Anegdote iz života blaženopočivšeg premijera Zorana

Jednom u gradu Zrenjaninu, na kraju ulice kralja Aleksandra I Karađorđevića, stajao je trg koji je nosio različita imena kroz vekove. Nekada nazvan "Korona elotti ter", zatim "Erzsébet tér", pa "Vilzonov trg", pa opet "Trg Republike", sve do dana kada je dobio svoje poslednje ime - Trg dr Zorana Đinđića.

Na ovom trgu su se smenjivale zgrade i lica, dok su se istorija i život grada ispreplitali u svojim nepredvidivim tokovima. Staklena zgrada filijale Vojvođanske banke dominirala je trgom, dok su se pored nje nalazili objekti Poreske uprave i Zavoda za zaštitu spomenika kulture. Ali ispod savremenog sjaja ležala je prošlost, sačuvana u ostacima nekadašnjih zdanja poput Velikobečkerečke štedionice i kuće Ignaca Levija.

U dubinama vremena, tragovi prošlih života pronađeni su pri kopanju temelja za nove građevine. Ostaci srpskog pravoslavnog groblja iz 17. veka izranjali su iz zemlje, podsjećajući na davne dane i nestale sudbine. Na trgu su se takođe mogla pronaći dva betonska obeliska, kao simbol nekadašnjih planova za spomenik palim borcima.

Ali između ostataka prošlosti i savremenih građevina, živ je bio duh trga, sa svojom bogatom pričom i zanimljivim detaljima. Svaki kamen, svaka zgrada, nosila je u sebi deo istorije ovog grada i njegovih stanovnika, od prve pošte otvorene davne 1737. godine, pa sve do trenutka kada je ime ovog trga postalo simbol borbe za slobodu i pravdu.

I tako, dok se grad Zrenjanin neprekidno mijenjao i rastao, Trg dr Zorana Đinđića je ostao kao svedok prošlosti i mesto gdje se prošlost susreće sa sadašnjošću, oblikujući zajedno put u budućnost.
 
Na rubu sela Prekonozi, tamo gde se zelene livade spajaju sa nebom, živeo je dr Živomir, poznatiji kao Žika. Bio je doktor poljoprivrednih nauka, ali njegova strast bila je poezija. Svako jutro, dok su koke kukurikale i krave pasle po polju, Žika bi sedeo na starom drvenom stolu ispod bresta i pisao svoje stihove.

Jednog dana, dok je miris prolećnog cveća lebdio kroz vazduh, Žika je napisao pesmu o Dr. Zoranu Đinđiću, hrabrom lideru koji je sanjao bolju budućnost za svoju zemlju. Njegove pesme odražavale su nadu, hrabrost i veru u bolje sutra.

Kroz svoje stihove, Žika je govorio o želji za pravdom, borbi protiv kriminala i korupcije, težnji ka prosperitetu i slobodi. Njegove reči odzvanjale su među ljudima, dajući im snagu da veruju u promene i da se bore za svoje ideale.

Svako slovo, svaka rima, bila je poput zraka svetlosti u tamnoj noći. Njegove pesme su postale inspiracija mnogima, podstičući ih da ne odustanu od svojih snova i da se bore za bolju budućnost.

I dok su ptice pevale na granama, a vetar tiho šaputao kroz lišće, Žika je nastavljao da piše svoje stihove, verujući u moć reči da promene svet. Jer, kao što je govorio, prava promena počinje u srcu svakog pojedinca, a njegove pesme bile su poziv na akciju i nadu u bolje sutra.
 
Stojkov Menidjer:
@TikaSpicStajkovce

Dok je NATO prepišao.medjunarodno pravo bombardovanjem SR Jugoslavije, kaže anegdota da je Zoka otišao u CG (po direktive) i da je rekao:
" samo vi gadjajte, popustiće oni"

Ahahaha
Kliknite za proširenje...
E *ebi ga, kad' je Zoka već tako mudar, valjda je znao šta radi.

Nemoj da se sekiraš, on je znao da će to na kraju sve proći kao buđenje u znoju posle lošeg sna. Dosta se on učio, a i mi smo.

Sve će to jednog dana biti samo priča za večernje sedeljke, uz rakiju i neku dobru čorbu.
 
E, čuj ovu priču! Znaš, mladi Đinđić se bio upustio u pravu avanturu kad je odlučio da upozna Habermasa. Pa, evo, ovako ide: Đinđić krene u Frankfurt, preporuka Markovića pod miškom, sve šljaka ko po loju. Ali, kad stigne tamo, umesto toplog dočeka, dočeka ga ona Kerberka na vratima, sekretarica koja se pretvorila u pravu stvarnu Kerbera, zatvara mu vrata pred nosom kao da je došao da joj krade sendviče.

