Quantcast

Aleksandar Šmeman - misli i dela

De_Sisti

Buduća legenda
Moderator
Poruka
38.184
CRKVA NEMA “SVOJ”, OD SVETA ODVOJENI ŽIVOT.
U SUPROTNOM – CRKVA SE PRETVARA U IDOLA


U svetlu jučerašnjega razgovora sa Mišom, razmišljao sam danas o svom susretu sa o. Georgijem Grabeom, do koga je došlo prošloga utorka.2 On veli: “Naš cilj je da sačuvamo ’čisto Pravoslavlje’”. Naravno, naše sporenje, naše suštinsko neslaganje je zapravo oko nečeg sasvim drugog. “Čisto Pravoslavlje” se za njega sastoji, pre svega i isključivo, u [pravoslavnom] načinu života. Kod njih nema nikakvog razmišljanja, nikakvih “problema”, niti sposobnosti da probleme shvate. Naprotiv, postoji organsko odbacivanje i poricanje problemâ. I sa njihove tačke gledišta, to poricanje i odbacivanje je pravilno, jer svako razmišljanje, svaki “problem” predstavlja opasnost za taj način života. Međutim, sva današnja kriza Hrišćanstva se upravo i sastoji u tome što je propao “način života” za koji je Hrišćanstvo bilo vezano i kome je ono – ako ga je i obojilo hrišćanskim tonom – u suštinskom smislu bilo potčinjeno. Ali, pitanje uopšte nije u tome da li je ovaj “način života” bio dobar ili loš, jer on je bio istovremeno i jedno i drugo. Pitanje je samo u ovome: da li čovek može i da li uopšte treba da se oslanja na taj “način života” kao conditio sine qua non Hrišćanstva, tj. samoga Pravoslavlja? “Oni” na ovo pitanje odgovaraju stoprocentnim, bezuslovnim “da.

Upravo zato tako lako prelaze iz “načina života” u “apokaliptiku”. Apokaliptički grč se, na jedan paradoksalan način, upravo i rađa kod takvih branitelja [pravoslavnog] “načina života” i to kao reakcija na propast tog “načina života”, organskog života, običajâ, poretka. Otuda i taj njihov nagonski strah od Svetih Tajni (čestog pričešćivanja, itd.). Jer Sveta Tajna jeste eshatološka i kao takva se ne uklapa u taj “način života” (u koji se, pak, tako prekrasno uklapa “dirljivi običaj svakogodišnjeg posta”). I otuda ta odbojnost prema kulturi i bogoslovlju. Jer su i kultura, i bogoslovlje, po samoj svojoj prirodi, eshatološki. Kultura i bogoslovlje unose u “način života” probleme, zapitanosti, tragizam, traganje, borbu – oni sve vreme ugrožavaju statičnost “načina života”. Branitelji “načina života” prihvataju kulturu isključivo onda kada se ona već ustalila i kada je, pošto je već postala deo “načina života”, postala “bezopasna”, poput tupog noža, tj. onda kada oni već znaju šta i kako treba o njoj da misle (ili, pak, šta ne bi trebalo da misle).

Homjakova su za života smatrali modernistom i razrušiteljem svih branâ, a danas je on za branitelje “načina života” simvol i vaploćenje konzervativizma. I to je zbog toga što su branitelji “načina života” apsolutno nesposobni da prihvate bilo kakvo savremeno stvaralaštvo, [nesposobni] da ga duhovno pojme. I Hrišćanstvo i Pravoslavlje su za njih dobri i “prihvativi” zato što su drevni, zato što su u prošlosti, zato što su substanca i opravdanje “načina života”.

