Quantcast

Aleksandar Šmeman - misli i dela

De_Sisti

Buduća legenda
Moderator
Poruka
37.946
Jedan od najznačajnijih bogoslova i pravoslavnih ličnosti 20. veka je, svakako, Aleksandar Šmeman (1921-1983).

Citiraću kratku biografiju sa Vikipedije


Александар Шмеман се родио у граду Ревељу (тако руси називају Талин) у аристократској породици руских емиграната. Деда му је био посланик Државноg савета Руске Империје, а отац официр гарде Руске императорске армије.

У раним годинама детињства његова породица се преселила из Естоније у Француску, где је и остао све до свог коначног одласка у Америку.

Прво образовање започео је најпре у руској војној школи у Версају из које потом прелази у гимназију, а касније наставља студије у француском лицеју и на Париском универзитету. Године Другог свјетског рата и период немачке окупације Француске, било је време његовог пресудног опредељења за богословске студије на руском Богословском институту Светог Сергија у Паризу (1940—1945). Током петогодишњих студија превасходно се посвећује изучавању црквене историје, из које, по самом завршетку, и постаје предавач. Темом из области литургијског богословља стиче звање доктора богословских наука. Оженио се 1943. а рукоположен у чин свештеника 1946. године.

Године 1951. одлази у Америку и придружује се колективу академије Светог Владимира у Њујорку, коју је тада градио један од најутицајнијих православних богослова 20. века, отац Георгије Флоровски. Од 1962. отац Александар, долази на положај декана и ту остаје све до своје смрти 13. децембра 1983. године.



Bio je izuzetan mislilac, pronicljivog duha, sjajan u opažaju i opisivanju izazova i iskušenja s kojima se u sadašnjosti suočava savremeni čovek, ali i Crkva Hristova.
Sposoban da vrlo precizno ukaže na teškoće i probleme, ali i ukaze na postojanje izlaza.
A sve to jednim izrazito pitkim stilom pisanja, stilom koji čitaocu ostavlja utisak kao da direktno besedi sa piscem, kao da direktno, u trenutku čitanja, sluša ono što je pisac zapisivao kao svoje misli znatno ranije.

Njegov spektar interesovanja bio raznolik, ali je prvenstveno bio fokusiran na Liturgiju.
U Liturgiji, u ponovnom pronalaženju smisla hrišćanskog života, postavljanjem Liturgije u samo središte našeg životnog ritma, on je pronalazio i ukazivao na ono što i jeste prvobitni čovekov priziv, istinska ontologija, srž ljudskog bića, a to je blagodarstveni vid života.
Život u svojoj punoći koji se otkriva kao trijedinstvo ZNANJA, SLOBODE i BLAGODARENJA.
Tj, kao jedinstvo znanja i slobode koji se ostvaruju u blagodarenju.

Kako sam Šmeman kaže "Svako ko je kadar za blagodarenje, kadar je i za spasenje i večnu radost"

Moj prvi susret s njegovim delima bio je još pre više od 20 godina, u vidu knjige "Istorijski put Pravoslavlja" (Link za PDF) u kojoj se on bavio promišljanjem toka istorije Pravoslavne Crkve počevši od vremena apostolskih, pa kroz 20 vekova njenog postojanja.

Znatno kasnije susreo sam se i sa njegovim najvažnijim delima, delima iz oblasti Liturgike, gde me je posebno oduševilo njegovo poslednje delo "Evharistija" (Link za PDF), delo koje mi je pomoglo da svetu Liturgiju posmatram novim očima, nazirući njen nenadmašan značaj za Crkvu i mene lično, kao hrišćanina.

Na ovoj temi, postavljaću citate iz njegovih dela. Postavljajte i vi, takođe.
Slobodni ste i da razvijamo diskusiju.
 
Poslednja izmena:

De_Sisti

Buduća legenda
Moderator
Poruka
37.946
Ovo je molitva blagodarenja sa poslednje Liturgije koju je odslužio u svom životu.


Svako ko je kadar za blagodarenje, kadar je za spasenje i večnu radost.
Blagodarim Ti, Gospode, što si prihvatio ovu Evharistiju,
koja se prinosi Svetoj Trojici – Ocu, Sinu i Duhu Svetome, i koja
je preispunila srca naša “radošću, mirom i pravednošću u Duhu
Svetome”!

