Adventisti ("subotari") bez maske

UGROŢAVANJE LJUDSKIH PRAVA I DISKRIMINACIJA VERSKIH MANJINA U SRBIJI

U delu poglavlja koje je pred nama, uhvatićemo se u koštac sa jednim veoma ozbiljnim problemom. To je problem grubog kršenja najosnovnijih ljudskih prava i sloboda, kao što su pravo na posedovanje vere i versko organizovanje. Od poĉetka osamdesetih godina prošloga veka, a pogotovo u vreme rata u bivšoj SFRJ i meĊunarodnih sankcija, napisano je od strane pravoslavnih autora (što sveštenika što laika) više knjiga koje na najgrublji naĉin ugroţavaju ne samo osnovne ljudske slobode 571 već i zivote mnogih gradjana
 
CRKVA KOJA PROGANJA

„Ovo sam vam kazao da se ne sablaznite. Iskljuĉiće vas iz sinagoge; ĉak će doći ĉas da će svaki koji vas ubije pomisliti da Bogu sluzi. I ovo će [vam] ĉiniti zato što nisu upoznali Oca – ni mene.“ Evandjelje po Jovanu 16:1-3

„Cerkov gonima i udruĉajema, bila greĉeska ili latinska, moze biti Hristova cerkov; a ona koja goni i udruĉava nipošto ne moze biti, zašto je Hristos bog mira i ljubovi, a ne vrazde i gonjenija. Dela poštena, ona su netelesni znak istinitoga hristjanstva, a ko god veli da pravo veruje, a nepravedno i zlo uivi, on je sav laza od glave do nogu, niti on ima vere ni zakona.“1 Dositej Obradović
 
Đavo je, dakle, odluĉio da kroz bezbozne (a ipak religiozne) ljude koji su toboz sluzili Crkvi, uĉini ono što je Gospod striktno zabranio.

To je bilo dodavanje novih uĉenja i tumaĉenja Hristove i apostolske nauke – koja se nisu izvorno podrazumevala niti verovala. O mnogim od ovih uĉenja pisao sam detaljnije u ovoj knjizi. Zajedno sa odstupanjem od prvovekovnog verovanja, zvaniĉna hrišćanska Crkva je silom prilika odstupila i od onakvog ophodjenja prema svetu i verskim neistomišljenicima kakvo se evanndjeljem podrazumevalo.
.
Svaki ĉitalac Novog zaveta veoma lako moze da primeti da je Hristos uvek (kao i apostoli kasnije) naglašavao mirotvorstvo i nenasilje.

2 Takodje, isticao je iznad svega ljubav kako prema bliznjima tako i prema najcrnjim neprijateljima. Prema ovom blagoslovenom uĉenju, svaki Isusov sledbenik, kao nanovorodjeno dete Bozije, koje se odreklo samo sebe i uzelo krst na svoja pleća (Mt.
16:24), morao bi da bude ispunjen ljubavlju do te mere da ĉak i ne pomisli a kamoli uĉini nekome bilo kakvo, pa makar i najmanje zlo.

Evo nekih od stihova iz apostolskih svetih spisa koji govore o ovakvom Gospodnjem uĉenju:
„Ĉuli ste da je reĉeno starima: ‘Ne ubij’, a ko ubije biće kriv sudu. A ja vam kazem da će svaki koji se gnevi na brata svoga 3 biti kriv sudu. Ako ko kaze bratu svome ‘raka’, biće kriv sinedrionu. Ako ko kaze ‘budalo’, zasluţiće pakao ognjeni.

“4 559 „Nego vama – koji slušate – velim: ljubite svoje neprijatelje, ĉinite dobro onima koji vas mrze, blagosiljajte one koji vas kunu, molite se za one koji vas vredbaju. (...) I kako hoćete da ljudi ĉine vama, onako ĉinite i vi njima.“1 „Jer ste na to pozvani, zato što je i Hristos stradao za vas i ostavio vam primer – da podjete njegovim stopama

On greha ne uĉini i prevara se ne nadje u ustima njegovim. Kada su ga vreĊali – on nije odgovarao uvredom, kada je stradao – nije pretio, nego je prepustio onome koji pravedno sudi.
.
“2 Iz svega proĉitanog, jasno uvidjamo da su za Hristovo ime vezani iskljuĉivo pojmovi ljubavi, praštanja, trpljenja i blagosiljanja drugih – kako dobrih tako i rĊavih ljudi.
Ipak, kao što ćemo videti, sotonskim uplivom u ono što se od poĉetka IV veka pa nadalje nazvalo zvaniĉnom Crkvom a danas postoji u obliku Rimokatoliĉanstva i Pravoslavlja, ranohrišćanska merila ponašanja su odbaĉena a poĉela su da se primenjuju ona koja su svojstvena ljudima koji ne poznaju Boga. Naime, hrišćanski mislioci i carevi, kao da su zaboravili kako je bilo njihovim prethodnicima, koji su prolazili kroz svirepa muĉenja i ubistva. Istoriĉar Vil Djurant iznosi istorijske ĉinjenice o polaganoj „modifikaciji hrišćanske etike“, i Crkvi koja je od propovedanja ljubavi i praštanja postala religija nasilja:
 
Glasnik.:
3 Ono što je veoma tragiĉno, ovim dezinformacijama koje se plasiraju u pomenutoj literaturi o verskim manjinama u Srbiji gotovo bezrezervno veruje veći deo neupućenog stanovništva naše zemlje.