I zato branitelji “načina života” neće da prihvate nijednu reč (niti stvaralaštvo), pa makar ta reč bila i najautentičnija i najistinitija, ukoliko ona nema uobičajenu “sveštenu formu” koja je svojstvena “načinu života”. To je za njih odmah pretnja, opasnost, podrivanje osnovâ. No, naravno, ovakvo osećanje sveta je, u krajnjem ishodu, prožeto naprosto neverjem, i u tome je njegova tragičnost i grehovnost. I ta tragičnost biva udvostručena činjenicom da se obraćenje u “crkvenost” koja je svojstvena takvom “načinu života”, [obraćenje] u takvo “čisto Pravoslavlje” – u epohi u kojoj je taj “način života” (kao datost, kao nešto što je stvarno postojeće i što je, samim tim, opravdano) naprosto propao! – neizbežno ispostavlja kao slom i vodi u duboku duhovnu obolelost. I kao što stilizacija do koje dolazi u umetnosti prilikom raspada [određenog] umetničkog pravca dovodi do odumiranja umetnosti, isto tako – samo na mnogo većoj duhovnoj dubini – idolopoklonstvo “načinu života” u religiji (koje je danas moguće upravo kao “stilizacija”) dovodi do obolelosti same vere. Plodovi ovakvoga duha su: strah, uskogrudost, mržnja, potpuna nesposobnost da se prepozna Duh [Sveti]. I upravo zbog toga mi danas živimo u razdoblju stvarne provere Hrišćanstva uopšte, a Pravoslavlja pojedinačno: šta je to čime sâmo Pravoslavlje živi i čime životvori?

Nažalost, n
a ovo pitanje gotovo da nema nijednog drugog, celovitog odgovora osim odgovora tih branitelja “načina života” – odgovora celovitog, uverljivog i, zato, delimično prihvaćenog. Upravo se tu i rađaju sve te redukcije: “vizantijska”, individualističko–”duhovna” (“Čitajte Isaaka Sirijskog!”), “arhaizatorska”... U suštini sve su to bezizlazi idolopoklonstva “načinu života”, samo istančaniji i umniji. Sve je to isto bekstvo od stvarnosti, od samoga života, od njegove večne otvorenosti i, stoga, “problematičnosti”. I, ma kako to zvučalo gordo, ali ja osećam da znam taj odgovor, da taj odgovor i meni samom “prosijava” kroz sve ono što pokušavam da kažem, napišem i izrazim, ali i da je teškoća tog odgovora upravo u tome što iz njega ne sledi nikakav sistem pravilâ za život, što njega ne možeš da izvedeš ni iz čega što je spoljašnje. To je opet i upravo osećanje sveta u kome je središnja, suštinska i odlučujuća ta “prosvetljenost” onim “drugim”, ta “odnosna povezanost” svega sa onim “drugim” [Carstvom Božijim], ta eshatologičnost samoga života i svega u životu, koja sve u tom životu, na antinomijski način, čini dragocenim i značajnim.

Izvor te eshatologičnosti, ono što omogućava tu “prosvetljenost”, tu “odnosnu povezanost” jeste Sveta Tajna Evharistija kojom se, stoga, iznutra određuje Crkva i u odnosu prema sebi samoj, i u odnosu prema svetu, i u odnosu prema svakom pojedinačnom čoveku i njegovom životu. Greška branitelja “načina života” nije u tome što oni pridaju isključivi značaj spoljašnjim oblicima života. U pogledu ovoga, oni su u pravu protiv svih laž–duhonosaca, i onih “religioznih” i onih kulturno usmerenih, koji su opsednuti idejom da se treba probiti do sadržaja bez ikakvog oblika ili, pak, putem razrušenja i rastakanja oblika (nadrealizam, apstraktno slikarstvo, automatsko pisanje, “harizmatičari” svih boja...). Greška branitelja “načina života” je u manihejskoj apsolutizaciji jednog oblika, u pretvaranju tog oblika u idol i, samim tim, u poricanju “odnosne povezanosti” tog oblika sa onim drugim [Carstvom Božijim].Obličje ovoga sveta prolazi” (1. Kor. 7, 31) – to ne znači da je to obličje rđavo ili nepotrebno, da se može bez “obličja” – oblika, ritma, itd., tj. da nas Hrišćanstvo uvodi u neku vrstu “bezobličnosti”, već to znači da je obličje ovoga sveta u Hristu postalo “prolazno”, dinamičko, “odnosno”, otvoreno... Da je Hrišćanstvo, desakralizujući “način života” (tj. paganizam), omogućilo da sve postane “način života” u dubljem smislu te reči, da sve postane “obličje”. I jedino u meri u kojoj taj način život “prolazi”, u kojoj se on sve vreme “odnosi” prema onome što je iza njega, iznad njega, ispred njega, taj način života zaista i postaje obličje”. A da bi taj opit (obličje ovoga sveta prolazi), postao moguć i stvaran, neophodno je da u ovom svetu bude, takođe, dat i opit samog onog sa čim je sve “dovedeno u vezu” i sa čim sve stoji u vezi, onog što “prosijava” kroz sve i što svemu daje smisao, krasotu, dubinu i vrednost: a to je opit Carstva Božijeg, čija Sveta Tajna jeste Evharistija. (Ne samo “pretvaranje Darova”, već ona Liturgija koja javlja Carstvo Božije i koja se ispunjava u Pričešću za Trpezom Hristovom u Carstvu NJegovom). Crkva jeste u svetu da bi savršavala Evharistiju i spasavala čoveka, obnavljajući njegovu evharističnost. Ali, Evharistija je nemoguća bez Crkve, tj. bez zajednice koja zna svoje jedinstveno naznačenje koje nije svodivo ni na šta drugo što je u svetu – da bude ljubav, istina, vera i misija, da bude sve ono što se ispunjava i što se javlja u Evharistiji ili, još kraće govoreći, da bude Telo Hristovo. Evharistija “objašnjava” Crkvu kao zajedničenje (ljubav prema Hristu i ljubav u Hristu), kao istinu (Ko je Hristos? – što jeste jedino pitanje čitavoga bogoslovlja) i kao misiju (obraćenje svih i svakoga Hristu).

