Blogovi
-
Moderatori:
- Black_star
- Konj_na_belom_princu
Slucajno sam te video veceri neke,
slucajno te zavoleo sledeceg dana,
i slucajno si otisla iz mog zivota,
mada razlog za to nisi znala.
Sve je proteklo tako brzo,
slucajno si me ljubila devojko lazna,
zasto sam morao da te zavolim,
kad slucajno si mi bila toliko vazna.
I mrzim,i volim,i tebe nemam,
slucajno mrznja i ljubav se bore,
slucajno ne mogu vise da zivim,
dok gledam druge kako se vole.
I niceg nema,i zvona zvone,
novo je jutro,novi je dan,
hteo bih da sam sve sanjao samo,
al' suvise boli da bio bi san.
Jos jedno pismo podseca na tebe. Od ovih pisama mozes sklopiti knigu. I danas mislim o tebi, i o mojoj velikoj ljubavi koju osecam prema tebi. Srce udara kao uplasene srne, kao da oce da iskoci iz grudi. Ti, tvoj smeh, tvoje oci i tvoj divan glas mi toliko nedostaju, iako si daleko od mene, izvan granica mog dometa. Tvoje plave oci, duboke, neodoljive, kao dva plava bistra jezera, u kojima ima ljubavi za mene. Glasa tvoga da nije nikada ne bih cuo nezne tople reci koje me ohrabruju. Svake noci sanjam kako mi polako prolazis prstima kroz kosu. Tako ponekad, usred noci ustanem, i smisljam pesmu za tebe. Ali sve je to uzalud, jer ti tu pesmu ne cujes, jer ti si daleko. Kuda da krenem, da bih te sreo, da ti prenesem svoja osecanja, jer ti...
Колико је у овој земљи поремећен систем вредности то се види по гостовању жене из силиконске долине на политичким ТВ каналима. Али та напумпана жена мисли да има право да узме шприц у своје руке и да почне да пумпа силикон у главу сваког Србина.
Још само чекамо мајмуне да гостују на политичким тв станицама и политичким скуповима.
Мајмуни дођите! Једини сте ви преостали као незвани гости.
Necu ti priznati
da si mi prva misao jutrom
dnevna doza života
stih za laku noć....
neću ništa reći
znam...
i ništa ti neću priznati.....
jer ti si moja muzika...muzika za dusu!
Sreco...Cuvam te, ne dam nikom da te dira...na dlanu si ti moja linija zivota...
Necu ti priznati
da si mi prva misao jutrom
dnevna doza života
stih za laku noć....
neću ništa reći
znam...
i ništa ti neću priznati.....
jer ti si moja muzika...muzika za dusu!
Sreco...Cuvam te, ne dam nikom da te dira...na dlanu si ti moja linija zivota...
Ne znam zašto sam u mraku
kad mi je svetlost danas
obasjala lice;
sreća mi je zakucala na vrata
poželela dobar dan
i odletela, poput ptice...
Mraka sam se dosta nagledala,
hocu da gledam visoko
kao nekad što sam znala,
da imam na licu smejalice
koje sam nekad imala.
Osećam kako me nešto diže,
svesna sam postala opet sebe;
možda još feniks nisam postala
al ipak ne dam na ljubav
i ne dam na tebe...
Život je čudna igra bajki
Pepeljuge više ne nose
staklene cipelice...
ni prinčevi ne postoje a ni vile
a nekad su bajke moćne bile...
Svako vreme ima svoje čari,
slepilo se ponekad i leči.
Ako nekad i padnem
pokleknem i plačem
Sunce će ovu tamu da spreči...:)
Ne znam više da li mogu
da poverujem u bajku svaku,
molim se samo da pobedi...
