Anegdote iz života blaženopočivšeg premijera Zorana

Poruka
5.462
AUTORSKA TEMA

Bio jednom jedan mladić po imenu Zoran koji je odlučio da krene putem znanja u daleku Nemačku. Mladi Zoran je bio čovek pun ideala, željan da istraži nove horizonte i produbi svoje razumevanje filozofije i društva. Odlučio je da napusti svoju zemlju i otisne se u Frankfurt, gde su se skupljali umovi koji su oblikovali misli i ideje. U komuni sa svojim prijateljima, Zoran je učio, razmišljao, i borio se sa svojim uverenjima.

Ali Nemačka nije bila samo zemlja knjiga i filozofije za mladog Zorana. Bila je to zemlja koja je prolazila kroz proces suočavanja sa svojom prošlošću, a Zoran je bio svedok toga. Video je kako se nemačko društvo trudi da se izbori sa svojom istorijom, kako se suočava sa tamnim periodima i traži put ka svetlijoj budućnosti. To iskustvo je ostavilo dubok trag u Zoranovom razmišljanju, učvrstilo njegove moralne stavove i podstaklo ga da se i sam suoči sa prošlošću svoje zemlje.

Po povratku u svoju domovinu, Zoran je postao glas razuma, borac za slobodu i demokratiju. Bio je vođa koji je vodio svoj narod ka boljoj budućnosti, ali istovremeno je podsećao na važnost suočavanja sa greškama prošlosti. Njegove reči su bile poput svetionika u mraku, usmeravale su ljude ka istini i pomirenju.

I dok je svet gledao na Zorana kao na čoveka koji je doneo promene, njegova zemlja nije u potpunosti razumela njegovu viziju. Neki su ga nazivali "nemačkim špijunom", sumnjali u njegove namere, ali Zoran nije pokolebao. Znao je da je put ka slobodi i napretku težak, ali je bio spreman da ga pređe.

Na kraju, Zoran nije samo bio filozof koji je tražio istinu u knjigama. Bio je vođa koji je tražio istinu u ljudima i društvu, čovek koji je verovao u moć dijaloga i odgovornosti. Iako više nije bio isti mladić koji je otišao u Nemačku, Zoran je ostao verni sanjar o boljoj budućnosti, kako za svoju zemlju, tako i za ceo svet.
 
zoran-djindjic-BalkansPress.com_800.jpg

ИНТЕРВЈУ ЗОРАНА ЂИНЂИЋА ИЗ СЕПТЕМБРА 1994.​

Подели:
FacebookTwitterPinterestWhatsAppShare
zoran-djindjic-BalkansPress.com_800-300x169.jpg

Као један од опозиционих лидера у тадашњој СР Југославији, Зоран Ђинђић је септембра 1994. године посјетио Пале, а између осталог дао је и интервју за лист „Ослобођење“. Заједно с њим Пале је посјетио и предсједник руске партије „Избор Русије“, Јегор Гајдар. Ђинђићев интервју открива његове погледе у вези будућег статуса Републике Српске и Босне и Херцеговине који се нису остварили, а није пропустио ни да критикује Слободана Милошевића због увођења санкција Републици Српској од стране СР Југославије. Овај занимљив интервју преузет из „Ослобођења“ доносимо у цијелости:

Крупне политичке поене код народа у Републици Српској др Зоран Ђинђић, председник Демократске странке заслужио је још у ноћи ултиматума српској артиљерији на подручју Сарајева када је дошао да са српским борцима буде у одсудном часу. Нове поене лидер демократа добио је недавно када је на Пале дошао заједно са председником водеће партије у руском парламенту „Избор Русије“ Јегором Гајдаром. До посете је дошло у врло важном тренутку када су због одбијања плана Контакт групе престоницу Републике Српске заобилазили сви светски политичари и међународни посредници. Ова посета је допринела да руска дипломатија у међународним преговорима о бившој БиХ почне да заступа неке нове ставове уз наду свих нас да са тих „сеанси“ више неће стизати само ултиматуми и претње српској страни.
То је био и повод да о том, као и неким другим питањима, разговарамо са председником Демократске странке Зораном Ђинђићем.
Последњих дана доста се говори о могућности да Контакт-група у свој план за бившу БиХ угради српски захтев за који се борила и ваша странка, а то је могућност конфедералног уговора Републике Српске са СР Југославијом. Како то коментаришете?
— То је један реалистичан захтев и право је чудо да до њега није раније дошло. Ја са задовољством могу да кажем да је у међународну дипломатију тај захтев ушао тек пошто је на ванредној седници Скупштине Србије Демократска странка у својој декларацији тражила да се код успостављања равнопоравности свих страна у сукобу и српска страна доведе на ниво оних уступака који су учињени муслиманско-хрватској страни. Као што је познато, овој коалицији је дата гаранција да се никада више неће наћи у Југославији на тај начин што је потписан и планом Контакт-групе потврђен конфедерални уговор муслиманско-хрватске федерације са Републиком Хрватском. Пошто српска страна тражи гаранције да неће бити изведена из Југославије, онда је природно да јој се дозволи потписивање конфедералног уговора са СР Југославијом. Ако је на једној страни то било омогућено Муслиманима и Хрватима, ми не видимо разлог зашто то не би било омогућено Србима. Наравно, све то изгледа као празно слово на папиру, ако се не узме политички и дипломатски контекст у коме се све то дешава. Ми смо као странка предложили то решење у једном тренутку када се мировни план нашао у кризи. Било је врло важно да српска страна понуди неки ма како скроман помак да би се направио искорак из те кризе.
Потписивањем овог конфедералног уговора започело би једно обавезујуће регулисање будућег уређења БиХ које не би могло да се мења из дана у дан. А, све оно што је до сада речено, о овој теми, укључујући и обећања Козирева Милошевићу, су само обећања…
Чују се, међутим, изјаве муслиманских челника да они неће прихватити план у коме би била остављена могућност конфедералне везе Републике Српске са Југославијом без њихове воље?
— Потписивање овог конфедералног уговора је и предложено због таквог става муслиманског руководства. Наиме, његовим потписивањем муслиманској страни би било јасно стављено до знања да нема говора о очувању Босне и Херцеговине као јединствене државе, него то може да буде лабава, најлабавија могућа конфедерација… Српска и муслиманска страна су по својим циљевима дијаметрално супротне. Осим што српска страна не жели да БиХ остане јединствена држава супротстављени су ставови и око територијалне поделе и то не само када су у питању проценти тих територија. Наиме, спрска страна је заинтересована за територијалну поделу која оставља зараћеним странама компактне територије на којима се може конституисати држава и које се у будућности могу издвојити. Муслиманска страна која се противи подели Босне наравно да у територијалној подели тражи отежавајући фактор за ту поделу, односно да преко територија онемогући ту поделу. Муслиманска страна чак није заинтересована ни да њена територија буде компактна. Они би радо пристали да БиХ буде издељена као шаховска плоча, односно да на сваких 10 или 50 километара долази једна муслиманска енклава, јер је онда то везано једно с другим и не може да се раздвоји и веће су шансе за јединствену Босну. Због тога је успостављање ове друге конфедералне везе — Републике Српске са Југославијом, дефинитивни крај те муслиманске илузије о јединственој Босни. Њихово одбијање ове конфедералне везе ставило би их у „жижу“ међународних притисака. Посебно се тада америчка дипломатија ставља на искушење — да ли ће дозволити муслиманима да истрајавају на унитарној Босни и да подржавају рат или ће рећи „станите“, тако више не може. А, ако муслимани желе да остану у мировном процесу само ако он води унитарној Босни, онда је јасно читавом свету о чему се ради…
Мапе у другом плану
Како коментаришете чињеницу да је захтев Демократске странке да СР Југославија потпише конфедерални уговор са Републиком Српском, владајућа странка у Србији одбацила?

— Нама је жао што оно што је за Русију, за Француску, за западне преговараче прихватљиво — за Социјалистичку партију Србије није било прихватљиво. Посланици СПС-а су сматрали да је наш предлог „прст у око“ међународној заједници, а међународна заједница не сматра да је то њој „прст у око“, него каже — „у реду, тај захтев је логичан, треба да га размотримо“, а посланици СПС-а нису сматрали за сходно ни да размотре предлог. То је једно велико разочарање и можда опомена да никад више не будемо већи католици од папе него да реално размотримо свако питање и кажемо да ако је нешто логично онда треба га прихватити било ко то предложио, а ако није логично онда треба да будемо опрезни и пронађемо најбољу формулацију одговора на тај предлог… Међутим, битно је додати да није само конфедерални уговор кључ решења, него и онај процес који после наступа — спремност муслиманске стране да размењује територије. Без тога ни конфедерални уговор не решава проблем… Конфедерална веза само отвара врата том процесу размене територија.
 
