(made by Antoniusss)
Zašto se raspala SFRJ?
Pokušaću ukratko da objasnim.
Raspala se zato što je ostala bez gazde. Ovo je čista istina sviđala se ona nekom ili ne.
Ima pesma Rambo amadeusa "Čobane vrati se ovce tvoje, ne mogu bez tebe". To je istina. Mada mi nismo bili stado koje je on ekonomski koristio, za šišanje,klanje i pravljenje kobasica. Ne, mi smo bili nešto kao kućni ljubimci kuce i mace, koje čovek uzgaja radi svog zadovoljstva i razmazi ih kao da su mu deca.
Da, gospodo. Čitava SFRJ je bila odgajena kao razmaženo dete. Tito je bio tata koji je svojoj deci sve nabavljao, a za uzvrat je hteo samo da deca budu mirna i da vole tatu. Imali su besplatno školovanje, lečenje, letovanje, zimovanje, stanove....
Za uzvrat nije traženo...
Blogovi
-
Moderatori:
- Black_star
- Konj_na_belom_princu
"О нашем времену
Понављам и себи и вама, и нас је Господ послао у наше време и поставио задатке које сваки од нас треба да изврши, и у својој породици, и у друштву, и у Цркви, и у целом човечанству.
Да ли ћемо ми те задатке, понављам и говорим опет, извршити најбољом снагом коју нам је Бог дао, и најбољом вољом, то зависи од нас. Ми се често изговарамо: да смо се родили у неко сретније и боље време, и ми би били бољи. То је само изговор! Бог нам је дао снаге кад нас је поставио у ово време које су нам потребне, уз Његову благодатну помоћ, да ми издржимо, одолимо и извршимо своје задатке.
Ако ли снаге будемо расипали на ништавне ствари, нећемо их имати за оно што је најглавније. А поред тога, живећи супротно ономе што Бог заповеда...
Zelenilo Beograda hoće da poseče platane u Bulevaru. Razlozi?! Bilo šta što deluje kao objašnjenje: drveće stvara buku, pomeraju se tramvajske šine na centar ulice, drveće je staro pa plaši stare (ljudi "strahuju" od onih osmuđenih platana). Stručnjaci sa šumarskog smatraju da je to trebalo da se odradi RANIJE, verovatno su to isti stručnjaci koji će se omastiti od projekta "sanacije" zelenila u Bulevaru u vrednosti od 100 miliona dinara...
http://www.studiob.rs/info/vest.php?id=46978
Bre nešto mislim, mi smo jedan poprilično kukavan i plašljiv narod: plaši nas drveće, pa nas plaši zelenilo, pa se ljudi plaše pasa,neki sebe smatraju Srbinom kad krenu kamenom na psa iako je baš to dokaz da ta budala nema pojma o istoriji svog naroda...
Kako ono reče jedan pisac sa prostora bivše SFRJ:
"Vilin konjic živi samo jedan dan i od jutra pa do mraka leprša krilima i uživa u životu..."
Sad ja:
"Mi ljudi živimo po 365 000 dana i ne uživamo, a nemamo ništa u sebi lepoga ili pametnoga da proširimo ili podarimo drugima..."
Pa pisac kaže šta bi on dao samo da može da živi još jedan dan.
Šta je najveća radost života?
Sloboda? Biti slobodan u pokretu, u umu, u delovanju, u razmišljanju, u životu, na životu?
Ne razumem sada (pre sam bio sam slep) zašto se ljudi pozatvaraju u ladice, zašto se ljudi lišavaju sami svoje slobode?
Zatvaraju se u religiju, u državu, u nacionalnost, u grad, u selo, u ulicu, u kontinent, u fudbalski klub, u boju kože, u vrstu auta, u spoljni pol, u...
Птица што зна само једну песму,
не види,
не чује,
не осећа,
не уме,
у стрели свог јата да буде перо,
небу да кличе и крилом га сече.
Птица што од звезда крије наготу своју
за подсмех је,
чуђење,
суд…
јер ко је толико луд
да не жели да му се диве?