Posle petnaest iscrpljujućih godina pregovora predstavnici misije
MMF-a, predvođeni Ekremom Jevrićem, napustili su Beograd zadovoljni
postignutim dogovorom sa ekspertskim timom Vlade Srbije i guvernerom
Stankom Subotićem Canetom (koji se telefonski uključivao sa zaštićene
lokacije), saopštivši da su se stekli uslovi za odmrzavanje radnika i
penzionera, koji su još 2008. godine proglašeni budžetskim balastom i
pohranjeni u zamrzivače PKB-a do okončanja pregovora.
U pisanom saopštenju delegacije Vlade, u kojoj su se osim Jovana
nalazili i Milan, Stojan, Bojan, Raša, Gaša, Triša, Miša i Giša
Krkobabić, navodi se da je Srbija sada još korak bliže priključenju
Evropskoj uniji i da na tom putu imamo punu podršku Albanije,
Republike Sandžak...
Reči su trošne
ali kao dar sa neba
uvek su dobrodošle
kad uteha zatreba
Reči su važne
kad se s ljubavlju seju
kad ih srce kaže
jezikom koji svi razumeju
Reči se same slažu
kad ih tebi uputim
da ti ponekad kažu
i ono što prećutim
Milan Višnjić
NE VERUJ MOJIM OCIMA SLATKO, BEZ RECI GOVORE JEDAN POGLED ILI DVA I DACES MI STO IMAS SVE. JA POSTOJIM ZA OVAJ TREN GDE VAZE MOJA PRAVILA, UZMEM TI SVE I ODBACIM TE. NE VERUJ MOJIM RECIMA JER BEZOBRAZNA SU LAZ, JEDAN I JEDAN NISU DVA U LAZIMA JE SLATKA DRAZ. TI NE ZNAS DA SAM NESTVARNA U TVOJOJ RUCI CRNI TIL, AL' SRCE SAM TI UKRALA SAMNOM TI JE TAKAV DIL.
Laku noc ljubavi...moram ti tajnu otrkriti...i kad te nisam poznavala, tebi sam pesme pisala.
Nadjoh na netu ovaj tekst.Poucan je,a i zanimljiv jer kroz astrolske znakove dati su i saveti...Nadam se da ce vam se dopasti.
Psihoterapeut Klaud Stajner je klasifikovao neprijatelje bliskosti u okviru unutrasnjih zabrana, a to su:
-Nemoj da trazis ona osecanja koja zelis
-Nemoj odbiti osecanja od drugih koja ne zelis
-Nemoj davati samom sebi osecanja, priznanja koja zelis
-Nemoj davati drugima osecanja koja zelis dati
-Nemoj prihvatiti osecanja koja ti prijaju
Ove zabrane, specificne za skoro sve ljude, su uzroci emotivno siromasnih odnosa, nezadovoljstva i razdvajanja. Tkz opravdanje ili razlog zbog cega slusamo te glasove zabrana su strahovi tipa: “Sta bi drugi rekli kada bi rekao/la sta osecam. Ako budem izrazio/la sta...
I šta da joj kažem
kad znam da prvi put je vidim
a ubeđen sam da znam je godinama,
i isto toliko godina pamtim sve detalje na njoj.
Ja koji ne pamtim ni imena komšija sa sprata.
Šta da joj kažem
kad lepa je ne samo na prvi pogled
kad ćutanjem kaže mnogo
i razara nežno
i lepi me za sebe
i hipnotiše uz pristanak,
pa ne znam ni kada je voda
ni koliko je plavo
ni zašto oktobar nije uz mene.
A tek ne znam
šta da joj kažem.
Sama sam,ispijam jutarnju kaficu uz komp i muziku...Probudih se sa mislima na tebe.Ništa novo,vecinom je tako,prva si misao dok se budim,i zadnja dok tonem u san...Ali jutros sam posebno čežnjiva,fališ mi...Fale mi tvoji dodiri ,poljupci,naš govor tela koji odlicno razumemo oboje...I poželeh da si,umesto na posao,došao k meni,u moj krevet još topao od mog tela i sna...Sanjarim da me budiš poljupcima,a ja se mazno protežem,i grlim te...Kako je dobro znati da si tu,osetiti se voljenom,željenom,tvojom.Dobro poznaješ moje telo i znaš sta mu prija,tvoje usne lutaju po njemu,a jezik ostavlja vlažan trag,i ja treperim od zadovoljstva,uzdišem i želim da vreme stane.Gledam te pravo u oči,upijam ih, i šapucem ti ime,i one naše,male slatke...
