EGW
11. MOLITVA KAO PREDNOST
Bog nam govori posredstvom prirode i otkrivenja, svojim proviđenjem i uticajem svog Duha. Ali sve to nije dovoljno; nephodno je da mi pred Njim otvorimo i svoje srce. Da bismo duhovno živeli i imali duhovnu silu, moramo održavati stvarnu vezu sa svojim nebeskim Ocem. Naše misli mogu se baviti Njime; mi možemo razmišljati o Njegovim delima, dokazima Njegovog milosrđa, Njegovim blagoslovima, ali sve to još nije, u punom smilu reči, održavanje veze sa Njim. Da bismo stupili u vezu sa Bogom, moramo poželeti da Mu ispričamo nešto iz svog stvarnog života.
Molitva je otvaranje srca Bogu kao prijatelju. Ne zato što bi bilo neophodno da Mu otkrijemo šta smo, već zato da bismo Ga mogli primiti. Molitva ne spušta Boga ka nama, već nas uzdiže ka Njemu.
U toku svog boravka na Zemlji Isus je svoje učenike učio kako da se mole. On im je govorio da sve svoje svakodnevne potrebe iznesu Bogu, da sve svoje brige bace na Njega. Obećanje koje je dao njima da će im molitve biti uslišene, dao je i nama.
I sam Isus, dok je živeo među ljudima, često je odlazio na molitvu. Naš Spasitelj izjednačio se s nama u našim potrebama i slabostima i tako postao ponizan i usrdni molitelj koji od svog Oca traži novu silu da može da krene dalje, osposobljen i za dužnost i za iskušenje. On je naš primer u svemu. On je brat u našim slabostima, “u svačemu iskušan, kao i mi” (Jevrejima 4,15); ali kao bezgrešan po svojoj prirodi užasavao se greha; On je izdržao duševne borbe i patnje u svetu punom greha. Kao čovek molitvu je shvatao svojom potrebom i svojom prednošću. On je u razgovoru sa svojim Ocem nalazio utehu i radost. Ako je dakle Spasitelj ljudi, Božji Sin, osećao potrebu za molitvom, koliko bi više slabi i grešni smrtnici morali da budu svesni neophodnosti usrdne, stalne molitve.
Naš nebeski Otac čeka da izlije na nas obilje svojih blagoslova. Naša prednost je da možemo obilno da pijemo sa izvora beskrajne ljubavi. Zar nije onda čudno što se tako malo molimo? Bog je spreman i željan da čuje iskrenu molitvu svog najskromnijeg deteta, ali je ipak tako očigledno da se ustručavamo da Mu iznesemo svoje potrebe! Šta nebeski anđeli mogu da misle o jadnim bespomoćnim ljudskim bićima koja se suočavaju sa iskušenjima, o bićima prema kojim Božje srce oseća bezgraničnu ljubav i spremno je da im daruje više nego što bi mogla da teaže i zamisle, a koja se tako malo mole i imaju tako malo vere? Anđelima je drago da se klanjaju pred Bogom; oni vole da budu blizu Njega. Oni razgovor sa Bogom smatraju svojom najvećom radošću; a ipak sinovi ove Zemlje, kojima tako treba pomoć koju im samo Bog može dati, kao da su zadovoljni što hode bez videla Njegovog Duha, bez pratnje Njegovog prisustva.
