Srbi i Srbijanci

Plavo Andjelce:

I to je po logici i gramatici Srbija, narod Srbi, a ne Srbijanci. Po toj "logici" Srbijanci, onda bi trebali Makedonci bit Makedonijanci, Madjari, Madjarijanci, Slovenci, lovenijanci, Hrvati, Hrvatijanci, itd..

Kliknite za proširenje...

ne mozes naziv drzavljana da ravnas prema drugim niti su hrvati hrvatijanci niti su srbijanci srbogorci

@M. Rokvić

Kolega, tvoj post http://forum.krstarica.com/showpost.php?p=14120602&postcount=12, posle premeštanja u ovu temu, po mom mišljenju, trebalo bi da se podeli, tako što bi se deo o Bošnjacima vratio na "staru temu".

Ja to mogu tehnički da uradim, ali nemam pravo na to bez tvoje saglasnosti.

Mrkela83:

Ja sam u Srbiji srbin, a u Hrvatskoj sam srbijanac, ja drugacije ovo ne znam da objasnim

Kliknite za proširenje...

I tu je glavna poenta. Hrvati su majstori u pravljenju krilatica i psihološki svedenih, podmuklih kvalifikacija.

Tako je krajem XIX i u XX. veku u Hrvatskoj, od strane franko-furtimaša počela podela na:

1) Vlahe tj. do(mi)cilne Srbe koji imaju potencijal asimilacije u Hrvate i

2) Srbijance, tj. Srbe koji su proglašeni za "gostujuće u Hrvatskoj" (Srbijanac znači da si (došao) iz Srbije), i kojima je na taj naim uručena povratna, dakle šut-karta za Srbiju.

U Srbiji se, pak, zadržalo 19-tovekovno značenje izraza Srbijanac koje obeležava žitelja Kneževine Srbije, odnosno čoveka koji danas živi na području nekadašnje Kneževine. Tako će npr. Vojvođanin za Kruševljanina reći da je Srbijanac, dok to u obrnutom smeru neće biti slučaj.

Međutim, dokazano je i argumentovano da Srbi ne vole da ih pripadnici drugih naroda zovu ovim nazivom. Kad postignem, postaviću nekoliko meritornih članaka na tu temu. Prema tome, molim lepo.

Primetićete da u ovoj hrvatskoj podeli Srba mesta Srbima i nema, u čemu je i bila poenta.

Slično je sa imenom jezika u Hrvatskoj, i to u Titovoj, "bratski jedinstvenoj" Jugoslaviji. Jezik se u Hrvatskoj od 1974. do 1990. zvao hrvatski ili srpski jezik. To nije značilo, kako bi se naivno moglo pomisliti, da je u pitanju jedan dvoimeni jezik (hrvatski iliti srpski), već da je u pitanju optiranje - dakle, ili govoriš hrvatski ili govoriš srpski. A, ako govoriš srpski u Hrvatskoj, onda si već velikosrpski hegemonista, dok ako govoriš hrvatski, onda si okej, ali si istovremeno faktički više Hrvat nego Srbin. To je bio jedan od mnogih psiholoških pritisaka na asimilaciju.

Sve u svemu, reč Srbijanac ima značajno istorisjko opterećenje, kako kod Srbljana tako i kod Srba iz Hrvatske, odnosno Bih (u sastavu Hrvatske od 1941-1945) i Srema (u sastavu Hrvatske od 1939-1945) i nije primerena za upotrebu sem u istorijsko-etnografskom kontekstu kao što je npr. "srbijanski sir", "srbijanska nošnja" i td.

M. Rokvić:

Управо тако. Исти образац грађења имамо и у речима Перуанац, Чилеанац, Аустријанац, Белгијанац, Мароканац, Аустралијанац, Доминиканац, Костариканац, Кубанац.

Kliknite za proširenje...

naravno,samo ne znam zasto se ta banalnost ispolitizirala od komplexasa do nevidjenih razmjera i naravno kao slag na kraju ubaceni su i hrvati kao "krivci" za ne znam ni ja sta

čvrsnica:

naravno,samo ne znam zasto se ta banalnost ispolitizirala od komplexasa do nevidjenih razmjera i naravno kao slag na kraju ubaceni su i hrvati kao "krivci" za ne znam ni ja sta

Kliknite za proširenje...

(...)
Tako, kada se u frankovskoj političko-propagandnoj i ratno-propagandnoj retorici koristi izraz "srbijanski predsednik", "srbijanska vlada", oni to čine negirajući "srbijansku državu" – ova treća sintagma ("srbijanska država") nikada im se ne zalomi. Naime, frazem "srbijanski predsednik" označava predsednika Srbijanaca, a ne "predsednika države Srbije", srbijanska vlada "vladu Srbijanaca", a ne "vladu države Srbije". Ovim se uporno (i kompleksaški) negira pravo Srba na državu, dočim se na hrvatskoj strani izmišljaju mitovi i falsifikati kao potkrepa tzv. "hrvatskoga državnog prava". Budući da frankovci znaju da Srbijanac označava Srbina iz Titove "Uže Sbije", oni "srbijanskog predsednika" vređaju i nipodaštavaju kao instituciju. Izrikom "srbijanski predsednik" negiraju "srpsku državu".

Naš Jezik XIII/5 (199-209), 1978.


Dr Egon Fekete:
--------------------------------------------------------------------------------

SEMANTIČKE RAZLIKE I UPOTREBNE VREDNOSTI PRIDEVA SRPSKI I SRBIJANSKI


Pisac jedne monografije o turističkim odlikama Srbije upotrebio je u svom tekstu pridev srbijanski u ovakvim sintagmatskim spojevima: srbijanske pesme, srbijansko Podrinje, srbijansko-bosanska međurepublička granica, srbijanske banje, istočnosrbijanska banjska regija i sl. Jedan čitalac nam je s tim u vezi postavio pitanje – da li je pridev srbijanski dobro upotrebljen ili je, naprotiv, mesto njega valjalo uzeti pridev srpski (srpske pesme, srpske banje itd.)?

Pitanje je, svakako, interesantno, ali odgovor zahteva razmatranje nekoliko relevantnih elemenata, vezanih pre svega za semantiku i tvorbu prideva, a i za izvesne hronološke i istorijske činjenice. Pitanje bi se moglo dovesti u vezu i sa drugim slučajevima dvovarijantskih ktetika (kao što su npr. austrijski/austrijanski, belgijski/belgijanski, američki/amerikanski i dr.) i određivati – da li se u ovim slučajevima radi samo o istoznačnim oblicima bez semantičke opozicije, čija distribucija zavisi od sistema tvorbe srpskohrvatskih ktetika (koliko koji od njih odgovara zakonima tvorbe) ili, pak, u postojanju varijantskih oblika treba videti i druge momente, od kojih bi zavisila i njihova ne samo normativna već i diferencijalna vrednost. Iako detaljnija ispitivanja na ovu temu nisu izvršena1, mislimo da se bez dvoumljenja može reći da varijanta srpski/srbijanski unekoliko izlazi iz okvira sličnih obrazovanja drugih srodnih prideva i da po mnogo čemu zaslužuje poseban tretman.

U savremenom se srpskohrvatskom jeziku, naime, pridev ktetik gradi nastavkom -ski, -ska, -sko

1) od imena mesta i zemalja (grada, države i sl.), tj. od toponima i horonima (isp. beogradski < Beograg + ski, austrijski < Austrija),
2) od imena stanovnika dotičnog mesta (grada, države i sl.), tj. od etnika (isp. dalmatinski ← Dalmatin(-ac) + ski), ili
3) od lekseme koja je u vezi sa nacionalnom ili etničkom pripadnošću, tj. od etionima (isp. arapski ← Arap + ski),
najčešće, dakako, od osnove tih reči (koje ponekad mogu biti i jednake među sobom). U praksi se, međutim, ktetik obrazuje najčešće samo od jedne osnove, obično od osnove toponima2, ili je bar pridev od te osnove običniji od drugih. Drugi – od osnove etnika ili etnonima, ukoliko se mogu obrazovati – predstavljaju obično samo latentna ili manje uhodana rešenja (isp. amerikanski, belgijanski i sl. nasuprot običnijoj formi američki, belgijski i sl.). Međutim, bilo da se ktetik obrazuje od toponimske osnove ili ima mogućnosti da se gradi i od osnove etnika ili etnonima – njegovo značenje ostaje najčešće uvek isto – istovremeno se odnosi i na etnik, i na toponim (horonim) i na etnonim3.

To, u stvari, znači da se semantički potencijal imenice odn. njene osnove ne projektuje jednoznačno u semantički plan prideva, na ni značenje prideva ne biva direktno izvedeno od značenja osnove imenice; bilo da je izveden od toggonima ili etnika odn. etnonima, pridev se podjednako odnosi i na regiju kao god i na stanovništvo dotične regije i na sve ostalo što je s njima u vezi. Ovo je, međutim, i izvestan nedostatak semantike ktetika, jer, sa takvim svojstvima, često ni teren sintagme ili rečenice nije dovoljno sposoban za tačno identifikovanje njegove kvalifikacione sadržine. Otuda, recimo, spregu „srpski + + vladar" možemo razumeti višestruko, kao

1) „vladar Srbin", tj. pridev determiniše imenicu nacionalno,
2) „vladar (iz) Srbije", "vladar u Srbiji" i sl., dakle–kao rešonalno-političku odredbu imenice,
3) „vladar Srba" ili „vladar stanovništva Srbije", „gospodar države Srbije" i sl., dakle – bez izrazite nacionalne ili regionalne opozicije (može se odnositi na sve što je u vezi sa Srbima ili Srbijom).

Prvo značenje (nacionalno) moguće je vezati, dakako, samo za one imeničke pojmove koji se po prirodi stvari i mogu nacionalno obeležiti (ljudi, stanovništvo, narod i dr.); drugo značenje (regionalno-političko, administrativno i sl.) takođe se može pripisati samo onim imeničkim pojmovima koji po prirodi stvari mogu biti teritorijalno opredeljeni (grad, brdo, reka i dr.), dok bez jasnih odlika ovoga tipa (nacionalno-regionalnog značenja) ostaju svi oni pojmovi koji i ne mogu imati nacionalnih ili teritorijalnih odlika (isp. npr. „srpski pasulj", „srpske novine" i dr.); pridev u ovom slučaju ukazuje samo na indirektnu vezu datih pojmova sa drugima, onima koji imaju dato nacionalno ili regionalno obeležje („srpski sir" nije, dakako, sir srpske nacionalnosti, ali ni samo ,,u Srbiji", „iz Srbije" i sl. već „koji je svojstven za Srbe, koji prave Srbi" ili „koji se pravi, proizvodi u Srbiji, na način kako to čine u Srbiji" i sl.

U sklopu ovih opštih napomena o formi i značenjima prideva ktetika, moramo posmatrati i pitanje u vezi sa odnosom oblika i značenja prideva srpski: srbijanski. Da li su to forme identične sa varijantama tipa američki/amerikanski, austrijski/austrijanski i sl. ili, pak imaju kakvih svojih posebnosti, i po formi i po značenju?

Što se samih oblika prideva tiče, stvari se i tvorbeno i istorijski unekoliko razlikuju od drugih sličnih varijanata. Iako spomenici formu srpski zasvedočavaju pre imenice Srbin ili Srbija4, jasno je da je gledano čisto morfološki, bez obziranja na hronološke momente, oblik srpski – ktetik prema etniku Srbin ili eventualno obliku Srb5 (isto kao tatarski : Tatar(in), jermenski : Jermen(in), arapski: Arap(in) itd.), a i prema toponimu Srbija) od osnove koja se dobija kada se od toponima odbije nastavak -ija, kao albanski : Alban(-ija) + ski i dr.), mada u nekim ređim slučajevima imamo mogućnosti da ktetik izvodimo preko osnove etnika, koja, opet, nastaje inkorporacijom toponima i nastavka za etnik (isp. indonežanski : Indonez(-ija) + jan(in) + ski). Budući, međutim, da je toponim Srbija novijeg datuma, uveden u normalnu upotrebu tek od XIX veka, posle oslobođenja od Turaka i formiranja srpske države, jasno je da stvarne veze između srpski i Srbija nastaju kao rezultat političkih kretanja, a ne gramatičkog sistema.