Птица што канџе своје у прах крије
ничија је.
Она не зна шта је то јато,
оне не зна да гине и воли,
она не зна шта су хероји,
казна је свака за њу лака,
за њу је само секира, рака.
О птицо луда!
Зашто си презрела Дрво познања
кад толика му се сила клања,
зар ти не знаш - у бездан падаш,
сновиђењу пустом ти се клањаш?
Ко те тамо, у срцу чека,
Човек, кажеш, од памтивека?
Онај што стрепњу руком брише,
Онај што истину по песку пише,
Онај што крчи коров душе,
Онај што,распет, благосиља,
Онај што...
,,Zar si morala takva da se rodis?”
Stih je jedne narodne pesme
Posvecene prelepoj zeni…
Nije vazno ko je peva,
Vazno je da si je ti pevao meni.
I sve sam razumela u recima tim,
Sve mi je do suza bilo jasno,
Mozda ljubav vredi bar jednu paru
I onda kad stigne suvise kasno?
Mozda sam se zanela recima pesme,
Mozda sam previse znacaja joj dala,
Mozda sam i ja te noci pevala…
,,Tako mi nedostajes”i pesmom te zvala?
I tako pesmom i igrom reci
Zabavljam se danima kroz secanje,
Jer misli o tebi se uvek vracaju
A ti si, cini se, zaboravio na obecanje?
Nije mi tesko sto te ne vidim,
Pa i glas ti cesto na eho podseca,
Vec mi je zao sto cu opet biti tuzna,
Kao i svakog procvalog proleca.
Još samo u sećanjima
budućnosti za nas ima
Samo još u željama
koje se uprkos godinama
beznadju odupiru
velike ljubavi
nikada ne umiru
Još samo u snovima
pomalo nas ima
a kada se probudimo
nestajemo i mi sa njima
Мало мало, па чујемо да је неко из наше власти отишао по своје мишљење
у братску нам Америку...Тамо добију инструкције, како и шта да мисле, како да се понашају....
Али ова појава је по свему судећи постала заразна.
Већ је прешла границе Србије, тако да пажљиви гледаоци драге нам, објективне, националне телевизије,
могу видети и политичаре из суседних, братских нам држава, како се грле, љубе и сликају са
шефовима прекобарске империје.
Ови им лагано на увце , док их тапшу, кажу, дал да се смеју, дал да буду озбиљни,
наместе лица по потреби, сликају се...и свако својим послом.
Кући кад дођу, политичари са Балкана пажљиво отворе коверат са инструкцијама,
како и шта даље да чине, по разним питањима везаним за ово поднебље...
И обичан...
Resih nesto da pisem blog veceras.. Kao ' nisam odavno' pa bi trebalo.. Ali potpuno sam prazna i spazih jednu cudnu tendenciju kod sebe . Uvek kad mi je tesko - pisem. Papir trpi sve . Ili kad me razdire onaj tupi muk i krik bez glasa .. Koji ne ume da se opise.. Ali se oseca, oseca.. I zivi.
Ustanes. Skuvas kafu. Nadas se da je prosao. Ali ne - jos je tu. Odoh na posao. Radis, dodjes kuci. I nadas se da je prosao - ali nije. I tako se srodis sa njim. Osecaj koje cepa dusu na atome. Tope se kosti od jacine gorcine, tuge i besa sto si tuzan. Ali taj mali ljigavi crvic sumnje je nestao. Nema ga. Otklonjen je .. Sada zivim sa osmehom. Ne 'izvesnim', laznim, nacrtanim na moje lice.. Taj sam prerasla.. Vec sa onim pravim.. Onim sto imaju...
Rekoshe mi da je ovo ironlady....