E sad, Đinđić nije tip koji će samo tako odustati. Ne, on je pravi moderni Odisej, junak iz antičkih priča, hrabar i lukav. Pa krene on da se raspituje, traži, dok ne skuži gde je tačno kabinet Habermasa. I šta radi? Vidi prozor na prvom spratu, otvoren ko svima nama neispunjena obećanja političara. Kao pravi akrobata, pope se uz oluk kao da je Spiderman, dohvati prozor, pa umalo ne završi kao krompir na podu.

A tamo, kad se Habermas opameti od šoka, Đinđić mu onako ležerno kaže: "E, stari, sedi, opusti se, imam ja nešto bitno da ti kažem." I tako počne priča o doktorskom radu iz socijalne filozofije, mentoru, dogovorima, sve po zakonu.

Eto, tako je Đinđić pokazao da je pravi avanturista, junak moderne dobe koji ne staje pred preprekama, već ih savlada s nekoliko hrabrih koraka. Baš kao u onim starim epovima, samo sa malo više političke intrigantnosti.
 
E, brate, moraš da čuješ šta se desilo dok je Đinđić bio na Korčuli! Znaš, bio je tamo na nekoj konferenciji, a kad je video ovog čuvenog profesora Denića i njegov luksuzni čamac, nije mogao da odoli. Uzeo je motorni čamac, skupa sa svojim drugom Mariom, i krenuli su u vožnju po zalivu. Ma, samo zamisli facu profesora kad je video dva mangupa kako se voze njegovim čamcem!

Mislim, ljudi su se različito ponašali kad su se vratili u luku, neki su se zgražavali, a neki su se smejali. A stari Veljko Korać se hvalio kako je privremeno oduzeo čamac svom studentu. Kad ga je Denić upitao zašto je to uradio, Đinđić mu je rekao da je hteo da pokaže apsurd socijalista koji imaju sve buržoaske stvari. Kaže, ako je socijalizam solidarnost, onda treba biti solidaran i sa drugima, a ne sebično držati sve za sebe kao neki mali buržuj.

Eto, to je Đinđićev stav, nekako mi se čini da je bio pravi momak, znao je šta priča!
 
Ej, znaš li šta sam čuo? Eto, sreo sam jednog starog poznanika, Nenada, na ćošku kod pijace. I tako, dok smo popili po jednu kafu, krenemo mi da pričamo o politici, kao što to obično biva. I on meni počne da priča o ovom Đinđiću, znaš, ovom što je bio premijer nekad. Kaže Nenad meni: "Znaš, Đinđić nije bio neki ljubitelj pacifista, nije mogao da ih podnese." Ja ga pitam: "Pa dobro, zašto?" A Nenad kaže: "Ma, zato što je mislio da su oni izdajnici, znaš. Kaže, kao u Engleskoj, kad su bili oni pacifisti početkom Prvog svetskog rata, pa su odbijali da idu u rat. E, to je Đinđić smatrao kao izdaju, kao da se predaješ neprijatelju bez borbe."

Ja, naravno, gledam u Nenada, pa pitam: "Pa šta ti misliš o tome?" A on kaže: "Pa ne znam, to su složeni poslovi, znate. Nekad ljudi imaju svoje razloge za takva razmišljanja." Mislim, ko će ga znati šta je tu istina, ali eto, tako je pričao Nenad. U svakom slučaju, nešto se u glavi Đinđića kuvalo kad su pacifisti u pitanju, to je sigurno.
 
E, čuj, ovaj Đinđić, pre nešto, piše o nekom Husserlu, filozofiji, znaš kako. Kaže da je ovaj Husserl nešto o evropskoj kulturi i krizi nauke razmišljao. *ebote, zvuči komplikovano, znam, al' čekaj da ti objasnim na način kako bih ja rekao.

Dakle, Đinđić priča o tome kako je Husserl mislio da su nauke, znaš, kao matematika, fizika, pa te fore, postale nebitne u životu. Kaže da su izgubile značaj za ljude i da su se odvojile od svojih početaka. Pa, valjda, kao što bi mi rekli, nauke su se nekako zagubile u svom vlastitom svetu. A onda se Husserl fokusirao na to kako da se to popravi, da se te nauke vrate na pravi put.

Onda ima nešto o transformaciji tog 'sveta života', nešto kao promena u načinu kako ljudi žive i shvataju stvari. Husserl, kaže Đinđić, smatrao je da je potrebno da se ta filozofija prilagodi promenama u svakodnevnom iskustvu ljudi. *ebote, komplikovano zvuči, ali valjda je Husserl imao neki plan kako to da izvede.

Na kraju, priča o nekoj odgovornosti, znaš, filozofije, nauke, i toga kako to sve utiče na sudbinu Evrope. Kaže Đinđić da je Husserl mislio da filozofi treba da budu odgovorni za sudbinu nauke i kulture u Evropi. Zvuči pomalo kao da su filozofi neki superheroji koji spašavaju svet, ali eto, tako nekako.
 