Poglavlje prvo : Neocekivan telefonski poziv
Neo je iznemoglo i bez svesti lezao, poput coveka koji na santi leda polako isczava sa vidika ,nesvesno ploveci nije imao osecaj prisustva bilo kojoj od realnosti. Mnogi bi mogli da pomisle da je pobednik ali nista nije onako kako ce cini pogotovo kada ste na dohvat ruke neprijatelju koga jedino dati uslov if i else sprecava da uradi datu naredbu jer reultat je bio true. Hladna masina nije mogla da pogazi principe na kojima pociva jer bi na taj nacin se samounistila. Nista nije savrseno pa i taj hladni intelekt koji je proizvod suste ali istinite logike kojoj sama postavlja zadatke u svrhu jednog cilja a to je da se po svaku cenu odrzi program. Koliko god zeleo da unisti opasnost niko nije...
Preshao sam pola sveta
i drugo bi pola presho
ali neznam odozdola
za shta bi se vesho
Video sam trista chuda
i vid'o bi josh toliko
al' problem je shto sam Srbin
pa sam se navik'o
Срели су се у Ташмајданском парку.
Њих двоје и он.
Застали су све троје.
Она се као мало сакрила из њега и стиснула му руку.
Јако.
Уплашено.
Кога ли се плашила?
Он се раширио и готово издигао на прсте само да би му показао како је моћан.
И спреман да брани њих.
А он је само стајао и гледао их.
Згрчен.
Тужан.
Немоћан, а ипак најмоћнији човек који је стајао преко пута њега.
Гледали су се њих двојица, а она није могла да склони погледа са њега.
Ух.
Завукла му се још више иза леђа, готово целим телом.
Онда ју је он погледао.
Није си ни померио. Само је гледао.
За њега он више није постојао.
Само она.
И, пружио је руку.
Према њој.
Благо раширених прстију.
И гледао је у очи.
А онда није видела ништа осим његових очију и руке.
Ништа није није...
Укључио сам телефон да се пуни у другој соби.
Није ми јасно каква то будала направи собу у којој не постоји ни једна утичница.
А није стара градња.
У овом крају ни једна кућа није стара.
За време рата ту се се војске само смењивале.
Стратешка је тачка, тако кажу, јер се налази на путу за море.
Као да је неком било до мора за време рата.
Или је било.
Јер рат је неком рат, а неком брат. И то кажу.
Мени сигурно није био брат.
Али сам у њему изгубио брата.
Значи ли то да је мени два пута рат био рат, питам се понекад.
Не знам, мени се некако више чини да ми је био пакао, мада је имао и рајских делова и предела.
Кућа је била празна.
Скоро потпуно.
Да нема тог душека и решоа и једне разбијене шоље кафу, била би најпразнија кућа на свету.
Да...
Stig'o sam sa radilishta
zid'o kamen ispod sunca
a ti si se uzelela svoga kafanskog solunca
Zašto su obale jedne reke
često tako daleke
Vekovima imaju želju istovetnu
al nikako da se sretnu
Uprkos tome žive u nadi
da će neko usamljen taj most da izgradi
Jer ono što živi u obalama
živi i u nama
Milan Višnjić
Kad im otvorim srce
kao da pomisle da su osećaji na prodaju
pa se danima sa mnom
rvu i cenjkaju
Kad im otvorim dušu
da u njoj sklonište nalaze
oni po njoj gaze
kao preko pešačke staze
Kad mi nehajem svojim
sve kule u pesku poruše
ja se zatvaram u svoju školjku
da odbolujem svoju boljku
a oni danima govore
ovaj je bez srca,,ovaj je bez duše
Milan Višnjić
Možda ludost moja to je,
ali ipak praštam.
