Prenemanjićka istorija Srba

TERITORIJA MLADOG KRALjA
OBALSKI gradovi su bili na teritoriji „mladog kralja”, ali on nije imao neposredno vlast nad njima. Gradske knezove je postavljao sam vladar, koji je određivao obaveze gradske opštine, kao i stepen autonomije. Gradovi su srazmerno bolje poznati od mestâ u njihovom zaleđu. Ni o njima, međutim, nema dovoljno podataka da bi im se mogao ocrtati individualni razvoj. Svi su bili predodređeni za ulogu posrednika između balkanskog zaleđa i trgovačkih gradova Italije, ali samo Kotor je imao dovoljno snage u ljudima i kapitalu da tu ulogu igra duže vreme. On se jedini mogao nadmetati s Dubrovnikom, koji je tada bio pod vrhovnom vlašću Venecije. POSREDNA je bila vlast „mladog kralja” i nad stočarskim katunima Vlaha i Arbanasa, koji su u vreme koje posmatramo već naseljavali predele severno od Skadarskog jezera (Polatum, Pilot) i planine koje okružuju Metohiju. Oni su kao grupe, kolektivi, izvršavali obaveze prema državi i vladaru, a unutrašnje odnose i sporove rešavale su njihove starešine po njihovim pravnim običajima.
U neposrednom susedstvu Zete, približno od Boke Kotorske do zaleđa Dubrovnika, bila je teritorija nekadašnje kneževine Travunije, sa jezgrom u Trebinjskoj kotlini, a periferijom na morskoj obali (Konavli) i obali Boke Kotorske (Dračevica). Nasuprot Zeti, Travunija nije imala pogodnog izlaska na more. Njena prirodna luka bio je Dubrovnik, ali on je stolećima bio odvojen od zaleđa, prvo pod vlašću Vizantije, zatim Normana, Venecije, a kasnije ugarskih kraljeva. Ali, bez obzira na različitu vrhovnu vlast, Dubrovnik i travunijsko zaleđe bili su srasli zahvaljujući trajnim privrednim vezama.

Građani Dubrovnika su na teritoriji svojih suseda gajili useve i vinovu lozu, napasali stoku. Na račun zaleđa se širila dubrovačka teritorija, koja je u vreme o kojem govorimo bila veoma skromna. U sastavu srpske države bili su Konavli, na čijoj obali je bio „Stari Dubrovnik”, i Cavtat, u čijem nazivu odzvanja starina, ali on nije imao većeg značaja.
Povezanost s Dubrovnikom je dala poseban pečat travunijskoj oblasti: kroz nju je, naime, prolazio najvažniji i najprometniji trgovački put u unutrašnjost Balkanskog poluostrva. Njegove glavne etape su poznate: Trebinje, Gacko, Bileća, Tjentište, koje u nazivu čuva uspomenu na karavansku stanicu. Stigavši do gornjeg toka Drine kod Foče, put se račvao na pravac prema centralnim oblastima Bosne i na pravac dolinom Lima, koji je zatim pored Mileševa, preko Sjeničke visoravni, stizao u okolinu Rasa.

Predeli duž tog **** bili su neposredno povezani s trgovačkim centrom na obali, a preko njega sa obalskim gradovima koji su imali potrebu za proizvodima stočarstva. Na drugoj strani, taj put i stalno kretanje trgovaca po njemu nametali su odgovornost za mir i njihovu bezbednost, koja je počivala na čitavoj hijerarhiji kolektivnih odgovornosti: sela, župe, vladareve riznice.
ISTURENI zapadni deo srpske državne teritorije činio je Hum, Humska zemlja ili Zahumlje, planinska oblast u kojoj su za život ljudi bila pogodna samo kraška polja i predeli duž srednjeg i donjeg toka Neretve na obe njene strane. Bila je to neurbanizovana i siromašna teritorija koja se sastojala od izolovanih naseljenih ostrva, razdvojenih planinama, slabo povezanih i teško prohodnih. Osim Stona, kao utvrđenja na morskoj obali, i Drijeva, kao trgovačkog centra na Neretvi, tu nije bilo mestâ pogodnih da posluže kao centri iz kojih će se upravljati okolnom teritorijom.
