Igra - sastavi priču

smilingSun:

lišajevi
zvijezde
prva klasa
živost

Kliknite za proširenje...

-"ma batice, ovo je prva klasa ! calac je sada uboo, vidi bre batice! "
-"alfa klasa! Bog zna ko je dobar covek, sve vidi matori" - zustro hvata potezak krst oko vrata i silovito ga ljubi.
-"sta cemo sad? kuda cemo? aaaa, ovo mora da se slavi !"
-"ocemo, batice, al posle zvezde granda"
-"sto mu lisajeva ! kad ces, gnjido svatiti, da te je seljanka zavukla i da sad ne-ce-s-tobom-nista, nista curane musavi! ajd idemo. ponesi kamericu. ihihi" - trlja rukama.
Mitar se snuzdio, uzvrpoljio, najzad stavi ruke u dzepove i visoko podignu ramena.
-"necu, necu, ..ona je moja zivost, necu, ja ne mogu tako"
-"ne placi, gnjido! ih, daj da te tresnem po glavudzi, i idemo. sta je? gde ces sad? - potrcase obojica - Mitre otkljucaj, ocu u klonju, otkljucaj ! - par trenutaka, sem pokreta, tajac – crko dabogda!"
zajapuren u licu, Rasko je i ovog puta znao da umiri zivac najprostodusnijom osvetom. lagano je otsetao do astala, miljeom poskidao sloj prasine s televizora, a zatim gajtan izvukao iz zida. traljavo je, mislio je on, sto ce voziti starudiju u novim kolima, al "pa sta - dodao je - kad budem ispricavao ovaj dan, ujedno cu ismejati i zvezdinu gnjidu. Pu!"

avaj !
cerka
mekusac
septembra 2009.
lazi

^^^

Septembra 2009., Avaj - cerka mekusca - bila je uhvacena u lazi. Rekla je: “Danas je septembar 2010.!“, na sta su svi odmahnuli glavom.

hidraulicna dizalica
Hidra
hram
huskanje
humka
pasulj

hidraulicna dizalica
Hidra
hram
huskanje
humka
pasulj

22. avgust, 2011. sve mi je dosadilo. i, - ajde. "kao" zasadila sam pasulj u humku da bi izrasla hidra. hram mi naravno odavno nije ni malo bitan, a huskanje i hidraulicna dizalica... mislim... ok. u 2 kuvam rucak, posle sam ubica. sve u svemu ok.

stuka
bazuka
muka
jastuka

stuka
bazuka
muka
jastuka

... Štuka ( esox lucius) je poznata i po tome što pri skidanju sa udice, refleksno sklapa vilicu i precizno odgriza jagodice neopreznih i neiskusnih prstiju.
Iznenadan, oštar bol i silueta vretenastog tela koje se stapa sa mutnom vodom izazivaju osećaj besa, razočaranosti i frustracije.
Prizor i miris pomešane ljudske i riblje krvi na vrhovima prstiju izaziva osećaj muke i asocira na defloraciju.
... Komplikovanu šaru ispisanu ružom i maskarom na zgužvanoj površini jastuka.Zgužvani omot "Bazooka" žvakaće gume u pepeljari.
... Pravilan hvat pri skidanju štuke sa udice, izvodi se palcem- sa jedne strane, te kažiprstom i srednjim prstom- sa druge, zavlačeći ih pritom duboko ispod poklopca škrga.

Tačan
Procena
Pas
Dete
Varijanta

užad - ubosti - čizma - kompjuter - led

ja sam...
užad svezana da primrtvi. posle 800 sati čekanja palim kompjuter. gladna sam kao apostolske muke svoje prolaznosti. šta ću da načinim, sad ćete da vidite... svoga Boga. batina preodevena, bila i svučena jesam da podsetim - pa, naivnost ne pristaje čak ni vama, brižno pritajenom detetu. -"ubosti" -sudba je u utrobi začeta, a kad izrodi se, kud nema. šta drugo sem bolnu, jadnu bol prihvatiti, iskapiti, ispolivati i zaliti organe. u telu. a onda će nastupiti vreme kao led....
kočan ste hladni. jedan pokret i u bestraga sva paramparčad vas odlazi. navući ću čizme... i pogaziti do same vode ostatke.
oticaće, u večnost svega toka i nikada neće biti što je bilo.

