Nedelja 11. oktobar 1981.
(...) Uveče, posle svenoćnoga bdenja prelistavao sam – pročitavao knjigu Martina Malahija “Opadanje i pad Rimske crkve”.
Knjiga je novinarska, ali, nažalost, ubedljiva i, u mnogo čemu, nesumnjivo, istinita. Rimsku crkvu je pogubila sposobnost za zemaljsko vladanje.
Ostvarivši zemaljsku vlast, ona je postepeno izgubila vlast duhovnu. Shema je jednostavna, ali je Malahi, na darovit način, “dramatizuje”.
Danas – navala onih koji su hteli da se ispovede.
Ispovedao sam do Velikog Vhoda (služio sam sa o. P. L.[azorom]).
Ponekad smatram da je zbog toga što se do beskonačnosti razvilo osećanje “pregrešenja” došlo do snažnog slabljenja osećanja, poimanja, svesti o grehu.
Oslabilo je evangelsko: “Sagreših pred tobom i Nebom...” [Lk. 15, 21].
Pojačalo se ono – “moji nedostaci, moje slabosti...”, to jest svaka moguća introspekcija. Greh – to je, pre svega, neverstvo prema Drugome, izdaja.
No, već odavno je greh sveden na moral.
A ništa tako lako ne udaljava čoveka od Boga, od “čežnje za Bogom” kao što to čini “moral”.
Dostojevski: “Bez Boga, sve je dozvoljeno...”
Može se, takođe, reći i da je bez Boga “sve zabranjeno”, jer se svaki moral sastoji, pre svega, od zabrana i tabua.
“Posvađao sam se sa ženom”: ali u svađi sa ženom koju voliš gotovo je uvek nevažan sadržaj svađe, ono “zbog čega” ste se posvađali.
Važan je taj mučni, nepodnosivi raskid, ma koliko on kratkotrajan bio.
I muž se miri sa ženom ne zato što su oboje utvrdili ko je kriv a ko je u pravu, već zato što se vole, zato što je sami život svakoga od njih – u onome Drugome.
Svedeno na moral, na normu, Hrišćanstvo postaje “ono što se ne može ostvariti”, jer nijednu od zapovesti Hristovih nije moguće ispunjavati bez ljubavi prema Hristu: “Ako Me volite, zapovesti Moje ispunjavajte...” [Jn. 14, 15].
Postoji tip moralnoga “čistunca” koji izbegava da se ispoveda zato što ne može da podnese bilo kakvu mrlju [na duši] baškao što ni nalickani kicoš ne može da podnese mrlju [na odeći].
Ne, to nije pokajanje, to je bliže osećanju “poštenja”.
Međutim, za Svetitelja nikada nećeš reći: “On beše duboko pošten čovek”.
Svetitelj ne čezne za poštenjem, niti za čistotom, niti za “bezgrešnošću”, već za jedinstvom sa Bogom.
I on ne misli o sebi, i ne živi zanimanjem za sebe (“čistunskom” introspekcijom), već Bogom...
Moral – to je usmerenost na sebe samog.
U “crkvenosti” moralu odgovara “tipikopoklonstvo”.
No, u moralu nema onog blaga za koje je kazano: “Gde je blago vaše, tamo će biti i srce vaše” [Mt. 6, 21].
Prizvanje Crkve nije u “moralu”, već u javljenju i daru toga Blaga.