Sticajem okolnosti ozbiljni problemi i teškoće za srpsku državu javili su se baš u zapadnim oblastima, u delokrugu „mladog kralja”, krajevima koji su postali periferija otkako se srpska država u svojoj ekspanziji sve više orijentisala prema jugu i otkako joj se središte pomeralo prema Kosovu i Makedoniji.
Kralj Milutin je za svoje vladavine imao na zapadu suparnika - Mladena II iz porodice bribirskih kneževa, koji su u prethodnoj generaciji, u vreme unutrašnjih nereda u Ugarskoj, izrasli u samostalne oblasne gospodare. Već su se Mladen I i Pavle nazivali gospodarima Huma i nastojali su, a povremeno i uspevali, da zagospodare dolinom Neretve i okolnim oblastima. Išli su stopama ugarskih kraljeva, koji su povremeno imali pod svojom vlašću gospodu iz sporedne loze Nemanjića (knez Andrija, župan Radoslav). Milutin je, sâm ili sa odredima koje je slao, uspevao da granične oblasti na zapadu vrati pod svoju vlast.
Kako je krajem 1321. godine nestao sa pozornice kralj Milutin, čiji je uticaj oslabio tokom bolesti, a na suprotnoj strani je još ranije, u junu 1322, kralj Karlo Robert porazio i zatvorio Mladena II, otvorio se veliki prostor za osamostaljivanje i afirmaciju lokalnih velikaša, ranije pokornih vladarima. Jedan od značajnih dobitnika u tako izmenjenoj situaciji bio je i mladi bosanski ban Stjepan II Kotromanić.
IZ Stona, nekadašnjeg episkopskog i kneževskog sedišta, otvorenog prema moru i od starine povezanog s dubljim zaleđem, potekao je pokušaj da se nametne vlast i njome poveže stanovništvo teritorije Huma ne obazirući se na vrhovnu vlast i njene organe. Lokalni vlastelin Branivoj, sa svojim ljudima i četiri sina Branivojevića: Mihajlom, Dobrovojem, Branojem i Brajkom (Brankom), nastojao je da iskoristi povoljan trenutak.
Branivoj je, po svoj prilici, bio lokalni funkcioner (titula mu nije poznata) iz vremena kralja Milutina. Učestvovao je 1318. godine u borbama s ljudima bana Mladena II. Njegovi sinovi su se mogli osloniti na očevo nasleđe i u izmenjenim uslovima delovati samostalno. Bili su prijatelji Venecije i 1322. godine su u gradu Imotskom opsedali Bajamonta Tijepola, venecijanskog prevratnika i odmetnika, koji je ugrožavao primorske gradove i venecijanske interese. Pošto je u to vreme Dubrovnik bio pod vrhovnom vlašću Venecije, i odnosi Branivojevića s Dubrovčanima bili su normalni - i pored ponekog napada na trgovce ili pljačke seljaka na gradskoj teritoriji u susedstvu, što je bila česta pojava u odnosima među susedima. Jedan od braće, Branoje, čak je 1325. godine nagrađivan što je bio „uvek prijatelj naklonjen i delatan za dobro stanje grada” Dubrovnika. Osamostaljivanje u odnosu na srpskog vladara dolazi do izražaja u sukobima s Crepom, vlastelinom u oblasti Gacka i Rudina, kao i u činjenici da se u stvarima koje su se ticale odnosa sa braćom Dubrovčani nisu obraćali kralju, već su neposredno s njima pregovarali - sve do uoči njihovog sloma.
