Blogovi

Magija Trubača: Tradicija, Radost i Muzika Koja Oduševljava Trubači – simbol veselja, energije i neponovljivog iskustva koje ostavlja trajne uspomene. Bilo da ih čujete na svadbenom veselju, porodičnoj proslavi ili u centru grada gde svojim melodijama mame prolaznike da zastanu i uživaju, trubači su deo našeg kulturnog identiteta i narodnog duha. Kratak Pregled Istorije Trubača Trubači imaju bogatu tradiciju koja datira još iz vojnih orkestara i dvorskih ceremonija. Vremenom su postali sinonim za narodno veselje na Balkanu, naročito u Srbiji gde zauzimaju posebno mesto u našim srcima i proslavama. Gde god da se čuje zvuk trube, znate da je u pitanju slavlje, pesma i ritam koji pokreće sve generacije. Zašto su Trubači Neizostavni...

- Nadam da ću biti razumljiva. Treba intuitivnost da se shvati bezvremenost kroz vremensko objašnjenje. Bezvremenost je večito kruženje i transformacija u kojoj ne postoji početak i kraj. Uzrok i posledica su istovetni i istovremeni za razliku od fizičke dimenzije gde uzrok prethodi posledici. Jedna svest stvara vlastitu polarnost sažimanjem i širenjem. Ulazeći u sebe izlazi iz sebe. Istovremeno postaje duša i duh, odnosno nagon-osećanje i duh-razum. Ulaskom u sebe postaje nejasnija, ali zato, izlazi iz sebe jasnija. Stvara vlastitu dubinu i visinu. S obzirom da se svaka promena u nefizičkoj suštini odražava na pojavu, u fizičkom univerzumu, takodje, dolazi do promena. Na jednoj strani se zgušnjava u tamu, a na drugoj razredjuje u...

Čudo videše seljaci u brdima. Videše oruđe svoje, noževe, vile, lopate, ašove, grabulje, sekire, kako, tamo-vamo, lete u vazduhu, same. Svo to oruđe, metalno i opasno se u vazduhu lagano njihalo. kao da je igralo. Zatvoriše se seljaci u svoje kuće. Ženu i decu staviše u podrume, od straha da se oruđe ne pomami i na njih da ne udari. Gvirili su kroz prozore ali se oruđe na njih nije obrušilo. Oruže se samo se u krug okretalo, da bi tako i padalo, pa bi se odmah zatim ponovo podizalo i vrtelo. To je trajalo tri dana i tri noći. Niko se ne usudi za to vreme da nekom od letećeg oruđa priđe, da ga uhvati i proba da ga ukroti. Momčilo, momak smeli, jak i bistar, on pomisli, da možda, magija neka ili san živi, nisu van kontrole, pa ovakvu star...

UPOZORENJE: Autor ovog bloga nije strejt,neće da se pravi da je strejt i pisaće o tome kako nije strejt.Oni koji imaju neki problem sa tim bolje da ne čitaju jer autora nije briga da li će da se uvrede činjenicom da postoje ljudi koji nisu strejt.Doviđenja i prijatno.

- Što znači da ste imali roditelje. Kao i to da su vaši roditelji imali roditelje. - Naravno. Svako dete se rodi jer ima roditelje. U pitanju je uzročno posledični lanac. - Kako je započeo taj lanac? Kako su nastali prvi roditelji? Ko je njih rodio? Po fizičkim zakonitostima znamo da su morali biti deca, odnosno da su morali biti rodjeni. Ali, kako, ako su prvi roditelji i prvi uzrok koji započinje lanac? - Postoji teorija da smo nastali intervencijom vanzemaljaca. Ta ideja se naročito osnažila posle Danikenovih knjiga i tvrdjenja da je Zemlja davno posećena od napredne civilizacije vanzemaljaca. - Oko Danikena ima dosta spora. Nekoliko puta je bio osudjivan za prevare radi finansijke koristi. Novac mu je trebao da finansira...