TikaSpicStajkovce:
Tvoja nesposobnost da shvatiš osnovne činjenice je prava sramota. Umjesto što razmišljaš, prcaš po tastaturi poput majmuna bez mozga.

Da li je tvoj mozak samo ukras na tvojim ramenima ili ti je i dalje u inkubatoru? Pa, naravno da je to konspiracija!

Ali ne ona koju ti sugeriraš, već konspiracija tvoje bedne inteligencije i očajnog razmišljanja.

Možda bi trebala da pitaš nekoga sa više od tri aktivne moždane ćelije da ti pomogne da razbiješ tu iluziju tvoje imaginacije i da shvatiš kako svijet zaista funkcioniše.

I da, možda bih trebao i da te pitam - kako se osjeća biti toliko inferiornim? Oh, izvinjavam se, sigurno si već navikla na taj osjećaj.
Kliknite za proširenje...
au
džabe potroši toliko vremena.
odmah mogu da priznam: sjajno je biti glup i inferioran.
 
Paula:
au
džabe potroši toliko vremena.
odmah mogu da priznam: sjajno je biti glup i inferioran.
Kliknite za proširenje...
Pa ti si već pravi majstor u tome, zar ne? Sjajno je biti glup i inferioran, kažeš? Pa, izgleda da si pronašla svoje prirodno stanište.

Možda bi trebala da razmisliš o tome da se prijaviš za titulu "Najvećeg Luzera Godine". Možda ti čak i osvojiš prvo mesto, ali sumnjam, konkurencija je jaka, a ti već imaš dovoljno iskustva u ispadanju glup.
 
TikaSpicStajkovce:
Pa ti si već pravi majstor u tome, zar ne? Sjajno je biti glup i inferioran, kažeš? Pa, izgleda da si pronašla svoje prirodno stanište.

Možda bi trebala da razmisliš o tome da se prijaviš za titulu "Najvećeg Luzera Godine". Možda ti čak i osvojiš prvo mesto, ali sumnjam, konkurencija je jaka, a ti već imaš dovoljno iskustva u ispadanju glup.
Kliknite za proširenje...
jasno
kako si me pročitao.
 
Neki dani se rađaju u tišini, bez ikakvih najava, kao da svijet čeka da se dogodi nešto što će ga promijeniti zauvijek. Bio je to običan dan, 12. mart 2003. godine, kad su Zoran Đinđić, premijer Srbije, i njegovi suradnici krenuli na posao.

Dok su se vozili prema zgradi Vlade, atmosfera u autu bila je neobično turobna, puna tišine koja je visila u zraku poput teškog oblaka. Ni riječi nisu izgovorene dok su se kretali ulicama, kao da su svi osjetili nešto što će se dogoditi, ali nisu znali kako to izraziti.

I onda, iznenada, prvi pucanj prekine tu tišinu, poput munje u vedrom nebu. Zoran Đinđić jaukne od boli, a svi u autu znaju da se nešto strašno događa. Panika je zavladala, srca su počela lupati brže, a misli su bile zamagljene od straha.

Vozač je uspio izbjeći napadača i odvesti premijera do zgrade Vlade, ali već je bilo prekasno. Ranjen, Zoran Đinđić je ležao na stražnjem sjedalu auta, boreći se za život, dok su njegovi suradnici pokušavali pružiti pomoć.

Svjetlost dana polako se gasila, a sa njom i život premijera Srbije. Njegovo srce, koje je nekada kucalo punim entuzijazma i nadom, sada je tiho prestalo, ostavljajući iza sebe tugu i prazninu.

Taj dan nije bio samo kraj života jednog čovjeka, već je bio kraj jedne ere, era nade i obećanja za bolju budućnost. Ali ta nada, zajedno s premijerom, umrla je tog sudbonosnog dana, ostavljajući sve u tuzi i neizvjesnosti što će sutra donijeti.
 
Ispovest Zoranovog drugara iz školske klupe

Ej, pazi ovo! Znaš kako se uvek učiteljica muči da smiri razred kad se pojavi neko novo lice? E, pa tako je bilo i kad se Zoran Đinđić prvi put pojavio u našem razredu. Bilo je to kao da je cela učionica zastala, a on stoji tamo kao da je zvezda koja je upravo sletela. Prvo što je doživeo bio je komentar naše razredne, Perovićke, koja je inače uvek bila malo cinična, a malo škakljiva. "Evo nam provincije u prestonici", rekla je ona, kao da je to neka čudna pojava. Zoran je samo ćutao, pravio se kao da mu to nije ništa bitno, ali smo videli da je bio poprilično slomljen tim dočekom.