U graničnom području duž reke Neretve Branivojevići su se sudarili sa bosanskim banom Stjepanom II. On je nastojao da zagospodari Humom idući tragovima hrvatskih velikaša i ugarskih kraljeva, pri čemu nije naišao na otpor kralja ili „mladog kralja”. Pojedinosti tog ratovanja jedva da su poznate. Dva brata Branivojevića su, prema kasnijim vestima, izgubila život u borbama s banom. Događaji se mogu nazreti tek od početka 1326. godine, kada je bosanski ban nastojao da pridobije Dubrovčane za saveznike protiv Branivojevića. Dubrovčani su tražili da savez ne bude uperen protiv srpskog kralja, a o Branivojevićima su počeli da govore sve najgore. Do aprila 1326. udružili su snage Dubrovčani i bosanski ban, tako da su jedni napadali s brodova, a drugi se borili na kopnu. Glavna poprišta su bila oko Stona i Pelješca i u donjem toku Neretve, gde su operisali brodovi. Preostali Branivojevići nisu bili u stanju da pruže odgovarajući otpor.
U to vreme težište srpsko-dubrovačkih odnosa premestilo se u bližu i dalju okolinu grada, koja je nesumnjivo bila pod upravom i u nadležnosti „mladog kralja”, iako se on u događajima skoro i ne spominje. Vesti o njegovoj zainteresovanosti pojavljuju se tek početkom aprila 1326. godine kada je od Dubrovčana tražio da ne šalju brodovlje protiv Brajka Branivojevića, koji je „njegov čovek”. Upućeni u stvarne odnose između kralja i Branivojevih sinova, Dubrovčani se tada nisu obazirali na tu poruku, ali u kasnijim događajima će se pokazati popustljiviji.
SAMO nedelju dana posle pisma kojim je tražio da se uzdrže od napada na Brajka, još uvek u aprilu 1326, „mladi kralj” je došao u blizinu Dubrovnika, okružen vojvodama Mladenom i Vojinom, primio dubrovačko poslanstvo i pregovarao s njim. Tada je već imao osamnaest godina i nesumnjivo je učestvovao u državničkim poslovima. Dubrovački poslanici su imali ovlašćenje da pozovu Dušana da poseti grad, ali tom prilikom poziv nije bio prihvaćen.
U vreme tih pregovora već je počela udružena ofanziva na Branivojeviće. Bio je zarobljen Brajko, a mladi kralj je sa svojim vojvodama zahtevao da Dubrovčani oslobode njegovu ženu, kćerku vojvode Vojina. Preostaloj dvojici Branivojevića nije pomogla ni mletačka intervencija. Brajko je ostao u dubrovačkom zatvoru do novembra, kada je ubijen. Poslednji je ostao Branoje, koji je pružao otpor sve do jula, a potom je potražio utočište na srpskom dvoru. Tada se pokazalo da je bio u nemilosti: zatvoren je, zatim premešten u kotorsku tvrđavu, gde je ubijen na podstrek Dubrovčana.
Tako je iskorenjena porodica koja privlači pažnju, pre svega, zbog posledica kojima je bio propraćen njen slom: prvo privremeni, a zatim trajni gubitak teritorija na zapadu srpske države. Pobednici nad Branivojevićima dogovorno su podelili plen: bosanski ban je prodro do jadranske obale, a Dubrovčani su zagospodarili Stonom i njegovim poluostrvom. Pravili su planove kako da što bolje utvrde i osiguraju Stonski rat (kako se tada nazivao). Upustili su se u pregovore s kraljem da bi otkupili njegova prava i teritoriju zadržali uz njegovu saglasnost. Nisu, međutim, pristali na traženu cenu.
