6.

- Moguće je. U pitanju je ista svest koja neprestano prolazi kroz ciklus samorazvoja i samoobnavljanja tako što se transformiše u suprotna stanja. Svako stanje stvara drugačiju pojavu. Ali, to ću vam objasniti kasnije. Sada ću objasniti istovetnost i razlike na neposrednom primeru.
Podjimo od vas. Iako se vi ceo život menjate pojavno ili fizički, kao i psihički, uvek znate sebe kao sebe. Imate isti identitet, uprkos svim promenama i transformacijama. Mada ste bili beba, malo dete, mladić, zreo muškarac, uvek ste bili vi. Nije li tako?

- Jeste.

- Šta vam daje isti identitet?

- Svest o sebi.

- Dakle, ego ili Ja. Kako ego nastaje i opstaje? Šta je potrebno?

- Svest i telo.

- Svest i telo se nalaze u stalnoj uslovljenosti i zavisnosti. Promene u telu i mozgu utiču na svesnu funkcionalnost, kao što i psihičko stanje utiče na promene u telu. Medjutim, ponekad je telo funkcionalno, ali neko ekstremno psihičko stanje izazove psihoznu epizodu ili čak moment ludila. Šta se desi u takvim slučajevima?

- Izgubi se svest o sebi, a time i kontakt s realnošću. Nema koherentnog doživljaja objektivnosti.

- Kakav doživljaj imaju ljudi koji padnu u komu?

- Ničega nisu svesni.

- Šta se iz toga može zaključiti?

- Telo omogućava da smo ovde, dok je svest suština svakog doživljaja.

- Šta primećujete u vašoj svesti?

- Kako to mislite?

- Eto, pomenuli ste mišljenje. Njome mislite. Šta još?

- Kroz nju osećam i razumem.

- Iako je ona jedna u njoj postoje razlike: osećanja, misli i razum. U duhovnosti postoje pojmovi duše, uma i duha. Koje razlike unutar svesti bi asocirali tim pojmovima?

- Dušu sa osećanjima, misli sa umom, a razum sa duhom.

- U hrišćanstvu i hinduizmu postoji Trojstvo. Hrišćanstvo govori o jednom bogu koji je, u isto vreme i Otac, i Sin, i Sveti Duh. Hinduizam propoveda Jednog Brahmana koji je i Brahma i Vishnu i Shiva. Ta imena ili pojmovi nisu ništa drugo nego simboli različitih stanja svesti. Koje stanje bi poevezali sa Ocem, Sinom i Svetim Duhom?

- Očigledno da bih Svetog Duha identifikovao duhom i razumom. Sina sa umom i mislima, dok bi duša i osećanja predstavljala Oca. Samo, duša i osećanja imaju ženske atribute. Mislim da bi asocijacija s Nebeskom Majkom, umesto Ocem, bila adekvatnija.

- Hrišćanstvo je nastalo u doba patrijarhata. Zato je razumljivo što je Otac uključen u analogiju. U nekim religijama i duhovnim učenjima postoji koncept Nebeske majke, kao na primer u teozofiji. U religiji drevnog Egipta boginja Nut je predstavljala Veliku majku čija su deca bila zvezde. Mormonisti su smatrali da je Nebeska majka, majka ljudskih duša. Drevni semitski narodi su imali božicu majku koju su zvali Asera, dok su je Akadjani zvali Asratu, a Hetiti Aserdu i Asertu. Drevno pagansko božanstvo je predstavljeno kao majka Zemlja i majka Priroda.
Takvih primera ima dosta. Možda je nedoslednost prilikom imenovanja različitih stanja svesti jedan od razloga što su osećanja, misli i razum ostala tako dugo zanemarena i neshvaćena; što se nisu dovela u vezu sa Trojstvom koje u religioznoj interpretaciji predstavlja suštinu života. Ponekad ljudi imaju teškoću da odrede njihove karakteristike. Bez toga, jednostavno, nije moguće razumeti svest i njeno funkcionisanje. Da li bi vi bili u stanju da to učinite?

- Pokušaću. Osećanja su sažeti intenzitet ili snaga koja se ne može jasno definisati i objasniti. Misli su raširene, individualizovane i aktivne. Razum obuhvata misli, ali je i iznad njih. Predstavlja viši nivo znanja koji je miran. Nije neprestano aktivan kao misli.

