Evo pitanje za vas, kakve ljude smatrate dosadnim i zasto? Kakvi ste vi, a kako po vasem misljenju izgledaju dosadni ljudi?
Ja sam introvertan, na granici socijalno anksioznog pa su mi svi suprotni manje-vise dosadni.
Smore me ljudi koji nemaju smisla za humor, koji ne znaju da lupe, da se nasale, nasmeju, vec su uvek "korektni", ukoceni, koji ne mogu da se opuste, mozda jer sam ja manje-vise takav, pa mi treba nesto suprotno da me razbudi i prodrma. Opet i namcori me smaraju i onima kojima se vade reci iz usta, jer sam i ja relativno to. Zanimljivi su mi ljudi koji su svestrani, koji uvek imaju temu za razgovor, koji mogu da pricaju o pripremi sosa za spagete, preko toga zasto su cipele ili sta vec dizajnirane kako jesu, istoriji nordijskih bogova pa do apsurda svakodnevnice.
Kakvi su ljudi vama zanimljivi a kakvi dosadni i zasto?
Zanimljivi su mi ljudi koje zanima ono što zanima mene.
Imala sam prijateljicu koja mi je bila totalno obrnuta. Ekstrovertna, nemarna, neorganizovana, lena. Jako sam joj volela odlaziti, zato što me je okruženje u kojem je živela opuštalo. Kod nje nije bilo važno da li vam čaša ostavlja vlažni krug na stolu; ako me pratite. Ako bi seli na fotelju u njenoj dnevnoj sobi, ne bi se smeli iznenaditi ako u isto vreme sednete na parče čokolade koje su joj deca tamo zaturila; ili na njen rođeni mobilni, ili (čak) i laptop. Tamo se niko nije uzrujavao oko takvih stvari. Sedi gde ti je zgodno; uzmi iz frižidera šta ti se sviđa. Ja ne mogu tako da
živim. U mojoj kući vam se nikad ne bi desilo da, omaškom, sednete na telefon koji mi je zapo za kauč. Ako imate nevaspitanu decu koja nisu naučena da se ladice u tuđim kućama
ne smeju otvarati; nemojte da mi dolazite.
Baš sam volela odlaziti kod te prijateljice. Međutim, da je bila kakva glupača koja nije umela sastaviti dve reči zaredom; kompletan njen opušteni način gledala bih sasvim drugim okom. Ali ona je visoko obrazovana osoba priličnog - i svetskog - iskustva; osoba koja je živela svugde po evropi i amerikama i uradila i imala mu.da za mnogo šta od čeg bi se većini odsekle noge.
Ni to nije bilo merilo.
Jedino merilo koje je figuriralo u toj priči jeste fakt da smo nas dve umele govoriti tako da jedna drugu
razumemo. Stvari koje su zanimale mene, manje su više zanimale nju. Određeni pogledi na svet koje je ona imala, upravo su oni pogledi koje imam i sama. Možda je bila socijalna osoba, naspram mene koja nisam; možda nije bila toliki fanatik organizacije i kontrole poput mene. Ali volela je iste knjige koje i ja volim; poticala je iz istog kulturnog miljea iz kojeg ja potičem. Razumela je o čemu govorim kad bih govorila.
Ne verujem da se suprotnosti privlače. Čak i ako se tiče sexa, ljudi
samo misle da ih je privukla suprotnost. U principu, uvek te privuče ono što ti je srodno i poznato. I jedino ti je to u stanju biti zanimljivo.
Sad, pitanje je, u stvari, koliko
o nama govore stvari i ljudi koji nam
nisu dosadni. Koje smatramo zamljivima, intrigantnima. Ako si namćor, da li te nervira neki drugi namćor samo zato što
je namćor - ili možda zato što je namćorast u vezi stvari koje te smaraju. U principu ne volim nikakve fundamentaliste; ali sam u stanju naći zajednički jezik i zanimljivu temu s fundamentalistima koji zagovaraju one postulate koje i sama zagovaram.
Napominjem da ne govorim o ljudima s kojima je moguće
živeti. To je neka skroz druga priča.