 
SRPSKI DOHODAK

BIO je to novi momenat koji je dodatno opteretio odnose srpskog kralja i Dubrovnika. Po kraljevom stupanju na presto ti odnosi su neko vreme bili dobri: odmah na početku svoje vladavine, kralj je kratkom poveljom potvrdio ugovore koje je grad imao s njegovim ocem i precima. Zauzvrat, Dubrovčani su njemu isplaćivali Svetodmitarski ili Srpski dohodak od 2.000 perpera godišnje. Pomenuto je već da su Dubrovčani posredovali i pomagali prilikom pregovora o planiranoj kraljevoj ženidbi s nevestom iz južne Italije. Prve teškoće se nisu pojavile na granicama, nego među dubrovačkim trgovcima u Srbiji, i to u vreme sukoba između kralja Stefana Uroša III i njegovog bratučeda kralja Vladislava II, koji je vladao obnovljenom Dragutinovom državom. Sporili su se oko mesta Rudnik, u kojem je bilo dubrovačkih trgovaca. DOK je dubrovačka vlada uvek nastojala da njeni građani budu neutralni u sukobima među srpskom gospodom, vlastelin Menče Menčetić, blizak kralju Vladislavu, držao je neko vreme za njega rudničku tvrđavu Ostrovicu. Time je izazvao gnev Stefana Uroša, koji je krajem 1323. godine zagospodario gradom. Dubrovčani su nastojali da opravdaju svoga građanina, ali bez rezultata.
Kralj je početkom 1324. godine zatvorio dubrovačke trgovce i sekvestrovao njihovu imovinu. Obustavljena je trgovina u srpskoj državi, pa se u posredovanje uključila Venecija kao vrhovni gospodar Dubrovnika. Kralj je tada popustio - oslobodio je trgovce i vratio im imovinu. U proleće 1326. godine u gradu Danju, blizu Skadra, tokom jednog od svojih boravaka u Zeti, posetilo ga je tročlano dubrovačko poslanstvo s darovima i uspelo da dobije potvrdu dubrovačkih privilegija sadržanih u ugovornim poveljama kraljevih prethodnika. Povelja je izdata na Blagovesti, 25. marta, a sledećeg meseca krenula je već pomenuta bosansko-dubrovačka ofanziva protiv Branivojevića.
Izgubljena teritorija je više od svega opterećivala odnose. Već februara 1327. godine, Dubrovčani su tajno zabranili da se izvozi roba u Srbiju, a kralj je opet oštro nastupio prema trgovcima. Ovoga **** su Dubrovčani pozvali Veneciju da posreduje. Kod kralja je dugo boravilo poslanstvo, ali su pregovori ostali bez rezultata. U septembru 1327. godine započeo je rat, koji je trajao godinu dana, a ostavio jedva vidljive tragove u očuvanoj dokumentaciji i dugo bio nezapažen.
Poznato je da su u njemu učestvovali Kotorani, koji su oktobra 1327. godine izabrali ratne zapovednike. Poznato je, takođe, da je kraljeva vojska vratila izgubljenu zemlju. Sa Pelješca je odvedena bila dubrovačka stoka, koja je vraćena tek po sklapanju mira u leto 1328. godine. Zaplenjene su bile barke kraljevih carinika, a Kotorani su počinili štete zbog kojih su, po sklapanju mira, ostali dužni Dubrovčanima 2.500 perpera. Kotor je tokom rata bio izložen blokadi, a ubrzo još težim iskušenjima zbog unutrašnjih sukoba. Iz bojazni da bi se pojedinci ili, pak, porodice mogle osiliti, gradskim statutom je bilo zabranjeno da građanin Kotora traži, odnosno primi biskupsko dostojanstvo.
 
KADA je u jesen 1328. godine papa imenovao kotorskog klerika Sergija Bolicu za biskupa, građani ga nisu pustili u grad, a njegovog brata i sinovce su zatvorili. Ogromne kazne je porodica morala da plati srpskom kralju i njegovim dvorskim dostojanstvenicima (kaznacu, vojvodi, sudiji, velikom čelniku, staviocu), kotorskoj opštini i građanima. Papa je zatražio da se ukine „nepravedni statut”, primi biskup i oslobodi njegova porodica, preteći ekskomunikacijom pojedincima, a interdiktom celoj opštini.