Blagodarim Ti, Gospode, što si nam otkrio Sebe i darovao
nam da predokušamo od Carstva Tvoga!
Blagodarim Ti, Gospode, što si nas sjedinio jedne sa drugima u služenju Tebi i Tvojoj Svetoj Crkvi!
Blagodarim Ti, Gospode, što si nam pomogao da prevladamo
sve teškoće, napetosti, strasti i iskušenja, i što si obnovio
mir, uzajamnu ljubav i radost u učestvovanju u zajedničenju Duha Svetoga!
Blagodarim Ti, Gospode, za poslata nam stradanja, jer nas
ona očišćuju od sebičnosti i podsećaju nas na ono što je “jedino potrebno” – na Carstvo Tvoje večno!

Blagodarim Ti, Gospode, što si nam darovao ovu zemlju gde
smo slobodni da Te poštujemo kao Boga!
Blagodarim Ti, Gospode, za ovu školu u kojoj se proslavlja Ime Božije!
Blagodarim Ti, Gospode, za naše porodice, za muževe i
žene, i, naročito, za dečicu koja nas uče kako da proslavljamo Tvoje Sveto Ime, u radosti, kretanju i svetome žagoru!
Blagodarim Ti, Gospode, za sve i za sva!
Veliki si, Gospode, i čudesna su dela Tvoja i nema reči dostojne da opeva čudesa Tvoja!
Gospode, dobro nam je ovde biti!
Amin
 

De_Sisti

Buduća legenda
Moderator
Poruka
37.946
Извор лажне религије је неспособност да се радујемо или, можда, пре одбијање да се радујемо, док је радост апсолутна суштина… Страх Божији и смирење су једино здрави када су повезани са том радошћу, и само тада су истинити и плодоносни! Ван те радости добијају демонски карактер и постају најдубље изопачење било каквог религијског искуства. Религија страха; религија лажног смирења; религија кривице: све су то искушења и замке – врло снажне и то не само у свету, већ и у Цркви. “Религиозни“ људи гаје неку сумњичавост према радости.

Први и основни извор свега је “радује се душа моја у Господу…“ Страх од греха не спасава од греха! Радост у Господу спасава! Осећај кривице или морализам не ослобађају од света и његових искушења. Радост је темељ слободе на који смо позвани да станемо. Где, како и када је ово постало искривљено и монотоно у Хришћанству? Или, заправо, где, када и зашто су Хришћани постали глуви за радост? Како, када и зашто је Црква, уместо да ослобађа људе који пате, ппочела да их садистички застрашује?


Људи непрестано долазе и питају за савет … исповедам људе и причам, причам, причам; А нека ме слабост и лажни стид спречавају да им кажем: „Немам никакав савет за вас. Ја имам само слабу, климаву, али, за мене непрекидну радост. Желите ли то?“ Не, не желе!! Желе да причају о „проблемима“ и да ћаскају о „решењима“. Не, нема веће победе ђавола у свету од ове „психологизоване“ религије. У психологији има свега и свачега. Једна ствар која је у њој незамислива и немогућа јесте радост.
Моћ греха није у томе што човека искушава очигледно зло, већ у томе што му срце заробљавају разне врсте ситних страсти и што не може нормално да дише и живи. У борби против овог затвора није довољно само заговарати побожност и молитву. Побожност може бити, а често и јесте, ситничава, а молитва може бити усмерена само на саму себе. Исто питање се поставља и у вези са благом нашег срца, у вези са радошћу. Без радости побожност и молитва су без благодати, јер је њихова моћ у радости. Религија је постала синоним за озбиљност која није усаглашена са радошћу. Зато је и слаба. Људи од религије желе ОДГОВОРЕ, МИР, ЗНАЧЕЊЕ, а значење је – РАДОСТ. То је одговор који у себи садржи све одговоре!
„Јер си Ти истинита жеља и неизрецива радост оних који љубе Тебе, Христе Боже наш, и Тебе пева сва твар вавек.“
 

