pad: ustani ili (o)stani

već od najranijeg doba vide se 2 struje u tome
kako deca reaguju na prepreku, pad, problem
jedno dete ustane, nastavi dalje, zaplače se ili ne zaplače i zaboravilo je neprijatnost posle minut
drugo dete padne, ostane na zemlji plačući i čekajući da mu neko da ruku i utehu
zašto?
da li je ta naša reakcija genetski predispozicionirana ili nesvesno dobijamo signale od roditelja i okoline kako da reagujemo

Psiholozi kazu pola pola,ja mislim da nema neke velike veze sa genetikom.Jednostavno neobjasnjivo ali svako je pojedinac za sebe i svoj mentalni sklop formulise iskljucivo prema uticaju sredine. tj.svoje licne percepcije.Kao takve ih treba prepoznati i ulagati u njih,ocigledno u neke vise neke manje.

najvishe o ljudima mozemo nauchiti od dece, jer ona ne skrivaju nashu prirodu kao odrasli ljudi.

BlackLeather:

već od najranijeg doba vide se 2 struje u tome
kako deca reaguju na prepreku, pad, problem
jedno dete ustane, nastavi dalje, zaplače se ili ne zaplače i zaboravilo je neprijatnost posle minut
drugo dete padne, ostane na zemlji plačući i čekajući da mu neko da ruku i utehu
zašto?
da li je ta naša reakcija genetski predispozicionirana ili nesvesno dobijamo signale od roditelja i okoline kako da reagujemo

Kliknite za proširenje...

Mislim, da je ono neko dete u meni, ojačalo. Ostalo isto, samo navuklo štit. Da zaštiti sebe, jer je sebe u međuvremenu zavolelo. Da s istim žarom ima uplakane oči, kada se "razbije" o ono šta me boli. Muči. Jede . I slama. I onda je usledio jedan životni pad, koji nisam milila da će mi se ikada dogoditi. Znala sam, da postoje. Možda msleh, da ovakvi ne postoje. Da mene zaobići će. Ili, naprosto, pa..da tako ne bole. I u jednom momentu, mogla sam sebe da vidim...figurativno, kao u crtaću nekom. Levo - više nikada ustati neću. Desno - ustaješ. Neće biti kao pre. Preživećeš.

Tada je to dete u meni, pozobalo one čestite pokajničke suze, gorke...krokodilske, što bi bake rekle. Povukoh svoju dušu, s srebrnog tanjira i uzeh svoju glavu, odrapljenu i izmariniranu.

Više nisam siguna, da li se takvom rađaš. Ili postaješ. Ili si takva rođena, pa samo situacija ispolji. Ili nisi, pa te život nauči.

Ni dan danas nisam svesna, kako, zašto. Bojala sam se, da neću uspeti.

Znači, da je to nešto ipak, u meni. Kao meni.

Fajter.

Ma, koliko da boli.

Iskreno...mislim da način reagovanja zavisi od temperamenta...koji kažu da je urođen...odnosno način i dužina emotivne reakcije na neki spoljni događaj.

...Ja mislim da se to negde kasnije može korigovati...ali treba puno rada na sebi...mislim da je emotivnijim ljudima baš nekako teško da se sa tim izbore

...što se tiče dece (beba).. recimo ima onih koje bezbrižno spavaju, dok pored njih neka beba glasno plače...a ima onih koje podstaknute plakanjem i sami počnu onako kao sirene

...naravno deca često potvrdu svoje reakcije traže od svojih roditelja....onaj rad! "nešto uradi, pa se okrene i pogleda kako mama reaguje"....
...konstantan strah i nesigurnost roditelja može da preslika nesigurnost kod deteta....zato što ipak roditelj treba da pomogne detetu da nađe najbolji način da se izbori sa izazovnom situacijom...a ako on ne zna da se sa tim izbori...teško da će dete uspeti, jer nema intelektualni kapacitet da reši takvu situaciju.

..srećom deca su baš negde mnogo otpornija od nas

ja kad padnem gledam dal se nesto desilo s bajsem

Kad bi na ovo mogla odgovorit, ne bi više ostalo ničeg da se o sebi pitam.

S druge strane, pitanje mi daje ideju da se više ni oko čega u vezi sebe ne moram pitat ionako.

Hvala.

nije pad koji nas je ubio, vec naglo zaustavljanje hmmmmmm

da znas

Sklona sam tome da ne ustajem...
Znam da je loše, pa se borim, jer sedenje i vegetiranje ne vodi nigde.
Kad je emotivna strana u pitanju, odnosi sa ljudima i veze, tu kad jednom ljosnem, gotovo je... samo se sve više i više zatvaram, ostvarujem sve površnije odnose i nikakvog napretka nema.