Najteže crkvene kazne pogodile su Kotorane i bile na snazi do 1331. godine, kada je statutska odredba opozvana, a papa, ipak, imenovao drugu ličnost za gradskog biskupa. Ova epizoda gradske unutrašnje istorije ima značaja i za poznavanje odnosa prema vladaru, a takođe pokazuje da „mladi kralj” nije imao vlasti nad primorskim komunama.
Tokom rata s Dubrovnikom vraćen je manji deo izgubljene teritorije, dok je veći deo ostao kod bana Stjepana II. Već 1326. godine, on je svojoj tituli dodao i da je „knez Humske zemlje”, ali o ratovanju između bosanskog bana i srpskog vladara sačuvani su samo malobrojni i nepovezani podaci. U jednoj povelji Stjepana II iz 1329/1330. godine spominju se zasluge njegovog vlastelina, koji mu je za vreme bitke „u Rasi” (Raška) prepustio konja i tako ga spasao. Bosanski odredi su se „zaletali” u granične oblasti srpske države, a na drugoj strani zabeleženo je, isto tako pre 1329, da je kralj Stefan Uroš III poslao svog sina, „mladog kralja” na „bezbožne pogane babune”, kako su „žigosani” stanovnici Bosne zbog pripadnosti bosanskoj crkvi. U zapisu se kaže da ih je pobedio, prolio mnogo krvi i odneo ogroman plen. To je prvi poznati podatak o Dušanovom učešću u ratnim dejstvima. Tada je imao dvadeset godina i bio u svemu sposoban za ratovanje, što će pokazati svojim učešćem u ratu s Bugarima u bici kod Velbužda.
Nisu jasne teritorijalne promene do kojih je došlo tokom ratovanja 1327-1330. godine. Nevesinjski kraj je sigurno došao pod srpsku vlast. To se vidi po položaju lokalnog vlastelina Poznana Purćića, koji je 1327. godine dolazio u Dubrovnik kao poslanik bosanskog bana, a već 1330. spominje se među ljudima za koje se zauzimao „mladi kralj”.
OD početka 1330. godine težište političkih događaja premestilo se u južne i istočne oblasti srpske države. Posle zbacivanja starog cara Andronika II (1328), kojem je Stefan Uroš III dosledno pomagao, srpski kralj je ostao u neprijateljskim odnosima s njegovim unukom Andronikom III. Tokom careve bolesti 1330. godine pokušao je da proširi osvajanja u Makedoniji opsedajući Ohrid, ali nije imao uspeha. U međuvremenu, vizantijski i bugarski car su prevazišli svoja neprijateljstva i 1330. godine obnovili već ranije ugovoren savez protiv srpskog kralja. Dogovorili su se o istovremenom napadu - s juga iz Vizantije i sa istoka iz Bugarske.
Srpski kralj je odlučio da prvo odmeri snage s bugarskim carem. Vojske su se sukobile 28. jula 1330. godine nedaleko od grada Velbužda (danas Ćustendil). Bugarski vladar Mihajlo Šišman imao je pomoćne odrede Vlaha i Tatara, dok je srpski vladar pribavio najamnike iz Španije, od kojih nisu svi ni stigli na vreme. Jedan odred bio je poveren „mladom kralju”, za kojeg Nastavljač Danilov kaže: „Mladi kralj veoma se proslavi u tome ratu”.
U svojoj mnogo kasnijoj reči uz "Zakonik", nekoj vrsti autobiografskog osvrta, Dušan pominje ovu bitku kao veliki događaj u svom životu i hvalisavo je predstavlja kao svoju bitku: „I mi sabravši vojnike otačastva našega, koje sam ja pripremio za borbu, oko petnaest hiljada...” /.../ „pobedismo ih pobedom velikom na divljenje svima okolnim vladarima i gospodi. I Mihajlu, caru bugarskom, mačem glavu njegovu otkinuh.” Ta pojedinost se ne nalazi u drugim izvorima. I otac Dušanov u autobiografskom osvrtu u dečanskim poveljama kaže „cara Mihajla ubih”, ali to treba razumeti metaforički jer biograf kraljev priča kako je car Mihajlo u bekstvu pao s konja i „videvši vojnici gospodina kralja njegovo padanje, pripavši ubiše ga svojim oružjem, i tako izdahnu”.