hm337

Aktivan član
Poruka
1.283
Po onome što sam lično čitao od duhovne literature, ovo jeste na liniji opšteg stava.
Druga je stvar što nije jednostavno raditi po tome
mislim da to ima veze sa Hristovim uputstvom da budemo kao deca...jer deca se najiskrenije raduju životu, a samim tim i Bogu
takođe ranije me zbunjivalo da Akatisti svetima uvek imaju ono "raduj se" koje se stalno ponavlja...
mislim da većina običnih vernika ipak veru povezuje sa mučeništvom, strahom, .krivicom i slično tako da nam je svima potrebno da nas neko kao Šmeman povremeno podseti da bi vera trebala da bude radost
 

vcbccbc vcbcvb

Ističe se
Poruka
2.881
Ma prvo sam pomislio, ima neceg dobrog u ovom smemanu, daj da ga pohvalim, jel vec je cuven, ali jok, on gresi, a evo i zasto.

Jevandjelje samo po sebi, generalno jeste radosna vest, ali pitanje je ZASTO. nIJE TO „психологизованA“ религијA, bez problema nema resenja, vec mi pratimo razvoj dogadjaja, kada se zalost mnogih jerusalimljana preobratila u radost Hristovim vaskrsenjem. Takodje, osim te vremenske odrednice gde je nasa radost, mi imamo i pojedinacne, pa se radujemo jer su blazeni sledeci ljudi

siromasni, prognani pravde radi, nisci duhom itd

jer svi oni ranije nisu bili, ili nismo znali da su BLAZENI dok nam Hristos nije rekao... [jel, mislili smo ranije da su jaki, bogati i sl, blagosloveni]

A ne radujemo se mi tek tako bezveze, da bi izgledali radosni drugim ljudima, lazno ili pretvarajuci se. Ovaj smeman nije normalan prosto, lazni ucitelj, glumac, jer zamisli ti u ovom svetnju nepravde i patnji njemu treba vise radosti - bolesnik, uopste mi nije jasno zasto se lepite non-stop za lazne autoritete.
A povrh svega, kome onda Utesitelj, ako ovaj zagovara neodredjenu radost bez ОДГОВОРa, МИРa, ЗНАЧЕЊa ? Ja prosto ne mogu da verujem da ste se zalepili za ovoga.
Evo izbacite mene kazite da napadam redom pravoslavne autoritete, ja ionako mislim da set se oprostili sa pamecu, a jevandelje da vas ne zanima.
 
Poslednja izmena:

De_Sisti

Buduća legenda
Moderator
Poruka
37.946
ti sad ko ovaj jovan prezb, da sam prvo trebao da procitam nesto u biblioteci u kembridzu

ne, ja sam komentarisao ono sto sam procitao, a ono sto nisam procitao, to nisam ni komentarisao

does that make sense?
It does not make sense.

Prosto, dao si već zaključni komentar o liku i delu čoveka koga nisi čitao :)
Kao kada bi o Hristu i Jevanđelju dao zaključak rečenice "nisam došao da donesem mir, nego mač"
 

vcbccbc vcbcvb

Ističe se
Poruka
2.881
It does not make sense.

Prosto, dao si već zaključni komentar o liku i delu čoveka koga nisi čitao :)
Kao kada bi o Hristu i Jevanđelju dao zaključak rečenice "nisam došao da donesem mir, nego mač"
ne, pravilo je da 1 recenica ne cini temu, jer u suprotnom se tema zakljucava
ti si trebao da postavis 1 post koje je za komentarisanje
a 2. koji nije za komentarisanje,
i to lepo da naznacis, pa bih ja tako i postupio

ovo sto si do sada objavio je bilo sasvim dovoljno, a ja sam posteno iskomentarisao temu radovanja, radosti, radosne vesti i prilozio na koje delove jevandjelja se pozivam - dok deo na koji se ti pozivas praveci analogiju je neadekvatan, jer nema kontekst, izvucen je
ako je smeman jos pisao na temu radosti, radosne vesti, radovanja, onda bi se to moglo uzeti u obzir, ali i ovo do/ asada sto si objavio je meni dovoljno da zauzmem stav, pa ako se vidi moj stav, pokazi i ti svoj stav na temu temu radosti, radosne vesti, radovanja

eto, ja sam tuzan, a ti ako si radostan, pokazi

Hristos u jevandjelju precizno kaze ne radujte se zbog ovoga, nego zbog onoga, znaci ispravlja ucenike. E, pa izvoli, smeman kaze da se radujemo, jer on samo to ima radost, parafraziram. Pa on nikoga i nece da ispravlja, i nije ucitelj, pa sta je?
 