- Bravo! Divno ste to izrazili. Kroz vaše izlaganje naprosto je iskrsnula slika atoma i vasione. Da li primećujete sličnost? Vaša deskripcija osećanja ukazuje na tamu i nukleus atoma/vasione, dok razum asocira na prazan prostor koji obuhvata mnoštvo aktivnih individualizovanih misli, odnosno elektrona/galaksija.

- Neverovatno! - uzviknuo je David. - Sada i sam uočavam podudarnost. Izgleda da nije slučajno što je jezgro atoma tamno i gusto, dok je izvan njega praznina. Ili, što je svetlost i aktivnost elektrona u neposrednoj vezi sa tamnim jezgrom i prostorom.

- Slično je i sa vasionom. Smatra se da se crna rupa nalazi u središtu svake galaksije. Ona je neka vrsta jezgra sa snažnom gravitacinom silom koja drži zvezde na okupu.

- Duhovnost u središte stavlja dušu. Tačnije, ljubav kao najjaču privlačnu silu. Empedocles je okarakterisao ljubav kao primarni uzrok privlačnosti u univerzumu. Što se tiče jezgra, Nikola Tesla je izjavio: “U svemiru postoji neka jezgra iz koje mi crpimo znanje, snagu, inspiraciju. Nisam prodro u tajne te jezgre, ali znam da ona postoji.”

- Skoro sva duhovna učenja povezuju dušu s tamom i dubinom ili nečim što je skriveno unutar materijalnih tela kao njihovo jezgro. S druge strane, duh se povezuje s prozračnošću i prazninom izvan tela. Najčešće vazduhom. Takva suprotnost može objasniti i širenje univerzuma. Dok je unutar njega jezgro koje se sažima i vuče ka dubini, dotle je spolja praznina koja vuče ka visini.
U hinduizmu i budizmu postoji reč Kalpa koja označava ogroman vremenski period u kojem se univerzum skuplja i širi. Duhovnost uči da univrzum ima samo Jednu svest/život koji diše; koji opstaje i zadržava smisao tako što ulazi i zlazi iz sebe sažimanjem i širenjem. Prilikom toga proceca menja stanja.

- Kako? Da li bi to mogli obrazložiti?

 

[Black_star]

Imaju li ove dve ličnosti oca, majku, braću, sestara...? Sofija draga, seti se Aristotelovog pravila o verovatnoći radnje. Postoji Fikcija i Nefikcija, dva potpuno različita knjževna žanra. Zašto ih spajaš u jedan? Neće to na silu... Ne ide esej i traktat u formu priče, novele ili romana... Gube svojstvo i jedno i drugo. I sa imenima se fulaš... Ne beše li gospodin David na početku, sad je Filip. Šize i sami od ovakvog razgovora, vidiš li... Ja te molim da ovo dovedeš do nekog pristojnog kraja pre nego što se voz sa svim pratećim putnicima surva niz provaliju neku...

 

[sofija06]

Imaju li ove dve ličnosti oca, majku, braću, sestara...? Sofija draga, seti se Aristotelovog pravila o verovatnoći radnje. Postoji Fikcija i Nefikcija, dva potpuno različita knjževna žanra. Zašto ih spajaš u jedan? Neće to na silu... Ne ide esej i traktat u formu priče, novele ili romana... Gube svojstvo i jedno i drugo. I sa imenima se fulaš... Ne beše li gospodin David na početku, sad je Filip. Šize i sami od ovakvog razgovora, vidiš li... Ja te molim da ovo dovedeš do nekog pristojnog kraja pre nego što se voz sa svim pratećim putnicima surva niz provaliju neku...

Hvala što si skrenuo pažnju na grešku u imenu. Ne mislim da imam književni talent niti sam nastojala da napišem priču. Jednostavno iznosim razmišljanja u vidu dijaloga. S obzirom da ne volim stroge podele i ograničenja izražavam se u slobodnom stilu.

Znam da je ovo što pišem drugačije i da neće uvek naići na najbolji prijem. Ljudi instinktivno prihvataju i odobravaju ono što im je poznato i na šta su navikli. Novo i nepoznato gledaju s nevericom. Ideje su kao cipele. Nove su obično neudobne ili čak i žuljaju dok se ne razgaze.

Voz ide dalje. Ako se pratećim putnicima ne svidja vožnja slobodni su da izadju.