oči su mi Crno. kuda ste gledali dok smo nekad govorili?
u sebi čujem: "... na ovom svetu ništa nije greota"



brutalnost
smeh
igra
jeftin
shampon

zario je sve svoje nozeve u mene, u glupi, beskorisni paradajz. mislio je da sam zilava, a meni je i jedan bio dovoljan da iscurim, tu, pod njegovim nogama. njegova masta je uvek bila takva, zla. samo sam se ja trudila da ne vidim to. on nema pojma o mojoj sklonosti da opravdam tu njegovu prljavstinu. nije morao da mi ljubi vrat ni da mi stavlja tu suludu ogrlicu oko njega. a lepo sam mu rekla, devojcin najbolji prijatelj nije dijamant, nego vaga. i sad je ta ogrlica pokidana, ja sam izbodena, a on krvav i nasmejan.


stid
pertle
znoj
jezik
miris

otrovno zelena:

stid
pertle
znoj
jezik
miris

Kliknite za proširenje...

Dečija graja odzvanja hodnikom...kikot, hoškanje medju iscrtanim zidovima veselih boja.Miris iz kuhinje obdaništa obavija blago saksije sa cvećem dopirući do nozdrva mališana koji se igraju pogadjanja šta je za ručak.Piskavi, tanki glasovi jure neuzastavljivo garderobom dok mališani sede na klupama i obuvaju se. Smešni, preslatki mali ljudi.
Marija je kao i uvek prva....mala prepametna plavojka sa očima tako dubokim ....pa kad se u nekog zagleda kao da prolazi kroz njega. I brza je u svemu pa i u oblačenju.
Za njom izlazi opasujući izvučenu košuljicu iz pantalona garavi Laza....a potom i Olja uz uzdah podižući bucmasto telo iz savijenog položaja a izmedju punih usnica je virio nestašno jezik jer je kod Olje, nesvesno, kad god je nešto radila što je tražilo koncentraciju, vrh tog jezička, ne zna se kako, sam dolazio izmedju usana.
Deca istrčaše jedno za drugim iz garderobe i trkom u dvorište. Posmatrala ih je Sneža, njihova obožavana vaspitačica. Znala je da fali jedno dete. Ode u garderobu i zateče Jovana kako se muči da veže pertle.Znoj je u sitnim jedva vidljivim kapima orosio maleno čelo naborano od napora. Podigoše se oči boje kestena, krupne kao fildžani....pogledaše u Snežu izazivajući osmeh na njenom mladom licu. Jovanu odmah bi lakše čim vide taj osmeh.
"Hajdemo zajedno Joco da pokušamo a? Ja ću levu a ti desnu patiku tako što ćeš gledati u mene. Važi pile?"
Jovan samo nemo klimnu glavom i stid koji mu je zacrveneo obraze poče da se povlači pred njegovom Snežom. "Sad ću uspeti" reče u sebi maleni čovek, stegnu snažno usne i pogleda u Snežine ruke.


okačen da visi
zumbul
žulj
klopara
jutarnji

Okačeni da vise na terasi njišu se i zvone mali indijski zvončići. Taj zvuk i povremeno kloparanje komšinicinih nanula drze me u polubudnom stanju. Oni su jedina spona sa stvarnošću. Pred ocima mi jos uvijek promicu slike sna ispresjecane i nepovezane. Osjecam se tesko, kao u nekom vakumu, ni naprijed ni nazad. U jednom trenutku svjesna sam da me nesto odvalci nazad u san.
U pustinji raste drvo zivota i putnik za tron proci ce tuda. I mada znamo njegovu sudbinu...to ne mijenja nas osjecaj gorcine zbog tog sto se neci ni osvrnuti na drvo kad se nadje tu. Mudri ljudi tu apsurdnu situaciju nazivaju sudbinom....to je naprosto njegov put. On ide stazom oslobodjenja bas zato sto nije u stanju da primjeti ili prepozna da je na pravom mjestu. Prije ce se osvrnuti na neki zumbul koji mu se zadesi na putu nego li poseci za nekim od plodova na drvetu zivota iako mu je dostupno. Ne raspolazemo niti jednom jedinom cinjenicom iz nejegovog zivota, ne znamo zapravo ko je on, samo znamo gdje ide i da ce tamo sigurno stici. Tron je njegov kao i ogromno polje snage...ali on to jos uvijek ne zna.
Budi me bol zbog zulja na nozi, rano imam sastanak takozvani "Jutarnji", moram da podijelim zadatke.Alarm ce uskoro da se oglasi. Agenda mi je prepuna, toliko napomena...stalno u stisci s vremenom. Ako krenem ranije neke od sitnijih stvarcica moci cu da obavim prije jutarnjeg.