Poslednja izmena:

Iris_

Aktivan član
Poruka
1.238
"Dobar čovek. Moralan čovek. Između njih dvojice je ogromna razlika.

Dobar čovek jeste dobar zato što „prihvata“ ljude kakvi oni jesu, „pokriva“ ih svojom dobrotom. Dobrota je prekrasna, nešto najprekrasnije na zemlji.

Moralni ljudi su aktivisti koji su obuzeti težnjom da drugim ljudima nameću principe i „dobro“, i koji lako padaju u osuđivanje, gnev i mržnju.

Turgenjev, Čehov su dobri ljudi. Tolstoj je moralan čovek.

U svetu je mnogo morala, a tako malo dobra. "
 

vcbccbc vcbcvb

Ističe se
Poruka
2.881
Tolstoj je moralan čovek.
da ga nije moral ekskomunicirao iz Crkve? i ako je mnogo morala, zasto mnogi nisu ekskomunicirani?
jel ti pricas o moralu sa stanovista Jedinog Blagog Boga, ili pricas o raznim moralima kako ih ljudi shvataju, npr. clan verske org./denominacije i sl. ima moralnu obavezu da bude veran organizaciji, i ne sme da zine protiv njenih autoriteta?
 

vcbccbc vcbcvb

Ističe se
Poruka
2.881
Побожност може бити, а често и јесте, ситничава, а молитва може бити усмерена само на саму себе. Исто питање се поставља и у вези са благом нашег срца, у вези са радошћу. Без радости побожност и молитва су без благодати, јер је њихова моћ у радости.
ne verujte ovom prevarantu smemanu ako za Hrista znate, Utesitelj - Blagodat Gospoda nasega TUZNIMA
1. Блажени су сиромашни духом, јер је њихово Царство небеско.
2. Блажени су тужни, јер ће се они утешити.
3. Блажени су кротки, јер ће они наследити земљу.
4. Блажени су гладни и жедни правде, јер ће се наситити.
5. Блажени су милостиви, јер ће они бити помиловани.
6. Блажени су чисти срцем, јер ће они Бога видети.
7. Блажени су миротворци, јер ће се они синови Божији назвати.
8. Блажени су прогнани правде ради, јер је њихово Царство небеско.
9. Блажени сте кад вас, Мене ради, руже и прогоне и, лажући, набеде сваким злом. Радујте се и веселите се, јер је награда ваша велика на небесима; јер су тако прогонили пророке који су били пре вас.
 
Poslednja izmena:

vcbccbc vcbcvb

Ističe se
Poruka
2.881
Moralni ljudi su aktivisti koji su obuzeti težnjom da drugim ljudima nameću principe i „dobro“, i koji lako padaju u osuđivanje, gnev i mržnju.
tako s....ari najverovatnije vide/raskrinkavaju masone, i js, evo citata
2.1) Masoni vjeruju da je Božji zakon nepotreban jer ograničava čovjekovu slobodu, i da čovjek može svojim razumom doći do spoznaje šta je dobro a šta zlo, i da tako djeluje u određenim situacijama po sopstvenoj moralnoj savjesti, što se u masoneriji označava kao situaciona etika.
mi na ovom forumu znamo ko moralise iz js, samo nismo znali da se to zove situaciona etika
 

svesnaglista

Legenda
Poruka
56.949
Po onome što sam lično čitao od duhovne literature, ovo jeste na liniji opšteg stava.
Druga je stvar što nije jednostavno raditi po tome
Šta konkretno treba raditi?

Nije mi jasno šta znači da su strah božiji i smirenje jedino zdravi kada su povezani
sa radošću? U toj radosti je i smirenje, da. To nije histerična radost od koje se skače
po kući i vrišti. Ali, na koji način tu može strah biti prisutan i radi čega?
 