S druge strane, građa jezika pridev srbijanski beleži tek u novije vreme, tačnije od XIX veka, i to u vezi sa formiranjem države i imena Srbija posle Karađorđevog ustanka. Obrazovanje forme srbijanski nije, međutim, tipično za sistem srpskohrvatskih ktetika, jer je, umesto od osnove toponima, oblik dobijen od osnove etnika (Srbijanac) (isp. srbij+an(ac) + ski; dok bi ktetik od toponima Srbija mogao glasiti srbijski6 poput slučajeva: belgijski : Belgija, persijski : Persija, gruzijski: Gruzija itd.), i što bi bilo bliže zakonima tvorbe srpskohrvatskih ktetika izvedenih od imenica sa nastavkom -ija1 (-ia).
Kao što se vidi, već i sama forma ovih prideva unekoliko pokazuje izvesne specifičnosti što ih izdvaja u gotovo poseban slučaj u sistemu tvorbe ktetika ovoga tipa. Složeniji je, unekoliko, problem sa njihovim značenjem. S obzirom na rečeno, valjalo bi očekivati da su i srpski i srbijanski jednake semantičke vrednosti (kao što smo to kazali i za slučajeve tipa austrijski – austrijanski i sl.).

Podaci koje o tome pružaju naši rečnici, međutim, kao da ne potvrđuju sasvim očekivanja. Odmah pada u oči da je forma srbijanski, -ska, -sko veoma oskudno prezentirana, kako po građi tako i po razvijenosti značenja, pa se, uglavnom, svodi na jednostavnu definiciju, za razliku od forme srpski, koja je, naročito u RjJAZU, obrađena s mnogo materijala, potvrda i značenja. Ukazaćemo, međutim, samo na ono što je u njima bitno.

Rječnik JAZU8 pridev srpski, -ska, -sko u svom osnovnom značenju definiše ovako: „koji pripada Srbu ili Srbima (a i Srbiji)", što znači da se ovaj pridev vezuje za nacionalno-etnički momenat, u prvom redu, a u drugom planu i za geografsko-politički. Slično definiše i Rečnik Matice srpske9: „koji se odnosi na Srbe i na Srbiju". Vuk, pak, u svome Rječniku10 beleži samo prevod – „serbisch, serbicus [cf. srbinjski]". Isto („serbisch") veli i Rečnik Ristića-Kangrge11, kao uostalom i Rečnik Ivekovića i Broza12 („serbisch, serbicus ... što pripada Srbima ili Srbu kojemu god, vidi srbinjski"). Budući da se Srbin definiše kao „pripadnik naroda, koji govori istim jezikom kao i Hrvati i koji se smjestio u sjeverozapadnom dijelu Balkanskog poluotoka i pripada južnim Slovenima" (RjJAZU, s. v. Srb) odn. kao „narod iz grupe južnih Slovena čija većina živi u SR Srbiji" (Rečnik Matice srpske, s. v. Srbi), dakle – isključivo nacionalno, etnički, jasno je da i pridev srpski treba razumeti, kad se ne odnosi na teritoriju (Srbiju), kao odliku po nacionalnoj opredeljenosti (u onim, dakako, slučajevima kad je takva opredeljenost prirodno moguća), u jednom slučaju, a u drugom, pak, slučaju, kao odredbu po teritorijalnoj vezanosti (kad se odnosi na Srbiju).

Međuslučajevi bi bili oni koji se mogu vezati podjednako i za teritoriju i za stanovništvo srpske nacionalnosti posredno. Dilema, dakle, može biti samo u tome – treba li pridev srpski shvatiti nacionalno (koji se odnosi na Srbe uopšte bez obzira na teritoriju) ili teritorijalno (kao oznaku kojom se pojam vezuje za lokalitet Srbije), ili je pak takvo razgraničavanje irelevantno, pa se može shvatiti šire, nediferencirano. Iako bez velike potrebe, navešćemo, makar samo sintagmatski, primere upotrebe ovog prideva, iz građe RjJAZU i građe Instituta za srpskohrvatski jezik u Beogradu,' bez posebnog komentara, eda bismo ovo i pokazali: srpski car, srpski rod, srpska glava, srpske poglavice, srpska sila, srpski knez Lazar, srpska gospoda, srpska majka, srpska carica, sin kralja srpskog, despot srpski, tri srpske vojvode, dvanaest srpskih vladika, srpski Biograd, srpska polja, srpska zemlja, srpske krajine, srpski zakoni, Srpska Crnja, Srpska Kapela, Srpske Moravice, Srpska narodna skupština, sriska deputacija, grb srpski, srpska provincija, srpski jezik, srpska književnost, srpski klobuk, srpska vera, srpska sablja, srpski rječnik, srpski vez, srpski običaji, srpska reč, srpska azbuka, srpska škola, srpsko platno, srpski narodni crkveni sabor, srpski sir, srpski ajvar itd. Moramo, uzgred, već sada pomenuti da je ova binarnost elemenata koji ulaze latentno u semantički plan prideva jezički ponekad nepogodna, naročito onda kada bi se takvo binarno tretiranje determinacije želelo izbeći (npr. kada bi bilo potrebno istaći da, recimo, „srpska narodna skupština" ne znači – „skupština Srba", (nacionalno) već „skupština države (republike) Srbije" (regionalno).


Da li u pravcu diferenciranja značenja može, eventualno, pomoći pridev srbijanski? Već smo pomenuli da ova varijanta ima u odnosu na pridev srpski izvesnih posebnosti. One se, svakako, ogledaju i u etimologiji, a i u hronologiji stvari. Jasno je da forma srbijanski, morfološki gledano, nije neposredno izvedena od toponima (a što je inače uobičajeno za srpskohrvatske ktetike) već od etnika, ali ne od etnika Srbin, već od etnika Srbijanac (srbijan(-ac) + ski), s tim što je etnik Srbijanac izveden od toponima Srbija (Srbij(-a) + anac), dakle, kao novi etkikum pored već postojećeg – Srbin. Ovime, u stvari, konstatujemo dve (ne baš uobičajene) pojave – postojanje dva etnika od istog korena (gotovo jedinstvena situacija u srpskohrvatskoj govornoj shemi, sa izvesnom analogijom u nekim stranim imenima, kao Arap(in) : Arabljanin – ali ovde ne govorimo o njima), i, drugo, pridev naslonjen na etnik, umesto na toponim. Nastajanje i etnika Srbijanac i prideva srbijanski nije, međutim, slučajno. I jednu i drugu leksemu nalazimo prvi put zabeleženu u rečničkoj literaturi tek kod Vuka, s napomenom (uz imenicu Srbijanac, Srbijanka) da se govori „u Vojvodini". Iz ovoga proizlazi dvoje – da je obrazovanje ovih leksema novo (tek iz XIX veka) i po teritoriji vezano za govore izvan tadašnje Srbije, što je oboje direktna posledica okolnosti da su u to vreme Srbi bili teritorijalno podeljeni na Srbe u oslobođenoj Srbiji i na one koji su živeli izvan granica te države, što je, za tadašnje prilike, imalo i svoju političku dimenziju, pa je, kako napominje P. Skok, „u doba stare Austro-Ugarske bio stvoren etnikum Srbijanac i ktetikum srbijanski od imena države Srbija, stvorene Karađorđevim ustankom, jer je trebalo razlikovati etnikum Srbin i ktetikum srpski, koji je vrijedio i za Srbe u Monarhiji, od ktetikuma i etnikuma Srbija"13. S obzirom na ovu etimološki sasvim tačnu konstataciju14, trebalo bi očekivati i odgovarajuće specifičnosti u pogledu značenja reči Srbijanac (Srbijanka i sl.) i srbijanski, motivisanih osnovnim značenjem reči Srbija. U stvari, trebalo bi predvideti, s obzirom na redosled stvari, ovakvo lančano povezivanje semantike: srbijanski < Srbijanac < Srbija. Kakve to ima stvarne semantičke reperkusije, pokušaćemo da utvrdimo polazeći ponovo od podataka koje pružaju rečnici, ali i građa jezika.
Vuk u svome Rječniku ktetik srbijanski tumači sa – ,,von Serbien, Serbiae", a Srbijanac sa „Einer von Serbien, Serbianus", dok ime države Srbija označava sa „Serbien, Serbia" (ukazujući i na, za nas danas neobičnu leksemu, Srpska15 u istom značenju). Broz i Iveković u svome Rječniku, poput Vuka, definišu srbijanski sa „von Serbien, Serbiae" i dodaju — „što pripada Srbiji" (dakle, ne dovode u direktnu, izričitu vezu sa etnikom Srbijanac) i navode samo jedan primer, iz Vuka – „na ovu knjigu ima prenumeranata iz Srbijanskih manastira (Rj. XIV)"; Srbijanac – definišu takođe po ugledu na Vuka, dodajući svoje tumačenje – „čovjek iz Srbije" ne navodeći, međutim, za potvrdu ove lekseme ni jedan primer; horonim Srbija direktno upućuju na oblik Srpska, a Srpska, poput Vuka, označavaju sa „f. adj. Serbien, Serbia, cf. Srbija. Pj. tj. zemlja". Rječnik JAZU uvodi nov elemenat kad veli: srbijanski –„koji ili što pripada Srbiji ili Srbijancima" (dakle, dovodi u vezu ne samo sa Srbijom, već i sa – Srbijancima) i ponavlja, za potvrdu, Vukov tekst naveden kao primer kod Broz-Ivekovića (s napomenom da leksemu beleži i G. Elezović u svome rečniku). Međutim, i za RjJAZU etnik Srbijanac samo je „čovjek iz Srbije" ili samo „koji živi u Srbiji", dok se Srbija u RjJAZU definiše sasvim savremeno, kao „zemlja i država .. ." Za nas je vredno pažnje da i Vuk, a za njim i Broz-Iveković i RjJAZU, ktetik Srbijanac ne tretiraju nacionalno (kao – Srbin iz Srbije) već samo kao „jedan", „čovek" iz Srbije i sl., tj. težište je determinacije na teritorijalnom elementu („Srbijanac" bi se moglo reći za svakoga koji je iz Srbije (živi tamo), bez obzira na to da li je Srbin ili nije).

Drugačiji je, verovatno, tretman ovih leksema u drugim rečnicima. Ristić-Kangrga, naime, za ktetik srbijanski vele – „serbisch, von Serbien", ali za Srbijanac navode – „(opp. [suprotno] Srbin prečanin, Srbin Bosanac) Serbianer, Serbe aus Serbien", dakle – „Srbin iz Srbije" – i slično tome i „Srbijanka f Serbianerin f, Serbin aus Serbien", da bi za Srbiju rekli samo „Serbien" (ne registrujući više leksemu Srpska). Slično ovome nalazimo i u Rečniku Matice: „srbijanski, -a, -o koji se odnosi na Srbijance, Srbijanke i Srbiju: srbijanska nošnja"; ali se za Srbijanac veli „Srbin iz Srbije (u užem smislu)", odn. i „Srbijanka ... Srpkinja iz Srbije (u užem smislu)", dok se i ovde Srbija definiše već sasvim savremeno, kao „socijalistička republika u sastavu SFRJ ...". Osnovna je razlika, dakle, izričita tvrdnja da je Srbijanac nacionalno određen, tj. Srbin, što se, onda, prenosi logički i na ktetik srbijanski (izuzev u slučajevima kada se „odnosi na Srbiju"). Drugim rečima, nacionalno obeležje treba pretpostaviti uvek kad su u pitanju pojmovi kojima se ono može pripisati. Međutim, tu treba dodati i činjenicu da dati pojam (npr. čovek, vojnik i dr.) može biti realno – samo „iz Srbije" (a ne i Srbin) – dakle teritorijalno opredeljen, kao god što ima i slučajeva da isti ili drugi pojmovi mogu biti i dvostruko (i nacionalno i teritorijalno) determinativni u isto vreme.