Crkva nema drugog naznačenja, drugog cilja. Crkva nema neki svoj, od sveta odvojeni, “religijski život”. U suprotnom, sama Crkva postaje idol. Crkva jeste Dom iz koga svako od nas odlazi “na posao” i u koji se svako vraća sa radošću, da bi u tom Domu našao sami život, samu sreću i samu radost; u koji svako donosi plodove svoga truda i gde se sve preobražava u praznik, u slobodu i punotu. Ali, upravo prisustvo i opit ovoga Doma – koji već sada jeste izvan vremena, nepromeniv i preispunjen Večnošću; koji već sada javlja Večnost – jedino to prisustvo Doma može da daruje smisao i vrednost svemu u životu, da sve što je u ovom životu “dovede u vezu” sa tim opitom i da ga tim opitom preispuni. Obličje ovoga sveta prolazi [1. Kor. 7, 31]. Ali, tek tim “prolaženjem” ovaj svet konačno postaje ono što on [treba da] jeste: dar Božiji i radost priopštenja onome sadržaju čiji oblik on sâm predstavlja.
 
Poslednja izmena:

vcbccbc vcbcvb

Ističe se
Poruka
2.980
Postoji li neki tumač ili pisac za čitanje koji je po tvojoj preporuci, a da to nisi ti? :D
zasto tumaci, pa komuniciramo, sve smo rastumacili ili smo na putu, ali seti se gde smo stali, kod mnogo filozofa, a malo delatnika, npr.
Свети Јован Кронштатски - пример црквеног пастира, великог молитвеника и чудотворца наших дана
Autor: I. K. Surskij
namerno navodim bas ovu knjigu , jer smo saznali istim emigrantskim kanalima za svetitelja kojim je prosao i smeman, otca jovana tada jos nije bio nio kanonizovan [verovatno je ovo novije izdanje knjige pa se promenili otac u sveti]- u knjizi se navodi imenom i prezimenom, mestom dogadjanja na destine bolesnih i djavoimanih koje je ovaj iscelio - nema tu filozofije, ni rekla-kazala, vec POIMENCE


Ili primer, neki lopov se zaleti i strgne mu sapku i potom pobeze - i otac refleksno reaguje, neka, verovatno je njemu potrebnija - on to stvarno misli, a ja stvarno verujem.
U americi sam naucio izreku - ''ovo prosto ne mozes da izmislis'', a ne da ja dodjem u situaciju kao south da kazem nisi ti kriva ja sam bio naivan..
 
Poslednja izmena:

vcbccbc vcbcvb

Ističe se
Poruka
2.980
znaci, zasto mi nemamo delatnike koji ljudsku tugu preobracaju u radost, to vi meni recite, a tumacima, izopaciteljima, onima koji rastegljuju istinu, sledi gazenje kao i do sada... ovog cak ni ne zanima zasto Hristos rece ne radujte se zbog toga, nego se radujte...
a blazenstva cekaju, ja cak mislim da vi blazenstva ne razumete kao ni js, jer da ih razumete razumeli bi i sta vam ja pricam sve vreme
 