Може ли се рећи да је посета Јегора Гајдара Београду и Палама, у организацији ваше странке, утицала на то да Контакт-група бар за сада не подузме никакве казнене мере против Срба, већ да почне да размишља о поправкама свога плана?
— Јегор Гајдар је донео неколико добрих идеја. Једна је управо ова којасе сада реализује, а то је, најпре конфедерација, а онда подела Сарајева, онда размена територија и онда враћање на целовитост плана и потписивање трајног мира. А, концепција коју је Кон- такт група и међународна заједница до сада следила састојала се у вршењу притиска на српску страну и став да уколико се не потпишу мапе нема разговора ни о чему другом. Гајдар је пробио тај лед. Он је показао да у Русији постоји један плурализам спољне политике и то што Козирев неће да дође на Пале, не значи да и неки други још важнији политичар то неће. Сада је Контакт-група променила тактику и сада се разговара и о другим темама не само о мапама. Дакле, међународна заједница је пристала да уместо притиска и репресије почне да ради на оном што је пре 15-ак дана експлицитно одбијала, а то је разговор о другим деловима плана и мислим да је то један огроман успех. Мислим да је након Гајдаровог предлога лакнуло и Контакт-групи јер их овај предлог не тера да истрајавају на методама за које су видели да немају успеха и који омогућава да се њихова мисија продужи, односно да нешто конкретно даље раде. То је предлог који отвара једну нову перспективу. Не кажем да ће они да одустану од мапа, али уз мапе, сада су почели да причају и о политичком уређењу. Ја се надам да ће бити отворен и трећи проблем, а то је питање Сарајева и онда нека на сваком од тих колосека буде постигнут бар мали напредак бићемо на путу ка постизању трајног мира.
Како из данашњег угла, месец дана после, гледате на одлуку о блокади Републике Српске од стране власти у Београду и Подгорици?
— Мислим да је та одлука била погрешна од самог почетка и данас то још увек мислим. Ја не разумем аргументе с којима је све то учињено. Ја бих разумео, морам да будем искрен, иако ће ово читати људи који имају сасвим јасно мишљење о читавој ствари, да се председник Милошевић појавио на телевизији и рекао грађанима да из објективних разлога не може да каже који су наши војни, економски и финансијски ресурси, који је наш међународни положај, али да треба да му верују да ситуација није добра, и да због тога доноси одлуку да Србија као држава више не може помагати Републику Српску. Ако можете ви као грађани хуманитарно, ви је помажите, али ми као држава не можемо, Е, да је то Милошевић учинио онда бих ја као председник једне парламентарне странке тражио да ми да показатеље на основу којих је донео ту одлуку, да видим да ли је ситуација заиста тако драматична и ако јесте — ја више не бих а приори био против те одлуке. Али, ако неко један јако лош план покушава да прикаже као сјајан, ако одбијање тог плана покушава да прикаже као неодговорност, онда то није добро.
Да ли је ова блокада Републике Српске могла бити само политичка и војна, а не и економска, па да има исти одјек у свету?
-Наравно да је могла. Рецимо да се председник Милошевић појавио на телевизији и рекао: ми више не можемо економски да помажемо Републику Српску, дакле не можемо из буџета да финансирамо, после тога да је тражио од Караџића да потпише план и након што овај не би потписао план, могао је рећи „у реду, ми са вама више немамо шта политички да расправљамо и да сарађујемо, ви сте нас изневерили“, и то би имало исти ефекат. А, ти аутономни, економски токови, трговина међу фирмама, саобраћај — то је могло да остане…
А, да ли ће уопште за СРЈ бити ефекта од ове блокаде на Дрини?
—Па, ја мислим да ће бити неког симболичног ублажавања санкција, јер уколико не би било, уз толики ризик који је Милошевић на себе преузео, онда међународна заједница не би имала ни образа, ни права да у будућности нешто тражи од Милошевића. Значи, нешто ће нам дати, али ништа значајно. Помиње се отварање Сурчина могућност спортских и културних контаката. Бићемо награђени мрвицама. Све то показује да они Милошевића сматрају извођачем њихових налога, не сматрају га равноправним партнером. Све је то увредљиво и мислим и да је и ово лицитирање и одуговлачење да ли ће и у овом обиму да ублаже санкције срамно и понижавајуће…
Како видите даљи развој ситуације у бившој Босни и Херцеговини?
— Ја могу да кажем шта бих ја желео. Ја бих желео да се мировни процес настави у том правцу да Контакт-група директно предложи успостављање конфедерације Републике Српске и СР Југославије и да руководства у Београду и Палама буду истерана на чистац — да кажу да ли то хоће или неће. Када би се то урадило онда би се неки процеси убрзали. Пре свега мислим да треба решити питање Сарајева што би нас увело у један процес размене територија и редефинисања територијалне поделе предложене планом Контакт-групе. Претпостављам да ће тада муслиманска страна да изгуби живце, да ће да каже своје праве намере, да ће Американци, морати да се појаве као критичари Муслимана и да им мало „скрате ланац“ да покажу да они контролишу ситуацију и да ће се као продукт тога појавити једна коригована мапа, конфедерални уговор РС са СР Југославијом, лабави конфедерални уговор РС са муслиманско-хрватском федерацијом… Али, од самих актера највише зависи у којој мери ће то бити остварено. С обзиром на информације које сада имамо и на изјаве људи из светске политике мислим да је позитиван развој догађаја реалистичан.
Нема раскола у народу
Да ли народ у Србији подржава ставове свога руководства, односно да ли све ово води расколу у српском народу, оном што је свет и желео?

