Кажу...

Кажу да је
премало твојих година
и исувише мојих
да би било склада
у нашем ходу ка сутра

Пусти их,
љубоморни су
и завидни
на твојој неограничености,
младости и лепоти
и мом искуству,
зрелости и сигурности

Кажу, поред њега нећеш живети
не схватају да ја нисам зид
који зауствља ветрове
већ храст који његову силину
смирује у својој крошњи
да не поломи младу брезу поред њега
а да она не остане без искуства о ветру

Кажу, поред ње ћеш липсати
а не схватају да ти ниси
подивљала планинска бујица
што носи све пред собом
већ поток пто гласно жубори
преко камења
Наизлгед обичан, али за оног
ко зна да тражи где да гледа,
препун злата...

Зато, не веруј ником
осим себи
и том осећају
сигурне узнемирености
кад стојимо једно поред другог
и дозволи већ једном
да нам се прсти испреплету...
 
Hrast i breza ... lepa metafora,kao iz jedne decije pesmice koju smo ucili napamet (i to na makedonskom i srpsko-hrvatskom - onako,po kljucuz:lol:)
I sad se secam ponekog stiha,volela sam je,odisala je nekom neznoscu (poput ove tvoje) . Potrazicu je na netuz:)
 

Back
Top