 

[Black_star]

Znači tako, sikter samo, da se izlomatam po gudurama, kud nas već do sad odvede...?
Uvažavam ja to sve, a ne mislim ni da si mala da znaš razlike u žanrovima. Pola tvog pisanja se i odnosi na individualnosti i odlike posebnosti. To su i žanrovi u umetnosti. Kad ih spajaš, praviš frankenštajniju ili u uspešnijem obliku - grotesku. Ne verujem da to želiš. Malo si zaeksperimentisala, ali i eksperiment ima poentu i kraj neki. Kao i forma priče ili skazke. Uzmi i to u obzir ako misliš da budeš pravilno shvaćena, to hoću da kažem. Nije ti baš najsrećniji izbor forme za esejistiku, ona može bez kraja, ceo život teći i puniti stupce... Ali forma priče zahteva razuman kraj. To valjda razumeš... To su jednostavne stvari.

 

[sofija06]

Hvala za iznošenje mišljenja i savet. On se može dati, ali ne treba insistirati na tome da se prihvati. Svako je, sam za sebe, dužan da izabere šta će raditi. Ne znam o kakvom kraju govoriš i zašto ga ističeš? Verujem da imaš svoje razloge kao što i ja imam svoje za način pisanja.

Jedna od karakteristika individualnosti/autentičnosti jeste smelost da se ostane dosledan sebi i izrazi shvatanje protivno opšteprihvaćenom ili uprkos tome šte se zna da najverovatnije neće naići na dobar prijem. Ne vidim nikakvu štetu od odstupanja od krutih pravila ako podstiču dublje razmišljanje. Lao Tzu s pravom kaže: "Kada ljudi ne prihvataju kreativnu moć život im se pokazuje u strašnoj zbilji."

 

[Black_star]

Hvala za iznošenje mišljenja i savet. On se može dati, ali ne treba insistirati na tome da se prihvati. Svako je, sam za sebe, dužan da izabere šta će raditi. Ne znam o kakvom kraju govoriš i zašto ga ističeš? Verujem da imaš svoje razloge kao što i ja imam svoje za način pisanja.

Jedna od karakteristika individualnosti/autentičnosti jeste smelost da se ostane dosledan sebi i izrazi shvatanje protivno opšteprihvaćenom ili uprkos tome šte se zna da najverovatnije neće naići na dobar prijem. Ne vidim nikakvu štetu od odstupanja od krutih pravila ako podstiču dublje razmišljanje. Lao Tzu s pravom kaže: "Kada ljudi ne prihvataju kreativnu moć život im se pokazuje u strašnoj zbilji."

Da, ali vidiš da si previdela nešto: železnica ima i skretničare...

 

[sofija06]

Da, ali vidiš da si previdela nešto: železnica ima i skretničare...

Da skretničar ne vrši neku funkciju i ne doprinosi uspešnom putovanju ne bi ga ni bilo. Kada svako obavlja svoj posao i kada postoji timski rad onda se i vožnja uspešno završi. Nije dobro kada dodje do nadmetanja, ismejavanja i podcenjivanja. Naravno da se može desiti neka nepredvidjenja situacija i problem na putu. U tom slučaju se stvar sporazumno i profesionalno razjasni. Skretničar ukaže mašinovodji gde treba skrenuti, ali se ne meša u njegov posao i ne govori mu kako da upravlja vozom.

Utabanom stazom se lako ide. Samo, tada se ostaje u okviru istog terena. Da bi se pronašao novi staza se mora dalje krčiti i ići po šipražju. Niko nije savršen niti ima konačno znanje. Svi učimo i krčimo put. Različa mišljenja, sugestije i konstruktivna kritika prošire perspektivu. Zato su poželjne i dobrodošle. Medjutim, pri tome je važno medjusobno poštovanje i uvažavanje, a iznad svega izostavljanje ličnog dokazivanja, kontrole i provociranja. To odmaže i znanju i odnosima.

Obično kulturno izneseš svoje primedbe i opaske koje rado razmotrim. Ali, ovoga puta je dosta netaktično s tonom šale iza koje je ruganje. Ne znam šta si time hteo postići? Za mene je to granica do koje idem u komunikaciji pošto posle toga ne služi nikome na čast.