POBEDOM su otklonjene opasnosti. U Bugarskoj je na presto postavljen sin iz prvog braka poginulog cara i sestre kralja Stefana Uroša III, a vizantijski car se sâm povukao iz pohoda u Makedoniji kada je obavešten o ishodu bitke kod Velbužda. Kralj se mogao posvetiti dovršavanju svoje zadužbine, manastira Dečani, zajedno sa arhiepiskopom Danilom i voljenim sinom, „mladim kraljem Stefanom”. Ali, harmonija nije dugo trajala. U jesen 1330. godine, kralj je dolazio u Zetu i primao od Dubrovčana čestitke zbog pobede nad bugarskim carem. Ubrzo, došlo je do sukoba između njega i sina.
Uzroci sukoba se mogu samo nazreti jer izvori govore neodređeno, ponavljajući literarna opšta mesta. Sam Dušan kaže da je đavo podstakao ljude koji „Brižnoga načiniše zbog mene roditelja moga, i tako ga razdražiše na mene, kao da ne bude uopšte imena moga ni života /.../”. Stariji životopisac Dečanskog svu krivicu svaljuje na njega: „Blagočastivi kralj Uroš III podiže mržnju na svoga vazljubljenog sina, i mesto ljubavi omrznu ga savršenom mržnjom.” Pisac iz mnogo kasnijeg vremena Grigorije Camblak video je uzrok sukoba u nezajažljivoj želji za vlašću kod kraljevog sina. Savremeni vizantijski pisac Nićifor Grigora, koji je zbivanja u Srbiji pratio s velike udaljenosti, imao je prilike da se, govoreći o bici kod Velbužda, osvrne na zlu sudbinu pobednika. On kaže da je srpski kralj imao sina od dvadeset dve godine, kojeg je „veoma brižljivo odgajao za naslednika prestola”. Pošto se, u međuvremenu, oženio i počeo da dobija decu, to je kod sina izazvalo strah i podozrenje, koje su verovatno njegovi vršnjaci podsticali. Odlučio je da se odmetne i ustane protiv oca, a „velikaši, vojvode i vojni zapovednici” su ga podsticali u tome i proglasili za samodržavnog kralja.
Kod pisaca se sukob kralja i „mladog kralja” slio u jedan prevrat koji je doveo do smene na prestolu. Međutim, iz dubrovačkih vesti, međusobno nepovezanih, ali tačno datovanih i preciznih, može se zaključiti da su događaji imali složeniji tok i da su duže trajali. Na samom početku 1331. godine sukob između oca i sina zapažali su već i susedi. U jednom trenutku, stari kralj je od Dubrovčana tražio da mu ustupe šest galija, nije jasno za koje potrebe, a Dubrovčani su otezali s odgovorom i nisu mu izašli u susret. Krajem januara, došle su do njih vesti zbog kojih su na samom početku februara 1331. godine pisali obojici kraljeva: „Mnogo žalimo i nezadovoljni smo zbog nesloge koja je izbila među njima.” Desetak dana kasnije mladi kralj je pismom tražio od Dubrovčana „savet, pomoć i naklonost”.
 
APRILSKI MIR
U TO vreme je moralo biti u toku ono o čemu priča biograf Stefana Dečanskog, tzv. Danilov Nastavljač, naime, da je on s vojskom došao u sinovljevu zemlju, da su tu nanošene velike štete, da „dvor sina svoga pod gradom Skadrom, na obali Drimca, mnoge divne palate, zapovedi do osnova razoriti”. Sin je, zajedno s vlastelom i svojim delom vojske, prebegao na drugu obalu Bojane i tu su počeli razmenjivati poslanstva. O jednom takvom poslanstvu, s početka aprila 1331. godine, znamo da je upućeno iz Dubrovnika, i to „radi pregovaranja i sklapanja mira i sloge između gospodina starog kralja i gospodina mladog kralja”. Mir je svakako postignut sredinom ili u drugoj polovini aprila. Prema Danilovom Nastavljaču, Dušan je postigao svoju volju.