vcbccbc vcbcvb

Ističe se
Poruka
2.980
Šmeman je izuzetno uvaženi bogoslov.
Ne samo od pravoslavnih, nego i od rimokatolika i protestanata.
Naravno da je bio predmet i kritike. Naročito onih koje je opisivao i potkačinjao :)
ti si bre naivan kao franc. sobarice

vidi, prijatelju

ispod mene coveka adama su zivotinje i deca
psa npr. treniram - bacim mu nesto i on donese, onda zamahnem, ali ne bacim, a on instiktivno se trzne da bi potrcao, ali ako ne bacim on i ne potrci
deca, bezazleni veruju sve i igramo se isto i oni sa psom bezazleno
a vi ljudi ste naivni, vi cak necete da potrcite i date donesete objasnjenje [za blazenstva]jer se bojite da ne bi bili ispod, tj. ja adam iznad, a istina je suprotna, jer ja adam nisam sad dosao da bih bio iznad vasih autoriteta

e, sad nanizi pojmove, kljucne reci ove i iz pred-prethodnog mog javljanja [refleksno-instiktivno]
 
Poslednja izmena:

vcbccbc vcbcvb

Ističe se
Poruka
2.980
ali nemoj meni da verujes - adamu, da nije bitno da ja budem iznad, veruj Hristu da su andjeli deciji iznad tih vasih autoriteta,
  • blazeni bezazleni, a ne naivni,
  • blazeni odbaceni od sveta, a ne oni koji su se dodvorili svetu i uvazeni od sveta
pa odakle onda meni pravo da dopunjujem Hristovo o blazenstvima, a vi cak ni iskazano jevandjeosko ne razumete [sto vidim iz pitanja meni]?
meni adamu ne treba mnogo stranih jezika, jer sam najblizi Pocetnim pojmovima, a vi nemate pojma, te se ja zato trudim oko razumevanja.
 
Poslednja izmena:

vcbccbc vcbcvb

Ističe se
Poruka
2.980
Pa nije uh...
jel jasno svima da js ne razumeju blazenstva, oni cak nude srecu, ej NUDE, ''usrecitelji'', ali ne razumes ni ti prijatelju, ato sam video iz pitanja kako si formulisao; e, sad ako sam i ja naivan, pa poduci me, ispravi me... ako znas

evo price za tebe

ja kada sam bio mali kazu da sam stalno govorio TETKA KRIVA ''tetka kliva'' [jos nisam znao sva slova], kad god neki nestasluk napravim problem
onda sam porastao i shvatio mehanizam obezbedjivanja dezurnog krivca
jel, djavo/satana ce da bude za sve kriva, ali buduci da se materijalna odgovrnost ne moze ni stvoriti ni unistiti [kao energija] samo se presipa iz supljeg u prazno, ko te pita za ljudsku odgovornost, ljudi mogu samo da skrste ruke i sacekaju da na kraju sveta satana i njeni demoni plate za sve [nije li to ''divno'' kad i ja znam da budem sarkastican, ironican, cinican]
 

De_Sisti

Buduća legenda
Moderator
Poruka
38.184
LITURGIJSKI ESHATOLOGIZAM – JEDINI LEK PROTIV
DUHOVNE GETOIZACIJE CRKVE


Subota, 1. maj 1982.



Zapadna [Rimokatolička] crkva je učešće u životu “sveta” shvatala kao “klirikalnu vlast” nad svetom, a kada je taj “svet” odbacio tu vlast, ona je pribegla otvorenom učešću u politici: u početku – u “desnoj”, a potom i u “levoj”. Ali, to učešće osuđuje hrišćanski Zapad na svojevrsnu shizofreniju. Jer ta “politika” u kojoj Zapadna crkva učestvuje, da tako kažemo à part entière1, za svoj horizont ima – i ne može da nema – isključivo “ovaj svet”. Eshatologija je tu svedena na utopiju, ali sa hrišćanske tačke gledišta utopija ne samo da je promašaj, već jeste i jeres, stvarna jeres našega vremena. Jeres, zbog toga što je u utopiji naglasak prenesen sa ličnosti, sa čoveka na “strukture” – društvene, ideološke, itd. Nije slučajno to što oni Hrišćani koji se potpuno predaju utopizmu iborbi za utopiju prihvataju marksizam, “polaze” u svome ponašanju od “klasne borbe”, jednom rečju u celini prihvataju idejno–emotivnu suštinu “utopizma”.