Uzimajući globalno sličnosti i razlike, mislimo da se iz rečničkih definicija može zaključiti sledeće:

1) pridev srbijanski vrši teritorijalnu odredbu imeničkog pojma (u vezi sa Srbijom kao zemljom, i to obično u smislu teritorije kneževine odn. kraljevine Srbije;
2) odnosi se na stanovništvo, i to – po jednima uopšte na stanovništvo Srbije, a po drugima samo na Srbe u Srbiji. Što se tiče prideva srpski– iako se (kako smo videli) sreće i u značenjima koja smo konstatovali za srbijanski – on bi bio primarni determinativ u onim slučajevima kad hoće da se kaže da se nešto odnosi na Srbe uopšte.

Iako ni u građi Instituta nema veći broj primera za pridev srbijanski, mislimo da će nam i tako oskudna građa pomoći da dođemo do određenih zaključaka u pogledu elemenata koje nam pružaju citirani rečnici. Primere ćemo pokušati da grupišemo s obzirom na osnovne značenjske vrednosti koje pridev srbijanski u njima ima, ili možda ima:

I.S obzirom na etimologiju prideva srbijanski i etnika Srbijanac, mislimo da treba prihvatiti činjenicu da su ove lekseme u prvom redu vezane ipak za Srbe u Srbiji i to kao opozicija leksemama srpski, Srbin (uopšte) pri čemu je, međutim, težište informacije na teritorijalnoj komponenti, dok se nacionalna podrazumeva, ali ne obavezno (odnosi se na Srbe ili, šire, na stanovništvo u Srbiji uopšte); isp. primere:

Zašto sam' ja vaš' (Srbijanskij jedinni spasitelj (Vukova prepiska II, 535). Bosanska vlastela ne beše istražena kako srbijanska (Vojnović L., Dubrovnik i osmansko pravo, knj. I, Bgd. 1898, 130). Jedno Serbijansko dete ot' pet' godina … jedva ono … postignuti može (Vujić J., Putešestvije po Serbiji, Budim 1828, 351). Stevan Knićanin, da predvodi srbijansku vojsku protivu Mađara (Bošković S, U spomen Dmitriju Mitiću, beseda, Bgd. 1889, 9). Mnogo je srbijanskih proletera ostalo po Zapadnoj Bosni (Dedijer V., Dnevnik II, Bgd. 1946, 27). Dotrči jedan srbijanski (iz Srbije) oficir (Srbkinja M. S, U Fruškoj gori, knj. III, N. Sad 1866, 80). Video sam mnoge stare sveštenike, koji su se s naukom malo od naših srbijanskih sveštenika razlikovali (Nenadović M., Memoari, Bgd. 1893, 26)

– u kojima pridev srbijanski ne bi mogao biti bez smanjivanja određenosti značenja zamenjen pridevom srpski, već sintagmom „srpski iz Srbije", ali u nekim slučajevima samo odredbom „iz Srbije" (npr. – srbijanski oficir, pa i u drugima), zavisno od toga kako ko pridev „srbijanski" razume. Načelno, mislimo da nacionalna komponenta u ovim slučajevima ipak ne odsustvuje, dok je teritorijalna kvalifikacija neizostavno prisutna.

II. Od ovih se slučajeva razlikuju sledeći:
Naseljavanje pređašnjih Turaka srbijanskih (Novaković St., Vaskrs države srpske, Bgd. 1904, 205). Postoji zajednica među knjigom serbijanskom i prekosavskom (Bršljan, list za zabavu, pouku i književnost, N. Sad 1886, 31). Dešava se… u jednom gradu srbijanske provincije (Đoković M., Raskrsnica, Bgd. 1950, 5). Srbijanske varoši dobijaju tip vojvođanskih varoši (Nikolić D., Srbi u Banatu u prošlosti i sadašnjosti, N. Sad 1941, 158). Odbludi čak tamo daleko preko Save do srbijanski gora (Ruvarac K., Skupljeni spisi, knj. I, N. Sad 1866, 243). Novine beogradske ili srbijanske ne prelaze… u Srem (Novaković St., Srpska knjiga, njeni prodavci i čitaoci u XIX veku, Bgd. 1900, 72)

– u kojima pridev srbijanski ima izvesno ablativno-lokativno, odnosno u nekim slučajevima posesivno-lokativno značenje: „koji je iz Srbije", „koji je u Srbiji", odn. ,,koji pripada Srbiji" i sl., pri čemu je nacionalno obeležje (srpski) izbledelo ili čak potpuno eliminisano (isp. „srbijanski Turci"), na se pridev (srbijanski) načelno svodi samo na to da ukaže na vezu datog pojma sa Srbijom u regionalnom, državno-administrativnom i sl. smislu.


III. Treći slučaj koji bismo posebno mogli izdvojiti predstavljaju primeri tipa:

Imao je vaspitanje odvojiti od vaspitanja srbijanskoga (Daničić Đ., časopis Kolo, Zgb. 1847, 6). Ima u Markoviću … srbijansko nacionalno osećanje (Skerlić J., Svetozar Marković, njegov život, rad i ideje, Bgd. 1910, 197). Srbi, doseljenici iz Australije, da ih nebi smatrali za tuđince, nosili su srbijansko odelo (Ćorđević T., Iz Srbije kneza Miloša, Bgd. 1922, 53). Major Cvjetičanin i banjalučki gradonačelnik … preobuku u srbijansko odelo … muhamedance (Čokorilo Đ., Tajna istorija austrijske politike..., Bgd. 1906, 81). Najbolji je srbijanski beli luk (Popović-Midžina K., Veliki srpski kuvar, N. Sad 1904, 148). Srbijanska nošnja (Rečnik MS, s. v. srbijanski). Srbijanski govori (P. Ivić) i sl.

Iako za to nemamo dokaza (raspolažemo oskudnom građom), mislimo da se i na osnovu jezičkog osećanja može reći da je ovaj tip veze prideva srbijanski sa imenicom najfrekventniji (ukoliko se uopšte može govoriti o frekventnosti upotrebe ovog prideva). Za ove je slučajeve uočljivo da je imenički pojam obično opšta imenica, apelativ, s kojim pridev srbijanski stupa u vezu da ukaže na izvestan poseban kvalitet, specifičan po tome što je karakterističan isključivo za Srbe u Srbiji (eventualno – za stanovništvo Srbije uopšte). Time pridev postaje nazivni nosilac oznake vrste, specijalnog tipa osobina ili posebnih odlika, u prvom redu, a etničke ili regionalne oznake služe za nomenklaturnu identifikaciju tipa o kojem je reč („srbijanska nošnja" nije „nošnja srpske nacionalnosti" ili „odelo iz Srbije" (bilo kakvo) – već odelo posebnih odlika, karakterističnih za stanovnike (ili samo Srbe) tog regiona) na pridev srbijanski nije moguće zameniti oblikom srpski bez štete po značenje.

Mislimo da se na osnovu svega ovoga mogu nazreti konture problema kao i zaključci koji bi se mogli izvesti.

1. Pridev srbijanski, kao god i imenica Srbijanac, izuzeci su u odnosu na ostale ktetike i etnike po tome što se javljaju kao nosioci ne samo informacije o nacionalno-etničkom – pored ktetika srpski i etnika Srbin –, već prvenstveno o teritorijalno regionalnom elementu (u drugim slučajevima u našoj zemlji toga nema; ne postoji, recimo, posebna leksema za Hrvata koji živi u Hrvatskoj, za razliku od Hrvata uopšte, van te regije; ktetik hrvatski pokriva sva determinativna obeležja, bez obzira na to radi li se o nečemu što je vezano za republiku Hrvatsku ili nije). Do formiralja dubleta o kojima je reč došlo je u specijalnim istorijskim uslovima, pa pojavu i distribuciju oblika srbijanski/Srbijanac treba vezati za praktične potrebe i razloge u prošlosti. I primeri jezičke građe pokazuju da su odista najčešće upotrebljavani, kao što Vuk napominje, u Vojvodini i – dodajmo – u drugim krajevima izvan tadašnje Srbije.

2. Danas se oblici srbijanski/Srbijanac, po svoj prilici, upotrebljavaju relativno retko. Ipak, biće da etnik Srbijanac (Srbijanka) ima izvesnu upotrebnu vrednost kad hoće da se naznači demografski momenat, a ne etnički ili nacionalni.

3. Ktetik srbijanski, verovatno, danas ima takođe sasvim ograničenu upotrebljivost. S obzirom na savremene društveno-političke prilike, može se, svakako, reći da danas i nema jačih podsticaja da se jedna nacionalna ili narodnosna grupa posebno identifikuje s obzirom na teritorijalnu vezanost ili poreklo, na samim tim i pridev srbijanski biva hendikepiran, naročito u onim prilikama kada treba da se ktetikom (ili pridevom uopšte) obeleži teritorijalno-regionalni momenat (odnosilo bi se, praktično, na slučajeve koje smo naveli pod značenjem I i II tipa „srbijanski pisac" odn. „srbijanska knjiga"). Oblik srbijanski može se, međutim, bolje prihvatiti (kada već postoji) načelno samo u onim prilikama kada označava vrstu ili tipološku, nomenklaturnu vrednost pojma (tipa „srbijanski govori", „srbijanska narodna nošnja" i sl.), mada i za takvu upotrebu nema mnogo prilika, a ni znatnijih potreba, pa se slučajevi takve primene gotovo iscrpljuju u primerima koje smo pod tačkom III i naveli.

Verujemo da se čak može govoriti i o tome da savremena jezička praksa uopšte potiskuje ktetike čak i tipa srpski, hrvatski itd. svuda tamo gde preovlađuje (ili treba podvući) regionalni karakter odredbe, tako da se njihovo determinativno značenje svodi sve više na oznaku isključivo nacionalno-etničkog elementa. Dok su ranije, naročito pre II svetskog rata, bili sasvim uobičajeni ktetici, recimo, u mnogobrojnim nazivima ili imenima tipa: Srpsko narodno pozorište, Srpsko lekarsko društvo, Srpska narodna skupština, srpska omladina itd., danas se radije mesto prideva upotrebljava u ovakvim prilikama kvalifikativni genitiv (Vlada NR Srbije, Izvršno veće NR Srbije, Društvo prevodilaca NR Srbije, Društvo psihologa SR Srbije itd., a ne srpska vlada, srpsko izvršno veće, srpsko društvo prevodilaca itd.), pa je utoliko pre i problem upotrebe prideva srpski: srbijanski sve više prevaziđen.
Dr Egon Fekete



____________________________________
(1) Shema tvorbe srpskohrvatskih ktetika, posebno s normativne tačke gledišta, nije izvršena; rad P. Skoka, Pridjevske izvedenice od geografskih naziva, Jezik, sv. 2, Zgb. 1954, 33–37, analizira samo izvesne slučajeve naših starih i novih ktetika, jer polazi od ideje da se „ne može postaviti apsolutno pravilo u pogledu osnove ktetikuma, već samo za njegov sufiks", pa samim tim ni u pogledu sistema njihove tvorbe. Smatramo, međutim, da se bez obzira na „apsolutno pravilo" mogu utvrditi osnovna načela i tendencije u sistemu tvorbe srpskohrvatskih ktetika, pošto se, najpre, identifikuje struktura toponima, a posebno etnika. Samo o nekim fonetsko-pravopisnim problemima govori se i u članku M. Hraste, O tvorbi posesivnih prideva na -ski od zemljopisnih imena, Jezik knj. 2, sv. 2, Zgb. 1953, 47–49.