život je san
um
pravedni Noje
dinamičan tip

život je san
um
pravedni Noje
dinamičan tip


Koga je preterano razmisljanje spasilo od depresije? Grcevito se borim da ne povratim,od svega sto osecam u predelu dijafragme,svog smeca koje se tu talozi i ceka izlaz,ali uvek kao da zaboravim sve ovo o cemu sada pricam.Kao da me muci skleroza mog ne toliko starog doba.Ja znam.Sve ja to znam.Ali komanda rewind je jaca od podsvesti koji grca isprebijana glupostima svesnog uma.Postao sam spor,mlohav kao prdez starca sa kronovom bolescu.Jedem kad se setim,u velikim kolicinama,dok sam kretanje sveo samo na obaveze.Izgovori.Nekada sam bio dinamican tip,a sada samo blebecem u vetar i ponasam se kao da je ovaj zivot samo san.E pa nije.Da je san iz ove perspektive sve bi izgledalo mnogo lakse i bilo bi mesta za greske,dok se ovde iste naplacuju.Ponekad prosto zelim da se ne probudim,ne u smislu da se moj zivot naprasno zavrsi,ne,nekada je san jednostavno prihvatljiviji od realnosti,izazvane sopstvenim glupostima.Umem da se prevarim,umem da dobijem ono sto zelim,a onda cujem glas i ne toliko stvarna "stvarnost" se poljulja,bacajuci i mene usput.

Znam da je Noje bio pravedni tip,delim njegovu naklonost prema zivotinjama,ali prosto sam morao da provristim kroz tastaturu.

neko
kao
mesec
mozda
nesto
uspe

scumbag:

neko
kao
mesec
mozda
nesto
uspe

Kliknite za proširenje...

Imam bolje I lose dane. Danas je los. Losa noc, losi snovi -mozda je bio pun mesec, ne vidim ga iz sobe, pa ne znam. Losi rezultati, lose vesti, ponovo igla. Mozda ce ovoga puta uspeti, ko zna? Plus, obucena sam u roze boju. Bljak. Osecam da mi je to neko namerno uradio. Pa, ipak I pored svega, kao da se ne dam. Nesto, neki inat, me tera na osmeh. Zasto da jednom ja ne budem jaca?

osmeh
grana
brana
zena
misao

" Navuci osmeh na lice. Ta grana na kojoj sedis jos se nije istanjila. Brana koju ste postavili izmedju vas deo je vase uobrazilje. Lako ce se srusiti jer je od trosnog materijala. Ti si samo jedna preosetljiva zena. Sve gledas crno. Pogledaj na svet u nekoj drugoj, vedrijoj boji. Teska si ko' zemlja. Svaka ti je misao negativna. Zivot je cudo . "
Vrata kafea se naglo otvorise. Obe zene pogledase u njihovom pravcu. U kafe udje uzrok tuge nesrecne zene. Nije bio sam. Usao je zagrljen sa novom devojkom.Nesrecna zena sa suzama u ocima pogleda u svoju drugaricu i tiho prosaputa:"U pravu si…zivot je cudo".

mesar
pramen
fudbal
smeh
novost

kasvataja:

mesar
pramen
fudbal
smeh
novost

Kliknite za proširenje...