Istinska hrišćanska eshatologija ovde ne samo da se prećutkuje, već biva i odbačena, i obličena kao sramna mrlja na istorijskoj Crkvi. Prećutkuje se eshatološka suština i funkcija Crkve (“u ovom svetu, ali ne od ovog sveta”) i Crkva se postepeno poistovećuje sa jednim od sredstava u borbi za “slobodu, jednakost i bratstvo”, za zaštitu “trećega sveta”, za bilo koju “utopiju” čije je ime ispisano na ovim ili onim “zastavama”.


Pravoslavnima ostaje stran ovakav odlazak u “borbu” i u“utopiju”. Ali, ipak, ne zato što su oni ostali verni eshatološkoj antinomiji Hrišćanstva, već zbog postepenoga pretvaranja Pravoslavlja ili u klirikalnu, ritualnu i magijsku “religiju”, ili, pak, u “duhovnost” koja odbacuje ovaj svet. Pod “klirikalizmom” ovde podrazumevam ne vlast klira nad mirjanima (tu vlast klir odavno već nema), već onu usredsređenost na “crkvu” i “crkvenost”, na “administraciju” i slično, o kojoj sam pisao juče. Cilj hrišćanske zajednice postaje ona sama. I nije nimalo slučajno to što je danas pomodno raspravljati o pitanju “služenja mirjana”, o mirjanima kao svojevrsnom “razblaženom”, razvodnjenom “kliru”. Čime se bave crkveni “centri”: sinodi, saveti, itd? Pa, “crkvenim poslovima”: diplomatijom, finansijama, postavljanjem i premeštanjem sveštenikâ, itd. Otkuda ta bezdana čamotinja i beda crkvene “štampe”? Pa, od svođenja “sadržaja” crkvenog života na proslave, jubileje, svečane sabore, itd.


Moj svagdašnji zaključak: ako ne budemo vratili [naše] bogoslovlje, crkvenost, duhovnost, itd. istinskom hrišćanskom eshatologizmu (a znake tog povratka ne vidim nigde), onda nam je suđeno ne samo da ostanemo geto, već i da pretvorimo sebe, Crkvu i sve što ona uključuje, u duhovni geto...

A taj povratak – i to je moj drugi svagdašnji zaključak – započinje od istinitoga poimanja Evharistije kao Svete Tajne Crkve, Svete Tajne Nove Tvari, Svete Tajne Carstva Božijeg.

U ovome je alfa i omega Hrišćanstva.



 

vcbccbc vcbcvb

Ističe se
Poruka
2.980
odlicna analiza 20. veka
zovem malocas nekog ''kontraktora'' treba da mi se zavrsi neki posao, i kazem coveku da smo se upoznali vec pre neku godinu i kazem jos ako je jos uvek u tom biznisu... a on meni - da, ja to radim za zivot, u smislu da mu je to zanimanje [a rekeo mu vec da smo se upoznali, cak mi je rekao tada i cenu, znam da ke specijalista za taj posao, ali posle svega mi kaze - YES THAT I DO FOR LIVING, TO MI JE POSAO, PROFESIJA.

Moj svagdašnji zaključak: ako ne budemo vratili [naše] bogoslovlje, crkvenost, duhovnost, itd. istinskom hrišćanskom eshatologizmu (a znake tog povratka ne vidim nigde), onda nam je suđeno ne samo da ostanemo geto, već i da pretvorimo sebe, Crkvu i sve što ona uključuje, u duhovni geto...

A taj povratak – i to je moj drugi svagdašnji zaključak – započinje od istinitoga poimanja
Daklem, ko treba da vrati bogoslovlje, ...? ko treba istinsko poimanje...?

A za ovaj posao sto treba da mi se uradi, vrati sve u originalno/ispravno stanje, ja sam znao jos pre neku godinu KO ce, samo ga eto nisam zavrsio do sada.
 

De_Sisti

Buduća legenda
Moderator
Poruka
38.184
odlicna analiza 20. veka
zovem malocas nekog ''kontraktora'' treba da mi se zavrsi neki posao, i kazem coveku da smo se upoznali vec pre neku godinu i kazem jos ako je jos uvek u tom biznisu... a on meni - da, ja to radim za zivot, u smislu da mu je to zanimanje [a rekeo mu vec da smo se upoznali, cak mi je rekao tada i cenu, znam da ke specijalista za taj posao, ali posle svega mi kaze - YES THAT I DO FOR LIVING, TO MI JE POSAO, PROFESIJA.