—Ја сам сигуран да народ у Србији не подржава овакав став руководства. Народ у Србији, наравно, размишља о томе да ли је из нужде требало прихватити план. Он спекулише о томе: ко зна какве су претње света?! Није добро да ми сада не потпишемо план и будемо изложени бомбардовању наших градова, мостова, фабрика, па да се Албанци побуне на Космету, муслимани у Санџаку… Дакле, има људи забринутих целокупном ситуацијом и који овако размишљају, али ја нисам срео никог ко није рекао да је овај начин прекида односа неприхватљив. Дакле, да је неприхватљиво како је то „пласирано“ из Београда. Мислим да у српском народу не постоји подела. Већина људи су за рационална решења. То значи за решења која достижу циљ, уз мање трошкова. Нико није за свађе, за тешке речи, увреде. Рећи за такав план да је сјајан, то нема никаквог смисла. Мислим да већина људи у Србији не подржава то. Већина људи у Србији није за потписивање таквог плана.
Вратимо се посети Гајара Палама. Тада сте ви, наиме, посетили и Грбавицу у српском Сарајеву. Какве утиске носите о расположењу народа и бораца?
—Мој утисак је потврдио, тако да кажем, информације које сам раније чуо, а то је да нема никакве разликеизмеђу оног последњег човека на барикади и Караџића. У том погледу Караџић је само један гласноговорник, ако могу тако рећи, „мегафон“ кроз који говори глас народа… Могу рећи да сам се у Београд вратио с оптимизмом, јер одлазећи тамо нисам био сигуран у ком степену је Република Српска угрожена, какву јој судбину доноси непотписивање плана. Сада, после ове дводневне посете, ја сам прилично уверен да ће људи у Републици Српској победити, да ће добити много боље мапе да ће добити много бољи план и да ће бити новог плана. Значи није ово последњи план, није ово последња понуда.
Изјавили сте да је шаховски првак Гари Каспаров наговарао Гајдара да посети Загреб, али он на то није пристао. Како гледате на ту чињеницу да се неке познате личности из света ангажујуу овом рату против Срба иако би било за очекивати да их овај рат можда уопште не би требао толико интересовати?
— То је ствар лобирања. Каспаров је жртва лобирања. Он има на Брачу или Хвару, не знам тачно, пријатеље који га већ годинама тамо позивају у госте и који кроз то дружење провлаче му идеологију која одговара званичном Загребу. Не раде они то случајно, јер сваки народ који се припрема на један такав корак као што је отцепљење, сасвим је нормално да се за то озбиљно припреми, па између осталог и да направи списак важних људи из света и покуша да их привуче на своју страну. Некога ће привући љубазношћу, некога љубавницама, некога парама. У сваком случају Хрвати су се ту показали као мајстори и једна од жртава те циљане „интервенције“ је и Каспаров. Пошто је Гајдар шахиста, он често игра са Каспаровим и овај га је уверава да посети Загреб, а да не иде у Београд. Међутим, Гајдар, као један мудар политичар, који гледа мало даље, није чак прихватио ни да направи неку симетрију и да приликом ове турнеје осим Пала и Београда посети и Загреб.
За крајреците нам, какве су позиције Демократске странке у Републици Српској?
— Па, ми смо популарни у Републици Српској, мислим да то није тајна. Где год се појавим људи ме препознају, поздрављају… Видели су да смо се принципијелно залагали за њихова права. Ми смо се договорили са руководством Републике Српске да на тим просторима не оснивамо странку док не буде потписан мир, јер би то довело до одређених комешања. Ми не бисмо хтели да будемо странка која политички профитира од објективно тешке ситуације у којој СДС делује. Јер, нама је много лакше да се ми тамо промовишемо него СДС-у, јер ми нисмо власт, нисмо одговорни за грешке, пошто долазимо из друге средине… Чим се потпише примирје, ми наравно улазимо у игру, оснивамо странку и онда ћемо видети шта ће бити. Ми смо једна борбена странка, волимо изборе, волимо конкуренцију и једва чекамо да се и тамо опробамо, да оснујемо своје одборе у свим насељеним местима и да кренемо са својом страначком пропагандом на том терену. Ми мислимо да је то Србија и ако то није регуларно признато, мислим да ће бити врло брзо. Биће то поље наше предизборне кампање у свим наредним изборима.

ИЗВОР: „Ослобођење“, година LI, нова серија, број 3, Сарајево 13. 09. 1994.
 