Imao je ruke kao mesar, a noge kao fudbaler, jednom recju - odvratno! Prisao mi je to vece, sa sasvim sigurnim osmehom na licu, kao da je za mene prilazak, osmeh i ocigledna sexualna namera muskarca ne znam kakva novost.Odmah sam po tome znala ciji ce smeh da se zacuje na kraju. Odradila sam sve profi, kao sto se uostalom od mene i ocekivalo - zabacivala sam pramen kose kad je trebalo, dodirivala mu usnama usnu resicu toboze mu zbog glasne muzike pricajuci nesto na uvce, prekrstala sam kolena u pravom trenutku i da vas ne gnjavim vise, znate i sami kako to ide....Naravno, nije dugo trebalo, oko dva sata, cini mi se, i usledio je sasvim ocekivani predlog da odemo do njega na kafu, tu je on, u blizini stanuje, a i mocna masina parkirana ispred ce nas brzinom svetlosti odvesti u.....predvorje raja, rekla bih da je na to mislio, gledajuci me i oblizujuci se na moje petice u prslucetu. Jadnicak....Na trenutak, ali samo an trenutak mi ga je bilo zao. Zamislila sam ga zadihanog, uzdrhtalog, sigurnog u ishod, raskopcanih pantalona, u onoj tacki kada je zaista surovo da se covek zaustavi...i zamislila sam reakciju kada skine moju haljinu i otkrije da ispod imam isto sto i on u tim do pola skinutim pantalonama i da se moja transformacija zapoceta prosle godine jos nije zavrsila zbog nekih manjih materijalnih problema.

zao mi je
sunce moje
cvet
maskota
malo

Zao mi je sunce moje,ovaj cvet...uveo je,kao maskota za susret grobara sada izgleda....ali o tom cemo malo kasnije..

Da li se sjecas kada sam te upoznao?
Hmmm,pamtim svaki detalj.
Kao sada da se desilo.
Ja sam zurio da se vidim sa nekim drustvom,trebala je tamo biti jedna djevojka kojoj sam se dopadao,pa sam ja kao trebao da se upoznam sa njom.
Nije mi se bas islo,nikada nisam volio te namjestaljke,ali hajde.
I tako ,prebiram po glavi sta,kako,kakva je...sto stvari.
Pustim muziku u autu i vozim,grad zakrcen,ja polako,nervozni ljudi trube,meni se ne zuri...Na pjesackom kod male pecurke stoji cura,o Boze moj,pogledaj je kakva je,farke,kao zvoncare neke,tunika,torbica neka preko ramena,cupkas..
U meni nalet neke pozitivne energije,lijepog ludila,zaustavim auto,izadjem,pruzim ti ruku,ti pomalo uplaseno,dajes mi svoju...oooo kako si lijepa,pomislio sam,zaustavim ove iz druge trake i prevedem te preko,naklon za tebe...
-Ja sam Lazar
- Sandra...
Ovi sto su svirali,prestali su,sve je stalo na sekund-dva,ja sam te zavolio tad.
I volim te jos uvijek...

Tefter
Unazad
Ideja
Klopa
Krevet

Usao je u svoju malu neprovetrenu sobu, zatvorio vrata za sobom i teskim koracima stigao do kreveta. Sam izgled prostorije u kojoj je ziveo oslikavao je njegovo dusevno stanje. Bio je tu jedan krevet, sto, mala kuhinja i prozor. Za njega i vise nego potrebno. Premestao je pogled sa jednog kraja sobe na drugi, a brojne misli su mu prolazile kroz glavu. Oduvek je bio borac, nije se predavao tako lako, ali je sada osecao da je na izmaku snage. Teskim pokretom glave, svoj pogled je usredsredio na skromnu klopu na stolu. Stoji tu od juce. Nije se usudio da sve pojede, jer se bojao da za danas nece imati novca da kupi. I bio je u pravu. Isao je od vrata do vrata, molio da ga prime da radi, ali se sve zavrsavalo jednim 'Zao nam je, mesto je vec popunjeno.'
Motao je film unazad, razmisljao gde je pogresio, ali nije nalazio nista. Ostao je bez majke, a oca nije ni upoznao, nije ni znao ko je on. Ustao je iz kreveta i otisao do stola, sklonio krpu sa svoje hrane i poceo da jede. Znao je da nece jos dugo moci ovako. Glad je bivala sve jaca, proganjala ga je i u snovima, bdela je nad njegovom glavom i zloslutno se smejala. Uzivala je u njegovoj patnnji. Pomislio je koliko su srecni oni ljudi koji sebi mogu da priuste hranu. Nije trazio nista vise od toga.
Na drugom kraju grada, poznati biznismen je unosio neke podatke u svoj tefter. Trebalo je da sutra sklopi vrlo unosan posao sa Norvezanima. Unapred se radovao tome. Vec je mogao da oseti sav taj novac u svojim rukama, razarajucu moc tog papira. Vec je imao nekoliko ideja na sta ce prvo poceti da trosi taj novac. Lagani osmeh na kraju njegovih usana je zaigrao. Ustao je iz svoje udobne kozne fotelje i kroz veliki prozor je pogledao kako se zivot napolju odvija. Doterao je svoje markirano i izuzetno skupo odelo, uzeo svoju tasnu i izasao iz kancelarije. Na izlazu iz zgrade, auto ga je vec cekao. Vozac ga je odvezao do jednog od najskupljih restorana u gradu. Narucio je toliko toga, da se zapitao hoce li pojesti sve to, ali je vrlo brzo prestao da razmislja o tome. Imao je dovoljno para da ne razmislja ni o cemu, ali da li je tako zaista? Bio je sam, bez porodice, a opet je osecao necije prisustvo, nesto neobjasnjivo, nesto sto novac nije mogao da sazna. Pitao se sta je to?