De_Sisti

Buduća legenda
Moderator
Poruka
37.946
Šta konkretno treba raditi?

Nije mi jasno šta znači da su strah božiji i smirenje jedino zdravi kada su povezani
sa radošću? U toj radosti je i smirenje, da. To nije histerična radost od koje se skače
po kući i vrišti
. Ali, na koji način tu može strah biti prisutan i radi čega?
Naravno.
To je radost koja krene iz dubine čoveka, pokrenuta susretom sa Hristom.
Radost prepoznavanja svog istinskog bića, njenog poznanja i visine prizvanja.
A strah iz toga, jeste nešto približno poput odnosa koji imamo i prema, pa recimo, sopstvenim roditeljima, ili drugim osobama koje nas vole i koje volimo...,
Taj obzir, vođen čak i osnovnom, prirodnom savešću, da pazimo nad svojim postupcima u odnosu na njih. Recimo tako...
 

De_Sisti

Buduća legenda
Moderator
Poruka
37.946
"Prvo što Hristos otkriva onima koji su Ga molili da ih nauči da se mole, prvo što im On predaje kao besceni dar, utehu i radost, i nadahnuće, jeste mogućnost da Boga nazivaju Ocem, da Ga poznaju kao Oca. Šta sve čovek nije mislio o Bogu, kakve sve teorije nije stvarao! On je Boga nazivao i “Apsolutom”, i “Prvouzrokom”, i “Gospodom”, i “Svedržiteljem”, i “Tvorcem”, i “Darodavcem”, i “Bogom”... U svakoj od tih teorija, u svakom od tih određenja postoji, naravno, i deo istine, i istinsko iskustvo, i dubina sozercanja. Ali, jedino ime “Otac”, sa dodatkom – “naš“, uključuje u sebe sva ova imena i istovremeno otkriva svu bliskost, svu ljubav, svu jedinstvenost, neponovivost i radosnost veze [čoveka sa Bogom].
“Oče naš“ – tu je i znanje o ljubavi, i odgovor na ljubav; ovde je već i iskustvo bliskosti i radost tog iskustva; ovde vera prerasta u poverenje, zavisnost se pretvara u slobodu, prisnost se otkriva kao radost. To više nisu domišljanja o Bogu, već poznanje Boga, to je već opštenje sa Bogom u ljubavi, u jedinstvu i poverenju. To je već početak poznanja Večnosti. Jer Sâm Hristos je rekao: Ovo je život večni da znaju Tebe (Jn. 13, 7)"
 

De_Sisti

Buduća legenda
Moderator
Poruka
37.946
ne, pravilo je da 1 recenica ne cini temu, jer u suprotnom se tema zakljucava
ti si trebao da postavis 1 post koje je za komentarisanje
a 2. koji nije za komentarisanje,
i to lepo da naznacis, pa bih ja tako i postupio

ovo sto si do sada objavio je bilo sasvim dovoljno, a ja sam posteno iskomentarisao temu radovanja, radosti, radosne vesti i prilozio na koje delove jevandjelja se pozivam - dok deo na koji se ti pozivas praveci analogiju je neadekvatan, jer nema kontekst, izvucen je
ako je smeman jos pisao na temu radosti, radosne vesti, radovanja, onda bi se to moglo uzeti u obzir, ali i ovo do/ asada sto si objavio je meni dovoljno da zauzmem stav, pa ako se vidi moj stav, pokazi i ti svoj stav na temu temu radosti, radosne vesti, radovanja

eto, ja sam tuzan, a ti ako si radostan, pokazi

Hristos u jevandjelju precizno kaze ne radujte se zbog ovoga, nego zbog onoga, znaci ispravlja ucenike. E, pa izvoli, smeman kaze da se radujemo, jer on samo to ima radost, parafraziram. Pa on nikoga i nece da ispravlja, i nije ucitelj, pa sta je?
Ja, iskreno, nisam baš siguran koji je pravi način da ti odgovorim na ove tvoje tri poruke sa teme.
Prvo, nisi čitao dela pisca kojeg pominjem, a izvlačiš velike i sveopšte zaključke iz malih isečaka, tačnije iz jednog jedinog isečka.
Drugo, nisam baš sasvim siguran šta je tvoja teza: blagoslov hrišćanima da budu tužni (pošto si podebljao upravo to Blaženstvo, mada nije tu rečeno "tužni", nego "oni koji plaču", valjda) ili šta već. Zaista ne razumem. I zato ne bih da odgovorim dalje, dok nisam siguran da sam te razumeo šta ti, zapravo, ovde kritikuješ...
 