Ukoliko dezinformisanje javnosti o savremenim verskim zajednicama u Srbiji dvadeset prvog veka i te kako uspeva, i pored obilja njihove literature, koliko li je tek onda moguće obmanuti javnost po pitanju uĉenja onih koji su odavno zatrti, i to u toj meri da ni jedno jedino slovo, pisano njihovom rukom, do danas nije saĉuvano.
Kliknite za proširenje...
Какве глупости ти све написа тј. цитира. Цитираш оно што је било пре 800 година. Данашње генерације, па и Српска православна црква нема са тиме ништа. То је било такво време - средњи век. Све те богумилске и сличне средњовековне јереси су имале антифеудални карактер - најмање се ту радило о религијском покрету, већ више друштвено-економском, против тадашњег друштвеног поретка (феудализма и монархије). Па сам Мартин Лутер (оснивач протестантизма) је био на страни феудалаца, а за строго кажњавање сељака кад је избио велики сељачки устанак у Немачкој. Зато се Лутерово учење и одржало, зато што је одговарало феудалцима.
 
Gedeon:
Какве глупости ти све написа тј. цитира. Цитираш оно што је било пре 800 година. Данашње генерације, па и Српска православна црква нема са тиме ништа. То је било такво време - средњи век. Све те богумилске и сличне средњовековне јереси су имале антифеудални карактер - најмање се ту радило о религијском покрету, већ више друштвено-економском, против тадашње друштвеног поретка (феудализам и монархија). Па сам Мартин Лутер (оснивач протестантизма) је био на страни феудалаца, а за строго кажњавање сељака кад је избио велики сељачки устанак у Немачкој. Зато се Лутерово учење и одржало, зато што је одговарало феудалцима.
Kliknite za proširenje...
Opet pises ne istine.
Gore smo videli da su i dabas isti.

Najozbiljniji problem Crkve, odmah posle uskladbivanja njenih ideala sa njenim opstankom bio je iznalazenje naĉina egzistiranja sa drzavom. Uspon crkvene organizacije rame uz rame sa drzavnim ĉinovnicima uzrokovao je borbu za vlast u kojoj je prihvaćeno medjusobno potĉinjavanje bilo preduslov za mir.

Na Istoku je Crkva postala podredjena drzavi; na Zapadu se najpre borila za samostalnost, a zatim za prevlast. U oba sluĉaja, savez Crkve i drzave iziskivao je znatnu modifikaciju hrišćanske etike.

Tertulijan, Origen i Laktancije su uĉili da je rat uvek protivzakonit;
sada kada ju je drzava štitila, Crkva se pomirila sa onim ratovima koji su smatrani neophodnim da se zaštiti ili drţava ili Crkva. Ona sama nije imala sredstva prisile; ali, kada je sila izgledala korisna, ona je mogla da se obrati „svetovnoj ruci“ da izvrši njenu volju.

“3 U vreme progonstva Crkve, jedan od njenih maloĉas pomenutih znamenitijih vodja, Tertulijan, istakao je jedno veoma znaĉajno evandjelsko pravilo, koje nam, uz konstataciju da je upravo ona (Crkva) inicirala dalja progonstva, prenosi Aleksandar Šmeman:
.
„Treba otvoreno reći da upravo Crkva trazi od drzave obraĉun sa paganstvom, odriĉe sam princip trpeljivosti. Zaboravivši na reĉi Tertulijanove, upućene progoniteljima Hrišćanstva: ‘‘I opšte pravo, i prirodni zakon traze da svako poštuje boga u koga veruje, ne priliĉi religiji da vrši nasilje nad drugom religijom.

“4 Na ovaj naĉin, zastupajući ideje prvovekovnog hrišćanstva, ovaj crkveni uĉitelj je potvrdio ĉinjenicu da se evandjelje moze širiti samo milosrdnim propovedanjem ljubavi i istine, bez upotrebe bilo kakvih metoda prisile na potencijalne obraćenike.

Medjutim, nasuprot ovome stavu, a u skladu sa narodnom poslovicom: ‘daj ĉoveku vlast pa ćeš videti kakav je’, i sam „ravnoapostolni“ car Konstantin a pogotovo njegovi „hrišćanski“ naslednici, pod uticajem Crkve, otpoĉeli su progon poklonika mnogoboţaĉkih religija.

Prema paganima su postupali na isti naĉin kao i neznabozaĉki carevi prema hrišćanima nedugo pre toga, zaboravljajući oĉito na Hristove i apostolske reĉi koje su naglašavale da se na zlo ne uzvraća zlim.