Poluga
Guma
Kisa
Nagrada
Napor
Gubitak

Poluga
Guma
Kisa
Nagrada
Napor
Gubitak

...Kiša. Retka ali jebitačna, precizna.Ne vidiš je u prljavom crvenilu jutra, ali je tu. Igle leda na licu i šakama.
Tragovi guma na putu, pišu o prethodnoj noći.
" Znaš matori, najgore mi je kad otvorim oči, pa još pet minuta slušam ostale kako dišu, hrču, prde... A ja moram napolje...
I što je koji qurac već tako hladno?"
Pojma nemaš, a zaključane vilice i stegnuta pluća zahtevaju prevelik napor za neodredjeno " ´bem li ga..."
Nagrada za neizrečeno je tišina.
Čini ti se da je potrebna jebena poluga da bi se sunce podiglo. Stoji u mestu, mrljavo i jadno.Jesenje.
... Lagano kopniš nazad, u mrak i san. Neodredjene slike, reči i boje plešu oko tebe, dok ne postanu stvarniji od jutra.
I onda se sklopi, kao pesnica u pleksus.
Tad više ne žališ zbog gubitka sna, i dišeš duboko. A i sunce je manje mrljavo, bez obzira na kišu.

Lice
Promena profila
Sveće
Slike
Nokti

Lice
Promena profila
Sveće
Slike
Nokti

Noc...duga, preduga...siva...ne crna, siva.Slike se nizu kao biseri, crni, srcasti, probadajuci. Slike sivila obavijene maglama tuge. Nizu se noci izgrickanih noktiju, crvenih zuba i belih ociju.Noci promenjenih profila, zamenjenih licnosti, iskrivljenih lica.
Delim se...na pola...i molim "samo nek zivi"...i umesto da se saberem, oduzeh se...zauvek...ostade od mene pola u beskrajnom sivilu i Andjeo tuge.
On, sivilo i pola mene sa Andjelom u srcu igramo igru zivota do smrti.Dobija, a gubi. Gubim, a dobijam...kruzimo...mucimo se...on bez mene, ja sa njim.
Ja i On, On i Ona, Ja i Ona, On i On, On i Ja...igramo poslednju, odlucujucu igru.Igru zvanu napustanje sivog.
On sprema dorucak, ona rucak, ja kuvam kafu (onakvu kakvu samo ja znam)...
On sedi i ceka, da bude usluzen, posluzen...da presudi ko u igri ostaje, a ko zauvek ispada.
Navijao je za mene, uvek, ali je zaboravio da sam ja davno prestala da navijam za nas.
Dorucak...svi smo tu...ima i dece...njegove, njene, njegove, samo moje ne...
On ispada... visnja koja je sluzila za dekoraciju bila je previse kisela za njegov ukus.
Rucak...ona ostaje...sluzila se velikim tajnama malih kuvara...zaluzeno, za nju igra sivila se nastavlja.
Ja sam na redu...Andjeo pali svece i moli "izgubi, moras izgubiti da bi dobila".
Dajem sve od sebe, ali ne i iz sebe...cekam...oduzilo se...a onda...jedan poziv i Kraj...izgubila sam...presudila sam sudiji...dobila sam njega, izgubila sam sivo, dobila On i Ja.

Noktima boje korala, cistim zube crvene od slatkih visanja, dok mi iz ociju isijava ljubav...
Lice Andjela najzad je nasmejano.

