Срели су се у Ташмајданском парку.
Њих двоје и он.
Застали су све троје.
Она се као мало сакрила из њега и стиснула му руку.
Јако.
Уплашено.
Кога ли се плашила?
Он се раширио и готово издигао на прсте само да би му показао како је моћан.
И спреман да брани њих.
А он је само стајао и гледао их.
Згрчен.
Тужан.
Немоћан, а ипак најмоћнији човек који је стајао преко пута њега.
Гледали су се њих двојица, а она није могла да склони погледа са њега.
Ух.
Завукла му се још више иза леђа, готово целим телом.
Онда ју је он погледао.
Није си ни померио. Само је гледао.
За њега он више није постојао.
Само она.
И, пружио је руку.
Према њој.
Благо раширених прстију.
И гледао је у очи.
А онда није видела ништа осим његових очију и руке.
Ништа није није чула.
Крв је врила, а срце се ширило.
Дубоко је дисала.
Ломило се нешто у њој.
И, кренула је.
Према тим очима, према тој руци.
Он је покушао да је задржи.
Благо.
Али знао је да је касно.
Схватио је да је никад није ни имао.
Да је увек била његова.
А да је он само туга тужна.
Узела га је за руку, а да се није ни окренула.
Привио ју је на груди.
Лако.
Природно као да дише.
Обгрлила га је око струка и завукла главу испод његове браде.
Наслонила се на његове груди.
Зажмурила.
Помазио ју је по коси.
Уздахнула је.
Спокојно.
Пољубио јој косу.
Загледао се у њега.
И сад је он гледао њих двоје.
Дуго.
Плачно.
Најтужнијим очима на свету.
А онда се окренуо и кренуо према Цркви светог Марка.
Да запали свећу.
За њу.
И за себе.
Можда и за њега
А она је коначно била на свом месту.
Знали су то све троје.
Њих двоје и он.
Застали су све троје.
Она се као мало сакрила из њега и стиснула му руку.
Јако.
Уплашено.
Кога ли се плашила?
Он се раширио и готово издигао на прсте само да би му показао како је моћан.
И спреман да брани њих.
А он је само стајао и гледао их.
Згрчен.
Тужан.
Немоћан, а ипак најмоћнији човек који је стајао преко пута њега.
Гледали су се њих двојица, а она није могла да склони погледа са њега.
Ух.
Завукла му се још више иза леђа, готово целим телом.
Онда ју је он погледао.
Није си ни померио. Само је гледао.
За њега он више није постојао.
Само она.
И, пружио је руку.
Према њој.
Благо раширених прстију.
И гледао је у очи.
А онда није видела ништа осим његових очију и руке.
Ништа није није чула.
Крв је врила, а срце се ширило.
Дубоко је дисала.
Ломило се нешто у њој.
И, кренула је.
Према тим очима, према тој руци.
Он је покушао да је задржи.
Благо.
Али знао је да је касно.
Схватио је да је никад није ни имао.
Да је увек била његова.
А да је он само туга тужна.
Узела га је за руку, а да се није ни окренула.
Привио ју је на груди.
Лако.
Природно као да дише.
Обгрлила га је око струка и завукла главу испод његове браде.
Наслонила се на његове груди.
Зажмурила.
Помазио ју је по коси.
Уздахнула је.
Спокојно.
Пољубио јој косу.
Загледао се у њега.
И сад је он гледао њих двоје.
Дуго.
Плачно.
Најтужнијим очима на свету.
А онда се окренуо и кренуо према Цркви светог Марка.
Да запали свећу.
За њу.
И за себе.
Можда и за њега
А она је коначно била на свом месту.
Знали су то све троје.