(2) Isp. P. Skok: „Ktetikum se pravi neposredno dodavanjem sufiksa na toponim. To je najčešći slučaj" (lb. 34).

(3) P. Skok veli da „ako je ime zemlje poimeničeni pridjev ženskog roda ... kao Hrvatska, Grčka .. . ktetik znači dvoje: 1. ono što pripada zemlji, i 2. ono što pripada narodu" (ib. 37). Valja napomenuti da, načelno, ktetik uvek znači dvoje (ili – bar dvoje) – odnos prema mestu i njegovom stanovništvu. Otuda sasvim ispravne, na primer, definicije u Rečniku MS s. v. srpski – „koji se odnosi ka Srbe i na Srbiju" ili u RjJAZU (pod istom odrednicom) „koji pripada Srbu ili Srbima (a i Srbiji)", mada „pripadanje" nije jedino značenje ktetika. S druge strane nije opravdano „deliti" značenja s obzirom na strukturu osnove ktetika, a što je učinjeno u Rečniku SANU, u I knj. s. v. beogradski („koji pripada Beogradu; koji je svojstven Beogradu; koji je kao u Beogradu") nasuprot obliku beograđanski (unet samo na osnovu potvrde iz Srpskohrvatsko-nemačkog rečnika S. Ristića i J. Kangrge) a za koji se veli – „koji se odnosi na Beograđane, koji je svojstven Beograđanima". Isp. u tom smislu i napomenu M. Stevanovića: pridev na -ski izveden od imena stanovnika „upotrebljava se naporedo s pridevom opet na -ski izvedenim od imena mesta, država, zemalja, kontinenata – i bez razlike u značenju", kao što se ponekad upotrebljava samo jedan pridev i kad se odnosi na neko mesto ili zemlju, recimo, i na njihovog stanovnika" (Savremeni srpskohrvatski jezik, knj. I, Bgd. 1956, 577–578).

(4) RjJAZU navodi da najstarije potvrde oblika srpski datiraju još iz XII v., a oblik „Srb (u značenju narod) istom u poč. XIX v., a u liku 'Srbin' već od XIII v.", dok je im. Srbija, kako navodi P. Skok, s nenaglašenim latinskim sufiksom -ia „kreacija iz doba srpskog ustanka" (isp. njegov Etimologijski rječnik hrvatskoga ili srpskoga jezika, knj. III, Zgb., 1973, s. v. Srbin).
Treba ovde istaći da ime Srbija ipak ima znatno stariju tradiciju, iako je, zbog stranog sufiksa, teže prodiralo u naš jezik. Već od Konstantina Porfirogenita (X vek) nalazimo geografsko ime koje se transkribuje kao „Srbija", a i u hrvatskoj redakciji Hronike popa Dukljnina, sačuvanoj u prepisu iz XVI veka, nalazimo isto ime („Surbija"). U našoj istoriografskoj literaturi uobičajen je termin Srbija za srednjovekovnu srpsku državu (u izvorima ona se naziva „Srblji", „srpska zemlja" i sl.).

(5) Formu Srb – danas, uglavnom, preživelu u književnojezičkoj relaciji – ravnopravno ili čak s prednošću u odnosu na formu Srbin tretira i RjJAZU, a tako postupa i Vuk u svome Rječniku. O postanku i razvitku srpskog imena i njegovih gramatičkih oblika i izvedenica postoji posebna i velika literatura (isp. o tome i u RjJAZU i u Etimološkom rečniku P. Skoka, a posebno Budimir Milan, Prikaz spisa o starijim pomenima srpskog imena, Glasnik SANU, knj. XI, sv. I, Bgd. 1959,str. 21. i dalje).

(6) Ovu formu beleži P. Skok: „Od Srbija ... (je) naziv Srbijanac ... s pridjevom srbijanski ... pored srbijski". (Etimol. rj., s. v. Srbija); mi, međutim, ni u jednom rečniku ili drugoj literaturi nismo našli potvrdu za formu srbijski.

(7) Ovaj zaključak je ipak preliminaran, jer sistem tvorbe ktetika uopšte, a posebno od imenica sa ovim nastavkom, ima svojih specifičkosti koje bi tek trebalo prikazati.

(8) Rječnik hrvatskoga ili srpskoga jezika, izd. Jugoslavenska akademija zkanosti i umjetnosti, Zagreb.

(9) Rečnik srpskohrvatskoga književnog jezika, izd. Matica srpska, Novi Sad.

(10) Vuk. Stef. Karadžić, Srpski rječnik, Beograd, 1935, IV državno izdanje.

(11) S. Ristić i J. Kangrga, Srpskohrvatsko-nemački rečnik, Bgd. 1928.

(12) F. Iveković i I. Broz, Rječnik hrvatskoga jezika, Zagreb, 1901.

(13) P. S. Pridjevske izvedenice... (ib.), 37.

(14) Uz napomenu da nije hronološki sasvim precizno izvoditi pridev sriski od „Srbija" (kao što čini Skok), jer je prvi oblik daleko stariji od drugog; Skok (ib.) naime direktno veli: „Ako je ime zemlje ... Srbija ... ktetikum se pravi odbacivanjem latinskog sufiksa (-ia): srpski". Uzgred – ni samo ovo Skokovo pravilo nije uvek prihvatljivo (isp. tipove rodezijski, indijski, austrijski u kojih ktetik nije tvoren odbacivanjem celog nastavka -ia).

(15) sa „cf. Srpska" (s. v. Srbija; a pod Srpska veli: „f. adj. Serbien, Serbia. cf. [vide] Srbija". Više o toj leksemi – u RjJAZU.

Mrkalj:

(...)
Tako, kada se u frankovskoj političko-propagandnoj i ratno-propagandnoj retorici koristi izraz "srbijanski predsědnik", "srbijanska vlada", oni to čine negirajući "srbijansku državu" – ova treća sintagma ("srbijanska država") nikada im se ne zalomi. Naime, frazem "srbijanski predsědnik" označava predsědnika Srbijanaca, a ne "predsědnika države Srbije", srbijanska vlada "vladu Srbijanaca", a ne "vladu države Srbije". Ovim se uporno (i kompleksaški) negira pravo Srba na državu, dočim se na hrvatskoj strani izmišljaju mitovi i falsifikati kao potkrepa tzv. "hrvatskoga državnog prava". Budući da frankovci znaju da Srbijanac označava Srbina iz Titove "Uže Sbije", oni "srbijanskog predsědnika" vrěđaju i nipodaštavaju kao instituciju. Izrikom "srbijanski predsědnik" negiraju "srpsku državu".

Kliknite za proširenje...

To se može protumačiti i drugačije. Tadić je srbijanski predsjednik, jer budući da ima Srba i drugdje (Hr, BH, CG,..), onda je to primjerenije nego "srpski predsjednik".

Svako se takvo petljanje može protumačiti ovako i onako.

M. Rokvić:

Не бих могао да се сложим са овим. Подсећам да термин Србијанац није скован за потребе речника, већ је забележен као жива реч и притом је дато њено тумачење. Такође подсећам да се термин, као и придев србијански, разликује од савременог значења тих речи у хрватском стандарду. Исто као што сам малочас одговорио, слажем се да постоји известан број људи који је у последње време заузео политички став према том термину, али се не слажем да то важи за већину, а камоли за све, како сте написали. Песме у којима се описују и величају Србијанци и Србијанке, нису популарне ван србијанске регије, већ управо у њој. Од Радичевићевог "Србијанче, огњу живи, ко се теби јошт не диви?" па до "Одакле си, селе", немали број људи то име носи са поносом.

Kliknite za proširenje...

Jasno je meni da je termin Srbijanac zabeležen kao živa reč.
Meni ne predstavlja problem termin, već njegovo tumačenje dato u rečniku: Srbin iz Srbije (u užem smislu)!?
A kada smo kod Radičevića, pa on je, u reformatorskom zanosu, svakakve regionalce zabeležio, pa ni jedan nije pustio korena u živom reformisanom jeziku, ni u Srbiji (u užem smislu), niti u regiji na koju se odnosi. Recimo...

Hrvaćane, ne od lane,
Od uvek si ti bez mane!

Možda je, mladjan i popio koju kad je pisao: Tambur, tambur, sitna tamburice - / Udri, pobro, u sićane žice! / Danas ima, a sutra nas nema, / Hajd' u kolo, ko će tu da drema...

I kada je sele u pitanju, u pesmi ona nije Srbijanka, već Srbijana mlada.

Тачно је да не постоје србијанска граница, планина, река, али зато постоје србијанска ношња, србијанско коло итд. Ако погледате, немамо ни бачванске планине, поморавске границе нити санџачке планине, а опет знамо на шта се ти придеви односе.

Kliknite za proširenje...

Eh, sad!? Najblaže rečeno: malo čudna argumentacija. Postoji čovek Srbijanac, postoji srbijanska nošnja koju oblači i srbijansko kolo koje zaigra, a ne može da postoji srbijanska reka, planina i granica!?
A, ovo što bi trebalo da pogledam i da shvatim da nemamo, ipak je malo niži udarac i ne bih mogao da prihvatim kao pokušaj edukacije.

Понављам, Речник Матице српске није референца по овом питању. Референца је живи језик, а Речник Матице српске само потврда.

Kliknite za proširenje...

Ama, danas – mnogo slaba potvrda. Pogotovo za ovo: iz Srbije (u užem smislu).

Kolega Mrkalj, mnogo sam ti zahvalan za članak. Zanimljivo je da ga je dr Fekete napisao samo četiri godine posle čuvenog ustava koji je suzio Srbiju.

Imajući u vidu da je NACIJA zapravo NAROD koji ima svoju nacionalnu državu bespredmetno je izmišljati naciju koja nema isto ime kao narod. Nema "Srbijanaca" ima samo Srba.

čvrsnica:

naravno,samo ne znam zasto se ta banalnost ispolitizirala od komplexasa do nevidjenih razmjera i naravno kao slag na kraju ubaceni su i hrvati kao "krivci" za ne znam ni ja sta

Kliknite za proširenje...

Не кривци у смислу неке кривице, већ као заслужни за пропагирање појма у погрешном значењу. Стандардни српски и стандардни хрватски су генетички један језик и не може једна реч на једном стандарду значити једно, а на другом друго. Реч Србијанац означава Србина из србијанске регије, а не грађанина Србије. Придев "србијански" се односи на Србијанце и на србијанску регију, а не на државу Србију. Не каже се србијански председник, србијанска влада, већ српски председник и српска влада. За даље појашњење, погледајте мој следећи одговор:

Urvan Hroboatos:

To se može protumačiti i drugačije. Tadić je srbijanski predsjednik, jer budući da ima Srba i drugdje (Hr, BH, CG,..), onda je to primjerenije nego "srpski predsjednik".

Svako se takvo petljanje može protumačiti ovako i onako.

Kliknite za proširenje...

Придев српски се не односи само на Србе, већ и на државу Србију и српски језик. Постоји синонимија где се, на пример, књига чији су власиници Срби, књига која је у власништву државе Србије и књига која је написана на српском језику може у сва три случаја назвати српском књигом. Упоредите са Хрватском, такође. Хрватска влада није влада Хрвата, већ влада државе Хрватске. Хрватски спортисти нису нужно спортисти који су по националности Хрвати, већ се може радити и о спортистима у држави Хрватској. Хрватски правопис није правопис Хрвата, већ правопис хрватског језика итд. Исто тако ни мађарски председник није председник Мађара, црногорска скупштина скупштина Црногораца или румунска влада влада Румуна.

Придев србијански се погрешно употребљава као придев изведен из речи Србија. Он се односи на Србијанце и на србијанску регију: србијанско коло, србијанска ношња, србијански фолклор итд. Због негативних искустава са национализмом, углавном се избегавају формулације типа "српски председник" јер исто тако гласи и преформулисан израз "председник Срба", па се радије оне исказују описно: председник Србије, репрезентативци Србије, влада Србије итд. То, међутим, не мења чињеницу да одговорајући придев гласи "српски", а не "србијански".