Evo kako o ovom periodu vremena, u kome su ĉinjeni zloĉini takozvanih hrišćana nad nehrišćanima, piše maloĉas citirani ruski pravoslavni teolog:
 
Glasnik.:
Opet pises ne istine.
Gore smo videli da su i dabas isti.

Najozbiljniji problem Crkve, odmah posle uskladbivanja njenih ideala sa njenim opstankom bio je iznalazenje naĉina egzistiranja sa drzavom. Uspon crkvene organizacije rame uz rame sa drzavnim ĉinovnicima uzrokovao je borbu za vlast u kojoj je prihvaćeno medjusobno potĉinjavanje bilo preduslov za mir.

Na Istoku je Crkva postala podredjena drzavi; na Zapadu se najpre borila za samostalnost, a zatim za prevlast. U oba sluĉaja, savez Crkve i drzave iziskivao je znatnu modifikaciju hrišćanske etike.

Tertulijan, Origen i Laktancije su uĉili da je rat uvek protivzakonit;
sada kada ju je drzava štitila, Crkva se pomirila sa onim ratovima koji su smatrani neophodnim da se zaštiti ili drţava ili Crkva. Ona sama nije imala sredstva prisile; ali, kada je sila izgledala korisna, ona je mogla da se obrati „svetovnoj ruci“ da izvrši njenu volju.

“3 U vreme progonstva Crkve, jedan od njenih maloĉas pomenutih znamenitijih vodja, Tertulijan, istakao je jedno veoma znaĉajno evandjelsko pravilo, koje nam, uz konstataciju da je upravo ona (Crkva) inicirala dalja progonstva, prenosi Aleksandar Šmeman:
.
„Treba otvoreno reći da upravo Crkva trazi od drzave obraĉun sa paganstvom, odriĉe sam princip trpeljivosti. Zaboravivši na reĉi Tertulijanove, upućene progoniteljima Hrišćanstva: ‘‘I opšte pravo, i prirodni zakon traze da svako poštuje boga u koga veruje, ne priliĉi religiji da vrši nasilje nad drugom religijom.

“4 Na ovaj naĉin, zastupajući ideje prvovekovnog hrišćanstva, ovaj crkveni uĉitelj je potvrdio ĉinjenicu da se evandjelje moze širiti samo milosrdnim propovedanjem ljubavi i istine, bez upotrebe bilo kakvih metoda prisile na potencijalne obraćenike.

Medjutim, nasuprot ovome stavu, a u skladu sa narodnom poslovicom: ‘daj ĉoveku vlast pa ćeš videti kakav je’, i sam „ravnoapostolni“ car Konstantin a pogotovo njegovi „hrišćanski“ naslednici, pod uticajem Crkve, otpoĉeli su progon poklonika mnogoboţaĉkih religija.

Prema paganima su postupali na isti naĉin kao i neznabozaĉki carevi prema hrišćanima nedugo pre toga, zaboravljajući oĉito na Hristove i apostolske reĉi koje su naglašavale da se na zlo ne uzvraća zlim.

Evo kako o ovom periodu vremena, u kome su ĉinjeni zloĉini takozvanih hrišćana nad nehrišćanima, piše maloĉas citirani ruski pravoslavni teolog:
Kliknite za proširenje...
То је било такво време. Гледај само кроз историју и Свето писмо како су Јевреји били строги према јересима. Верска толеранција је новијег датума.
 
„Sa dolaskom na presto cara Teodosija Velikog /379-395/, završava se prvi ciklus u razvoju novih odnosa izmedju Crkve i drţave. Edikt iz 380. godine proglašava Hrišćanstvo za obaveznu veru, pretvara je konaĉno u „drzavnu religiju“. Sloboda koju je proklamovao Milanski edikt bila je ukinuta.

Mi, medjutim, znamo da je ona bila osudjena na takav kraj od samog poĉetka. Nju je iskljuĉivala priroda antiĉke drţave, osnovna njena karakteristika – teokratska svest – ne samo da nije uništena, no je, naprotiv bila pojaĉana obraćenjem Konstantinovim. Faktiĉki, proganjanje paganstva poĉelo je još za vreme njegove vladavine. Još više se pojaĉalo za vreme njegovih sinova. (...) Hrišćanski pisac Firmik Materno u delu O zabludama paganskih religija, koje je napisao za Konstantinove sinove, sada ih sam poziva na nasilje:
„Pomognite ovim nesrećnicima, bolje je spasti ih mimo njihove volje, nego im dozvoliti da stradaju“... Svest hrišćanska, u kojoj je kroz iskustvo muĉeništva zasjao jevanĊeljski ideal verske slobode, biće zadugo zaslepljena vizijom hrišćanske teokratije, koja sada ne samo pomoću blagodati, no i pomoću zakona vodi ka Hristu.
I proći će mnogo vremena pre no što bude shvaćen neznaboţaĉki karakter ove teokratije. Od Teodosija Velikog Crkva više nije samo savez onih koji su poverovali, no i savez onih koji su obavezni da veruju. Drţavna sankcija daće Crkvi neviĊenu moć..