ĐINĐIĆ KAKVOG NISTE ZNALI: “Naš državni cilj je Savez srpskih država, Srbija, Crna Gora i Republika Srpska!”​

By Desk on 29. kolovoza 2016.
Jedna polemika koja se posljednjih dana vodi u srbijanskoj štampi otkriva nam jednog drugačijeg Đinđića, koji je mnogo bliži onom Đinđiću koji je u zimu 1994. godine okretao pečenog vola na Palama s Karadžićem i Mladićem, nego proeuropskom reformatoru i “prijatelju BiH”

Kada su prije mjesec dana hrvatski povratnici u Bosanski Šamac spriječili otvaranje rodne kuće Zorana Đinđića, ubijenog premijera Srbije, u mnogobrojnim reakcijama koje su uslijedile naglašavalo se kako je pokojni Đinđić bio “osvjedočeni prijatelj Bosne i Hercegovine” i “borac za jednakopravnost svih njenih naroda i građana “.
No, jedna polemika koja se posljednjih dana vodi u srbijanskoj štampi otkriva nam jednog drugačijeg Đinđića, koji je mnogo bliži onom Đinđiću koji je u zimu 1994. godine okretao pečenog vola na Palama s Karadžićem i Mladićem, nego proeuropskom reformatoru i “prijatelju BiH”.
Čedomir Antić, povjesničar i član nacionalističkog Srpske kluba, u polemici s čelnicima Liberalne stranke i njenim šefom Čedomirom Jovanovićem, o odnosu Srbije prema Kosovu, BiH, Republici Srpskoj, citirao im je njihovog političkog uzora, pokojnog Zorana Đinđića.
Đinđić je, prema tom citatu, ne zna se točno kada, ali najvjerovatnije prije preuzimanja vlasti, ovako skicirao srpske nacionalni program:
“Jedino rješenje našeg nacionalnog i državnog pitanja, nakon raspada bivše SFR Jugoslavije, je u tome da se stvori Savez srpska država u kojeg bi ušli Srbija, Crna Gora i Republika Srpska i da to treba biti naš politički i državni cilj.
Ako to ne može odmah, mi trebamo raditi na tome i treba da se trudimo kao što se Zapadna Njemačka trudila trideset godina da pripoji Istočnu Njemačku.
I da napravimo jednu državu čije će jezgra biti Srbija, Crna Gora i Republika Srpska koja će biti uređena kao jedna savezna, jedna dobra i moderna država … ali kao jedna nacionalna država …
… Jer sve druge države koje su demokratske, Njemačka, Francuska … su nacionalne države “.
Zorana Đinđića su u ožujku 2003.godine ubili pripadnici Specijalne jedinice MUP-a Srbije u suradnji s mafijaškim vođama u Srbiji.
(SB)

https://poskok.info/dindic-kakvog-n...h-drzava-srbija-crna-gora-i-republika-srpska/
 
E, ima jedna priča koja kruži po beogradskim kafanama, a kažu da se dogodila davno, za vreme našeg Zorana Đinđića, pametnog čoveka. Kažu da je Đinđa, znate onaj naš premijer, otišao u posetu Nemačkoj, taman posle nekog čudnog pokušaja atentata na njega. I tamo se sreo sa Šrederom, onim likom što je bio veliki šef u Nemačkoj.

Pa kaže Đinđa Šrederu: "Gledaj, Šrederu stari, meni je Kosovo kao tebi Irak. Samo ja hoću da znam gde mi je tačno granica, znaš kako je to bitno."

A Šreder će na to: "Ma, Đinđiću, što se ti mučiš oko te Evrope. Vi ste veća Evropa od nas, samo pogledajte se. Ali znate šta, Srbija nikada neće ući u Evropsku uniju. Za njih granice su kao što su bile granice stare Austrougarske, plus taj deo gde su bili napeti prema Rusiji. Tako su se oni rastali, nešto ti kažem, nešto se i ne sećam. Sve je to davno bilo, ko će ga znati šta je istina." To je svedočio Čedo Sportaš, nekada desna Zoranova ruka, a danas siva eminencija i bliski jaran Gospodina Vučića.
 
Anegdota Dragana Lakićevića Lakasa, autora knjige "Portret Političara U Mladosti"

Znate, ima jedna priča iz mladosti Zorana Đinđića koju se svi rado sećamo. Bio je to neki avgustski dan kad smo se Zoran i ja, kao studenti filozofije, zaputili na putovanje u Nemačku. Sećam se, već smo bili obavili pripreme, skupili koferčiće i krenuli vozom prema Budimpešti, pa odatle dalje za Prag, a onda put Nemačke.

Bio je to pravi avanturistički duh, znate. Putovanje stopom, spavanje u studentskim smeštajima, sve onako skromno ali puno uzbuđenja. Zoran je bio u svojoj filozofskoj opijenosti, smatrao je da se "prava" filozofija uči na nemačkim univerzitetima, i to je bio glavni razlog za naše putovanje.

