Evo još jedno me-e-e, najveći majstore...
Cosa nostra, slims Virdžinija mentol lajts, me-e-e, Radodajka!
- Oli pike domaćine?
(Me-e-e, tiho u sebi, me-e-e)
- Šta će mi kad je nisi obrijala?
- Jel ćeš da predeš ili da grebeš, oli čkepi ili ne, neću 2x da te pitam?
- Elaboriraj nazočno.
- Dapače.
- Pa što ćutiš? Mekni.
- Me-e-e.
- Tako se ne vode intelektualne diskusije.
- Svaki Krstan ima svoju Aidu, svaka Fata svoju Virdžiniju.
(Obrad u čudu)
- E kresnem te ludu.
- Pa to sam te i pitala, skoro sam izludila.
(Me-e-ekne još jednom od radosti.)
- E, fajnali, sad smo se ulogirali, za inat svim šoferima i jednoj žgadiji.
- Aj me-e-e, ne videh u poslednjih nekoliko meseci pametnije diskusije...
Blogovi
-
Moderatori:
- Black_star
- Konj_na_belom_princu
Ima od tada... pa šta znam... ja sad imam koliko imam, a to je 33 cele... znači - ima jedno 18-tak godina.
Otišli tatko na mafiju i ja na pecanje. Galovica, tada je tu još moglo šta da se upeca. Prilaz do našeg mesta na kanalu je zemljanim putem. Sa strane, tada bar bilo, njive, uglavnom kukuruz. Išao ćale par dana da hrani i računali smo da će biti ribe. Dan pre spremimo pribor, dva-tri plovka i dva-tri dubinca, kupimo crvene i crne gliste ( ćale procenio da neće na crvića ). U rano jutro skuvamo kafu, pa u termos, napravimo sendviče... i za svo to vreme molimo Boga da mama ne ustane. Kad nas ona isprati - bolje i da ne idemo, nikada ništa upecali nismo
Stigosmo. Parkirao tatko auto malo nakoso, sve vreme sam se tripovala da će da se...
Jedna starija gospođa našla je predah od vrućine u obližnjoj šumi; sela je na jedan panj, star ko zna koliko godina.
Posle nekih godinu dana, kada su se već uveliko promenila sva godišnja doba, ona je ustala i nasmešila se. Mogla je da razgovara sa stvarima.
Ja kao stvar i ti kao stvar moramo doneti određene dekrete kojima ćemo regulisati međusobne odnose. Uvešćemo čitav niz aksioma, sličnih onima u matematici, i tako ćemo definisati našu realnost.
Gospođa nije više stara. Ona živi u beskonačnim vrtlozima sreće koju mi stvari samo ponekad osećamo. Ona jeste. Mi nismo.
A kao epilog: a ako se nekoj našoj “stvar” ukruti kar i širom otvori ****? Zna li ko?
Teško je verovati da neki čovek govori istinu kad znaš da bi i ti lagao da si na njegovom mestu.
Henri Menken
Ruga se upišan usranom, a upišan isti kao usran.
Ko je6e on ćuti i je6e, neće da kukuriče ili riče. He he he. Ja sam jak kao rimski pešadinac i mogu sve; i da stojim 24 h. A kad sednem uvek sednem na mudda i nagrdim se, jer su mi kao u bika; pa se onda migoljim na sve strane... (A ima ih i kao smokve i muškatle, prepoznaju se lako, po nestrpljenju, nikako da dočekaju... ovo... ono...)
Ovako. Nađite neko brdo preko koga ide seoski put, nagib mora da bude 77°, i morate da voziš traktor uzbrdo tačno 7 km. Garant će vam se prikazati datum koji tražite... he he he...
Mi u zgradi, nas oko 100-tinu (tinu ninu, tinu ninu), kad ustanemo ujutro oko 06:00, skupimo se u podrumu zgrade; svi smo skroz goli, ako ne računamo buđave čarape koje su nam fetiš.
Prvo Poglavar zgrade izabere nešto žensko (godine nisu bitne). Onda mu ona gura svetu bananu, kupljenu u radnji na ćošku na račun Kućnog saveta, u bulju.