 

[Black_star]

Moje su ti lajne pomalo klackalica: s jedne strane se nadam šarmantno shvaćenom kazivanju, s druge - šaljivom bez namere da uvredi, no često u službi blagog karikiranja kakve situacije koja se sama drži, kako veliš, "utabane staze", ali koja tako često upada u zamku tzv. verovatnoće slučaja. Izvinjavam se ako sam preterao u osciliranju ili bio krivo shvaćen. To je jedan čuveni simptom komičnog koji ume da se nadkrili kao pokazatelj nečega. Ne znam jesi li čitala Bergsona, jer on to podrobno opisuje, tj. fenomen komike. On ga objašnjava kao pojavu kad se primeti određena krutost u kretanju obično živog bića koja time aludira na njegova neživa svojstva, tj. kao da je u pitanju objekat (neživo) umesto perciptivni subjekat (živo). Na taj način, dobićemo osećaj smešnoga kad primetimo da se npr. neki čovek kreće nezaustavljivo, kao recimo lopta ili lokomotiva, te nije u stanju da zaobiđe prepreku pred sobom, stolicu, sto, kofer, pa se u nezaustavljivosti takvog kretanja saplete o njega. Ovo je fizički primer. Postoji, nadalje, i psihički ili duhovni... Tada primećujemo nečiju krutost u izlaganju, ponašanju čiji fingirani razlog ne možemo da dokučimo na prvu, pa nam ona deluje komično u ispoljavanju. U ljudima kao živim bićima obično u dubini postoji ideja o smehu kao lekovitom svojstvu za "razbijanje leda", za lečenje treme, oslobađanje od strahova, opuštanje kroz zajedničku prirodnost života. Možda nastao i kao mehanizam trenutnog buđenja i blagotvornog širenja perspektive, pa i percepcije u datoj datosti, spiritualne nivelacije... Divegencije od te opštosti mogu biti individualne i krenuti u "podsmeh", "digresivnost" i tome slično, ali ne vidim mesta tome ovde niti sam suštinski za taj prostor. Dalji empatički uviđaj ka fingiranoj tački komičnog u određenom subjektu, kako bi se on isprva doživeo - i kada se (suptilno) takvim doživi, doveo bi možda do uvida u kakvo ozbiljnije unutrašnje stanje u njemu, naspram nekog benignog (npr. rasejanost, trenutno odsutstvo pažnje) što bi onda dovelo do promene pola doživljaja. Kroz blagu zaintrigiranost u tragi-komični, a kroz potpunu spoznaju razloga u istinski tragični osećaj i povratak iz doživljaja distanciranog objekta u spoznati subjekat ... Nekad se to pokaže preko potrebnim i zdravijim od bilo čega drugog. Sad je možda i ovaj moj "komunike" komičan u formi, jer manifestujem krutost stručne terminologije za nešto što bi se moglo objasniti prisnijim jezikom, ali je zaključak filologa da i komični i tragični doživljaj podjednako služe bližem razumevanju ljudi i pojava. Treba imati na umu da i jezik ima svoje zakonitosti, nastao da imenuje, zatim da iskaže, ali da ne može ni on sve opisati... premda je njegova ludistička funkcija jako bitna i kreiranju pojmova po sebi i za sebe... Na kraju tog puta naprosto stoji Vitkenštajn i njega ne možemo zaobići ni preskočiti, krećući se našim stazama, da li se o njega komično sapleli ili se tragično sudarili s njim... Najbolje ići ukorak, imati ga kao dobrog druga, saveznika i pratioca:
"Jezik ne može izraziti nespoznato i nepostojeće...Njegova granica je granica naše percepcije."

 

[sofija06]