.“1 Iz ovog teksta jasno moţemo da uvidimo kako je Crkva za vrlo kratko vreme od prestanka progonstva nad njom samom uspela da se udalji od novozavetnih ideala koji su proklamovali slobodu ĉoveka što se tiĉe izbora sopstvene religioznosti, i postane moćna organizacija koja prisilno pokrštava nehrišćane radi njihovog „spasenja“.

Momir Jović dodaje i sledeće podatke:

„Tolerancija je samo nuţna stepenica za opštu prevlast a karakteristiĉna netolerantnost ostaje prema svemu nehrišćanskom. (...) Još jedna posledica iz IV do VI veka u razvoju hrišćanstva jeste ukidanje poslednjih antiĉkih institucija: Platonove skoro devetovekovne Akademije; masovna razaranja i spaljivanja antiĉkih spomenika i spisa, rukovoĊeni fanatizmom velikih crkvenih velikodostojnika.“2 Vil Djurant takoĊe piše o ispoljavanju mrţnje „svetih“ istoĉnih patrijaraha prema verskim neistomišljenicima:
„Hrišćanstvo je sada (400) gotovo potpuno pobedilo na Istoku. U Egiptu su domaći hrišćani (Kopti) već predstavljali većinu stanovništva i odrţavali na stotine crkava i manastira. Devedeset egipatskih biskupa priznavali su vlast patrijarha u Aleksandriji, ĉija je moć bila velika skoro kao nekada vlast faraona ili Ptolomeja. Neki od tih patrijaraha bili su crkveni politiĉari sasvim zloćudne vrste, kao Teofil (u 560 „hrišćanski“ naslednici, pod uticajem Crkve, otpoĉeli su progon poklonika mnogoboţaĉkih religija.
 

SPC kreće u borbu protiv sekti​

Autor: Novosti​

Najviše telo Srpske pravoslavne crkve (SPC) donelo je odluku da se pri Svetom sinodu osnuje više odeljenja koja će se baviti brigom o svetinji braka i porodice, bioetikom i praćenjem "razbijačke delatnosti jeretičkih organizacija, sekti i nekanonskih grupacija".

.

Vlada​

29.05.2017 • 10:24

Liman cleaner

'A sve sto nam se desava, silovanja, ubijanja, pedofilija, izdaja i raspad svake vrste, potice jedino i iskljucivo od ateisticara i krscana, pravoslavni ne rade tako stogod?


Šone Odžaci​

29.05.2017 • 07:41
Pod mač bato?
Znači svi koji misle drugačije smetaju? A ne smeta im korupcija, nepravda, izrabljivanje radnika, pljačkanje, odlazak mladih, starletizacija, sve veća beda u kojoj je većina gradjana i bogaćenje malog broja sumnjivih tipova. Ne smeta im reality? Robovlasnički zakon o radu? Ne smeta im da se deca leče SMS porukama dok se oni bogate? Smetaju im ljudi koji mirno žive i čitaju Bibliju. To nije crkva!

Jovanjjj​

28.05.2017 • 20:50
Kako
Kreće u borbu protiv sekti??? Kako? Oružjem? Ili možda još većim džipovima, svađama sa drugim pravoslavnim crkvama, još više pedofilije, gramzivosti, naplaćivanjen krštenja, ulazak u veru, naplaćivanjem sahrane, slava, nikad ne udomiti ni jednu siromašnu porodicu? Kako? Il sve obrnuto???

zoran​

28.05.2017 • 16:59
gluposti
Posle osveštavanja Gašićeve i Nikolićeve crkve SPC ima najmanje prava da kaže ko je sekta.Nažalost ja kao Pravoslavac moram to da kažem kad crkva prima pare bez obzira od kojih su usta uzete.Čak je i Jezda u svom Topolovniku podigao crkvu.Žalosno kako li je tek nađem Patrijarhu Pavlu na nebu,dok sve ovo gleda.

Andrija Šrek​

28.05.2017 • 16:46
...
Pri čemu, naravno, u sekte, nekanonske grupacije i jeretičke organizacije spadaju svi oni koji nisu pravoslavni hrišćani...Pa vi vidite.
Kanda zaboravljaju da su i sami smatrani sektom, dok nisu uspeli...

Sremac​

28.05.2017 • 15:58

Majko mila! Institucija koja se bavi kriminalom, progonom neistomišljenika, zatiranjem tuđeg identiteta i nepoštovanjem svojih crkvenih kanona će krojiti moralne aršine građanima.

monty​

28.05.2017 • 15:24

Drugim recima: inkvizicija
 
Jel ovo stvarno istina?

https://portalluca.me/ss/zasto-tako...ilionima-kupio-lojalnost-parapoliticke-sekte/


Fotografija 2: ZAŠTO TAKOZVANA SPC NIJE UZ NAROD: Vučić milionima kupio lojalnost parapolitičke sekte
Jedini bog kojeg SPC priznaje

U avgustu je objavljeno da je Porfirije, krenuo u renoviranje vile na Dedinju u kojoj obitava, a vrijednost radova procjenjuje se na 75,4 miliona dinara ili oko 650.000 eura, a samo će garaža imati 200 kvadrata.