- Ali, čemu služi stalni razvoj? Zbog čega postoji? - Upotrebili ste ključnu reč: postojanje. Šta je za njega karakteristično? - Uvek jeste... Opstaje, održava se, ima kontinuitet. - Šta se iz toga može zaključiti? - Da je u suštini smisao. - Baš tako. Da nije, ne bi ga ni bilo. Osnovna karakakteristika smisla je organizovanost koja omogućava kontinuiet, opstanak i samoodržanje. Haos, besmisao i nesvenost nemaju tu sposobnost. Iz njih nikad ne može nastati smisao i red. Haos ostaje haos. - To je bar jasno. Iz haosa i besmisla ne može nastati svest ili smisao. Samo iz svesti i smisla može nastati haos i besmisao. - Besmisao je pojava ili maya koja postoji kao suprotnost smislu i istini da bi nastala aktivnost i promena. -...

.Cesto puta kad stanem ispred ogledala ne vidim nista drugo nego svoje roditelje..Ma koliko se ja trudio da se udaljim, isti sam ko oni samo sto razmisljam na drugaciji nacin..I na kraju hoce li i mene vrjeme amnestirati svih svojih promasaja tako sto ce me strpati dva metra ispod..ko i njih uostalom..Covjek sam svjestan da zavisnost od idiotizma ima svoju cjenu..Kakav li samo izfilozofiran koncept za imbecilnost priredjuju socijalne strukture? To je svakako nekakvo opravdanje pred kulturnim sudom sazdanom od sto ja znam cega, koga i kako.. Na kraju krajeva, ko je taj neko koji ce meni suditi..da bi me sudio treba da je JA..Trebalo bi da je prosao sve sto sam i ja.. da vidi osjeti i pomirise sve isto onako ko sto sam i ja da bi shvatio...

dopada mi se miris ljudi koje slucajno susretnem na ulici..u prolazu.. Imaju svakojaku aromu od najrazlicitijih parfuma , znoja dezodoranasa ili mozda mirisljavih voda do nijansi tjelesnih materija i insekticida..Miris hrane . alkohola i bezbroj drugih svasta i nista..primjecujem sve ove nijanse dok koracam kroz svoju svakodnevnu obicnost i neprimjetnost..U zadnje vrjeme cini mi se da svi ljudi muskarci ili zene koriste upravo taj parfuum..Ili je to ili me sjetilo za miris vara i cini da se prisjetim nje..Razmisljam o njoj.. o njenom mirisu, znoju radnice koja zuri kuci na slaninu i kobasice koje ce sama pripremiti... a Parfuum dobar je.. ili bilo kakav.. mozda kupljen na popustu trenutno ne znam..U prolazu s nekom damom zudno...

Kad god krene priča o suštini i formi, većina nas odmah će reći: „Ma, suština je najvažnija!“ I zaista, iza svakog lijepog pakovanja treba da stoji neka prava vrijednost, zar ne? Međutim, danas se sve češće čini da je forma ta koja dominira – izgled, stil, način na koji se nešto predstavi – dok ono što je stvarno bitno, suština, umije ostati po strani. Uzmimo primjere iz svakodnevnog života. Svadbe su, recimo, postale pravi prikaz forme. Svi žele savršene fotografije, raskošne ukrase, cvijeće koje očarava, muziku koja dira u srce. I naravno, sve je to lijepo, ali kad se osvrnemo na kraj dana, je li to zaista ono što vrijedi? Suština svadbe je ljubav, jedno „da“ koje znači zajednički život, a ne koliko je koštala vjenčanica ili...

- U pravu ste. Maya predstavlja iluzornost fizičkog postojanju, dok ouroboros simboliše njegovu neuništivu suštinu. Drevni simbol ouroboros potiče iz Egipta i ima značajno mesto u gnosticizmu i hermetizmu. Predstavljen je kao aždaja ili zmija koja se obnavlja gutajući vlastiti rep; ili nešto što večno cirkuliše. Nema početak i kraj. Da li možete još nešto reći o pojavi i suštini? - Pojava i suština su kao lice i naličje. Oboje je potrebno da bi univerzum bio ono što jeste. Ne mogu se odvojiti. Izmedju njih postoji stalna uslovljenost i zavisnost. - Poput koke i jajeta? - Ne u potpunosti. Nastanak koke i jajeta izostavlja treći faktor. - Treći faktor? Koji? - Petla. Dok petao ne oplodi jaje ne može se izleći pile. Kada je Sofija...