Sećam se kako smo se noć pre polaska na put svi okupili na glavnoj železničkoj stanici. Bila je kasna noć, sve je bilo tiho, samo nekoliko putnika, malo milicije, a jedan šalter je bio otvoren. Bilo je tu i nekih švercera valuta, a mi smo, kako to već ide, pokušavali da pomognemo putnicima koji su tražili dinare za taksi ili hotel.

Nastavili smo put ka Budimpešti, a tamo smo upoznali dve mlade Mađarice s kojima smo proveli ceo dan, šetali po parkovima, smejali se i razgovarali. Sećam se kako je Zoran, potpuno zanesen svojom filozofijom, pokušavao da im nešto objasni na mešavini ruskog i nemačkog jezika, a ja sam se trudio da im prevedem na engleski koliko sam mogao.

Zatim smo nastavili put ka Pragu, gde smo se smestili u studentski hostel. Bio je to pravi mali internacionalni susret, ljudi iz raznih zemalja, različitih kultura, i sve je bilo tako uzbudljivo. Sećam se kako smo jedne večeri sreli tri mlade Nemice koje su nas pozvale da im se pridružimo u njihovoj sobi na piće i muziku. Međutim, situacija se malo iskomplikovala kad su se počeli pojavljivati mladi Afrikanci iz okolnih soba i počeli se upletati u razgovor.

Na kraju, iako smo imali sasvim drugačije planove za veče, shvatili smo da je to deo internacionalizma, kao što je Zoran voleo da kaže. Svi smo bili tu zajedno, različitih rasa, kultura, bez predrasuda, i to je bio deo čarolije tog puta.

Eto, to je bio jedan od nezaboravnih momenata tog putovanja, i kad god se setim tih dana, uvek me obuzme osećaj topline i prijateljstva koji smo tada delili.
 
Evo npr ova priča. Zoran i njegov dobri jaran Latas su te noći ustali suha pimpeka, jer su im planove pokvarili mladi kurati Afrikanci iz susednih soba i preoteli im pohotne i perverzne Nemice. Oni su to prihvatili sportski, kao deo globalizma, možda se eventualno draškali uz Smokvin List da ohladne nabrekla i nadražena jaja i to je to.

Ajde sad da izvedemo jedan mentalni experiment. Zatvorite oči na par sekundi, i zamislite da su umesto Zorana i njegovog Sanča Panse Latasa tu bili Đitler i Ćuta Džibronja. Šta bi se desilo?

Verovatno bi prvo probali da nesvrstanu braću cockblockuju nekakvih zajedljivim i zlobnim komentarima, a ako to ne bi upalilo, krenuli bi da vade šrafcigere i pištolje, kao što se u Srbijanskoj političkoj areni neretko koriste nepatvorenim nasiljem.

Zato je Zoran danas lider nebeske, a Gospodin Vučić zemaljske Srbiije, dok su Đitler i Ćuta Džibronja prezrene uštve koje narod ne može da gleda očima i psuje ih i vređa gde god se pojave.
 
– Moj otac je bio profesionalni oficir artiljerije. Istupio je iz komunističke partije pod izgovorom da mu kao nepušaču smetaju zapušene prostorije na sednicama, a po mojoj proceni razlog je bio što je moja majka bila štedljiva osoba pa nije htela da plaća članarinu jer su jedan procenat njegove plate automatski odbijali za partiju. On je tako, verujem, bio jedini oficir JNA tih pedesetih godina i šezdesetih godina koji nije bio član partije – ispričao je u jednom intervjuu Zoran Đinđić.

Istakao je da su njegovi roditelji u stvari voleli Tita, a ne komunizam.

– Sećam se kada sam kao opozicionar vrlo rano počeo da kritikujem taj sistem i Tita rekli su mi – sistem je loš ali Tito je dobar, on ti je omogućio da dođeš u Beograd i da studiraš. Upitao sam zar bismo bili toliko siromašni bez Tita i da li i ljudi u svetu studiraju zahvaljujući Titu? E onda devedesetih, mislim 1988/89. kada je Milošević došao na vlast i počeo da kritikuje Tita, voleli su Miloševića. Tito je već odavno bio mrtav, pa sam rekao – on je mrtav, pustimo ga, on možda i nije bio tako loš, to je prošlost, ali Milošević – on je najgori. Onda su oni rekli – ne, Tito je najgori, Milošević je srpski patriota. Onda sam rekao tako ste govorili o Titu – ispričao je Đinđić.

Đinđić je ubijen u dvorištu Vlade Srbije 12. marta 2003. godine, a nekoliko sati nakon atentata proglašeno je vanredno stanje u zemlji koje je trajalo do 22. aprila.