Наравно, речено важи у српском језичком стандарду и у хрватски и бошњачки се ствари могу другачије решити, али је због природе односа језикâ и људи у нашем окружењу прилично незгодно ако се ово питање не реши једнообразно.

ljuba miljkovic:

Jasno je meni da je termin Srbijanac zabeležen kao živa reč.
Meni ne predstavlja problem termin, već njegovo tumačenje dato u rečniku: Srbin iz Srbije (u užem smislu)!?

A kada smo kod Radičevića, pa on je, u reformatorskom zanosu, svakakve regionalce zabeležio, pa ni jedan nije pustio korena u živom reformisanom jeziku, ni u Srbiji (u užem smislu), niti u regiji na koju se odnosi. Recimo...

Hrvaćane, ne od lane,
Od uvek si ti bez mane!

Kliknite za proširenje...

Тумачење је дато када је у заједничкој држави постојала категорија тзв. уже Србије и када је тај појам био свима јасан. Данас свакако да може изазвати забуну, али би требало да барем ми који се сећамо оног периода будемо имуни на то.

Како можете рећи да је Радичевић у Ђачком растанку поменуо свакакве регионалце од којих "ниједан није пустио корена у живом језику"? Радичевић поименце наводи Србијанца, Хрваћанина, Босанца, Еру (Херцеговца), Сремца, Црногорца, Далматинца, Дубровчанина, Славонца, Банаћанина и Бачванина. Сваки од ових назива је и те како пустио корена, таман посла да није ниједан! Истина, због историјско-политичких околоности је дошло до губљења дубровачке особености, али сви ови остали постоје. Чак и мало позната реч "Хрваћанин" коју, као име за становника регије Хрватске, користи и Вук Караџић у свом делу "Црна Гора и Црногорци" из 1837. године, 7 година пре него што је Радичевић уопште и написао Ђачки растанак:

"Обично се узима да су Срби на југозападу вјештији у лијепијем и глаткијем ријечима и ласкавом понашању него они на сјевероистоку. У Србији се држе као учитиви и ласкави становници Херцеговине, у Сријему и у Бачкој Хрваћани и Далматинци. Али Бокељи у томе погледу превазилазе све, а Црногорци, и поред све своје сурове природности, превазилазе чак и ове. Они не само што умију урођеном рјечитошћу штогод лијепо казати већ се умију препоручити и допасти се и тиме што неће да противрјече, иако су у ствари друкчијег мишљења."

(VIII Нарави и обичаји)

Не знам одакле Вам утисак да је Радичевић морао бити пијан када је састављао те стихове. Набројао је управо оне "регионалце" који постоје и данас, једино је термин Хрваћанин временом прерастао у архаизам, али и у оно време је био жива реч. Личанин, Банијац, Кордунаш - све су то становници регије која се у 19. веку називала Хрватском крајином или просто Хрватском.

ljuba miljkovic:

I kada je sele u pitanju, u pesmi ona nije Srbijanka, već Srbijana mlada.

Kliknite za proširenje...

Како, побогу, у песми није Србијанка, кад управо јесте?! Каква Србијана, имамо у стиху "девојано млада", никаква Србијана се нигде не помиње. У песми поменута сеја себе експлицитно назива Србијанком, а становнике своје шире регије Србијанцима.

ljuba miljkovic:

Eh, sad!? Najblaže rečeno: malo čudna argumentacija. Postoji čovek Srbijanac, postoji srbijanska nošnja koju oblači i srbijansko kolo koje zaigra, a ne može da postoji srbijanska reka, planina i granica!?
A, ovo što bi trebalo da pogledam i da shvatim da nemamo, ipak je malo niži udarac i ne bih mogao da prihvatim kao pokušaj edukacije.

Ama, danas – mnogo slaba potvrda. Pogotovo za ovo: iz Srbije (u užem smislu).

Kliknite za proširenje...

Зашто је то чудно, у питању није држава? Заиста, могу постојати србијанске реке и планине, али због чега баш граница? Постоји ли херцеговачка граница или славонска граница? Или сте мислили на границе србијанске регије, то јест коју територију она тачно и прецизно обухвата?

Верујте, никакви нижи ударци ми нису били ни на крај памети, нити овде покушавам да уведем у употребу један појам који не постоји. Он постоји и користи се и о томе могу посведочити и други. Немојте замерити, али упорно игнорисање постојања тог појма које, између осталих, показује млађа саговорница са којом сам разговарао, одговара једино модерном тренду у једном делу грађанства Републике Српске где ће, на пример, неки Бањолучанин на исти начин оспоравати постојање појма Босанац, негирати да се он на њега односи и говорити за себе како "није Босанац него Србин". Од речничке потврде нема јаче, а она је доказ да се ипак не ради о жаргону или неформалном изразу, већ о нечему што је заслужило да остане забележно у тој публикацији.

Но, небитно, оставимо по страни то да ли реч Србијанци и придев србијански треба користити или не и да ли су они добри или не. То је, што би рекли, сасвим други пар чарапа од тога шта те речи значе и на шта се односе. А односе се управо на србијанску регију и њене становнике. Не на државу Србију, народ Србе итд.

tocno,hrvacanin je bila ziva rijec dugo vremena,u novijem vremenu iscezla.

tragovi takvog imenovanja se mogu naci i u toponimina,prezimenima...hrvacani selo u sjeverozapadnoj bosni,danas srpsko.hrvacanin prezime,nositelji iz iste regije,danas srbi

čvrsnica:

tocno,hrvacanin je bila ziva rijec dugo vremena,u novijem vremenu iscezla.

tragovi takvog imenovanja se mogu naci i u toponimina,prezimenima...hrvacani selo u sjeverozapadnoj bosni,danas srpsko.hrvacanin prezime,nositelji iz iste regije,danas srbi

Kliknite za proširenje...

Blento, uvek je bilo srpsko - Hrvaćani i jesu Srbi iz Hrvatske.




Ljubezni Haralampije je prvi štampani rad Dositeja Obradovića, pisan u aprilu 1783. Predstavlja njegovo pismo upućeno srpskom parohu Haralampiju, Srbinu iz Hrvatske ("Horvaćaninu"), koji je službovao u Trstu.

http://kovceg.tripod.com/dositej_zivot_prikljucenija.htm

Ту одредницу су увели аустро-угарски цензори и ширили је својом негативном пропагандом како би ослабили српски корпус од кога су стрепили што се и показало анексијом Босне и Херцеговине 1908. и касније варварском агресијом на Краљевину Србију, наравно касније су то преузели други поготово од отпочињања сецесија националистичких руководстава 1990. Словеније, Хрватске, БиХ ,а и у новије време тај термин употребљавају медији у Црној Гори у којој је формирана и непризната ЦПЦ.

ljuba miljkovic:

Kolega Mrkalj, mnogo sam ti zahvalan za članak. Zanimljivo je da ga je dr Fekete napisao samo četiri godine posle čuvenog ustava koji je suzio Srbiju.

Kliknite za proširenje...

Prekucao sam ga 2007. iz Našeg jezika. Članak je odličan, iako bi ga tridest godina kasnije, tj. danas, trebalo proširiti novim aspektima budući da se u međuvremenu dosta toga desilo što je dodatno opteretilo i obeležilo (da ne kažem stigmatizovalo) reči Srbijanac i srbijanski.

Temu je aktuelizovao, proširio i doneo nove zaključke Milan Šipka:

MILAN ŠIPKA (Sarajevo):UDK 808.61-23 : 808.61-54

O KTETICIMA SRPSKI I SRBIJANSKI U SVJETLU
LEKSIČKO-SEMANTIČKE NORME


Nesporazumi i kolebanja u praksi oko značenja i upotrebe pridjeva srpski i srbijanski u vezama kao što su srpska (ili srbijanska) vlada i sl., podstakli su naše jezičke stručnjake da progovore o tom naizgled jednostavnom, a u suštini teškom i zamršenom pitanju. U ovom radu detaljno se analiziraju ta dva pridjeva i njima srodne imenice Srbi i Srbijanci, pa se na osnovu te analize, uz osvrt i na dosadašnje radove o istoj temi, ukazuje na uzroke nesporazuma, izazvanih višeznačnošću samih tih leksema, ali i na mogućnosti njihovog prevladavanja i usklađivanja s leksičko-semantičkom normom savremenog standardnog jezika.

1.1. Nedoumice u vezi sa značenjem i upotrebom pridjeva srpski i srbijanski, pa i imenica Srbi i Srbijanci, često se javljaju u govornoj praksi, posebno u novinarskom stilu. Mnogima, naime, nije jasno da li treba govoriti i pisati srpska ili srbijanska vlada i sl. Kolebanjima doprinosi i višeznačnost imenice Srbijanac, koja je u vezi s takođe višeznačnim pridjevom srbijanski. Sve je to ponukalo naše jezičke stručnjake da iznesu svoja mišljenja o pridjevima srpski i srbijanski, ali i o imenicama Srbi i Srbijanci, kako bi pokušali ukloniti postojeće dileme u vezi sa značenjem i upotrebom tih riječi i time odgovorili na brojna pitanja iz prakse. Dosad su o tome pisali: Egon Fekete, Semantičke razlike i upotrebne vrednosti prideva srpski i srbijanski (Naš jezik, XXIII/5, Beograd, 1978: 199-209), a još prije njega i poznati hrvatski lingvist Petar Skok, Pridjevske izvedenice od geografskih naziva (Jezik, Zagreb, br. 2, 1954: 33-37), zatim Miroslav Nikolić, Srbi i Srbijanci (Jezik danas, Novi Sad, 5/1998: 13-15), Ivan Klajn, Srbijanci kao Indijanci (NIN, Beograd, 6. IX 2001: 35) i Milan Šipka, Srpska ili srbijanska vlada? (u časopisu Dijaspora, koji izlazi u Švedskoj).

1.2. Na mišljenja i interpretacije iznesene u ovim radovima osvrtaćemo se u toku daljeg izlaganja kako bismo, uz temeljitu analizu problema, pokušali da dođemo do što preciznijeg odgovora na često postavljana pitanja u vezi sa značenjem i upotrebom pridjeva srpski i srbijanski i imenica Srbi i Srbijanci, i to, prije svega, sa stanovišta leksičko-semantičke i stilske norme savremenog standardnog jezika.
Razmotrićemo posebno svaku od pomenutih leksema i na kraju, uz zaključak, ponuditi uputstva za njihovu upotrebu u standardnoj govornoj praksi.

2.1. Pridjev srpski u vezama riječi kao što su srpski jezik, srpska kultura, srpska istorija, srpski narodni običaji, srpske narodne pjesme i sl. (sve u značenju: jezik Srba, kultura Srba, istorija Srba, ili pak jezik, kultura, istorija srpskog naroda, itd.) normalno se upotrebljava bez ikakvih nesporazuma, jer je jasno da je taj pridjev u vezi sa etnonimom Srbi, na se po tome sve ono što pripada Srbima može označavati kao srpsko. Nesporazumi nastaju tek kad se pridjev srpski upotrijebi u vezama kakve su srpska vlada, srpski premijer, srpska skupština (u značenju: Vlada Srbije, premijer Vlade Srbije, Skupštipa Srbije) i sl. Takva upotreba posebno je karakteristična za novinarski (žurnalistički) stil savremenog standardnog jezika, tj. za jezik novinara u „sredstvima javnog informisanja" (u štampi, na radiju i televiziji). Evo samo nekoliko takvih primjera, izbilježenih sa stranica dnevnog lista Politika:
- Potpredsednik srpske vlade u Preševu (28. I 2001, 7).
- Izjava potpredsednša srpske vlade holandskom listu (9. VI 2001, 2).
- Predsednik SRJ insistira na utvrđivanju odgovornosti srpske vlade (25. VIII 2001).
- Intervju srpskog premijera atinskom listu (3. IX 2001, 2).
- Za bivše srpske ministre policije i zdravlja i dalje važi poslanički imunitet (8. IX 2001, 7).
- Okrugli sto o srpskoj policiji (27. X 2001, 13).
- Ne samo srpski ustav, već i srpski zločini spadaju ovde kod nas i ovde će se o njima morati sudski raspravljati (1. XI 2001, 16).