Sva satenasta, satkana od emocija, izazovna, istovremeno nezna, na granici izmedju osobenosti i ekscentricnosti, ostavlja bez daha a da ne bude sirovo vulgrana, vec da zadrzi vragolasti izgled poput balerina. Ali i puna zivota optimizma i energije, zabavna, neustrasiva kao i neverovatno borbena, jaka , odlucna i samouverena. Donekle i cinicna, arogantna, prava IRONLADY. Sa izvanrednom ali naravno umerenom dozom smelosti i odlicnim smislom za humor. Sada vec uspesna, samosvesna zrela osoba izmedju devojke i zene. I dalje podjednako emotivna, humana i ljubazno uctiva. Uvek spremna da prihvati izazov ili borbu, harizmaticna, otmena, zraci sarmom i gracioznoscu, i nikoga ne ostavlja ravnodusnim. Opisujete...
Kakva noć. I čudno saznanje.
Dakle, ja sam leptir.
Računam da sam mogao i bolje proći, šta znam... sada još treba da prihvatim tu činjenicu. Kažu da sam jako mlad, ali se ne sećam kad sam se rodio. Sigurno nije bilo juče.
Još kažu da leptiri žive samo jedan dan. Ja znam da to nije istina. Uzmimo da jeste, zašto je to bitno za mene?! Jer, meni je taj jedan dan čitava večnost. I nikako se zbog toga ne osećam loše.
Imam krila, i sve to..... imam i telo i oči i sva čula, ali se nekako još uvek ne osećam kao leptir. Uostalom, gde sam to ja?? I šta je to... leptir? Zar nije to samo jedna od onih reči koje izgube smisao ako se ponove dovoljno puta?
Zar je normalno za leptira da leži ovako sam na rosi, na mokrom listu, bez igde...
Godinama,ti i ja znamo se
Nocima iste snove sanjamo
Slike te jos vidim
Ali kao da blede
Ali kao da su nekako daleke
Osecam hladnocu neku oko srca
Osecam miris dima,vatra ne gori,vec samo tinja
Osecam vreme kako na prolaznost mirise
Osecam kako polako sve nestaje
Tvoje oci ne sijaju kao pre
Kada te vidim,u meni skamanjeno je sve
Kada te osetim,kao da nista ne desava se
I kad si kraj mene,dele nas daljine
I kada nisi,ne zelim te blize
Kada spustim glavu na tvoje rame,ne osetim mekocu
Kada u svoj uzmem tvoj dlan nepoznat mi je
Gde je ona ruka koja me je svih ovih godina grejala nocu?
Kada sa tobom zelim govoriti,ti bi tisinu
Kada si radostan,mene neke brige brinu
Mozda je vreme doslo za kraj
Da ,voleli smo se znam
Otisla bih jos sutra...
Ajde posalji. Ma ja sam radio na mnogo kompa ali to za internet nisam znao.
To je kompromis,govorim sebi dok ukucavam poruku.Bez potpisa,naravno.Samo : Javi se.
Sigurno ce pomisliti da je greska.Pa i broj mu je nepoznat.Jutro je,mozda jos spava.Ma nece nazvati sigurno.Tesim se,a usebi se molim da pozove.I telefon je zazvonio.Pita ko je.Ela,kazem.Sa druge strane tisina.Traje.Vec donosim odluku da spustim slusalicu i tada cujem:
-Sta radis?
-Nista.
Na licu se razvlaci osmeh.Bas nista.
-A ti?
Opet tisina.
-Imas vremena?
Imam vemena.Imam svo vreme ovog sveta,samo za tebe.Ali govorim nesto drugo.
-Mozda veceras.
-Vazi,zvacu te.
Jos par sekundi tisine i veza se prekida.Ne znam sta sam radila tog dana.Nisam mogla da se setim kad je pala noc.
Ne zove.I ubedjena sam da nece.U pola devet te veceri zvoni telefon.Znam taj...
Jedan pokvareni klima uredjaj kriv je za sve.
Namera ili slucajnost?
