teško, postepeno i polako, ali se ipak dolazi. Jer tada ćeš shvatiti da je bulimija najmanje potrebna u tvom životu i da ne priliči tvom zrelom biću.

Sve ovo ti govorim sa stanovišta bivše bulimičarke. Ako te nešto više zanima, možeš pročitati na Ženskom kutku, tamo sam više pisala o ovoj temi.

Želim ti puno uspeha, snage i upornosti na svom putu ka ozdrvljenju.

PS. I po meni, nema potrebe da se ljutiš na Marylin, jer je u većini stvari u pravu, samo nije rekla na lep način na koji ti to možda očekuješ (sasvim te razumem, jer sam se i ja nekad ljutila na ovako izložen način stvari, dok nisam shvatila koliko je bolno u pravu. Treba se suočiti sa sobom i priznati svoje mane).
PS2. Bulimija nije mentalna bolest, nego poremećaj ishrane.
 

love4ever

Primećen član
Poruka
936
Marylin je tipican odgovor osobe koja zeli da pomogne, a ne razume problem. Bulimicnoj devojcici od 15 god, ne mozes spominjati gladne male afrikance, utucene roditelje, i rodbinu...To ce samo jos vise produbiti osecaj krivice i povecati kolicinu hrane koju unosi u sebe. A ta hrana ne mora biti skupa, bulimicarke jedu sve od slatkisa i sunke, do bajatog hleba. Bitna je kolicina.Tako da pare nisu problem.
Drugo, devojcica bolesna od bulimije je jako suzene svesti,. i svaki dogadjaj u svom zivotu, posmatra kroz prizmu svoje ishrane. Nema ona tog psihickog prostora, slobode i hrabrosti da se seti kako bi mogla da nadje drustvo i da igra sa drugarima u parkicu lastis, i da seta kucice po kraju...Njeni drugari izlaze, zezaju se, provode se. To ona zeli, ali se ne uklapa.Nije kao zgodne, otvorene mrsavice iz njenog razreda. A ona u ogledalu vidi slona, imala 55, 65, 75kg-svejedno.
Naravno, da je izlecenje moguce 100%, ali treba takvoj osobi dozvoliti da sazri i dati joj prostora da sagleda svet na drugaciji nacin. Sa decom teba razgovarati, treba ih slati psiholozima, podrzavati ih i kad se prejedu i kad ne jedu, i ne dozvoliti da introvertna osoba u svojoj 13. ili 18. godini, kaznjavajuci svoje telo, pokusava da popravi ceo svoj svet.
 

monaxja

Početnik
Poruka
3
znam da je ova tema zastarela na forumu ali mozda neko moze da mi pomogne. Moja sestra pati od bulimije vec,po mojoj proceni,13 godina...Mogu da kazem da je bolest uzela toliko maha da su njoj zubi bili propali,zubna gledj,izgubila je menstruaciju,kosti su joj slabe,slab imunitt,problem sa vidom....najveci problem je sto ne priznaje svoju bolest i sto ne zeli da se leci. Plasi se da ce izgubiti posao ako se procuje da je bolesna..mada ja to smatram izgovorom...ako neko zna tacan nacin kako i sta da uradimo da bi joj pomogli neka se javi...ili ako je neko prebrodio tu bolest neka mi se javi...molim Vas!!!
 

belgrademum

Početnik
Poruka
16
Pre jedno desetak godina bila sam opterecena i opsednuta time da sam debela (gluposti, imala sam oko 525kg na visinu 171) i bila sam mrsava. Jednim delom sam bila svesna kako lepo izgledam, sto bih potvrdila svaki put kada se pogledam ali drugi deo me je stalno maltretirao u glavi kako nevaljam, kako sam debela i sta vec sve ne!!
Sada imam dvadeset osam godina, nisam mrsava a ni debela, izgledam lepo! Borim se kao i svi, da se zdravo hranim i da se bavim sportom!! Ali sam naucila jednu vaznu stvar!!
Prava borba se ne vodi sa tezinom, vec sa tim "glasom" u Vasoj glavi koji pokusava stalno da Vam prica negativnosti o vama samima!! Ja sada imam mnogo vecu kontrolu nad tim glasom nego ranije i jos uvek radim na tome. Pocela sam tako sto sam mu jednog dana rekla: "OD SADA TI NISTA VISE NE VERUJEM! TI SI JEDAN VELIKI LAZOV!" Verovatno zvuci smesno. Ali zaista, mi ne treba da budemo onakvi kako nam kazu na TV-u, ili casopisu ili nasa okolina. Svako od nas je savrsen za sebe i treba da bude pnosan na svoje telo i um - jer je to jedan velicanstven sklop a imacemo samo jedno telo i jedan um u zivotu, i treba se boriti u svemu, i poslu i u tome da odrzis to telo zdravo, ali gluposti kao suvise sam debela, ruzna sam, ovakva onakva.. MA NEDOLAZI U OBZIR!!
Pre cu da vodim racuna da li sam se danas dovoljno smejala, i pokazala onima koji mi znace da ih volim, da li mi je bilo lepo danas i sta bih zelela da radim..
Pozdrav svima..
 

Dune

Početnik
Poruka
36
I ja sam jedno vreme bio anoreksican utuvio sam sebi u glavu da sam debeo bio sam smrsao do 48 kg i onda sam se vremenom opametio i poceo da jedem i sad uopste se ne opterecujem vise svojim izgledom.
 

donna011

Početnik
Poruka
40
Naletela sam na temu i mislim da o tim problemima treba vise da se govori! Podrzavam temu!
Radim u istom prostoru sa koleginicom koja neprestano broji kalorije... vodi cak i neki dnevnik kalorija. Primetila sam da sam i sama pocela da se opterecujem time i isto tako da prebrojavam zalogaje... Mene vec gooooodinama gricka onih "nekoliko" kilograma viska, ali sada su mi postali pravo opterecenje.
Gde je granica kada nam ishrana postaje opsesija? Da li stalno brojanje kalorija moze da se nazove opsesivnim odnosom prema hrani?
I jos to, kako to da neki ljudi ceo zivot zive na nekakvim dijetama i opsedeni svojom kilazom pa ne zaglibe u anorexiju, dok drugi za kratko vreme dodju do tog stadijuma?
Da li je to povezano sa strukturom licnosti?
Hvala
 
Top