Hvala
Ti
Andjele
Moj
Jedini

Hvala
Ti
Andjele
Moj
Jedini

Znas...negdje u svojoj auri, u polju svoje ciste duse, nosis Andjela. Osjecam to kroz lakocu kojom bojis nas kontakt, kroz moj jedini osjecaj oslobodjenja kojim me krunises svaki put. Moj prijatelj kaze da treba da napisem pricu o tome, zapravo bilo koju pricu koja bi mi pala na pamet kad pomislim na tebe. Razmisljam, i svaki put se iznova vratim na istu sliku, mali triptih:

I Vitez Konjanik koji je je vec odavno krenuo izdaleka, ima zastavu u jednoj ruci, i ponosno jase ka svom cilju. Vedar je, veseo, njegovo ime je akcija. On pokrece sve, on je pocetak, u njemu spava vatra zivota.

II Cuvarka Hrama, mirnim pogledom zagledana u daljinu sjedi i ceka, drzi kljuceve Hrama u jednoj ruci. U jednom jos uvijek neodredjenom trenutku u tacki vremena u njenoj perspektivi pojavice se Vitez Konjanik. U pocetku nedovoljno jasno imace ga u svom pogledu. Ona sve tajne zna...ona je kapija za dalje, bistra svestenica u kojoj spava mudrost zivota.

III Pejzaz, pomalo zamagljen, odaje utisak sirine...kao da je svemir u pitanju. Odatle se ide dalje, ima svega, uspona a i padova do jedne tacke...e odatle, dalje nema pada. Sve bitke su okoncane, ukus slobode i budnosti boji sve.

Hvala Ti bistri viteze, na ljubavi, iskrenosti i istini koju zbog tebe znam.

Izvor
zvijezda
sad
iskra

Izvor
zvijezda
sad
iskra

Dani, meseci, sve je to prestalo da postoji. Nestalo je vreme, nestalo je sad, izgubilo juče, isparilo sutra. Njen tihi pogled je učinio da kao zamrznut stojim i posmatram svu prazninu svojih misli i sagorevam u vatri nadolazećih osećanja. Samo sam stajao pored nje i čekao. Ni sam ne znam šta, zašto, šta je nju dovelo ovde i šta me je držalo tako nemoćnog pored nje. U stvari, znao sam da je to ljubav, znao sam da je volim i da nijedna zvezda ovoga sveta ne sija koliko ona za mene u ovom trenutku razmazanom po čitavoj večnosti.

I kada je otišla, više se ne osvrćući na mene koji je nisam ispuštao iz očiju, taj trenutak je i dalje trajao. I ona nije nestala, ostala je u mojim mislima onakva kakvim se isprva i ukazala, nastavila je da proizvodi bljesak potpuno zatvarajući sve druge vidike, trajala je u meni dok je sve drugo ostajalo statično i sijala, obasipala me iskrama svoje očaravajuće lepote i plenila me svojim postajanjem i nežnošću.

U tom trenutku bila je izvor i mojih patnji i moje sreće. Zbog nje sam i posrtao i ustajao. U njoj sam nalazio nadu, a ona mi je bila i svojevrstan strah. Oklevao sam, a sve me je vuklo ka njoj. Ali nisam prišao. Ne znam ni šta bih rekao, jer ne znam ni šta sam mislio u tom trenutku. Ali sam nastojao da stojim tu gde je ona malo pre stajala. Kiša je krenula, a ja sam stajao i dalje. Znao sam da se neće vratiti, ali kao da sam mislio da je i dalje tu. Uz mene. Sa mnom. I sve kapi koje su padale činile su da je više želim i da se ona više udalji. Ali ja nisam jurio za njom. Ona je bila tu, uz mene, u mojim mislima. To mi je bilo dovoljno da bih bio srećan i da ne ostetim kako kisnem. Odlazak nije sprečio da je zavolim.

Vremenom je i kiša prestala. Ona se i dalje nije pojavila. Ali u mislima je i dalje bila tu. Polako sam krenuo. Zbunjen, zaljubljen, pun pohlepe i zanosa. Odjednom sam naišao na izlog gde je bilo nekoliko ruža. Ušao sam i kupio jednu. Nešto me je povuklo da se vratim tamo gde sam pre nekoliko sati sreo onu devojku. Ruža je bila tako lepa i tako je prijatno mirisala. Ali ja sam opet mislio na devojku, a ne na tu ružu. I kada sam se pojavio, ona je opet bila na tom mestu. Sav mokar, držao sam u ruci jednu svežu, divnu, crvenu ružu. Prišao sam i dao sam je njoj ne izgovorivši nijednu reč. Ona ju je uzela i ništa nije rekla. Zajedno smo ćutali. U tom trenutku sam znao da će nam ljubav cvetati jednako lepo kao i ta ruža. I onda smo se razišli. I dalje nismo razmenili jednu reč. Ali ona je ponela ružu. A ljuabav smo poneli oboje.