A tada, kao i tokom sledećih meseci osetile su se i posledice meteža i nereda nastalih u vreme borbi između vladara. Dubrovački trgovci u rudarskom mestu Brskovu morali su da otkupe novcem svoju bezbednost, a trgovci iz predela bližih Primorju su kao begunci s robom očekivani na morskoj obali, pa je poslata galija da ih prihvati. POČETKOM maja 1331. godine „mladi kralj” je došao u Trebinje, u neposrednom susedstvu Dubrovnika. Tu je primio dubrovačko poslanstvo, koje ga je pozvalo u grad gde će mu ukazati počast knez i vlastela. Ovoga **** Dušan je prihvatio poziv. Boravio je u gradu nekoliko dana, počev od 10. maja 1331, okružen pratnjom i pažnjom kakvu su Dubrovčani običavali ukazivati svojim najuglednijim gostima. Bilo je i prilike za razgovore o predmetima koji nisu bili prijatni. Još nije bio predat porodici depozit Purćića. Dubrovčani su nastojali da se to reši među privatnim strankama i očekivali su da ne budu time uznemiravani. Svojima su kaznom zapretili da se stvar reši. „Mladi kralj” je bio dužan trgovcima za neke tkanine oduzete prethodne godine kod Sv. Srđa, a zatim kasnije tokom borbi s ocem. Obećao je da isplati ove dugove, ali to nije učinio u sledećim mesecima, pa se to potezalo i kasnije - kada je postao kralj.
Iako je mir među vladaocima sklopljen „strašnim kletvama i velikim obećanjima”, on nije dugo potrajao. Početkom avgusta, Dubrovčani su podsećali „mladog kralja” na neispunjena obećanja, preteći pri tom da će se žaliti „njegovom starom ocu”. To je poslednji poznat znak da je „mladi kralj” bio pod vlašću svoga oca. Već sledećih nedelja sukob je ponovo buknuo.
U nastojanju da se razumeju motivi i glavni momenti obnovljenog sukoba koji je doveo do nasilne smene na prestolu, jedini oslonac pruža kazivanje životopisca Stefana Uroša III, koji se pokazao kao veoma pristrasan, ali prilično dobro obavešten. Na pozadini bujne retorike ucrtano je nekoliko pojedinosti koje iznenađuju svojom preciznošću. On je jedini od svih ranije pomenutih pisaca svestan da je bilo dve faze sukoba i neprijateljstava.
DOSLEDAN u svojoj tendenciji, on starom kralju pripisuje da, za razliku od sina, pomirenje nije iskreno prihvatio. U jednom momentu je preteći zatražio da se sin pojavi pred njim da o nečemu položi račune. Sluteći iza tog poziva opasnost po svoj život, Dušan je, po kazivanju ovog pisca, odlučio da napusti zemlju i pozvao je ljude iz svoga okruženja da pođu s njim. Oni su to odlučno odbijali, tražeći da zajedno s njim otklone uzrok opasnosti. Njima je anonimni pisac pripisao opredeljenje: bolje imati grob u svojoj zemlji, nego biti rob ili došljak u tuđini. Pripisao im je i pretnju da će otići njegovom ocu, „a tebe ćemo ostaviti u velikoj žalosti i preziru”.