Impresija Jednoga dana cu se mozda probuditi i biti star naci cu tebe kraj sebe kako zivis u proslosti sanjajuci kako ce nekada doci dan kad cu se probuditi

- Da mišljenje o superiornosti naše inteligencije nije zasnovamo na dokazima i činjenicama. - Zato i jeste krajnje vreme da se preispita validnost toga tvrdjenja. - Problem je što nemamo ni dokaz da postoje inteligentnija bića od nas. - Ne u potpunosti. Imamo zakon verovatnoće. Da li je realno očekivati da u nepreglednom, neistraženom prostranstvu kosmosa, s ogromnim brojem galaksija, ne postoje planete s pogodnim položajem za razvoj života i inteligencije? - Mislim da ne. - Pored toga, ako se uvaži shvatanje da je Zemlja jedina planeta sa životom znači da je izuzetak i da njene zakonitosti odudaraju od opšteg pravila. Na osnovu izuzetka se ne mogu donositi zaključci o opštim zakonitostima funkcionisanja univerzuma. - A možda...

1. Posmatrajući tamni nebeski svod, po kojem je veličanstveno iskrila svetlost razasutih zvezda, David je razmišljao o nastanku svemira. To nije bila slučajna uzgredna tema, već nešto što je godinama proučavao. Ponekad mu se dešavalo da ga misli prenesu u sferu čudnog, lucidnog stanja svesti. Tada mu se činilo da oseća naviranje odgovora. Nije znao odakle dolaze, ali bili su tu. Tako blizo. Okruživali su ga kao senke koje se primiču i postaju sve jasnije. Uzbudjeno je očekivao da se pojave; da ekslplodiraju u svetlost spoznaje i u potpunosti otkriju misteriju života. Ali, odgovori su uvek nestajali u trenutku objavljivanja. Isčezavali su poput nade. David je s uzdahom sklapao oči i pitao se čemu to traganje? Zašto ga oseća kao dužnost...

Kako je jesen, moja terasa i donji dio dvorišta svako jutro osvanu prekriveni suhim lišćem, što džinovskim smedjim listovima vinove loze koja je na izdisaju, što sićušnim zlatnim listićima stabla šljive i jabuke što ih vjetar donese iz bašte. Taj cijeli kaledioskop boja prožet sjenama Sunca što proviruje kroz gole grane, ali i slika moje mačke Lenčice koja se stvori odnekud na terasi i svojim šapicama provlači kroz taj šuštavi tepih uživajući u igri sa lišćem, stvori mi toliko ugodan osjećaj da mi naprosto bude žao da uzmem metlu u ruke i bacim se na posao da ga uklonim sa terase. Odnekud mi izviri i sjećanje na djetinjstvo kad smo s jeseni u školu nosili suhe, zlatne listove različitih nijansi, oblika i veličina pa ih bojili...

Tvoj tobogan, Svod koji se brzo vrti, Plavi, zeleni, plastični hula hop krugovi, Odmereni i brzi pokreti, Mirna si... Slušaš galop moga srca, Kriješ dijamant u grudima, Svataš raspeće kosmosa... Vodim te... U vodeni grad, Ne ostavljaj nežnost za kraj.

BLAGOUMILNI DAŠAK SEĆANJA ---------------------------------------------- Volim kada me nemirni titraj sećanja, kao blagi dašak povetarca, ponese u moje rano detinjstvo, a naročito kada mi pred očima zatitra, istina sve maglovitija, bleđa i nejasnija, slika mojih, davno na Nebesa vaznesenih, roditelja - osetim u ranjenim grudima kako me greja ta njihova pozitivna energija ...Uvek je među njima bilo vragolija, zadirkivanja i začikavanja, ali nikada iz zlih namera - na kraju bi uvek pobeđivao osmeh, ljubav, milina i svakoliko-pozitivna energija koja ih je neizmerno krasila, od drugih ljudi razlikovala i štitila od bezumlja, zala, ala i budala ... Evo i jedne kriške osmeha iz tog mog rano-detinjeg sećanja ... "Viđu, Petro mila...