Mojoj mami je bilo uzasno vruce,a ja kao i svaka dobra cerka slusam mamu.Izlazim iz prodavnice sa rukama punim kesa.Znoj se sliva niz vrat.U 3 sata popodne na mediteranu iz kuce izlazi samo lud.I tu,na 46c+,vreme staje.Nije vise ni vruce ni hladno.Vreme stoji.Ja stojim.Otvorenih usta stojim na sred ulice i blenem u goli torzo muskarca iz mercedesa.
Klik.
-Sta radis tu?-pitam glupavo.
-Nista,a ti?
Vidim,iznenadjen je.
Ja jos vise.
Ne vise zato sto ga vidim tu,samo u sortsu.Nekako,posle prvog soka,deluje kao da treba da smo tu.Da stojimo jedno naspram drugog.U glavi se razilazi magla i vidim sta je to sto mi smeta.Prijatan je.Ni traga...
Budi mi nada
nadacu se uvek
budi mi zelja
zelecu te bez kraja
budi mi uteha
odavde do ocaja...
Budi mi Sunce
sijacu ko zlato
budi mi Mesec
obasjaj mi noci
budi mi sve
zvezda cu ti biti
od zore do ponoci...
Budi moj san
u kome sam srecna
budi moja ljubav
jedina i vecna...
ALI...
Avgust 2003g
Namera ili slucajnost?
U borbi sa samom sobom,pokusavajuci da budem neko drugi,zaslepljena,nisam ni primetila nekoga ko je vec dugo bio tu.Nekoga ko je ceo moj zivot stajao na mom ramenu i saputao,tako tiho,da ne cuje niko osim mene?
Andjeo ili djavolak?
Ne znam,zaboravila sam.Vise nije ni vazno.
Ziveci u zabludi da ga polako zaboravljam nisam ni primetila kuda su odlazile one varnice od kojih sam okretala glavu.Malo stvorenje ih je strpljivo sakupljalo,jednu po jednu,i cuvalo u staklenoj amajliji.
Vrelog dana, leta gospodnjeg dve hiljade i neke,nisam poslusala saputavi glas sa mog ramena.I malo stvorenje se strasno naljutilo.U svom besu,bacilo je bocicu.Staklo se rasprslo u hilljade komadica i varnice su...
Globalizam i sajentizam su poluge dve
koje koristi On što sprema se za Armagedon.
Ali Zlog odozgo gleda Bog
Unapred ishod borbe zna
Za Princa tame ognjeno jezero sprema
PS.
Lucifer,zvezda sjajna
što od Boga odpade i sa neba pade
pomoćnika odredi dva i zadatke im dade:
Antihrist treba da objedini sve
i pod jedan steg dovede.
Zver iz mora zadatak ima
da religiju novu nametne svima.
Nisam te zaboravila
jos pamtim adresu i broj
u sebi cuvacu sve one sate
cekacu da mi te kise vrate.
Jedino ti,ljubavi,znao si
koliko volim kisu u noci
koliko cenim tisinu u samoci
jedino ti,koji me nikada ljubio nisi
jedina preostala ljubav ti si.
Pomalo zalim,pomalo i ne
da smo bili,da smo trajali
mozda bi kao svi drugi postali
ovako smo drugaciji,posebni
sami smo sebi dovoljni
Nisam te zaboravila,nikada i necu
nemoj ni ti mene,pozeli mi srecu
za neku novu borbu,za neki novi dan
i zauvek ces ostati moj najdrazi san
Vise nije bio sam.Vidjala sam ga.Okupljalo se drustvo i dalje.Medin najbolji drug bi me pozvao ponekad.Kad bi se slucajno sreli popili bi pice.Par puta se desilo da je i on bio tu.Zacudio se kada me je video prvi put,medju njima.Prijatelj,zvacemo ga Jole,rece da sam ja drugarica njegovog brata.Iznenadjeno pitao me je otkud ja da se druzim s njim.Spetljala sam nesto.Nije shvatio koliko smo bili bliski.Nisam rekla iz straha da,poput mnogih, ne protumaci pogresno.On nikoga nije pitao.Jer vise nije bio sam.