smisao
ideja
težnja
ljubav
umetnost

smisao
ideja
težnja
ljubav
umetnost


Ustala je neobicno rano. Dok se u bade mantilu kretala ka kuhinji kroz najljepsi hodnik na svijetu, sav u staklu i cvijecu, pogled joj je ukralo okupano jutro svjezih boja. Otvorila je vrata i izasla napolje sa samo jednom potrebom i teznjom. Da udahne svu Ljepotu koja joj se nasla pred ocima.

Docekao je svjez vazduh od koga joj je maglio dah. Svjezina. U mislima, u dusi i oko nje... joj je jako prijala. Privukla je revere ne bi li se malo ugrijala i ostala kao kip da stoji na mjestu, zaboravivsi da je ikada trazila smisao postojanja.

Vrijeme je stalo, Zemlja je prestala da se okrece a sitne kapi rose su se lijeno spustale niz lisce i travke.

Pozelela je da on bas sad naidje. Bas tog trenutka. Da je onako sanjivu i opijenu ugrije u svom zagrljaju. Da joj konacno prizna svoju ljubav.

Dovoljno sam cekala, dovoljno tudjih dugova platila, dovoljno sam bila sama na ovom svijetu - mislila je.

Nije znala da je posmatra. Da se ko lopov prikrada. Previse je bila zaronila u svoje misli da bi mogla cuti njegove korake.

A onda joj je na pamet pala fantasticna ideja:

Ma idem da stavim kafu i ugrijem se na comp-u uz poker - izgovorila je naglas. H.ebes UMETNOST !

Utroba
Damar
Spontano
Nit
Ljepota

Utroba
Damar
Spontano
Nit
Ljepota


Utroba mi gori.
Preznojavam se i muchnina gushi vecj danima. Porodica cjuti o svemu kada me obilazi. Juche sam chula doktora kada je izashao iz sobe kako je majci rekao "Ima u njoj josh damara."
Nisam sigurna. Mozhda me drzhi strah od nepoznatog. Mozhda je to shto odbijam da mislim na kraj ono shto me spaja sa zhivotom.
A mislila sam da cje sve biti spontano.
Tanka je nit izmedju lucida u kojem se nalazim...i smrti koja cheka iza ugla.
Sve tezhe razlikujem vreme, lica i rechi. Kao da sam jednom nogom vecj zakorachila tamo, preko. Sivilo se sliva niz zidove. Tezhina. Neka chudna muzika mi svira u glavi, a oni je ne chuju. Kazhu, u tome je lepota ludila...imash svoj mali, netaknuti svet. Ne razumeju, a ja konachno nemam potrebu da objashnjavam.