Daklem, ko treba da vrati bogoslovlje, ...? ko treba istinsko poimanje...?

A za ovaj posao sto treba da mi se uradi, vrati sve u originalno/ispravno stanje, ja sam znao jos pre neku godinu KO ce, samo ga eto nisam zavrsio do sada.
"Ko"?
Pa, Crkva.
Svi mi u njoj
 

De_Sisti

Buduća legenda
Moderator
Poruka
38.184
Ono što sam pomenuo @Сале!

Simvol (Simbol)

Knjiga "Evharistija", 29-31

После свега реченог можемо да се вратимо на почетак нашег поглавља, тј. на одређење Евхаристије као тајинства Царства, као усхођења Цркве ка трпези Христовој у Царству Његовом.

Ми сада знамо да је такво одређење испало из научно-богослов ских објашњења Литургије, која је православно богословље прихватило са Запада. Оно је углавном испало стога што је у хришћанској свести дошло до распада кључног појма символа и његовог супротстављања појму реалности, а затим и његовог свођења категорију "изображајног символизма".

Будући да је хришћанска вера од самог почетка тврдо исповедала управо реалност претварања дарова хлеба и вина у Тело и Крв Христову ("ово је сАмо часно Тело и ово је сАма часна Крв Христова"), свако "мешање" те реалности са "символизмом" доживљавао је као претња евхаристијском "реализму", тј. реалном присуству Тела и Крви Христове на престолу. Отуда свођење тајинства на "формулу којом се врши тајна", која самом својом ограниченошћу "гарантује" реалност претварања у времену и простору. Из тог "страха" проистиче све детаљније одређивање "модуса" и "момента" претварања и његове дејствености". Отуда упорна подсећања да је до освећења дарова на дискосу-само хлеб, а у чаши-само вино, док је после освећења, сАмо Тело и Крв. Отуда покушаји да се "реалност" претварања објасни уз помоћ аристотеловских категорија "суштине" и "акциденције", тј. да се претварање објасни као "пресуштаствљење.

Отуда, коначно, и порицање значаја Божанствене Литургије (како у њеној "сложености", тако и у њеном јединству) и њеног реалног односа са претварањем светих дарова и фактички њено искључење из објашњења тајинства.

Сада ми можемо и треба да запитамо да ли такво схватање символа и символизма и њихово супротстављање реалности одговара првобитном схватању самог појма "символ" и да ли је примењиво на хришћански "закон молитве" и на литургијско предање Цркве?

На то основно питање ја одговарам одречно. Ствар је у томе што се изворни смисао речи "символ" у потпуности разликује од "изображења". Символ може и да не изображава" тј. може да буде лишен спољашње "сличности" са оним што символизује. Историја религије показује да у символу има утолико мање спољашње "изображајности", утолико је древнији, дубљи и "органскији". Заправо, исконска функција символа није да "изображава" (а што претпоставља одсуство "изображаваног"), него да јавља и приопштава јављеном. За символ се може рећи да није једноставно "сличан" са реалношћу коју символише, већ да учествује у њој, услед чега може реално да уводи у заједништво са њом. Постоји, дакле, радикална разлика између садашњег и првобитног схватања символа. Данас се символ схвата као изображење или знак нечега другог, што није реално присутно у самом знаку (као што глумац који глуми Индијанца није прави Индијанац, или као што нема реалне воде у њеном хемијском символу). По првобитном схватању, сам символ јесте јављање и присуство Другога управо као Другога тј. као реалности која у даним условима и не може да буде јављена мимо символа.