E, onda, posle toga ide pevanje Himne Prdođiji, a onda recitacija Sunce je spas.
Onda oko 07:00 čekamo da prođe neko pored zgrade. Uhvatimo ga i golicamo dok se ne upiša u za to unapred pripremljenu kofu. Posle toga ide doručak koji se sastoji od sadržaja kofe, plus hrana iz McDonalds-a.
Aha ha ha ha ha ha ha... prčetina-a-a...
“Zuze leid kardozu piris, virziliu duraida de kosta aveiro! Almeida minjo, doru, tezu e gvardijana kastelo de funsal duseu ribeiru iho kurtes de Benfika”, uludo je trošila energiju Florbela, prebacujući mužu čest odlazak na fudbalske utakmice.
Žoao Lopis Fernaun de Kastanjeda apatično je posmatrao agresivnu mimiku usana nervno labilne životne saputnice. Ajkule razdora i surovi atlantski vetrovi već dugo su uzburkivali nekada mirne bračne vode Kastanjedinih.
“Potpuno si se promenio Žoao. Ne mogu više da te prepoznam. Tako si...”
“Dokle ćeš mi prebacivati zbog te plastične operacije nosa?”, ljutnuo se Lopis, inače vozač lisabonske Hitne pomoći, popularnog Emerženjasa, “i sama znaš da mi je to poklon osoblja klinike za četvrt veka...
Zar je važno
koliko ima sati
kad ljubav snažno
srce nam zahvati
Zar je bitno
koje je doba života
kad gorčinu silovito
preplavi njena toplota
Jer ona svetom šeće
i budnim okom prati
i sama bira čije će
srce da je prihvati
Ne budimo smešni
optužujući je za pogrešan čas
budimo srećni
kad odabere i nas
Milan Višnjić
Često se pitam
kako ne ostariti
i u sedamdesetoj
ko mladić biti
Kako do kraja
biti snažan ko rudar
u biti mlad
a ko starac mudar
Kako večnost osvojiti
ljubiti i piti
i uprkos godinama
ne ostariti
Možda će tada
i smrt biti sramota
da nas bezočno liši
najlepših godina života
Milan Višnjić
p.s. pesma inspirisana tekstom DUNJE W....KAKO OSTATI MLAD
"Od mojih prvih djačkih ljubavi, ostao sam stidljivo, beznadežno i nesrećno zaljubljen u žene: svaka žena koju sam voleo izgledala mi je suviše dobra za mene, gotovo nedostižna. Kao mlad nisam flertovao, nisam nikada imao male ljubavne avanture, i za sve vreme svog drugog braka, u kome sam bio duboko nezadovoljan, voleo sam žene, čeznuo za njima i izbegavao ih. Sada, kad počinjem da starim, žene su svuda oko mene iako ih nisam tražio. Čak je i moja večita stidljivost nestala. Ruke nalaze moju ruku, usne se priljubljuju uz moje. U mom uskovitlanom i pomalo napornom ljubavnom životu, u mirisu njihove kose, kože, pudera i parfema ja osećam da neko u meni zna čemu sve to vodi. Zna da će mi i ovo biti oduzeto, da ovaj pehar mora da se...
Ovo je svijet snažnih
i velikih glava važnih
čemu da ja razbijam svoju
kad veliki kroje
sudbinu moju....
Ovo je svijet
gdje je legitimna laž
u zapećak bačena etika
gledati u oči i lagati
postalo je cool
dok u loncima praznim
brčka se dnevna politika
ja se pitam
ima l' tu šta za pojesti?!
Jao ljudi moji! Šta je ovo danas? Ljudi izađu na ulicu obučeni, a vraćaju se kući u gaćama. Da li je moguće da ih za samo par minuta skinu do gaća? I ko to, zaboga, radi? Da li se to pojavila neka nova ulična banda, street-gang-fucken-chicken-shit-criminal-organization? I skidaju ljude do gaća. A što im ne skinu gaće? Da li im smrdU gaće pa zato neće? Ili vidU žute mrlje napred a braonkaste pozadi? Odoše gaće na doboš. Pih!