Tako je u drugim beogradskim listovima, pa i u dnevnicima radio-televizijskih stanica u Srbiji i Republici Srpskoj. Tu se često može čuti:
- Srpski ministar pravde Batić izjavio je...
- Srpski premijer Đinđić primljen je kod predsjednika Buša...
- Srpska delegacija boravila je danas u Njujorku... itd.

Na takvu upotrebu pridjeva srpski reaguju mnogi čitaoci, smatrajući da bi u svim slučajevima kad se nešto odnosi na Srbiju, a ne na (sve) Srbe, trebalo upotrebljavati pridjev srbijanski, dakle: srbijanski premijer, srbijanska vlada, srbijanski ministri, srbijanska policija, srbijanski ustav, srbijanska delegacija...

Na značenje i upotrebu pridjeva srbijanski u navedenim vezama riječi osvrnućemo se kasnije (v. t. 2.2). Sada bi trebalo utvrditi može li se u takvom kontekstu upotrebljavati i pridjev srpski, i da li je takva upotreba uopšte pravilna.

Rečnik Matice srpske (RMS), uz odrednicu srpski daje ovakvo objašnjenje: „koji se odnosi na Srbe i Srbiju: ~ zemlja, ~ narod, ~ jezik i dr." (knj. V, N. Sad, 1973: 977). Tako je i u Rječniku JAZU (RJAZU): srpski je „koji pripada Srbu ili Srbinu (a i Srbiji)" (XVI, Zagreb, 1956-1958: 320a). Prema tome, pridjev srpski ima dva značenja: jedno, koje se odnosi na nacionalnost u cjelini (Srbe), a drugo – na teritoriju gdje živi većina Srba (Srbiju). Budući da je i od jedne i od druge imenice (Srbi i Srbija) moguće, sasvim pravilno, izvesti isti pridjev, kao što je u nas i pridjev ruski izveden od Rus(i) i Rusija, pa po tome ima dvojako značenje: „koji se odnosi na Ruse i Rusiju" (RMS, knj. V, Novi Sad, 1973: 587a), upotrebi toga pridjeva u oba značenja, dakle – i drugom (teritorijalnom), mada je rjeđe, ne bi se moglo prigovarati, barem ne sa stanovišta tvorbe. U tom smislu govori se i piše: srpska vlada, srpski premijer, srpski ministri, srpska policija, srpski ustav, srpsko tržište u značenju: Vlada Srbije, premijer (ili predsjednik) Vlade Srbije, ministri u Vladi Srbije, policija (Republike) Srbije, Ustav (Republike) Srbije, tržište (Republike) Srbije itd. Ovo utoliko prije što su sintagme srpski premijer, srpski ministri i sl. kraće od punih, „zvaničnih", naziva, pa više odgovaraju žurnalističkom stilu, u kome se uglavnom i upotrebljavaju. Problem je u tome što se ono prvo (etničko, nacionalno) značenje pridjeva srpski, koje je i znatno češće i običnije, a i starije, nameće samo po sebi, čak i uprkos kontekstu, pa to izaziva nedoumice. U nekim slučajevima dvoznačnost je teško izbjeći. Fekete 1978 (: 203) kaže da je „ova binarnost elemenata koji ulaze latentno u semantički plan prideva jezički ponekad nezgodna, naročito kada bi bilo potrebno istaći da, recimo, 'srpska narodna skupština' ne znači – 'skupština Srba' (nacionalno), već 'skupština države (republike) Srbije' (regionalno)." O uklanjanju ovakvih nedoumica mora se, svakako, voditi računa, pa će o tome detaljnije biti govora u daljem izlaganju (v. t. 3).

2.2. Upravo da bi se izbjegle sve moguće nedoumice, oni kojima smeta upotreba pridjeva srpski u vezama kakve su srpska vlada, srpski premijer (u značenju: Vlada Srbije, premijer Vlade Srbije) i sl. predlažu, kao zamjenu, pridjev srbijanski, jer smatraju da u tom slučaju ne bi moglo biti zabuna, pošto taj pridjev ima „teritorijano značenje", to će reći da je izveden od horonima, tj. imena (zemlje i države) Srbija, pa je po tome srbijanski premijer isto što i premijer Srbije. Tako bi, onda bilo i srbijanska vlada, srbijanski ministri, srbijanska policija, srbijanski ustav itd. Ovo, zahtijeva objašnjenje i komentar.

2.2.1. Pridjev srbijanski – za razliku od srpski, koji se upotrebljava u raznim ispravama i široj pismenoj komunikaciji još od XII stoljeća (v. primjere u RJAZU, XVI, 1956-1958: 320-322) – novijeg je postanja. Prvi put je zabilježen tek sredinom XIX stoljeća, kao odrednica u drugom izdanju Vukova Srpskog rječnika, 1852, s njemačkim i latinskim objašnjenjem: „von Serbien, Serbiae", što upućuje na značenjsku vezu s imenom zemlje (Srbija). Kasnije će to Broz-Iveković 1901. potvrditi i na našem jeziku, dodajući, uz Vukovo, i svoje objašnjenje: „što pripada Srbiji", uz jedan primjer, opet Vukov, iz predgovora Rječniku: „Na ovu knjigu ima prenumeranata i iz Srbijanskih namastira" (Broz-Iveković, II, Zagreb, 1901: 455). Prema ovom bi tumačenju bili sasvim u pravu oni koji smatraju da sve ono što se odnosi na Srbiju kao zemlju i državu treba označavati pridjevom srbijanski. Dakle: srbijanska vlada, srbijanski premijer, srbijanski ministri, srbijanska policija, srbijanski ustav, srbijansko tržište itd.

2.2.2. Tumačenja data u drugim našim rječnicima uz odrednicu srbijanski, a i analiza tvorbe toga pridjeva, upućuju, međutim, na još jedno njegovo značenje, koje je u vezi s imenicom srbijanac. Tako se u RJAZU pridjev srbijanski tumači kao „adj. poss. koji ili što pripada Srbiji ili Srbijancima" (XVI, Zagreb, 1956-1958: 188), a Srbijanac je, prema ovom rječniku, kao i prema Vuku i Broz-Ivekoviću, „čovjek iz Srbije ili koji živi u Srbiji" (ib.). Ni ta činjenica još ne dovodi u pitanje ispravnost zahtjeva da se umjesto srpska vlada govori i piše srbijanska vlada i sl., jer ona pripada u isto vrijeme i zemlji i ljudima koji u njoj žive, dakle i Srbiji i Srbijancima (u značenju koji ovoj posljednjoj leksemi pripisuju pomenuti rječnici). Problem nastaje kad se uzme u obzir još jedno (ovaj put „etničko") značenje lekseme Srbijanac. Neki naši rječnici, naime, pripisuju joj takvo, i samo takvo značenje. Tako je, prema Ristić-Kangrgi, Srbijanac „(opp. Srbin prečanin, Srbin Bosanac) Serbianer m, Serbe aus Serbien." (II, Beograd, 1928: 996), što znači: „Srbin iz Srbije" (nasuprot Srbima prečanima, tj. vojvođanskim Srbima, Srbima Bosancima i dr.), kao što je Srbijanka: „Serbianerin f, Serbin aus Serbien" (ib.) – „Srpkinja iz Srbije". U RMS jasno stoji da je Srbijanac: „Srbin iz Srbije (u užem smislu)", a Srbijanka: „Srpkinja iz Srbije (u užem smislu)" (V, Beograd, 1973: 959). Tu su već moguće zabune. Ako, prema tom istom rječniku, srbijanski znači: „koji se odnosi na Srbijance, Srbijanke u Srbiju" (ib.), onda taj pridjev upućuje na pripadanje samo Srbima iz Srbije, a ne i drugim stanovnicima Srbije (u užem smislu), na jednoj strani, ali i Srbiji, a time i svim građanima Srbije (u širem smislu), na drugoj. Dvoznačnost (i protivrječnost značenja) je očigledna. Kad se kaže ili napiše: srbijanska vlada, srbijanski premijer, srbijanski ministri, srbijanska policija, srbijanski ustav, srbijansko tržište itd., nije jasno (ili ne mora biti jasno) na šta se to odnosi. Stoga se i ovom rješenju mogu staviti isti prigovori koje oni što se za njega zalažu stavljaju vezama srpska vlada, srpski premijer, srpski ministri itd.

2.2.3. Ima još jedan razlog zbog koga se veze srbijanska vlada (u značenju Vlada Srbije) i sl. ne prihvataju. To je odbojnost nekih Srbijanaca, tj. Srba iz Srbije, prema leksemama Srbijanac, Srbijanka, Srbijanci, pa onda i srbijanski. Upravo o tome piše Miroslav Nikolić u već pomenutom članku Srbi i Srbijanci, a za njim i Ivan Klajn u NIN-u pod naslovom Srbijanci kao Indijanci. Tako Nikolić 1998 (: 14) kaže:
„U vreme žučne predizborne kampanje (čini mi se pretposlednje), u nekada vrlo gledanoj (a u međuvremenu ukinutoj) emisiji jedne nezavisno-zavisne beogradske televizijske stanice napao je jedan političar drugoga ... da vređa narod u Srbiji nazivajući ga Srbijancima..."
„Pošto u našem jezičkom osećanju i navikama nema naziva Srbijanac i prideva srbijanski" – nastavlja ovaj autor, i sam Srbijanac – „mi ih doživljavamo kao nešto strano, tuđe, čak i nacionalno uvredljivo. Čini nam se kao da neko hoće time da nas odvoji od ostalih Srba ili čak da nam uzme naše nacionalno ime i da ga zameni geografskim, teritorijalnim. S druge pak strane, Srbi (i drugi istojezički narodi) izvan Srbije, koje mi takođe najčešće imenujemo po zemlji ili pokrajini u kojoj žive, npr. Crnogorci, Hercegovci, Bosanci, Krajišnici i drugi, žele da nazivom Srbijanci i pridevom srbijanski pre svega preciziraju o kojim se Srbima radi, imajući u vidu činjenicu da su Srbi 'srećan' narod koji živi u više država. Kad, na primer, Hercegovac kaže Srbijanci ili srbijanska vlada, on time ne želi da kaže da mi nismo (i) Srbi, odnosno da vlada nije (i) srpska, kako se to u nas obično doživljava, već da su Srbi i stanovnici Hercegovine i da nas podsete na činjenicu da nije samo vlada u Beogradu srpska, već da je to i ona u Republici Srpskoj, kao što je bila (ili je to još uvek) i u nekim drugim srpskim zemljama".
Nikolićeva su objašnjenja razložna, ali ona ipak ukazuju na postojeću odbojnost Srbijanaca prema samom tom nazivu i od njega izvedenom pridjevu srbijanski. Na to, posredno, upućuje i Fekete 1978 (: 199). On na početku svoga članka o pridjevima srpski i srbijanski kaže:
„Pisac jedne monografije o turističkim odlikama Srbije upotrebio je u svom tekstu pridev srbijanski u ovakvim sintagmatskim spojevima: srbijanske pesme, srbijansko Podrinje, srbijansko-bosanska republička granica, srbijanske banje, istočnosrbijanska banjska regija i sl. Jedan čitalac nam je s tim u vezi postavio pitanje – da li je pridev srbijanski dobro upotrebljen ili je, naprotiv, mesto njega, valjalo uzeti pridev srpski (srpske pesme, srpske banje) itd.?"
Tako smo suočeni s dva različita (i suprotstavljena) mišljenja. Jedni smatraju da sve ono što se odnosi na Srbiju (kao zemlju i državu) treba označavati pridjevom srpski (srpske pesme, srpske banje, srpsko Podrinje i sl., pa bi po tome bilo i srpska vlada, srpski premijer, srpski ministri, srpska policija, srpski ustav, srpsko tržište itd., što osjećaju kao jedino „pravilno". Upotreba pridjeva srbijanski u ovakvim sintagmama njima smeta, na to smatraju nepravilnim. Nasuprot tome, drugi misle da bi ovdje trebalo upotrebljavati upravo pridjev srbijanski, jer on – za razliku od pridjeva srpski, koji ukazuje na pripadanje naciji u cjelini (svim Srbima) – izveden od imena Srbija, pa stoga označava pripadanje teritoriji i državi pod tim imenom – ima, dakle, „teritorijalno", a ne „etničko" značenje. Kako presuditi u ovom sporu i šta preporučiti kao orijentaciju za standardnojezičku praksu? Prije nego što odgovorimo na to pitanje zadržaćemo se još malo na nastanku, tvorbi i značenju pridjeva srbijanski.