Udaljila sam se od svih iz tog drustva.Okrenula se nekim drugim stvarima i nekim drugim ljudima.U prolazu,u retkim prilikama kad bi ga srela,klimnula bih glavom.I to je sve.
Proslo je vreme.
Jedne godine sam zastala.Pitala kako je.Jos...
"Biti duhovan može biti vrlo dobro. Kroz duhovnost možemo zavoljeti sva bića na ovoj Zemlji. Možemo u ljudima prepoznavati dobrotu i možemo dosizati mudrost. Biti duhovan nije isto što i voljeti Boga. Mnogi misle da je to isto. Kroz duhovnost, ma kako ona dobr bila, može ti se dogoditi da zaboraviš na ono najvažnije - na ljubav prema Bogu. No, ne mora ti se to dogoditi- ali može! Stoga se svakog dana prisjeti Božje ljubavi i pokušaj probuditi taj osjećaj u sebi. Naaprosto zastani, ustavi vrijeme, zatvori oči i probudi tu ljubav u sebi. To nije teško, to je tvoja priroda i ti to možeš učiniti kad god zaželiš. Ne treba te nitko tome učiti. Taj osjećaj već imaš u svom srcu. Samo ga trebaš probuditi i proći kroz njega.
Taj čin nije misao...
Usne su mi dve krvave rane,
dva bela goluba na bodljikavoj žici.
Sećanja boje ove sive dane,
k'o pale zvezde tinjaju svici.
Svašta sam skrila pod tepihom mojim,
a sve što sam skrila, da l' čuvam od sebe?
I znam da je ludo što sebe se bojim,
k'o strahom u prazno da gubim i tebe.
Još su mi usne dve krvave rane,
dva pala cveta na grobu junaka.
Jeftinom temperom krečim sve mane,
k'o malo dete plašim se mraka.
Dahom se trudim vetar da pratim,
začikujem munje zbog njihovog bljeska.
Ili da pokušam kišu da shvatim,
da potopim sopstvene kule od peska?
Još su mi usne dve krvave rane,
što pamte sve rastanke na oštrici zore.
Možda me varaju ptice sa grane,
al' kao da svici sve jasnije gore...?
Pepeo bacam u sopstvene oči.
Lepak na usne, da...
Pitali su jednom jednog poglavicu negde u Africi šta je dobro a šta zlo. I on im je ovako odgovorio: "Dobro je kad mi napadnemo i opljačkamo susedno pleme. Zlo je kad oni napadnu i opljačkaju naše pleme."
Kako vam se ovo čini? Nije li dovoljan dokaz koliko je sam odnos dobro-zlo relativan?
Дођи.
Причаћу ти о Љубави, Истини, Путу,
јер друго не умем.
Дођи,
Ни једна те прича неће освојити тако.
Дођи и читаћу ти,
као мајка чеду на крилу,
о једном давно прохујалом времену
које и нас сутра чека,
о људима и зверима, злоби и јунаштву,
од постанка света.
Дођи,
заборавићеш све што си био до сада
и видећеш ко си, шта можеш и јеси.
Дођи,
ту магије нема, ни лукавих нимфи,
стараца мудрих крај пута,
паметних шехерезада,
ту је само истина о Човеку који за тебе страда.
Дођи и видећеш себе
у бескрајној гомили што путем се ваља,
смеје се, руга и гази,
у песак баца Оног што прашта,
који је храни и мази.
И биће те стид што тако бива
и ко је та грозна гомила,
без наде, љубави, вере,
што светитеље своје распиње, дере.
И онда тако,
За неко...
Ko si Ti?
Ja sam onaj
koga znaš
koji ti dolazi u kuću
a koga nikada
upoznao nisi
Ko si Ti?
Ja sam onaj
o kome pričaš
i skim govoriš
a koga nikada
čuo nisi
Ko si Ti?
Ja sam onaj
koga očima tražiš
da ugledaš i sretneš
a koga nikada
očima videti nećeš
Ko si Ti?