Praštam, jer znam da
On praštati ne zna i
da na tabli života ja
odsada moram biti
lovac na potezu.
Opraštam i ne krijem
nanetu mi bol,
a to što se sada smejem
Njemu u oči to je sol.
Prastam ali pamtim.
Cutanje. Nas dvoje cesto razgovaramo cutanjem. Cutanjem sam ti zelela reci sve jos nereceno I nedoreceno, jer recima nisam umela iskazati osecanja koja su u meni vitlala, I koja jos vitlaju. Zubor tisine u nasoj sobi prenosio je nase misli nevidljivim putanjama, jer smo jedno u duhu. Secas se…I svadjali smo se cutanjem. Cutanjem bih ti rekla da sam nesrecna, a ti si me nemo posmatrao I tisinu sobe prenosio u nase misli nevidljivim putanjama kad ne bismo bili jedno u duhu. Znam da mislis da stojim na crti za koju ti mislis da je vreme… ali vreme, vreme mi krade sate..i san ce me prevariti a umesto mene..mesec ce te gledati… Uz misli upucene tebi ja tonem u neke modre dubine koje kriju uzdasima prosarane tajne. Ne znam…nista vise ne znam...
U svakoj mojoj suzi
žive naši snovi
dok moja misao
kao napuštena ladja
po njenoj pučini plovi
I skrhanih jedara
daleku obalu i luku traži
da nadje svoj mir
u svetu bez zlobe i laži
Mada mi dobro znamo
da takav svet ne postoji
osim u željama
i tvojim i mojim
Milan Višnjić
Simatično i karakteristično za mladost i razdragane lujkice koje međusobno čitaju spomenare a onda krišom ćućore i kvare tajne velike i male i one do groba.I otuda ponekad hop, najbolja drugarica grli tvoju simpatiju.Ukrade se tu poljubac ili dva ,dođe do suza, isplaču se druuge ,potvrde zaloge starog prijateljstva čak od " peci peci pec" pa baš ti ovaj i nije bio neki , i eto nove stranice u spomenaru . Lažu se, slatke moje, maštajući o sledećem konju jer princa mazi i čuva - neka koja se ušuškala na muškoj mišici i ponekad joj padne teškot što se dugo nije čula sa najboljom prijateljicom .
A šta sa onima koje tek vide poslednja svetla voza koji odnosi poslednje šanse .( Ovo me već opseda. zašto živiš sama ? Da li je moguće da si...
Jednom davno, svi ljudski osecaji i svi ljudski kvaliteti nasli su se na jednom skrivenom mestu na Zemlji.....
Kada je Dosada zevnula treci put, Ludost je, uvjek tako luda, predlozila: "Hajdemo se igrati skrivalice!
Ko se najbolje sakrije, pobednik je medju osecanjima."
Intriga je podigla desnu obrvu, a Radoznalost je, ne mogavsi precutati, zapitala: "Skrivalica? Kakva je to igra?"
"To je jedna igra", zapocela je objasnjavati Ludost, "u kojoj ja pokrijem oci i brojim do milion, dok se svi vi ne sakrijete. Kada zavrsim sa brojanjem, polazim u potragu, i koga posljednjeg pronadjem, taj je pobednik."
Entuzijazam je zaplesao, sledilo ga je Odusevljenje.
Sreca je toliko skakala da je nagovorila na igru i Sumnju i Apatiju koje nikada...
Velik je Mesec večeras. I pun.
Il' se to Sunce prerušilo pa se pojavilo ono.
Možda Mesec spava.
Ko zna?
Velik je Mesec večeras.
Ko nikad do sad. I pun.
Možda se skupilo sve u njemu,
sve što ga muči, brine.
Neuzvraćena ljubav možda?
Ko zna?
Možda ga boli glava?
Od vina crvenog,
k'o on nekad što zna da bude.
Il' se uvećao da ga lakše vide.
Da se pokaže da i on je tu.
Velik je Mesec večeras. I pun.