Takođe ljetos smo saznali da je ova parapolitička organizacija investitor stambeno-poslovnog objekta u centru Beograda, koji je sagradila sa još dvije privatne firme. Riječ je o luksuznom kompleksu u Ulici cara Dušana, u sklopu kojeg je izgrađeno 107 stanova, a koji još od novembra prošle godine čeka na upotrebnu dozvolu. Prema informacijama “Nove”, svi stanovi koji su bili u prodaji dobili su vlasnike još u vrijeme izgradnje i to za oko 4.000 eura po kvadratu, a sada se prodaju i za oko 5.000 eura!

Kako se navodi u dostupnoj dokumentaciji, riječ je o kompleksu čija bruto površina iznosi 23.889 kvadrata, od čega nadzemni dio ima 15.896 kvadratnih metara.Taj kompleks, prema dokumentaciji, ima 107 stambenih jedinica, 11 poslovnih, kao i tri podzemne etaže sa 148 parking mjesta. Takođe, dobar dio stanova, više od njih 20 i dalje se vodi na ”Patrijaršiju SPC”, bar prema interfonu.

Inače, 2018. godine tzv. SPC je bila investitor stambeno-poslovnog objekta na Novom Beogradu od 36.000 kvadrata sa 127 stanova. ”Crkva” je to gradila zajedno sa građevinskom PMC inženjering, kojoj je zapravo SPC ustupila svoje zemljište.

Milioni za SS
Screenshot_20250412_193735_Chrome.jpg
 
Milioni za SS

Osim što je Vučićev režim Perića i tzv. SPC zadužio dozvolivši im da se bave poslovima sa nekretninama, zvanični podaci govore da je aktuelni beogradski režim debelo ulagao u ovu paravjersku organizaciju da bi dobio njenu poslušnost.

Vlada Srbije je u septembru prošle godine odlučila da takozvanoj Srpskoj pravoslavnoj crkvi pokloni 4,5 miliona eura! Kako su redovno pisali mediji u Srbiji, teško je izračunati koliko je novca SS u vrijeme vlasti Aleksandra Vučića dobila iz kase svih građana Srbije.
 
orfirije Perić dobio milione od Vučića zato mora da ćuti

Vučić se svojevremeno hvalio da nijedna vlast nije toliko novca izdvajala za tzv. SPC kao njegova u posljednjih 50 godina. On je 2020. izjavio da je za tri i po godine za izgradnju operativnog centra SS – kodnog naziva Hram Svetog Save, odvojeno 43 miliona eura iz državne kase Srbije.

Kako su pisali srpski mediji, najveći iznos odvojen je u martu 2019 – oko 10 miliona eura, zatim je u julu 2020. izdvojeno oko 8,5 miliona eura, a nedelju dana kasnije još 1,7 miliona eura.
 
Сале:
glasniče štos nervozan tema je o adventistima :D
Kliknite za proširenje...
Etnofiletizam.

тнофилетизам је јерес која се почела јављати међу православнима у деветнаестом и почетком двадесетог века...

https://podviznickaslova.wordpress.com/2017/10/25/etnofiletizam/

"I ako je SPC sekta. Ona nije crkva. Zbog toga što je sekta ono što se suprostavlja učenju Hristovom, a to je etnofiletizam. Etnofiletizam je čini sektom, i zbog toga su u zavadi sa Vaseljenskom patrijaršijom",
 
robivek:
Neki su forumasi JAVNO tvrdili da su i pravoslavci adventisri stoga ovde trenutno nista nije off topic...
...A PONEKAD CAK I BOLI ISTINA,ZAR NE ???
Kliknite za proširenje...
Sve je u skladu sa temom jer pokazuje da ne moze na taj nacin da se vodi diskusija.
Bolje je skrenuti im ovako paznju nego otvoriti temu o SPC i pisati ovo.
To nije nas nacin, samo ako ga oni prouzrokuju.


CPC je kao autokefalna pravoslavna crkva bila dio istorije i života Crne Gore od 1200 i neke godine. Srpskoj pravoslavnoj crkvi je odobren kontinuitet od 1836. Kada je odlukom Aleksandra Karađorđevića prilikom ujedinjenja u zajednicu Srba Hrvata i Slovenaca napravljena ujedinjena SPC i to ujedinjavanjem autokefalne Crkve Srbije, autokefalne CPC i autokefalne vojvođanske crkve, formirana je ujedinjena SPC, koja je uklonila kasnije to 'ujedinjena', kao dio te nove države. Nema više te države- nma više te crkve i tu je stvar vrlo jednostavna",
 
Kakav je uticaj SPC na ateiste u zemlji?

SPC ima snažan uticaj u Srbiji i njeno mešanje u politička pitanja u proteklom periodu jasno pokazuje da Srbija nikad nije bila sekularno društvo, izuzev perioda u bivšoj Jugoslaviji gde su crkve znale gde im je mesto u državi koja je uvazavala verske slobode i pravo da postoje kao verske institucije ali da se isključivo bave onim što im je posao.