Ja sam onaj
koji prašta
koji prima grehove vaše
koje činite nerazumni
u pohlepi i zavisti
A ko si Ti?
koji večito pitaš
Mene koji zna sve odgovore
Čovek? Ko si ti?
otrgnuto delo ruku mojih.
Кажу да је
премало твојих година
и исувише мојих
да би било склада
у нашем ходу ка сутра
Пусти их,
љубоморни су
и завидни
на твојој неограничености,
младости и лепоти
и мом искуству,
зрелости и сигурности
Кажу, поред њега нећеш живети
не схватају да ја нисам зид
који зауствља ветрове
већ храст који његову силину
смирује у својој крошњи
да не поломи младу брезу поред њега
а да она не остане без искуства о ветру
Кажу, поред ње ћеш липсати
а не схватају да ти ниси
подивљала планинска бујица
што носи све пред собом
већ поток пто гласно жубори
преко камења
Наизлгед обичан, али за оног
ко зна да тражи где да гледа,
препун злата...
Зато, не веруј ником
осим себи
и том осећају
сигурне узнемирености
кад стојимо једно поред другог
и дозволи...
zlata vredi.
Nego, šta se dešava kada osrednje ostavljate suva k'urca. Da, dobro ste razumeli : Suva k'urca; a zašto ?
Pa ne mogu da napljuju nešto i da progutaju, da ne pričaju gluposti, samo da ćute i puše.
Da dobro blajvnu kitu i da uživamo. Da liže jaja dlakava i spušta se do šupka, golica jezikom, rukom me drkajući. Slobodnom rukom bi mazila muškarca, s duboko zarivenom kitom u ustima joJ. Počela bi glavom da radiš kao Singer mašina. Gutala bi moju dušu. J'ebala bi moj k'urac. Tucala bi me oralno i to stvarno nije normalno jer je moralno.
A jadni ja...,slatki osmeh na licu, u glavi bombe padaju i explodiraju, mozak ne osećam, ne osećam sebe, jer me dama j'ebe.....,uživam, odmoran sam.....odmoran.
Koliko bliski možemo biti sa strancem koji nam je drag? Koliko smemo? Onoliko koliko dva broda koja se sretnu nasred okeana pa promene kurs da bi neko vreme plovili zajedno jedan kraj drugog, blizu, bez dodira... Dva različita broda na putu ka različitim lukama, izašla iz različitih luka, kao začarani plove i čekaju neizbežno: shvatanje različitog smisla i pravca!
Koliko je samo lepote u praznini prostora između sadašnjeg i budućeg trenutka... Kad oboje igramo svoju ulogu posmatrača, koji procenjuje pre svega sebe a onda onog drugog. Vredimo li trenutaka koje dobijamo, sekunde koja traje minut, minuta koji traje čas, dana koji traje godinu? A opet tako kratko do neizbežnosti podizanja brana od visokih zidova drugačijih reka i planina u...
Probudi se polako draga
Razvedri svoje čelo
Sve loše misli nek idu do vraga
Protegni svoje gipko telo
U dan zakorači lako i smelo
Jutros sam se, opomenut sa minus pet i šest stepeni, skupio u kaput, digao okovratnik, i lagano krenuo ka stanu. Januarskih šest izjutra ima svoj šarm, noć je bila dionizijski razuzdana, raspjevana, bludna i nevina, i zora je sramežljivo iskoračivala, upozoravajući tiho radnike Čistoće da ne bi bilo loše prikriti tragove pobješnjelih a samozaboravljenih personaliteta koji, eto, imaju par noći godišnje kad je društvenim normama dozvoljeno da slike sa ličnih karti budu zatomljene u trećem i četvrtom planu, a da svoje mjesto pod mjesecom zauzmu neki prikrivani autsajderi sa svojom raspomamljenom krvi i, u prosjeku, dvadesetak evra u džepu. Kratko podšišana kosa nakostriješila mi se od studeni, a mraz mi se lijepio za lice, čije blijedilo...