Ne znam zašto sam u mraku
kad mi je svetlost danas
obasjala lice;
sreća mi je zakucala na vrata
poželela dobar dan
i odletela, poput ptice...
Mraka sam se dosta nagledala,
hocu da gledam visoko
kao nekad što sam znala,
da imam na licu smejalice
koje sam nekad imala.
Osećam kako me nešto diže,
svesna sam postala opet sebe;
možda još feniks nisam postala
al ipak ne dam na ljubav
i ne dam na tebe...
Život je čudna igra bajki
Pepeljuge više ne nose
staklene cipelice...
ni prinčevi ne postoje a ni vile
a nekad su bajke moćne bile...
Svako vreme ima svoje čari,
slepilo se ponekad i leči.
Ako nekad i padnem
pokleknem i plačem
Sunce će ovu tamu da spreči...
Ne znam više da li mogu
da poverujem u bajku svaku,
molim se samo da pobedi ljubav
na svakom koraku...
Smenjuju se dani kiše i Sunca
jesen je svoje boje posula po putu.
Ako je Sunce jako, pokriću oči
a ako mraz srce stegne
umotaću ga u kaputu...