---
И тако сам ја Мистић, 12. марта 2003. схватио да Република никада није била ни успостављена, нити ће икада бити !!!
 
– Moj otac je bio profesionalni oficir artiljerije. Istupio je iz komunističke partije pod izgovorom da mu kao nepušaču smetaju zapušene prostorije na sednicama, a po mojoj proceni razlog je bio što je moja majka bila štedljiva osoba pa nije htela da plaća članarinu jer su jedan procenat njegove plate automatski odbijali za partiju. On je tako, verujem, bio jedini oficir JNA tih pedesetih godina i šezdesetih godina koji nije bio član partije – ispričao je u jednom intervjuu Zoran Đinđić.

Istakao je da su njegovi roditelji u stvari voleli Tita, a ne komunizam.

– Sećam se kada sam kao opozicionar vrlo rano počeo da kritikujem taj sistem i Tita rekli su mi – sistem je loš ali Tito je dobar, on ti je omogućio da dođeš u Beograd i da studiraš. Upitao sam zar bismo bili toliko siromašni bez Tita i da li i ljudi u svetu studiraju zahvaljujući Titu? E onda devedesetih, mislim 1988/89. kada je Milošević došao na vlast i počeo da kritikuje Tita, voleli su Miloševića. Tito je već odavno bio mrtav, pa sam rekao – on je mrtav, pustimo ga, on možda i nije bio tako loš, to je prošlost, ali Milošević – on je najgori. Onda su oni rekli – ne, Tito je najgori, Milošević je srpski patriota. Onda sam rekao tako ste govorili o Titu – ispričao je Đinđić.

Đinđić je ubijen u dvorištu Vlade Srbije 12. marta 2003. godine, a nekoliko sati nakon atentata proglašeno je vanredno stanje u zemlji koje je trajalo do 22. aprila.

---
И тако сам ја Мистић, 12. марта 2003. схватио да Република никада није била ни успостављена, нити ће икада бити !!!
A ti, Mistiću, 12. marta 2003. shvatio si da Republika nikada nije bila ni uspostavljena? Pa bravo, zvučiš kao prorok političke katastrofe!

Mislio si valjda da ćeš ti svojim saznanjem preokrenuti tok istorije?

Ma ajde, šta ti imaš pametno da kažeš o uspostavljanju Republike, osim što vičeš u prazno kao politički klaun?
 
Kada kontempliramo o Zoranovom liku i deli, to je nekako kao u onoj priči o slepom čoveku i slonu, zar ne? Svi ovi komentari o Đinđiću su kao da pokušavaju da opišu celu sliku sudeći samo po jednom delu. E, sad, nije ni čudo što se onda ne slažemo oko toga.

Ima tu svakakvih delova priče. Kažu, bio je inteligentan, obrazovan, pisao filozofske tekstove... Ma kao ona knjiga koja izgleda super na prvi pogled, ali kad je otvoriš, imaš osećaj kao da ti neko priča priču o pola sata ispred spiska za kupovinu. I onda, kad već pomisliš da ćeš zaspati od dosade, eto ti neočekivanog obrta, kao kad ti kažu da je Zoran uspeo da nauči engleski u rekordnom roku i to samo da bi se bavio politikom. Baš kao u onim filmovima gde glavni lik uči sve veštine za pet minuta i onda postane superheroj.

Ali, kao i u svakoj priči, ima i onih delova gde se zapitaš šta se to zapravo dešavalo. Recimo, priča o privatizaciji. Jedni kažu da je prodao sve u bescenje, drugi da je to bilo neophodno za promene. Pa onda ovo sa zemljištem, odluka da ne ograniči posed. Kažu da je to dovelo do različitih interesa i problema u poljoprivredi. Ima i ona priča o RTB "Bor", gde je Zoran rekao da su rezerve iscrpljene, a onda se ispostavilo da to nije baš bilo tako.

Sve u svemu, kao da čitamo priču o avanturama junaka koji je bio inteligentan, hrabar, ali nije uvek znao šta radi. I kao i uvek, istina je negde tamo, između svih tih priča koje čujemo.
 
E, znaš, bio sam na jednoj od onih kafića na kraju grada, onako, gde se okuplja ekipa posle posla. Svi smo bili naslonjeni na šank, ispijajući pića, kad uđe ovaj lik. Visok, drži se pravo, pogled mu sija. Mislili smo, ko je ovo sad, neki frajer ili šta? Odjednom, čujemo kako s visine grmi: "Vi ste krivi!" Svi smo se zaledili, gledamo se međusobno, ne verujemo šta čujemo. Onda je počeo, kao da izvlači iz svega nas ono što smo krili duboko u sebi.