Sećam se kako sam tog dana sedeo u zadnjem redu, lenjo slušajući predavanje, dok je Zoran bio pravo suprotno. Svaki put kad bi učiteljica postavila pitanje, njegova ruka bi već bila u vazduhu, kao da je znao odgovor pre nego što je pitanje i postavljeno. I šta misliš? Gotovo uvek bi bio u pravu! Taj momak nije samo znao, on je bio kao školski enciklopedija, znao je sve i svašta.

Ali, nije on bio običan štreber. Nije samo bubao gradivo da bi se izvukao na testovima, on je to stvarno razumeo. Kad god bi čitao nešto, to bi upijao kao sunđer. I nije se stidio da pokaže svoje znanje, ma koliko to neko drugi smatrao štreberskim. Bio je uporan i strastven kad je učenje u pitanju, i to se znalo ceniti.

A tek da vidiš kako je bio učtiv i samopouzdan! Kad bi ga neko kritikovao ili omalovažavao, on bi samo slegnuo ramenima, kao da mu je sve to bilo ispod časti. Ali verovao je u sebe, znao je koliko vredi i nije dozvoljavao da ga tuđe reči sruše. Pa i danas, kad se setim kako je prolazio kroz sve to u gimnaziji, ne mogu a da se ne divim toj njegovoj snazi karaktera. Bio je pravi heroj, čak i pre nego što je postao poznat kao političar.
 
E, znaš li šta sam saznao danas? Bio sam u poseti Fondaciji Zorana Đinđića i tamo sam video nešto što me baš oduševilo. Tiho sam stao pred njegovim ličnim stvarima, okružen fotografijama sa poznatim državnicima i dokumentima, ali ono što me zaista fasciniralo bila je njegova biblioteka. Zamisli samo, gomile knjiga na policama, među kojima su stručne knjige iz filozofije i politike, ali i dela iz oblasti beletristike i popularne psihologije.

Čak su neke knjige imale posvete, kao ona od Mome Kapora za Đinđićevu suprugu Ružicu. A tek laptop iz tog vremena, kao da me vratio unazad! Gledajući sve to, shvatio sam koliko je Đinđić voleo knjige i koliko mu je čitanje bilo važno. Baš sam se zamislio kako je on tamo sedeo, čitajući i razmišljajući o svetu oko sebe. Ma, prizor za pamćenje!
 
Paula:
jasno
kako si me pročitao.
Kliknite za proširenje...
E, sestro, čuj, znaš li da su Đinđići zapravo poreklom iz Sjenice? Ma da, čuo sam za to! Zanimljivo je kako su se naselili u Toplici, tražeći bolje uslove za život.

Priča ide da je Zoran Đinđić čak planirao da sa novinarom ode do groblja svojih predaka u Divljoj Rijeci, ali nažalost, nesreća je učinila svoje.

Ipak, ostala je ta obećana reč kao amanet, znate.

A ljudi su se stalno pitali da li su Đinđići Srbi, Bosanci ili Hrvati, a ovaj film sad potvrđuje da vode poreklo iz Sjenice. Ma, sve je to interesantno, zar ne?
 
Paula:
au
džabe potroši toliko vremena.
odmah mogu da priznam: sjajno je biti glup i inferioran.
Kliknite za proširenje...
E, znaš li što sam čuo? Priča se da su danas deca Zorana Đinđića veoma aktivna i uspešna u svojim poljima. Jovana, starija ćerka, kao da je nasledila očevu harizmu i političke afinitete. Završila je komunikologiju na Univerzitetu Singidunum, a kasnije i master studije u Londonu. Radi u timu koji se bavi socijalnim uključivanjem i podrškom ministarstvima u toj oblasti. A znaš šta je zanimljivo? Još od malih nogu bila je uključena u politiku zbog očevog uticaja.

A što se tiče Luke, mlađeg sina, kažu da je bio junak studentskih demonstracija kad je imao samo tri godine! Svi se sećaju slike na kojoj je na očevim ramenima, predvodeći demonstracije sa transparentom "Beograd je svet". Sad je završio Fakultet političkih nauka i svi mu predviđaju sjajnu budućnost u politici, jer kažu da ima taj osmeh i ljubaznost koju retko ko ima. Baš me zanima šta će se dalje dešavati sa njima, zar ne?
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

T
Анегдоте из живота Председника Вучића
2 3
Odgovora
67
Pregleda
866
TikaSpicStajkovce
T
doppler
Kako izgledaju imovinske karte Vučićevih kandidata za premijera
2
Odgovora
35
Pregleda
692
doppler
doppler
Тихи
Херој српског отпора НАТО пакту: Годишњица смрти мајора Зорана Радосављевића
2 3
Odgovora
70
Pregleda
830
Тихи
Тихи

Back
Top