Према томе, истински и првобитни символ је неодвојив од вере. Јер, вера и јесте потврда ствари невидљивих, тј. знање да постоји друга реалност, која се разликује од емпиријске реалности, у коју се, међутим, може ући, у којој се може суделовати и која заиста може постати "најреалнијом реалношћу". Уколико, дакле символ претпоставља веру, и вера неопходно захтева символ. Јер, за разлику од простог "убеђења" или "философских погледа", веpa je неизоставно општење и жеђ за општењем, оваплоћење и жеђ за оваплоћењем, јављањем, присуством и дејством једне реалности у другој. Све наведено управо и јесте символ-од грчког συμвάλλο: "сједињавати", "држати се заједно". У символу, за разлику од простог изображавања, простог знака и чак тајинства у његовој схоластичкој редукцији, две реалности (емпиријска или "видљива" и духовна или "невидљива") нису сједињене логички ("једно, означава "друго), ни аналогно ("једно, изображава "друго), нити узрочно-последично једно "је узрок "другог"), него епифанијски (од έπιφανεια- јављање). Jeдна реалност јавла другу у мери (што је врло важно) y којој сам символ причестан духовној реалности и у којој је способан да је оваплоти. Другим речима, у символу све јавља духовну реалност и у њему је све неопходно за њено јављање. Ипак, у символу се не јавља и не оваплоћује сва духовна реалност. Символ је увек делимичан. Јер делимично знамо, и делимично пророкујемо (1.Кор. 13,9). По самој својој природи, наиме, символ обједињује две немерљиве реалности, од којих је једна односу на другу "апсолутно друга"... Ма колико да је реалан и ма колико да нас чини причесницима духовне-реалности, символ нема функцију да утоли нашу жеђ него да је појача: "Дај нам да се још присније причестимо тобом у незалазни дан Царства твога". Његова функција није да један део "овога света", тј. његовог простора, времена или материје учини свештеним, него да у њему увидимо и спознамо очекивање и жеђ савршеног одухотворења. Да буде Бог све у свему (1.Кор. 15,28)

Треба ли доказивати да се на хришћанско богослужење може применити само тај првобитни, онтолошки и епифанијски смисао појма символ. И он није само примењив, него и неодвојив од њега. Његова суштина се управо и састоји у превладавању дихотомије реалности и символизма као нереалност, те се сама реалност познаје као пре свега испуњење символа, а символ као испуњење реалности. Хришћанско богослужење није символично стога што у себе укључује разна символичка "изображења". Оно их углавом укључује једино у уображењу разних коментатора, а не у свом чину и свештенодејствима. Хришћанско богослужење је символично стога што је символичан. тј. Тајинствен сам свет, сама творевина Божија и што је суштина Цркве и њено назначење овом свету испуњење тог символа, тј. реализација њег као "Hajреалније реалности". За символ се може рећи да јавља свет, човека и сву творевину као материју једног свеобухватног таинства.

На основу света ми можемо поставити основно питање: да ли је Евхаристија символ нечега, какав символ обједињује у једну целину читав њен чин и све њене обреде, каква духовна реалност је јављена и нама дарована у "Тајинству свих тајинстава"? Оно нас враћа ка почетку нашег поглавља, тј. ка познању и исповедању Евхаристије као тајинства Царства.
 

vcbccbc vcbcvb

Ističe se
Poruka
2.980
"Ko"?
Pa, Crkva.
Svi mi u njoj
pa, da odgovor koji ne moze da omane, ali ko konkretno imajuci u vidu ranu Crkvu gde nije bilo mnogo ni ucenih, ni plemenita roda, ni filozofije, vec dela,cak i gazenje zmija i sve sile vrazije, kada se duhovi pokoravase, radosna vest se sirila preko male azije u sav poznati svet itd...dakle, u kom momentu smo shvatli tj.na koji momenat Crkva treba da se vrat, kada je postala ''duhovni geto'', cime je postala?
Moj svagdašnji zaključak: ako ne budemo vratili [naše] bogoslovlje, crkvenost, duhovnost, itd. istinskom hrišćanskom eshatologizmu (a znake tog povratka ne vidim nigde), onda nam je suđeno ne samo da ostanemo geto, već i da pretvorimo sebe, Crkvu i sve što ona uključuje, u duhovni geto...
Ko je i kad getoizirao Crkvu, trazim ime i vreme, pa da ga eliminisemo, i znamo u koje vreme trebamo da se vratimo kada Crkva nije bila geto.
 

De_Sisti

Buduća legenda
Moderator
Poruka
38.184
bojim se da ce sekte da iskoriste to geto dok se mi gledamo belo, ili se raduckamo ko smeman, da ne bi tugovali ko vinicki

ti si ovo objavio, mora da imas neku ideju kad i odakle geto, vek, milenijum bar, kad si kola krenula nizbrdo, po tebi?
Prekid razvoja turskim ropstvom + teškoća vraćanja u stvarno vreme, po oslobođenju
 

Top