Ona: Znaš da su mnoge grupe u Americi skrenule pažnju i postale best seller samo zato što su stavile pesme na myspace? Iskoristimo prednosti interneta, dosta je bilo Travijana.
Ja: U kom smislu iskoristimo?
Ona: Svako kako najbolje zna.
Ja: U, što ti je savet... Ja ga koristim kao relaksaciju kroz Travian.
Ona: Pa zar ga ne koristiš kroz blog? Ko bi ti objavio priče i za koju kintu?
Ja: Zato se i nisam "mlatio" da pišem. Mrzelo me... Opet, ne bi bilo ni bloga da nisam slomio nogu. Mislim da znaš kako je nastao moj blog.
Ona: Whatever...
Ja: Kad smo već kod bloga... http://spyrai.blogspot.com.
Ona: Čitam ja redovno.
Ja: Još kad bih i ja pisao redovno. Mada, pola knjige MIOP je napisano... Sad polako skupljam slike onih koje su...
OLUJA SMUĐEVA
Kažu da je mart najprevrtljiviji mesec u godini...
Majstor Kovač je znao da je taj mesec u periodu vremenskih lomova,ali ipak ni blizu pun takvih naglih vremenskih promena kao maj!
Vedri dan,mirno plavetnilo i več jarka zvezda nisu tog majskog dana ni nagoveštavali neko nevreme.Ipak,Kovač je poneo na paktregeru bicikla (koji je ubacio odnazad u karavan zajedno s futrolom i ruksakom)najlon foliju 4x4 uredno
spakovanu u najlonsku kesu...
Na Signalu,Petrovaradinskom velikom šporu se namestio posle 2 popodne i na brzoj vodi pličaka,pecaljkom mamčarom napecao desetak malih "halavih bucova" za kedere.
Pozabacivao je tri dubinke,pecaljke s kederima i to s predvezima "ala Kovač" na svega par metara od obale strmog...
Ne zameram ti nista
i ne trazim
samo molim malo mesta
u srcu tvom
jer nikada necu znati
ko sam ti zapravo ja.
Mozda samo neko
ko je i u milimetru senke tvoje presrecan bio,
neko ko je u ocima tvojim
blago cara Radovana pronasao...
Ne dugujes mi nista
samo me sakri u neki kutak duse svoje
da znas da sam za tebe uvek tu,
i kada dotaknes onu
sto srece ima da kraj tebe dise,
kada je zagrlis
da zatreperim i ja
kao listic na tek procvalom jorgovanu.
Samo to.
Pratim leptira let
Igra ili beg ... ?
Cveće mu zamke sprema.
Vešto krilcima preseca nevidljive niti
Strah ili zanos ... ?
Ostavlja cveće, travu, zemlju
Put oblaka belih se zaputio.
Spas ili ... ?
Ne vidim ga više.
Zaslepi me Sunca sjaj....
Crno ostaje crno
Duša ti je crna k’o Perwolom prana
rođena bez srca preko svega gaziš,
ptičica najlepša ze tebe je vrana,
na groblju je sreće miluješ i paziš.:sad2:
Misli su ti tmurne kao nebo zimi,
osmehe pod tepih gurnula si davno,
oprosti mi draga na sledećoj rimi,
al’ sigurno nećeš završiti slavno.
Takvi ljudi žive, ali ne postoje
jer ih svako mudro, vešto izbegava,
što se srca tiče oni se ne broje,
kiseonik ovaj troše zabadava.
Ljubavi u tebi već odavno nema,
u svom svetu ti si idealna žena,
a u meni bura polako se sprema
da ti zbogom kažem jednog lepog trena.:bye:
Dosta mi je više zahteva I pretnji,
neću da se menjam jer voleti znadem,
sem tebe još nikom ja nisam na smetnji
niti enrgiju bilo kome kradem.:cool:
Ja neću da...