Moje su ti lajne pomalo klackalica: s jedne strane se nadam šarmantno shvaćenom kazivanju, s druge - šaljivom bez namere da uvredi, no često u službi blagog karikiranja kakve situacije koja se sama drži, kako veliš, "utabane staze", ali koja tako često upada u zamku tzv. verovatnoće slučaja. Izvinjavam se ako sam preterao u osciliranju ili bio krivo shvaćen. To je jedan čuveni simptom komičnog koji ume da se nadkrili kao pokazatelj nečega. Ne znam jesi li čitala Bergsona, jer on to podrobno opisuje, tj. fenomen komike. On ga objašnjava kao pojavu kad se primeti određena krutost u kretanju obično živog bića koja time aludira na njegova neživa svojstva, tj. kao da je u pitanju objekat (neživo) umesto perciptivni subjekat (živo). Na taj način, dobićemo osećaj smešnoga kad primetimo da se npr. neki čovek kreće nezaustavljivo, kao recimo lopta ili lokomotiva, te nije u stanju da zaobiđe prepreku pred sobom, stolicu, sto, kofer, pa se u nezaustavljivosti takvog kretanja saplete o njega. Ovo je fizički primer. Postoji, nadalje, i psihički ili duhovni... Tada primećujemo nečiju krutost u izlaganju, ponašanju čiji fingirani razlog ne možemo da dokučimo na prvu, pa nam ona deluje komično u ispoljavanju. U ljudima kao živim bićima obično u dubini postoji ideja o smehu kao lekovitom svojstvu za "razbijanje leda", za lečenje treme, oslobađanje od strahova, opuštanje kroz zajedničku prirodnost života. Možda nastao i kao mehanizam trenutnog buđenja i blagotvornog širenja perspektive, pa i percepcije u datoj datosti, spiritualne nivelacije... Divegencije od te opštosti mogu biti individualne i krenuti u "podsmeh", "digresivnost" i tome slično, ali ne vidim mesta tome ovde niti sam suštinski za taj prostor. Dalji empatički uviđaj ka fingiranoj tački komičnog u određenom subjektu, kako bi se on isprva doživeo - i kada se (suptilno) takvim doživi, doveo bi možda do uvida u kakvo ozbiljnije unutrašnje stanje u njemu, naspram nekog benignog (npr. rasejanost, trenutno odsutstvo pažnje) što bi onda dovelo do promene pola doživljaja. Kroz blagu zaintrigiranost u tragi-komični, a kroz potpunu spoznaju razloga u istinski tragični osećaj i povratak iz doživljaja distanciranog objekta u spoznati subjekat ... Nekad se to pokaže preko potrebnim i zdravijim od bilo čega drugog. Sad je možda i ovaj moj "komunike" komičan u formi, jer manifestujem krutost stručne terminologije za nešto što bi se moglo objasniti prisnijim jezikom, ali je zaključak filologa da i komični i tragični doživljaj podjednako služe bližem razumevanju ljudi i pojava. Treba imati na umu da i jezik ima svoje zakonitosti, nastao da imenuje, zatim da iskaže, ali da ne može ni on sve opisati... premda je njegova ludistička funkcija jako bitna i kreiranju pojmova po sebi i za sebe... Na kraju tog puta naprosto stoji Vitkenštajn i njega ne možemo zaobići ni preskočiti, krećući se našim stazama, da li se o njega komično sapleli ili se tragično sudarili s njim... Najbolje ići ukorak, imati ga kao dobrog druga, saveznika i pratioca:
"Jezik ne može izraziti nespoznato i nepostojeće...Njegova granica je granica naše percepcije."

Greške, spoticanja i nesporazumi su sastavni deo života i razvoja. Mogu ili sprečiti ili podstaći učenje i napredak. Sve zavisi od stava. Ako ih se ne plaši i ne stidi već se suoči s njima, da bi se otkrio uzok, obično se ne ponove. Izvuče se pouka i učini pomak. Ukoliko se ne priznaju i opravdavaju tada se ne uči, pa se ponavljaju iste greške.

Za mene je iskrenost i razumevanje uvek više i mudrije od osudjivanja. Ne volim ništa "trpati ispod ćilima" već prednost dajem otvorenom razgovoru i razjašnjavanju s ciljem da se postigne sporazum i uspostavi skladan odnos, ako je moguće. Kada nije onda je distanciranje bolja opcija od produžavanja nedolične, degradirajuće veze.

Mada sam čitala neka Bergsonova dela mislim da nisam to o komičnom. Što se tiče Vitkenštajna u potpunosti se slažem. I sama to ističem. Jezik (bilo izgovorene ili neizgovorene reči) su misli. Shodno tome predstavljaju svesni nivo kroz koji se postiže pecepcija ili shvatanje sveta. Otuda, takodje, i njegova izreka: "Granice mog jezika su granice mog sveta."

Samo ono što je mišljeno postaje spoznato i postojeće za nas. Dok nije cogito ne može biti cognito. Svesni smo samo onoga što se javi u mislima. Svesno/misli/jezik se graniči sa nesvesnim. Nesvesno su nagoni i osećanja ili nejasni intenzitet/snaga svesti. Što više uspevamo da ih rasčlanimo i transformišemo u misli, odnosno artikulišemo kroz reči postižemo viši stepen samospoznaje i proširujemo granice svesnog. Osvešćivanje nije ništa drugo nego transformacija nesvesnog u svesno podstaknuta interakcijom sa spoljašnjim, objektivnim svetom.