2.2.4. Taj je pridjev izveden neposredno od imeničke osnove horonima Srbij(a) pomoću nastavka -anski, kako je naznačeno u RJAZU (XVI: 188), dakle: Srbij + anski → srbijaiski, ili pak, što je vjerovatnije, posredno, preko etnika Srbijanac: Srbijan(ac) + ski → srbijanski, kako to objašnjavaju savremeni gramatičari, npr. Babić 1986 (t. 1322 i 1406) i već pomenuti Fekete 1978 (: 202), kao i, na nivou samog tvorbenog modela, Stevanović 1964 (: 577). Pošto (okrnjena) osnova etnika (Srbijanac) sadrži i (neokrnjenu) osnovu horonima od koga je taj etnik izveden (Srbija), ktetik srbijanski oslanja se semantički na obje te lekseme, na označava nešto što se odnosi i na Srbiju i na Srbijance. Na isti način nastali su i ktetici belgijanski ← Belgijan(ac) + ski (pored belgijski), meksikanski ← Meksikan(ac) + ski (pored meksički), portorikanski ← Portorikan(ac) + ski (samo tako) i sl. (Ostale primjere ovoga tipa tvorbe navodi Nikolić 2000: 500). Različita semantička struktura ktetika srbijanski u odnosu na ktetik meksikanski i sl. proizlazi iz razlika između etnika Srbijanac i Meksikanac, odnosno Srbijanci i Meksikanci. A one su u tome „što se reč Meksikanci upotrebljava i kao ime naroda, dok se za označavanje pripadnika srpskog naroda upotrebljava druga reč, ali istoga korena, Srbi..." (Nikolić 1998: 14). Osim toga, kao što je već rečeno (v. t. 2.2.2), etnik Srbijanac izveden pravilnom tvorbom od osnove Srbij(a) i sufiksa -anac: Srbij(a) + anac → Srbijanac, može da ima dvojako značenje: može da se odnosi
1) na svakog stanovnika Srbije (bez obzira na nacionalnu pripadnost), na šta upućuju objašnjenja u nekim našim rječnicima (Vuk 1952, Broz-Iveković 1901, pa i RJAZU), ali i
2) samo na Srbe iz Srbije (u užem smislu), prema objašnjenjima drugih naših (novijih) rječnika, kao što su Ristić-Kangrga 1928. i RMS 1973. Sve se to, normalno, prenosi i na ktetik srbijanski.
Ovakav semantički razvoj leksema Srbijanac i srbijanski odraz je društvenih odnosa u kojima su one nastale i u kojima su se upotrebljavale. U XIX stoljeću, naime, formirana je nova srpska država (prvo kao kneževina, pa onda kao kraljevina). U njoj su živjeli većinom Srbi, ali svi Srbi nisu živjeli u Srbiji, nego i u Crnoj Gori, kao i u krajevima pod turskom okupacijom, odnosno Austro-ugarskoj monarhiji. Otuda i potreba da se Srbi i teritorijalno označe, kao Srbijanci, Crnogorci, Bosanci, Hercegovci, Vojvođani („prečani"), Krajišnici, odnosno Krajinci (Dalmatinci, Ličani, Kordunaši, Banijci, Slavonci) itd. Zajedničko im je bilo to što su se svi nacionalno osjećali (i izjašnjavali) kao Srbi, a pomenuti su se etnici shvatali samo kao teritorijalne oznake. Te su se relacije, manje-više, održale i do danas, pa se iskazuju i u značenjima ktetika srpski i srbijanski, koji su osnovni predmet našeg razmatranja.

3. Pošto su sa stanovišta tvorbe oba ta ktetika (srpski i srbijanski) potpuno pravilna, standardna, a u govornoj se praksi semantički nisu ni jasno izdiferencirala, ostaje da se o njima, tj. o njihovim značenjima i upotrebi, sudi sa stanovišta leksičko-semantičke norme savremenog standardnog jezika.

3.1. U našoj nauci o jeziku još nisu dovoljno razrađeni, niti su utvrđeni i stručno i društveno ovjereni, opšti i posebni kriterijumi normiranja na različitim nivoima jezičke strukture, a posebno u leksici. Ipak ima pojedinačnih radova iz područja normativistike, na koje se u razmatranju pojedinih pitanja, kao što je ovo u vezi sa značenjem i upotrebom ktetika srpski i srbijanski, možemo donekle osloniti. U tom pogledu može nam poslužiti rad Ivana Klajna O kriterijumima za semantičko normiranje reči, objavljen u časopisu Naš jezik (Klajn 1998). Slijedeći te kriterijume razmotrićemo problem o kome je ovdje riječ i pokušati da ukažemo na moguća rješenja.

Suprotstavljajući se neosnovanim zabranama i samovoljnim purističkim intervencijama u domenu upotrebe riječi i njihovih značenja, Klajn 1998 (: 139) postavlja četiri osnovna pravila „kao neku vrstu osnovnih smernica za normativnu semantiku". To su: "

I) značenje reči se određuje na osnovu upotrebe kod dobrih pisaca, a ne na osnovu etimologije, prvobitnog značenja, niti logičkim zaključivanjem;
II) pod dobrim piscima podrazumevaju se oni koje leksikografi uzimaju za građu, a rezultati njihovog rada izneti su u velikim jednojezičkim rečnicima;
III) svaka reč, u načelu, može imati i više (neke i mnogo više) od jednog značenja;
IV) u toku jezičkog razvoja mogu se javiti nova značenja, dok neka ranija izlaze iz upotrebe (ostajući i dalje dostupna piscima kao arhaizmi)."

Prva dva pravila (kriterijuma) – koji, zapravo, čine cjelinu, jer je drugo samo obrazloženje prvoga, pa se stoga mogu uzeti i kao jedno pravilo – neće nam u traženju konkretnih rješenja u ovoj prilici biti od velike koristi, i to iz više razloga. Prvo, što je teško u jeziku „dobrih pisaca" naći (sve) primjere o kojima mi raspravljamo. Drugo, što je i sam taj princip podložan preispitivanju, jer je standard „bezbojni prosek" (M. Ivić), pa se kao takav mora utvrđivati na osnovu široke ekscerpcije građe iz svih stilova savremenog standardnog jezika, a ne samo iz djela „dobrih pisaca", pogotovo ne ako se pri tome misli samo na istaknuta pera lijepe književnosti. I sam Klajn 1998. (: 139) ističe da se drugom njegovom pravilu može zamjerati, jer – „sastavljači dobrog modernog rečnika sigurno neće za korpus odabrati neki uski krug savršenih stilista, nego će nastojati da naprave uravnotežen i što je mogućno širi izbor iz književnosti, stručne literature, štampe, a po mogućstvu i radio-televizijskog i govornog jezika". Opšti kriterijumi za utvrđivanje jezičkog standarda, međutim, biće predmet širih preispitivanja drugom prilikom. U procjeni standardnosti ktetika srpski i srbijanski u različitim sintagmama, što je osnovni predmet ovoga rada, kao dovoljna osnova za prosuđivanje može, uz primjere koje smo sami zabilježili u govornoj praksi, poslužiti građa iz naših rječnika, koju je valjano pobilježio i klasifikovao Fekete 1978.

Treće i četvrto Klajnovo pravilo, a posebno detaljna objašnjenja data u njegovom radu, mogu se direktno primijeniti, i proveriti, na našim primjerima, pa ćemo stoga u daljim razmatranjima od tih pravila (kriterijuma) polaziti, oslanjajući se na njih i u izvođenju konačnih zaključaka.

3.2. Razmotrićemo prvo treće, a potom četvrto pravilo da bismo utvrdili kakav je odnos leksičko-semantičke norme prema upotrebi ktetika srpski i srbijanski i šta bi se u tom smislu moglo preporučiti kao orijentacija za praksu.

3.2.1. Analizirana građa, posebno ona koju navodi Fekete 1978, pokazuje da su obje te lekseme višeznačne. Ktetik srpski upotrebljava se
(1) najčešće u značenju koje upućuje na vezu s etnonimom Srbi, tj. na nešto što pripada tome nacionalnom korpusu (u cjelini), kao u primjerima: srpski jezik, srpska istorija, srpska kultura, srpski manastiri, srpski narodni običaji i sl., ali u nekim slučajevima upućuje i
(2) na vezu s horonimom Srbija (u širem smislu), kao u primjeru: srpsko-crnogorska granica (= granica između Srbije i Crne Gore) i sl.
Ktetik srbijanski upotrebljava se u još više značenja. On upućuje
(1) na vezu sa horonimom Srbija, tj. na pripadanje Srbiji kao zemlji i državi ili uopšte na nekoga ili nešto što je u bilo kakvoj vezi sa Srbijom (u teritorijalnom smislu), i to
a) obično i najčešće, pogotovo ranije, na Srbiju u užem smislu (u granicama nekadašnje Kneževine i Kraljevine), kao u primjerima: srbijanske varoši, srbijanska vojska, srbijanski Turci, srbijanski proleteri, srbijanski govori..., u opoziciji, recimo, prema ktetiku vojvođanski, npr. srbijanske u vojvođanske varoši, srbijanski i vojvođanski govori i sl. i
b) u novije vrijeme, na Srbiju u širem smislu, dakle na teritoriju sadašnje Republike Srbije, kao u navedenim primjerima: srbijanski ustav, srbijanska vlada; i
(2) na vezu sa etnikom Srbijanac, i to opet u dva značenja:
a) „Srbin iz Srbije" i
b) „stanovnik Srbije (uopšte)", na šta upućuju primjeri
a) srbijanski opanci – „šiljkani" (= opanci kakve nose Srbi iz Srbije), srbijanska nošnja (= nošnja Srba iz Srbije) i sl., ili
b) srbijanski predstavnici (= predstavnici Srbijanaca uopšte, bez obzira na nacionalnost), mada je ova dva značenja teško razlučiti (oni se obično miješaju u istim sintagmama, na sve zavisi od šireg konteksta, a nerijetko i od toga kako ih ko shvati).