Pričao je o odgovornosti, o propuštenim prilikama, o tome kako moramo preuzeti kontrolu nad svojim životima. Bio je kao vatrena kiša koja je sve prala, očišćavala. A mi smo stajali tamo, nemoćni, gledajući u njega kao u nekog novog Mesiju. I tako je prošao, kao da je došao s neba i ponovo otišao tamo, ostavljajući nas da razmišljamo o svemu što je rekao. Kasnije smo se pitali, ko je taj lik? Gde je naučio sve to? Ali ostao je upamćen.

Kažu da su takvi ljudi retki, ali kad se pojave, ostavljaju dubok trag za sobom.
 
Priča je započela u toplom letu 2000. godine, kada je predizborna groznica obuhvatila čitavu zemlju. Mladić, čiji je otac bio poznat po svojoj časnoj i nepotkupljivoj prirodi, imao je želju da doprinese predizbornoj kampanji. Sa svojim drugom iz odeljenja, odlučili su da svojim postupkom iskažu svoje političko mišljenje.

Kupili su markere i zvrljali po plakatima političara, ali ne svima jednako. Milosevicu i Seselju su dodavali Hitlerove brkove i svastiku na čelu, izražavajući tako svoj stav prema njima. Kao da su želeli da simbolično osude politiku koju su ti lideri sprovodili.

Međutim, u njihovom domu, atmosfera je bila drugačija. Otac je dobio odgovornost da bude predsednik birališta na dan izbora. Sa nestrpljenjem su pratili izborni proces, svesni važnosti tog dana za budućnost zemlje.

Kada je otac stigao kući nakon zatvaranja birališta, uneo je sa sobom radost i nadu. Sa osmehom na licu i podignutom pesnicom, saopštio je porodici da su postigli veliku pobedu. Osećaj ponosa i nade obuzeo je dom, naročito mladića koji je video očevu sreću i uzbuđenje, nešto što dugo nije imao priliku da vidi.

Nakon toga, mladić je, zajedno sa ocem, učestvovao u događajima koji su prethodili 5. oktobru. Bio je ispunjen uzbuđenjem i nadom da će se stvari konačno promeniti nabolje.

Pobeda je proslavljena na trgovima kao da je došla Nova godina. Ali među veseljem bilo je i trenutaka koji su pokazivali koliko je ta promena bila duboka i koliko je zemlja prolazila kroz turbulentan period. Jedan od tih trenutaka je bio susret sa kasapinom, koji, iako deklarisani protivnik nove političke opcije, nije mogao da odoli slatkom ukusu pobede. Njegove reči, iako su bile izgovorene u alkoholisanom stanju, nosile su teret prethodnih političkih sukoba i nestabilnosti.

Taj period je obeležen nadom u bolju budućnost, ali i svesti o teškoćama koje su ostale iza njih. Mladićeva priča o 5. oktobru ostaje svedočanstvo o promenama koje su zadesile Srbiju i o snazi ljudskog duha da se izbori za bolje sutra.
 
Evo npr ova priča. Zoran i njegov dobri jaran Latas su te noći ustali suha pimpeka, jer su im planove pokvarili mladi kurati Afrikanci iz susednih soba i preoteli im pohotne i perverzne Nemice. Oni su to prihvatili sportski, kao deo globalizma, možda se eventualno draškali uz Smokvin List da ohladne nabrekla i nadražena jaja i to je to.

Ajde sad da izvedemo jedan mentalni experiment. Zatvorite oči na par sekundi, i zamislite da su umesto Zorana i njegovog Sanča Panse Latasa tu bili Đitler i Ćuta Džibronja. Šta bi se desilo?

Verovatno bi prvo probali da nesvrstanu braću cockblockuju nekakvih zajedljivim i zlobnim komentarima, a ako to ne bi upalilo, krenuli bi da vade šrafcigere i pištolje, kao što se u Srbijanskoj političkoj areni neretko koriste nepatvorenim nasiljem.

Zato je Zoran danas lider nebeske, a Gospodin Vučić zemaljske Srbiije, dok su Đitler i Ćuta Džibronja prezrene uštve koje narod ne može da gleda očima i psuje ih i vređa gde god se pojave.


interesantna prica skroz

:rotf:
 
interesantna prica skroz

:rotf:

Тикомир дошао на тему да се прикључи чопору који пљује по Ђинђићу, али како тема иде у другом правцу, збуњен је, па не зна шта да напише, па му једино остало да напише "интересантна прича скроз".
 
Тикомир дошао на тему да се прикључи чопору који пљује по Ђинђићу, али како тема иде у другом правцу, збуњен је, па не зна шта да напише, па му једино остало да напише "интересантна прича скроз".


I jesam li rekao sta ruzno ? Nisam

Inace Djindjica je ubila CIA sa MI6

Coveka u kojeg se kunes je ubila sluzba za koju i sam radis.
 

Back
Top