Tada je suzbijana nacionalna i verska zatucanost, promovisano je zajedništvo i prosvećenost, ujedinjeni su gradili zemlju, ljude obukli, nahranili, obrazovali, zaposlili, pomogli emancipaciji žena, industrijalizovali zemlju modernizovali društvo, izgradili infrastrukturu, vodili briljantnu spoljnu politiku, vodili zemlju u kojoj je svaki od jugoslovenskih naroda dostigao svoj apsolutni istorijski vrhunac.

Devedesetih, crkva uz tadašnje političke aktere počinje da propagira sve ono što je u suprotnosti sa verom i pravoslavljem, podstiče nacionalne i verske podele stvarajući klimu netrpeljivosti među narodima na prostoru bivše Jugoslavije.

Položaj i snažan uticaj crkve u srpskom društvu omogućile su, pored Slobodana Miloševića, koji je ratove započinjao uz blagoslov SPC, dobrim delom i vlasti posle 2000-te koje su ulogu crkve u društvu ojačale tako što su izvele popove na ulice, osnažujući buđenje nacionalne svesti, ali sve to u jednoj drugačijoj formi pod plaštom demokratije "na putu ka Evropi". Danas vlast Aleksandra Vučića iz budžeta ulaže milijarde u SPC i daje im legitimitet da budu država u državi.

Pogazili su sve one vrednosti koje su trebalo da budu temelj zdravog društva.

Antifašizam i srpska crkva, jednostavno, nisu mogle zajedno.

Crkveni poglavari nisu bili procesuirani ni sankcionisani zbog svojih nepočinstava i ratnohuškačke retorike 90-tih, već su dobili počasna mesta i u crkvi i u politici. Dobili su "slobodu" koju su toliko dugo iščekivali i "oprost" od onih od kojih mi nismo očekivali da će im oprostiti!

Prevarili su sve nas koji smo istinski verovali u bolju Srbiju.

Zato se Srbija, između ostalog, vraća u prošlost, jer se bavi mitovima, robuje predsrasudama, dogmama, nebeskim temama... Bitišemo nacionalno i verski ostrašćeni, neznaveni i osiromašeni, a sve one progresivne ideje i ljude koji su Srbiju videli kao moderno uređeno i civilizovano evropsko drustvo odbacili smo i okrenuli se crkvi i retrogradnim vrednostima. Zaostalost je postala identitet i sve prisutnija verska ostrašćenost među mladim ljudima govori da mi kao društvo srljamo u propast.

Nije Srpskoj crkvi nikada bilo do vere, njima je do onoga što su poslednjih 30 godina lažima prisvajali - ogroman novac i propagiranje mržnje na prostoru bivše Jugoslavije.

Pravo pravoslavlje trebalo bi da propagira skromnost i život u služenju, a ne da se vodi borba oko miliona "kvadrata" cnogorske zemlje koje SPC hoće da prepiše na Beogradsku Patrijaršiju.

U Srbiji je nacionalna religija izdala veru.

Činjenica je da sve religijske zajednice koje deluju u bivšim YU republikama nastoje što više biti u političkom životu, da bi se nacionalne partije na vlasti zadržale upravo zbog podrške koju im daju verski velikodostojnici. Sa crkvom se pobedjivalo na izborima. Crkva je uvek koketirala sa nacionalizmom.
U ime crkve su se zaklinjali kralju, u ime crkve se "branilo srpstvo", dizala tri prsta, u ime crkve je glorifikovan četnički pokret i palili požari po Balkanu.

I to su radili "u ime boga"?!

Nema tog boga koji vam to moze oprostiti!

Zbog toga politika nikad nije mogla bez crkve.

🖋️𝗕𝗼𝗷𝗮𝗻𝗮 𝗩𝗮𝘁𝗶ć, aktivistkinja iz Novog Sada
Screenshot_20250412_200629_Lite.jpg


https://www.facebook.com/groups/Ateistizasekularnodrustvo/permalink/3755289124688724/?app=fbl
 
Glasnik.:
Kakav je uticaj SPC na ateiste u zemlji?

SPC ima snažan uticaj u Srbiji i njeno mešanje u politička pitanja u proteklom periodu jasno pokazuje da Srbija nikad nije bila sekularno društvo, izuzev perioda u bivšoj Jugoslaviji gde su crkve znale gde im je mesto u državi koja je uvazavala verske slobode i pravo da postoje kao verske institucije ali da se isključivo bave onim što im je posao.

Tada je suzbijana nacionalna i verska zatucanost, promovisano je zajedništvo i prosvećenost, ujedinjeni su gradili zemlju, ljude obukli, nahranili, obrazovali, zaposlili, pomogli emancipaciji žena, industrijalizovali zemlju modernizovali društvo, izgradili infrastrukturu, vodili briljantnu spoljnu politiku, vodili zemlju u kojoj je svaki od jugoslovenskih naroda dostigao svoj apsolutni istorijski vrhunac.