Malopre, na jednom pešačkom prelazu, stojimo ja, jedan moj kolega, jedan penzioner i jedna ženska. Sve mokro, posle današnje kiše, ali toplo, odvratno vreme, a na semaforu crveno. I mi tako stojimo, kad najednom ona pređe preko ulice. Kolega mi kaže da pređemo i mi, kad ga deda uhvati za rukav i veli mu: „Gde ćeš?! Ona ima tri preduzeća! A šta ti imaš?!“ Morali smo da sačekamo zeleno i da kisnemo, jer znamo da naše jedno preduzeće ne vredi ni približno koliko njena tri preduzeća. Ludilo...
Ovako je izgledao jedan radni dan vojnika:
1. Ustajanje 06, 00
2. Oblačenje i nameštanje kreveta 06, 00 - 06, 10
3. Umivanje i lično uređenje 06, 10 - 06, 25
4. Doručak 06, 25 - 07, 20
5. Priprema za jutarnje vežbanje 07, 20 - 07, 25
6. Jutarnje vežbanje 07, 25 - 07, 45
7. Priprema za zbor 07, 45 - 07, 50
8. Zbor za početak obuke i dizanje zastave 07, 50
9. Prijem...
Koracam
Izranjavljenih stopala ja trnje gazim
vrelinom moje krvi placu trave.
Koga na putu sumornom mogu da spazim
ako koracam pognute glave.
Trazim li sigurnost il' nespokoj slutim
dok tumaram poput prokletnice.
Kamenje razdire stopala moja- cutim
a jaukala bih poput ranjene ptice.
Da pad je let, davno sam, davno cula
rekose nekada utehu da pruze mi ljudi.
Ne gazim laznu nadu iako je vec davno trula.
Nek' niko bol ne oseti- meni se razdiru grudi.
Slovenska
Zagrli me samo
i ne daj da mislim
na juče, na nas, na sutra.
Zaštiti me sobom od sebe
od tebe u meni,
od dana
što svitaće bez mene u tvom životu.
Zagrli me samo
i ne daj
da suze ugase ovu nežnost
što tinja mi u grudima.
U neko vreme, pre par meseci, bio sam prilično dokon. Bio sam u stanu pre ovog, stara gradnja, veliki stan, a TA peć. Bilo je hladno stalno pa nisam imao želju ni da ustajem. Nisam ništa radio, spavao sam do dva, a pošto je bila zima imao sam još dva sata dnevnog svetla, koje sam iskorišćavao da se odmorim od spavanja. Gledao sam TV ceo dan, znao sam unapred šta će i kad će Dr. Gregori nešto reći, a kad bih gledao Berija Grilsa ogladneo bih. Jednom, tako, dođem na ideju da nabavim nekog kućnog ljubimca, da se bar igram s njim, ili ekperimentišem, kako sam raspoložen trenutno. Pričao sam sa dosta ljudi o njihovim iskustvima sa živuljkama a neke sam i sam imao te dođoh do nekih saznanja:
- Kornjača ceo dan samo leži na ostrvcetu, hraniš...
Moja je pjesma
bila pretijesna
da u njoj
sanjamo oboje
sad svako od nas
sam,
sa svojim srcem samuje...
Ponos, il već šta li je
kad u čašu ljubavi se dolije
sve velike ljubavi razbije
i tužne boje razlije
po komadicima od stakla
razbijene čaše
tragovima ljubavi naše....
Уобичајено мишљење кога се људи држе целог живота, као нешто истинито, јесте оно да ми нестајемо после смрти, а остаје свет овакав каквим га опажамо.
Међутим, то није тачно. Супротно је истина.
Свет нестаје, а ми остајемо.
Наравно, они који су задојени материјализмом сигурно су потпуно збуњени оваквом "мисли" која је толико супротна од њихових убеђења и ткз. "здравог разума" да им је тешко о томе уопште мислити.
Ипак, то су чињенице а дошао сам на идеју како би се ствар могла појаснити.
Овај појавни свет у коме сам и кога опажам постоји као такав само од тренутка када је наступила моја свест. Пре мог рођења није било никаквог опажајног света већ је била ткз "ствар по себи". Значи, тек са свешћу наступила је појава или оно што...
Данас је дан
за осмех
онако снен
и тајанствен
онај што одаје сећања
која се не деле
са сваким,
а која су
све са неким
Да,
данас је дан за осмех