Sve su to, međutim, u leksici normalne pojave. Na to upućuje i treće Klajnovo pravilo, pa s toga stanovišta nema razloga da se bilo koje od navedenih, u praksi ovjerenih, značenja ktetika srpski i srbijanski dovodi u pitanje i osporava. Ni negativan emocionalni odnos prema ktetiku srbijanski, što je u vezi sa etnikom Srbijanac, odnosno Srbijanci, o čemu piše Nikolić 1998, a, pozivajući se na njega, još i Klajn 2001 i Šipka 2002, nije dovoljan razlog da se ta leksema proskribuje i isključi iz standardnojezičke upotrebe. Uostalom, ta odbojnost je, po svemu, novijeg datuma, a ima, vjerovatno, veze i s lošim iskustvima s tzv. užom Srbijom, koju su u ono vrijeme, pola u šali, pola u zbilji, skraćeno nazivali UŽAS, ali i sa svakojakim drugim podvajanjem srpskog nacionalnog korpusa, zbog čega Srbi u drugim krajevima ne vole da budu bosanski Srbi, hrvatski Srbi i sl., već kažu, kad je potrebno da se to istakne, da su Srbi iz Bosne, Srbi iz Hrvatske ili Srbi iz Krajine, Krajinci, Krajišnici i sl. Inače u prošlosti, izvan toga društvenog i političkog konteksta, riječi Srbijanac i srbijanski nisu bile emocionalno negativno obilježene. I sam Vuk Karacić nazivao je sebe Srbijancem. U naslovu prve gramatike našeg savremenog jezika stoji: Pismenica serbskoga jezika, po govoru prostoga naroda napisana Vukom Stefanovićem Serbijancem (u Vienni, 1814). Ni danas nikome ne smeta kad Izvorinka Milošević pjeva: Ja Vlainja, a ti Srbijanac..., ili kad čujemo, takođe u pjesmi: Jelek, anterija i opanci, po tome se znaju Srbijanci itd. U svim tim slučajevima Srbijanac znači jednostavno: „Srbin iz Srbije", ili „stanovnik Srbije", što se sve prenosi i na izvedeni ktetik srbijanski.
Ovim još nismo odgovorili na pitanje postavljeno na početku: Treba li govoriti i pisati: srpska vlada, srpski premijer i sl. (kad se misli na Vladu Srbije i njenog predsjednika), ili pak srbijanska vlada, srbijanski premijer (u istom značenju). Potražićemo stoga odgovor uz pomoć četvrtog Klajnovog pravila, odnosno kriterijuma.

3.2.2. Da se podsjetimo, to pravilo glasi: „U toku jezičkog razvoja mogu se javiti nova značenja, dok neka ranije izlaze iz upotrebe (ostajući i dalje dostupna piscima kao arhaizmi)." Ovako uopšteno, ni ono nam, nažalost, ne može biti od koristi u ocjeni standardnosti upotrebe ktetika srpski i srbijanski u navedenim sintagmama. U razradi datih opštih pravila, međutim, neke Klajnove napomene mogle bi se, bar u načelu, primijeniti i na naš slučaj. Govoreći o promjenama značenja riječi, on kaže: „Koje se promene značenja ... ne mogu smatrati opravdanima? U odgovoru na to pitanje moramo poći od činjenice da je najvažnija funkcija jezika komunikacija, ili prostije rečeno – sporazumevanje. Stoga nećemo pogrešiti ako među neopravdane inovacije u značenju svrstamo pre svega one koje mogu dovesti do nesporazuma, ili makar do nepreciznosti u izražavanju" (Klajn 1998: 140). Mada se to odnosi na neopravdanost upotrebe pridjeva značajan umjesto znatan i sl., ni naš slučaj nije daleko od toga, jer i on može dovesti, i dovodi, do nesporazuma, a u svakom se slučaju tu radi o „nepreciznosti u izražavanju". Odista, kad se kaže srpska vlada, to može biti shvaćeno dvojako: kao „Vlada Srbije", ali i kao „Vlada Srba", tj. „vlada koja pripada (svim) Srbima", ili „koja je sastavljena (samo) od Srba" i sl. Ako, dakle, citirani Klajnov kriterijum prihvatimo kao opravdan, i ako ga uopštimo, onda bi u tom svjetlu odgovor na pitanje postavljeno na početku ovoga rada mogao biti ovakav:

3.2.2.1. Ktetik srpski odnosi se prije svsga, i najčešće, na nešto što pripada Srbima (kao narodu ili naciji), na ga stoga, ukoliko postoje druge mogućnosti jasnijeg određenja, nije dobro upotrebljavati u drugom značenju, koje je u vezi sa horonimom Srbija. Zato se, kad se misli na Srbiju, ne mogu preporučiti vsze kao što su srpska vlada, srpski premijer, srpski ministri, srpski ustav, srpska policija, srpsko tržište itd. U pravu je Fekete 1978 (: 206) kad upozorava da je pridjev srpski „primarni determinativ u onim slučajevima kad se hoće da kaže da se nešto odnosi na Srbe uopšte". I upravo zbog toga, da ne bi dolazilo do nesporazuma, sasvim je opravdano izbjegavati njegovu upotrebu u drugom značenju – naravno, ukoliko postoje druge mogućnosti da se jasnije i tačnije izrazimo.

3.2.2.2. Ktetik srbijanski svakako je u čvršćoj semantičkoj vezi s horonimom Srbija (preko etnika Srbijanac), ali prije svega i najčešće, gotovo redovno, u užem smislu, pa se ni on zbog toga ne bi mogao bezrezervno preporučiti za upotrebu u vezama koje upućuju na Srbiju u širem smislu, dakle na Republiku Srbiju (s pokrajinama), na šta se upravo misli kad se kaže: srbijanska vlada, srbijanski premijer, srbijanski ministri, srbijanski ustav, srbijanska policija, srbijansko tržište. I ovdje je razlog izbjegavanje mogućih nesporazuma i težnja za jasnijim izražavanjem – opet, naravno, ako za to postoje druge mogućnosti.

3.2.2.3. A mogućnost da se umjesto srpska vlada ili srbijanska vlada i sl. upotrijebi druga konstrukcija, koja je potpuno jasna i ne može izazvati nikakve nedoumice, pa ni reagovanja iz prakse, stvarno postoji. To su: Vlada Srbije, premijer (Vlade) Srbije, ministri u Vladi Srbije, Ustav (Republike) Srbije, policija (Republike) Srbije, tržšite Srbije itd. Na tu mogućnost ukazuje i Fekete 1978 (: 209). Na kraju iscrpne analize prikupljene građe, on kaže da se danas „radije mesto prideva upotrebljava u ovakvim prilikama kvalifikativni genitiv (Vlada NR Srbije, Izvršno veće NR Srbije, Društvo prevodilaca NR Srbije itd., a ne srpska vlada, srpsko izvršno veće, srpsko društvo prevodilaca itd.), pa je utoliko pre i problem upotrebe prideva srpski : srbijanski sve više prevaziđen".

Uz ovo treba dodati da primjeri iz aktuelne jezičke prakse (2.1) pokazuju da taj problem još nije „prevaziđen", pa je stoga bilo potrebno da se ponovo detaljno razmotri i ukaže na mogućnosti njegovog stvarnog prevladavanja. Osim toga, ktetik srbijanski može se upotrebljavati, i upotrebljava se, kad se odnosi na Srbiju u užem smislu (u prošlosti i sadašnjosti), kad, recimo, treba reći da se nešto odnosi na tu teritoriju, ili njen dio, nasuprot drugim (srpskim) teritorijama (Vojvodini, ngtr.). Moguća je, doduše, upotreba ktetika srbijanski u širem značenju, kad se odnosi na Srbiju u cjelini. Takva upotreba sve više prevladava, naročito u govornoj praksi izvan same Srbije. U tom bi se slučaju mogla prihvatiti dvoznačnost, uz uslov da se značenja kontekstom mogu jasno razlučiti, kao u slučaju srbijansko-bosanska ili srbijansko-crnogorska granica, na jednoj strani, i srbijansko-vojvođanske kontroverze, na drugoj. Otuda ni stav normativaca prema vezama kao što su srbijanska vlada, srbijanski premijer (podrazumijsva se: „Vlada Srbije" i „premijer Vlade Srbije") ne bi smio biti rigidan kako se ne bi desilo da praksa demantuje normu. Stoga će se diskusija o tome, vjerovatno, nastaviti. Daleko smo, dakle, od toga da je problem „prevaziđen".

4. Na samom kraju treba reći još i to kako naša analiza pokazuje da se ovakvi slučajevi ne mogu rješavati samo na osnovu tvorbe, ili etimologije, već da ih je potrebno sagledati i procijeniti i sa stanovišta leksičko-semantičke i stilske norme savremenog standardnog jezika. Zato bi i sama ta norma morala biti mnogo razrađenija, preciznija i jasnija, a u svakom bi se slučaju morala i verifikovati (stručno i društveno), što bi mogao biti jedan od važnijih zadataka Odbora za standardizaciju srpskog jezika. To jednako vrijedi i za opšte principe i pravila normiranja svih spornih slučajeva u našoj standardnojezičkoj praksi danas.

IZVORI I LITERATURA

Babić 1986 – Stjepan Babić, Tvorba riječi u hrvatskom književnom jeziku. Nacrt za gramatiku, JAZU – Globus, Zagreb, 1986.
Broz-Iveković 1901 – Rječnik hrvatskoga jezika. Skupili i obradili Dr. F. Ivekovič i Dr.
Ivan Broz, sv. I–II, Zagreb, 1901. Vuk 1852 – Srpski rječnik istumačen Njemačkijem i Latinskijem riječima. Sakupio ga i na svijet izdao Vuk. Stef. Karaiić, Beč, 1852.
Klajn 1998 – Ivan Klajn, O kriterijumima za semantičko normiranje reči, Naš jezik XXXII/3-4, Beograd, 1998: 134-147.
Klajn 2001 – Ivan Klajn, Srbijanci kao Indijanci, NIN, Beograd, 6. IX 2001: 35. Nikolić 1998 – Miroslav Nikolić, Srbi i Srbijanci, Jezik danas, Novi Sad, 5/1998: 13-15.
Nikolić 2000 – Miroslav Nikolić, Obratni rečnik srpskoga jezika, Beograd, 2000.
Ristić-Kangrga 1928 – Rečnik srpskohrvatskog u pemačkog jezika, drugi deo: srpskohrvatsko-nemački, izradili Dr. phil. Svetomir Ristić i Jovan Kangrga, Beograd, 1928.
RJAZU – Rječnik hrvatskoga ili srpskoga jezika, na svijet izdaje Jugoslavenska akademija znanosti i umjetnosti, dio XVI, Zagreb, 1956-1958.
PMC – Rečnik srpskohrvatskog književnog jezika, knjiga peta, Matica srpska, Novi Sad, 1973.
Skok 1954 – Petar Skok, Pridjevske izvedenice od geografskih naziva, Jezik, Zagreb, br. 2/1954: 33-37.
Stevanović 1964 – Mihailo Stevanović, Savremeni srpskohrvatski jezik (gramatički sistemi i književnojezička norma), Uvod, Fonetika, Morfologija, Naučno delo, Beograd, 1964.
Fekete 1978 – Egon Fekete, Semantičke razlike u upotrebne erednosti prideva srpski i srbijanski, Naš jezik XXIII/5, Beograd, 1978: 199-209.
Šipka 2002 – Milan Šipka, Srpska ili srbijanska vlada?, Dijaspora, časopis za kulturu, Sodertalje (Švedska), br. 25/V, 2002: 2.


Summary
Milan Šipka

ON THE ETHNIC DESIGNATIONS „SRPSKI" AND „SRBIJANSKI" IN THE LIGHT OF LEXICAL AND SEMANTIC NORMS
The author elaborates on the meanings of the adjectives „srpski" and „srbijanski" in general and in the phrases where both these adjectives refer to the republic of Serbia (both country and state) in particular. The latter can be seen in the examples such as srpska (or srbijanska) vlada 'the goverament of Serbia'. The author takes into consideration the existing body of literature about this subject (authors such as: E. Fekete, M. Nikolić, I. Klajn, and M. Šipka) and analyzes the instances of ambiguity involving „srpski" and „srbijanski" (as in the example above). Using the lexical and semantic norms of the contemporary standard Serbian language, the author points to the possibility of differentiating the usage of these two adjectives. He also emphasizes the need of further elaboration and verification of the linguistic standardization criteria in general and in the field of the lexicon (lexical meaning and usage) in particular.


Malo se pred kraj Šipka rasplinuo, kada kroz njegove redove provejava njegovo sopstveno osećanje (i navijanje), ali je na kraju uspeo da iznese suštinu.