Devedesetih, crkva uz tadašnje političke aktere počinje da propagira sve ono što je u suprotnosti sa verom i pravoslavljem, podstiče nacionalne i verske podele stvarajući klimu netrpeljivosti među narodima na prostoru bivše Jugoslavije.

Položaj i snažan uticaj crkve u srpskom društvu omogućile su, pored Slobodana Miloševića, koji je ratove započinjao uz blagoslov SPC, dobrim delom i vlasti posle 2000-te koje su ulogu crkve u društvu ojačale tako što su izvele popove na ulice, osnažujući buđenje nacionalne svesti, ali sve to u jednoj drugačijoj formi pod plaštom demokratije "na putu ka Evropi". Danas vlast Aleksandra Vučića iz budžeta ulaže milijarde u SPC i daje im legitimitet da budu država u državi.

Pogazili su sve one vrednosti koje su trebalo da budu temelj zdravog društva.

Antifašizam i srpska crkva, jednostavno, nisu mogle zajedno.

Crkveni poglavari nisu bili procesuirani ni sankcionisani zbog svojih nepočinstava i ratnohuškačke retorike 90-tih, već su dobili počasna mesta i u crkvi i u politici. Dobili su "slobodu" koju su toliko dugo iščekivali i "oprost" od onih od kojih mi nismo očekivali da će im oprostiti!

Prevarili su sve nas koji smo istinski verovali u bolju Srbiju.

Zato se Srbija, između ostalog, vraća u prošlost, jer se bavi mitovima, robuje predsrasudama, dogmama, nebeskim temama... Bitišemo nacionalno i verski ostrašćeni, neznaveni i osiromašeni, a sve one progresivne ideje i ljude koji su Srbiju videli kao moderno uređeno i civilizovano evropsko drustvo odbacili smo i okrenuli se crkvi i retrogradnim vrednostima. Zaostalost je postala identitet i sve prisutnija verska ostrašćenost među mladim ljudima govori da mi kao društvo srljamo u propast.

Nije Srpskoj crkvi nikada bilo do vere, njima je do onoga što su poslednjih 30 godina lažima prisvajali - ogroman novac i propagiranje mržnje na prostoru bivše Jugoslavije.

Pravo pravoslavlje trebalo bi da propagira skromnost i život u služenju, a ne da se vodi borba oko miliona "kvadrata" cnogorske zemlje koje SPC hoće da prepiše na Beogradsku Patrijaršiju.

U Srbiji je nacionalna religija izdala veru.

Činjenica je da sve religijske zajednice koje deluju u bivšim YU republikama nastoje što više biti u političkom životu, da bi se nacionalne partije na vlasti zadržale upravo zbog podrške koju im daju verski velikodostojnici. Sa crkvom se pobedjivalo na izborima. Crkva je uvek koketirala sa nacionalizmom.
U ime crkve su se zaklinjali kralju, u ime crkve se "branilo srpstvo", dizala tri prsta, u ime crkve je glorifikovan četnički pokret i palili požari po Balkanu.

I to su radili "u ime boga"?!

Nema tog boga koji vam to moze oprostiti!

Zbog toga politika nikad nije mogla bez crkve.

🖋️𝗕𝗼𝗷𝗮𝗻𝗮 𝗩𝗮𝘁𝗶ć, aktivistkinja iz Novog Sada
Pogledajte prilog 1713500

https://www.facebook.com/groups/Ateistizasekularnodrustvo/permalink/3755289124688724/?app=fbl
Kliknite za proširenje...
U svakoj zemlji većinske verske imaju veliki uticaj. To je normalno. I adventisti ("subotari") da imaju većinu u nekoj državi bi subotu sigurno progurali preko sebi naklonjenih političara za neradni dan. Da sam u prilici, nedeljom bih zabranio svaki rad. Novčane kazne za prekršioce, a za ponavljače zatvorske. Naravno, svi veliki crkveni praznici bi bili i državni. Zadušnice takođe. Za krsnu slavu (od države) plaćeno petodnevno odsustvo...
 
Glasnik.:
Kakav je uticaj SPC na ateiste u zemlji?

SPC ima snažan uticaj u Srbiji i njeno mešanje u politička pitanja u proteklom periodu jasno pokazuje da Srbija nikad nije bila sekularno društvo, izuzev perioda u bivšoj Jugoslaviji gde su crkve znale gde im je mesto u državi koja je uvazavala verske slobode i pravo da postoje kao verske institucije ali da se isključivo bave onim što im je posao.

Tada je suzbijana nacionalna i verska zatucanost, promovisano je zajedništvo i prosvećenost, ujedinjeni su gradili zemlju, ljude obukli, nahranili, obrazovali, zaposlili, pomogli emancipaciji žena, industrijalizovali zemlju modernizovali društvo, izgradili infrastrukturu, vodili briljantnu spoljnu politiku, vodili zemlju u kojoj je svaki od jugoslovenskih naroda dostigao svoj apsolutni istorijski vrhunac.