U potrazi za knjigom koja je nekada bila veliki hit – “Prohujalo s vihorom” autorice Margaret Mičel, prema kojoj je snimljen i film koji sam gledala najmanje tri puta, najviše zbog Klarka Gebla i njegovog nevjerojatnog šarma u ulozi Reta Batlera, ali i zbog čuvene rečenice Skarlet O’Hare: “Sutra je novi dan,” koja mi je u nekim životnim situacijama bila svojevrsni podsjetnik – ostadoh zatečena kad istu knjigu, nakon pretraživanja po online trgovinama, nađoh upravo pod takvim naslovom: “Sutra je novi dan.” Prva misao bila mi je da su to samo moje fantazije (kako bi rekao jedan moj prijatelj, često komentarišući moje povremene pjesničke slobode), ali ipak pročitam ponovo i vidim: knjiga Prohujalo s vihorom, sada u izdanju Lagune...

pitam se, da, posle ovolikog smucanja po forumu, nikad dosad nisam spazio ovaj ptf. Jeli nov ili nije? Ne znam. Nisam primetio. Mozda je to samo moje urodjeno slepilo da ne primecujem stvari koji me ne zaintrigiraju. I doista, spazivsi ga, iz radoznalosti, usao sam u ptf. I... sta? pa nista, prvo mi je uletela u oko neka tema o 2J, tako da nisam ni primetio druge teme, i odmah potom sam shvatio da ovaj ptf zapravo nije za mene. Pobegao sam bez obzira. Moracu da pazljivije citam sta ima u ptf-ovima t.j. cime se bave pre no sto zadjem negde. S vremena na vreme mi se pojavi tako neki horor, a ja bas nisam ljubitelj horora

U današnjem dobu, tehnokratija - vladavina "stručnjaka" i tehnologije nad društvom - nije samo sistem zasnovan na naučnom znanju i tehničkoj stručnosti. Ona se sve više percipira kao proces koji oduzima čoveku suštinske karakteristike, pretvarajući ga u mehanizam podložan algoritamskim instrukcijama, zanemarujući i potirući emocionalni, etički i duhovni aspekt postojanja. Ovaj proces može se okarakterisati kao „dehumanizacija kroz različnošćavanje," gde tehnologija nametnuta spolja počinje da kreira otuđenost među ljudima i time nagriza temeljne vrednosti same Ličnosti a time se odvaja od zajednice, odnosa sa drugim i unutrašnje slobode. Tehnološka pismenost postaje merilo vrednosti čoveka, a sposobnost prilagođavanja novim...

MOJA PREMILA MAJČICA PETRA ------------------------------------ Retko kada se usudim da prelistavam moje prašnjave spomenare i svaštare stare - iz njih mi uvek neki dragi lik iskoči - izmami mi duboki uzdah, bol u grudima i suze na oči... Najčešće je to moja majčica mila koja je mene kao pesnika rodila ... Da, to je živa istina, već u drugom razredu OŠ, "Rada Vranješević" u Krupa na Vrbasu, sam joj posvetio pesmicu koja je bila objavljena u "Malim novinama", tada školskim novinama u SR BiH... Već tada sam dobi "reputaciju" velikog, ali i veoma vragolastog, budućeg pesnika, ali, draže mi je od toga, jest` - tako vi Svevišnjega Boga, moja pokojna majka Petra je naročito na to bila ponosna, što sam bio najbolji učenik, pošteno dete i uvek...

Pesnik izgnan iz svoje rodne grude ima istu sudbinu one nesrećne `tice trnuljčice ... Bole ga sećanja, mori čežnja, razara tuga ...Život mu postane gorak i crn, a onda se pojavi onaj spasonosni trn koji mu probode grudi ...A on prestane da tuguje više, suze sa lica obriše, najmilozvučniju pesmicu zagudi i ne prestaje dok zora ne zarudi ...Tako silno umilnu, nebesku i finu, ali i tugaljivu, najtugaljiviju, da čak i Bog zarida i postide se ljudi za koje je život dao, otadžbinu opevao i nije se zbog tog pokajao ...