e sad
Zainteresovan član
- Poruka
- 319
E ovako...ovih dana me malo uhvatila neka depresija pa sam pocela malo vise ( nego inace ) da filozofiram u svojoj glavi i sad resih da se obratim i Vama!
Naime, pre godinu ipo dana sam prekinula jednu dugu vezu koja je bila izuzetno ozbiljna. Raskinuli smo na njegovu inicijativu, ali ja sam to nekako pregurala i nastavila dalje. Naravno, nije mi bilo lako uopste, bili smo zajedno 4 godine i cak smo imali ozbiljne planove iako sam imala samo 22 god. Cekali smo samo da ja diplomiram jer je to bio moj uslov pa da pocnemo da zivimo zajedno ( valjda sam se i zbog toga malo izbedacila jer bi u junu trebalo i da diplomiram pa me sad sve asocira na te planove).
E sad, nije to bila bajka i nije uvek sve funkcionisalo najbolje ali je bilo mnogo vise lepih trenutaka nego onih drugih.
Raskino je sa mnom mada ni sada ne znam pravi razlog ali ja sam to tako prihvatila i nisam zelela da previse insistiram na pitanjima Zasto, Kako isl. kad je vec to njegova odluka.
Sada sam u drugoj vezi koja fino funkcionise, decko je fenomenalan prema meni, zaista me drzi kao malo vode na dlanu. Kada bih ga analizirala rekla bih da je zaista sve sto sam ikada zelela od svog decka - pametan, obrazovan, zanimljiv, lep ali pre svega dobar kao osoba, sto je ipak najvaznije. Imamo milion stvari koje su nam zajednicke i cak se po mnogim pitanjima kapiramo mnogo bolje nego sto je to bio slucaj sa Njim!
Ali problem je sto tu nema ni dela onih osecanja koja sam nekad gajila prema tom svom bivsem.
Gledam svoju drugaricu koja planira svadbu (pisala sam o njoj) i koja je bukvalno luda za svojim deckom, kako cveta, kada se on pomene u nekoj nasoj prici ona bukvalno ne skida osmeh sa lica.
A ja sam nekako zaboravila kako to izgleda!
Da li je moguce da je stvarno jedna ljubav ta koja nas obelezi za citav zivot?
Da li je moguce da je on bio to za mene i da se vise nikad tako necu osecati?
Kakva su vasa iskustva?
Naime, pre godinu ipo dana sam prekinula jednu dugu vezu koja je bila izuzetno ozbiljna. Raskinuli smo na njegovu inicijativu, ali ja sam to nekako pregurala i nastavila dalje. Naravno, nije mi bilo lako uopste, bili smo zajedno 4 godine i cak smo imali ozbiljne planove iako sam imala samo 22 god. Cekali smo samo da ja diplomiram jer je to bio moj uslov pa da pocnemo da zivimo zajedno ( valjda sam se i zbog toga malo izbedacila jer bi u junu trebalo i da diplomiram pa me sad sve asocira na te planove).
E sad, nije to bila bajka i nije uvek sve funkcionisalo najbolje ali je bilo mnogo vise lepih trenutaka nego onih drugih.
Raskino je sa mnom mada ni sada ne znam pravi razlog ali ja sam to tako prihvatila i nisam zelela da previse insistiram na pitanjima Zasto, Kako isl. kad je vec to njegova odluka.
Sada sam u drugoj vezi koja fino funkcionise, decko je fenomenalan prema meni, zaista me drzi kao malo vode na dlanu. Kada bih ga analizirala rekla bih da je zaista sve sto sam ikada zelela od svog decka - pametan, obrazovan, zanimljiv, lep ali pre svega dobar kao osoba, sto je ipak najvaznije. Imamo milion stvari koje su nam zajednicke i cak se po mnogim pitanjima kapiramo mnogo bolje nego sto je to bio slucaj sa Njim!
Ali problem je sto tu nema ni dela onih osecanja koja sam nekad gajila prema tom svom bivsem.
Gledam svoju drugaricu koja planira svadbu (pisala sam o njoj) i koja je bukvalno luda za svojim deckom, kako cveta, kada se on pomene u nekoj nasoj prici ona bukvalno ne skida osmeh sa lica.
A ja sam nekako zaboravila kako to izgleda!
Da li je moguce da je stvarno jedna ljubav ta koja nas obelezi za citav zivot?
Da li je moguce da je on bio to za mene i da se vise nikad tako necu osecati?
Kakva su vasa iskustva?
kada mi više apsolutno nije bilo bitno. A mislila sam nekada kao da je kraj sveta, da sam tim prekidom postala i ostala invalid emotivni, ma strasno...