Devedesetih, crkva uz tadašnje političke aktere počinje da propagira sve ono što je u suprotnosti sa verom i pravoslavljem, podstiče nacionalne i verske podele stvarajući klimu netrpeljivosti među narodima na prostoru bivše Jugoslavije.

Položaj i snažan uticaj crkve u srpskom društvu omogućile su, pored Slobodana Miloševića, koji je ratove započinjao uz blagoslov SPC, dobrim delom i vlasti posle 2000-te koje su ulogu crkve u društvu ojačale tako što su izvele popove na ulice, osnažujući buđenje nacionalne svesti, ali sve to u jednoj drugačijoj formi pod plaštom demokratije "na putu ka Evropi". Danas vlast Aleksandra Vučića iz budžeta ulaže milijarde u SPC i daje im legitimitet da budu država u državi.

Pogazili su sve one vrednosti koje su trebalo da budu temelj zdravog društva.

Antifašizam i srpska crkva, jednostavno, nisu mogle zajedno.

Crkveni poglavari nisu bili procesuirani ni sankcionisani zbog svojih nepočinstava i ratnohuškačke retorike 90-tih, već su dobili počasna mesta i u crkvi i u politici. Dobili su "slobodu" koju su toliko dugo iščekivali i "oprost" od onih od kojih mi nismo očekivali da će im oprostiti!

Prevarili su sve nas koji smo istinski verovali u bolju Srbiju.

Zato se Srbija, između ostalog, vraća u prošlost, jer se bavi mitovima, robuje predsrasudama, dogmama, nebeskim temama... Bitišemo nacionalno i verski ostrašćeni, neznaveni i osiromašeni, a sve one progresivne ideje i ljude koji su Srbiju videli kao moderno uređeno i civilizovano evropsko drustvo odbacili smo i okrenuli se crkvi i retrogradnim vrednostima. Zaostalost je postala identitet i sve prisutnija verska ostrašćenost među mladim ljudima govori da mi kao društvo srljamo u propast.

Nije Srpskoj crkvi nikada bilo do vere, njima je do onoga što su poslednjih 30 godina lažima prisvajali - ogroman novac i propagiranje mržnje na prostoru bivše Jugoslavije.

Pravo pravoslavlje trebalo bi da propagira skromnost i život u služenju, a ne da se vodi borba oko miliona "kvadrata" cnogorske zemlje koje SPC hoće da prepiše na Beogradsku Patrijaršiju.

U Srbiji je nacionalna religija izdala veru.

Činjenica je da sve religijske zajednice koje deluju u bivšim YU republikama nastoje što više biti u političkom životu, da bi se nacionalne partije na vlasti zadržale upravo zbog podrške koju im daju verski velikodostojnici. Sa crkvom se pobedjivalo na izborima. Crkva je uvek koketirala sa nacionalizmom.
U ime crkve su se zaklinjali kralju, u ime crkve se "branilo srpstvo", dizala tri prsta, u ime crkve je glorifikovan četnički pokret i palili požari po Balkanu.

I to su radili "u ime boga"?!

Nema tog boga koji vam to moze oprostiti!

Zbog toga politika nikad nije mogla bez crkve.

🖋️𝗕𝗼𝗷𝗮𝗻𝗮 𝗩𝗮𝘁𝗶ć, aktivistkinja iz Novog Sada
Pogledajte prilog 1713500

https://www.facebook.com/groups/Ateistizasekularnodrustvo/permalink/3755289124688724/?app=fbl
Kliknite za proširenje...
Лицемјеру гдје си икад бекнуо против АВ?
 
Glasnik.:
Etnofiletizam.

тнофилетизам је јерес која се почела јављати међу православнима у деветнаестом и почетком двадесетог века...

https://podviznickaslova.wordpress.com/2017/10/25/etnofiletizam/

"I ako je SPC sekta. Ona nije crkva. Zbog toga što je sekta ono što se suprostavlja učenju Hristovom, a to je etnofiletizam. Etnofiletizam je čini sektom, i zbog toga su u zavadi sa Vaseljenskom patrijaršijom",
Kliknite za proširenje...
pobesneli glasnik, šta ću ti beži iz tog kulta dok ti je vreme
 
Gedeon:
U svakoj zemlji većinske verske imaju veliki uticaj. To je normalno. I adventisti ("subotari") da imaju većinu u nekoj državi bi subotu sigurno progurali preko sebi naklonjenih političara za neradni dan. Da sam u prilici, nedeljom bih zabranio svaki rad. Novčane kazne za prekršioce, a za ponavljače zatvorske. Naravno, svi veliki crkveni praznici bi bili i državni. Zadušnice takođe. Za krsnu slavu (od države) plaćeno petodnevno odsustvo...
Kliknite za proširenje...
Kao sto sam vise puta isticao i sada sublimiram:
Ovo sto si napisao jeste klasican pri.er za ZLOSTORNICKU PAGANSKU KVAZIVERU koja je tokom istorije ganjala i istrebljivala verne hriscane !!!
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

M
Slave sa tortom ili bez?
Odgovora
12
Pregleda
173
Meliot
M

Back
Top