Imali su po 15 godina...isto odeljenje...ista klupa.
Nenad je bio dete lekara, otac i majka priznati stručnjaci u svojim oblastima...onda kada je većina krpila kraj s krajem, tih sumornih 90-ih, njegova porodica je živela na visokoj nozi. Roditelji su već isplanirali ceo njegov život...naravno, biće lekar
Aleksandar je bio dete običnih radnika...imao je jedne stare, izbledele farmerice i trenerku..to je sve...rano se navikao na težak rad...uz oca, koji je gotovo stalno radio, pokušavajući da donese kući dovoljno novca za svoju porodicu....pa ipak, stezali su kaiševe...
Dva dečaka, toliko slična, a istovremeno različita...nastavnici su u njima videli male genijalce, često ih gurajući na raznorazna školska takmičenja...Nenad, omiljen među vršnjacima, ih je obožavao...Aleksandar, prema kom su vršnjaci bili ravnodušni, ih je izbegavao....
I rođendani su im bili blizu...Aleksandru nešto ranije...Svoje rođendane je proslavljao skromno...koliko se moglo...nešto prostih sendviča i jeftinih sokova...Nekoliko dana kasnije sledio je Nenadov rođendan i sto uvek prepun raznih đakonija, na koje su se dečaci i devojčice iz odeljenja bacali kao sumanuti... kada je sa velikim zakašnjenjem te večeri stigao kod Nenada na rođendan u jednim jedinim farmericama koje je imao, niko nije znao da se na putu okliznuo, pao u blato i isprljao svoje pantalone... Gledao je majku kako u suzama, nervoznim, drhtavim rukama, riba, suši i pegla pantalone da bi stigao na rođendan svog prijatelja....
Psiholog je naterao Aleksandra da učestvuje na narednom takmičenju...organizovana je nekakva šarada u raznoraznim igrama...jedna od njih je bila i igra slova, slagalica - sastavljanje najduže reči od ponuđenih slova. Voleo je kombinatoriku i išla mu je od ruke...u kvalifikacijama u svojoj školi, zauzeo je prvo mesto...drugi je bio Nenad. To je bio izabrani par koji će predstavljati školu...
Sala u kojoj je održavano takmičenje bila je prepuna...
Slova su se ređala...i uvek se dešavalo isto...Nenad bi pitao Aleksandra ima li neku reč...i Aleksandar bi uvek imao najdužu...Nenad je grabio mikrofon i izgovarao reči, jednu za drugom, na opšte oduševljenje svih prisutnih iz njihove škole
Konačno, u finalu ...Aleksandar se drznuo da sam saopšti pobedničku reč, svoju reč, i pored... ne besnog niti čežnjivog, već pogleda punog zebnje i nekakvog nepojmljivog straha u Nenadovim očima. Pobedili su...samo je Aleksandar znao da je, u stvari, ON pobedio...
Salom se prolamalo Nenadovo ime...uzvikivali su ga nastavnici i učenici njihove škole...
Niko nije uzviknuo Aleksandrovo ime.
Pogledao je u Nenada, koji se grozničavo smejao ...kao da mu je pao težak kamen sa srca...i tada je shvatio...
Nenad mora da pobedi...Nenad ne sme da izgubi...od njega svi očekuju pobede....
Shvatio je....Nenad ga više nikada neće pozvati na svoj rođendan...
Shvatio je....i žalio ga je....
Shvatio je....
Nenad je bio dete lekara, otac i majka priznati stručnjaci u svojim oblastima...onda kada je većina krpila kraj s krajem, tih sumornih 90-ih, njegova porodica je živela na visokoj nozi. Roditelji su već isplanirali ceo njegov život...naravno, biće lekar
Aleksandar je bio dete običnih radnika...imao je jedne stare, izbledele farmerice i trenerku..to je sve...rano se navikao na težak rad...uz oca, koji je gotovo stalno radio, pokušavajući da donese kući dovoljno novca za svoju porodicu....pa ipak, stezali su kaiševe...
Dva dečaka, toliko slična, a istovremeno različita...nastavnici su u njima videli male genijalce, često ih gurajući na raznorazna školska takmičenja...Nenad, omiljen među vršnjacima, ih je obožavao...Aleksandar, prema kom su vršnjaci bili ravnodušni, ih je izbegavao....
I rođendani su im bili blizu...Aleksandru nešto ranije...Svoje rođendane je proslavljao skromno...koliko se moglo...nešto prostih sendviča i jeftinih sokova...Nekoliko dana kasnije sledio je Nenadov rođendan i sto uvek prepun raznih đakonija, na koje su se dečaci i devojčice iz odeljenja bacali kao sumanuti... kada je sa velikim zakašnjenjem te večeri stigao kod Nenada na rođendan u jednim jedinim farmericama koje je imao, niko nije znao da se na putu okliznuo, pao u blato i isprljao svoje pantalone... Gledao je majku kako u suzama, nervoznim, drhtavim rukama, riba, suši i pegla pantalone da bi stigao na rođendan svog prijatelja....
Psiholog je naterao Aleksandra da učestvuje na narednom takmičenju...organizovana je nekakva šarada u raznoraznim igrama...jedna od njih je bila i igra slova, slagalica - sastavljanje najduže reči od ponuđenih slova. Voleo je kombinatoriku i išla mu je od ruke...u kvalifikacijama u svojoj školi, zauzeo je prvo mesto...drugi je bio Nenad. To je bio izabrani par koji će predstavljati školu...
Sala u kojoj je održavano takmičenje bila je prepuna...
Slova su se ređala...i uvek se dešavalo isto...Nenad bi pitao Aleksandra ima li neku reč...i Aleksandar bi uvek imao najdužu...Nenad je grabio mikrofon i izgovarao reči, jednu za drugom, na opšte oduševljenje svih prisutnih iz njihove škole
Konačno, u finalu ...Aleksandar se drznuo da sam saopšti pobedničku reč, svoju reč, i pored... ne besnog niti čežnjivog, već pogleda punog zebnje i nekakvog nepojmljivog straha u Nenadovim očima. Pobedili su...samo je Aleksandar znao da je, u stvari, ON pobedio...
Salom se prolamalo Nenadovo ime...uzvikivali su ga nastavnici i učenici njihove škole...
Niko nije uzviknuo Aleksandrovo ime.
Pogledao je u Nenada, koji se grozničavo smejao ...kao da mu je pao težak kamen sa srca...i tada je shvatio...
Nenad mora da pobedi...Nenad ne sme da izgubi...od njega svi očekuju pobede....
Shvatio je....Nenad ga više nikada neće pozvati na svoj rođendan...
Shvatio je....i žalio ga je....
Shvatio je....