Kucja
Trenje
Kosti
Gvozhdje
Nokti
Stvor

Stara, sumorna kuća, polako je trunula obavijena zaboravom. Uvek sam je zaobilazila, jer je njen memljivi, hladni dah odisao smrću. U njoj nije bilo ni miševa, samo gljive koje su u grozdovima visile sa tavanice. Porodica koja ju je sazidala nije ostavila potomke, i ona je stajala sama, kao jedini zub u staračkim ustima, kao turobni ostatak nekadašnjeg blistavog osmeha. Podsećala me je na Lavkraftovu ''Ukletu kuću''.
Jedne večeri, moj pas zalaja na velikog Žuću, najvećeg šmekera među lutalicama. I Žuća ga pojuri a ovaj, podvijenog repa pobeže pravo u ruinu. I šta sam mogla, stisnuh zube i krenuh za njim. Kroz tanke trake sunčeve svetlosti koje su se probijale kroz pukotine razabrala sam unutrašnjost - sve je stajalo onako kako je ostavio njen poslednji vlasnik, stari Trifun, samo trulo i pohabano. Sećam ga se kao mrzovoljnog čiče, kome sam se javljala više iz straha nego iz pristojnosti a on mi je, jedva me pogledavši, odbrundavao uvek isto : ''Ah, dete, dete...'' I sada sam, probijajući se kroz paučinu i slomljene stolice, očekivala da čujem te reči. No čula sam neku neobičnu škripu - ''A, tu li si!'', ponadah se da sam našla psa. I dodjoh do zida odakle su se dopirali zvuci. Osetih čudno trenje - kao da ima nekog iza. Sigurno je moje nevaljalo kuče propalo kroz truo pod na spratu i sada pokušava da se oslobodi iz neke zatrpane niše. Na sreću zid je bio trošan, i uz pomoć starog čiviluka napravih otvor. Prizor u njemu me je skamenio - skelet okovan gvožđem . Toliko sam se uplašila da me je strah potpuno paralisao. Na kostima su visili ostaci ženske odeće a dugački nokti na rukama su bili polomljeni. Moj užas je postao još veći kad iznad skeleta razabrah obrise mlade devojke, prozirne i lelujave. Tužni stvor progovori:
''Zovem se Katica, i potičem iz zemlje koju je opuštošio rat i ostavio me bez roditelja. U jedno od mnogobrojnih prihvatilišta po kojima su me vukli, došao je gospodin Trifun, u nameri da usvoji devojčicu, jer ga je žena još u mladosti napustila zbog njegove ljubomore i gadne naravi, i povela sa sobom i njihovu ćerku. Kažu da je otišla u Argentinu, i niko o njoj više ništa nije čuo. Bila sam srećna, prvi put posle toliko vremena, jer je Trifun u početku bio dobar i blag, a njegovu zabranu da izlazim iz kuće, doživljavala sam kao brigu i zaštitu jer je stalno govorio da je spoljni svet surov, da sam mnogo propatila i da on neće dozvoliti da me iko više povredi. Ali dok sam gledala kroz prozor i posmatrala drugu decu kako slobodno trče, raduju se i igraju, pritiskala me je teskoba i gušio mrak stare sobe prepune bolnih ustajalih uspomena. I kad je čiča jednom otišao nekim svojim poslom, iskoristila sam priliku i pobegla kroz prozor. Sunce mi nikada nije bilo toplije a vazduh mirisniji. Jurcala sam i pevala, penjala se na drveće, skakala i padala, dok nisam začula iza sebe: - Šta ćeš tu nesrećnice! I to mi je hvala što sam te hranio i čuvao. Sve ste iste, uvek pobegnete, bezdušnice mala! Zgrabio me je za ruku i zaključao u kupatilo. Kroz suze sam čula lupu i udarce. Kad je sve utihnulo, došao je po mene, okovao me i zatvorio u ovu prostoriju. Donosio mi je hranu a onda se jednog dana nije pojavio. Ni sledećeg. Plakala sam i molila, vrištala i grebala, no sve uzalud. Posle nekog vremena, došli su policajci i odneli Trifunovo telo. Moje nisu ni tražili, jer im je on, pre nego što me je zarobio, rekao da se pojavila moja majka i odvela me. Hvala ti, sada sam konačno stvarno SLOBODNA...''
pauk
pećina
jezero
stećak
kristal
meteor

pauk
pećina
jezero
stećak
kristal
meteor

Dobro veče, kako si? To sam ja, ja sam, nisi me valjda zaboravila...nisi, ipak...a i svojski sam se trudio da me ne zaboravis. Zatvoren, sam u svojoj strasnoj pecini ja pletem mrezu za tebe, samo za tebe....nalik na paukovu, mozda savrseniju....Jednog dana dovescu te tu da vidis stećke i kristale plave soli prosute svuda okolo. Pokazacu ti i malo jezero i zlatne ribe sto plivaju u njemu. Sigurno ces odusevljeno gledati svojim praznim zgaslim pogledom...i neces reci nista. Da li ces me zauzvrat povesti do mjesta gdje je pao meteor? Vec imam ideju sta da pozelim, citao sam u nekom almanahu da se sve sto pozelimo na mjestu gdje je pao meteor se ostvaruje. Da li ti imas zelja? Pozeli nesto na mjestu palog meteora, isprobaj pa mi ispricaj da li se ispunila zelja.
Znam da si sama, ako hoces poslacu ti jednog laznog prijatelja...bices srecna neko vrijeme. Glumice samo za tebe, reci ce sve sto je potrebno....bice lijepo sve dok ne saznas istinu.

statistika
bol je lak
opstanak
i vremena vise biti nece