De_Sisti

Buduća legenda
Moderator
Poruka
37.946
“Da se sveti Ime Tvoje” – to je vapaj čoveka koji je video i poznao Boga, i koji zna da jedino tu, u tom viđenju, u tom poznanju jeste istiniti život, i istinito nadahnuće i istinita sreća.
“Da se sveti Ime Tvoje” – neka bi sve što je u svetu, a pre svega moj život, moja dela, moje reči bile odraz tog sveštenog i nebeskog Imena koje nam se otkrilo i koje nam je darovano. Neka bi život iznova postao ushođenje ka svetlosti, trepet, hvala, sila dobra. Neka bi se sve ispunilo Božanskim smislom i Božanskom ljubavlju.

“Da se sveti Ime Tvoje” – to je, takođe, i vapaj za pomoć u ovom teškom podvigu ushođenja i preobražavanja, jer nas sa svih
strana opkoljavaju i u nama samima nas pobeđuju tama, zloba, ništavnost, površnost, i sujeta. Posle svakoga uzleta sledi pad, posle svakoga napora – napad slabosti i očajavanja, kako žalosno negda reče Tjutčev: “Život, k’o ptica ustreljena, hteo bi da uzleti, al’ ne može...”

Opit sveštenoga [sakralnoga] – to tajanstveno “doticanje drugih svetova”, to “mimoletno viđenje čiste krasote” – ne čini
život lakšim, već težim, i začas počinješ da zavidiš ljudima koji žive jednostavno i snažno, koji su uronjeni u sujetu, u ništavnost svakodnevice, bez ikakve duhovne borbe. Međutim, čovek jedino u toj borbi istinski ispunjava svoje uzvišeno prizvanje; jedino
tu, u tom trudu, u tim uzletima i padovima čovek može sebe da oseti čovekom. O svemu tome govori prvo moljenje Molitve Gospodnje.
Tako kratko i, istovremeno, tako radosno i tako teško: “Da se sveti Ime Tvoje”.
Sve ono što je najbolje u meni ne samo da izgovara te reči, već i istinito živi tim rečima. Sve u meni hoće novi život, život koji bi svetleo i buktao kao svešteni oganj koji sažiže svu nečistotu, sve što je u meni nedostojno datoga mi viđenja, sve što me vuče naniže. Bože moj, kako je teško ovo moljenje, kakvo je breme položio na naša pleća Hristos time što nam ga je ostavio, otkrivši nam da je u tom moljenju naša najdostojnija i, zato, najprevashodnija molitva Bogu! Kako samo retko izgovaramo te reči, svesni svega ovoga, a, ipak, ponavljamo ih stalno iznova i iznova! Jer, sve dok se čuje u svetu to “da se sveti Ime Tvoje”, sve dok se pamte te reči, čovek neće moći potpuno da se raščoveči, neće moći potpuno da se odrekne onoga na šta je prizvan i radi čega ga je sazdao Bog... “Da se sveti Ime Tvoje”.
 

svesnaglista

Legenda
Poruka
56.949
Naravno.
To je radost koja krene iz dubine čoveka, pokrenuta susretom sa Hristom.
Radost prepoznavanja svog istinskog bića, njenog poznanja i visine prizvanja.
A strah iz toga, jeste nešto približno poput odnosa koji imamo i prema, pa recimo, sopstvenim roditeljima, ili drugim osobama koje nas vole i koje volimo...,
Taj obzir, vođen čak i osnovnom, prirodnom savešću, da pazimo nad svojim postupcima u odnosu na njih. Recimo tako...
Разумем. Ако страх божији није емоција, већ промисао, онда могу
да разумем.
 

Top