Tada je, dakle, Dušan nevoljno pristao da ustane na oca. Njegove snage su bile skromne, „ne beše velika njihova sila, no mali neki broj”. Oni su jedne srede, bilo je to 21. avgusta 1331. godine tajno iz Skadra krenuli ka Nerodimlji, dvoru koji je od Milutinovog vremena bio omiljeno boravište vladara, a gde je toga leta živeo otac s porodicom. Nisu sačuvani ostaci toga dvora, ali njegov položaj otkriva srazmerno veliko naselje Nerodimlja na istoimenoj planinskoj rečici koja se ulivala u jezero na jugu Kosova. U blizini se, na visokoj litici, nalazila tvrđava Petrič, koja je služila kao pribežište u slučaju opasnosti.
Po rečima anonima, kralj nije ni slutio šta mu se sprema. Kad je napad počeo, on je na konju uspeo da pobegne i da se skloni u Petrič, a žena i porodica pali su u ruke njegovog sina. Posle toga, napad je usmeren na tvrđavu u kojoj stari kralj nije imao uslova da pruža duži otpor, pa se predao. „Mladi kralj” je zagospodario situacijom. Pohitao je da novi položaj ozakoni krunisanjem u hramu drugog obližnjeg dvora u Svrčinu već 8. septembra 1331. godine.
Sudbina svrgnutog kralja nije prestajala da privlači pažnju počev od savremenika, preko pisaca i umetnika kasnijih stoleća - sve do najnovijeg vremena. Više **** pominjani anonimni životopisac Dečanskog ostaje dosledan i pripisuje inicijativu vlasteli i u svemu što se posle prevrata desilo. Pošto novi vladar „savećanje učini sa svojom vlastelom”, bilo je odlučeno („i bi zapoveđeno”) da bivši kralj sa ženom bude odveden u tvrđavu Zvečan na severu Kosova polja kako bi tamo bio čuvan dok se ne postigne izmirenje.
PO anonimu, tamo je starog kralja zadesila smrt i on je prenet i sahranjen u svojoj zadužbini, manastiru Dečani. Ovaj pisac ne uzima u razmatranje mogućnost nasilne smrti. Drugi, mnogo kasniji životopisac, Grigorije Camblak, ima suprotnu tendenciju u prikazivanju ustanka i pogibije Dečanskog. I on je znao da je stari kralj bio zatočen u Zvečanu, ali on izričito krivicu baca na sina: „Osudi ga najgrču smrt udavljenja.” Već pomenuti Nićifor Grigora, koji je pratio događaje u Srbiji i koji je nekoliko godina ranije boravio na srpskom dvoru, takođe zna da su starog kralja „udavili u tamnici”, ali taj zločin pripisuje velikašima. Naime, on tvrdi da je i zatvaranje bilo protiv volje sina, koji se nije mogao suprotstaviti da i njega ne bi zadesilo neko zlo.
 
DRUGI DEO

Dušan je u svojoj reči uz "Zakonik" sasvim uopšteno dodirnuo taj delikatni momenat iz svoje biografije. Posle pobede kod Velbužda, njemu i ocu nije bilo dato da požive u miru, jer je đavo posejao lukave reči i „brižnoga načiniše zbog mene roditelja moga, i tako ga razdražiše na mene kao da uopšte ne bude imena moga ni života”. On je, dakle, bio u životnoj opasnosti i stradao je od oca kao nekada Josif od svoje braće, ali spasao ga je Bog kao nekad Josifa: „I postavi me za gospodina i vladara svoj zemlji otačastva moga.”
Nisu poznati odjeci nasilne promene na srpskom prestolu. Tek mnogo kasnije, početkom i krajem DžV veka, posvedočene su osude Dušanovog čina u žitiju Dečanskog, koje je napisao Grigorije Camblak, i u uspomenama Konstantina iz Ostrovice, koji je u ranoj mladosti postao janjičar, a kasnije ratnik poljskog kralja. Prvi spis „žigoše” kraljevog sina i sve one koji su mu pomagali zbog ogrešenja o Božje zapovesti; drugi, uveliko prožet usmenim predanjem, u Dušanovom činu vidi uzrok propasti dinastije i srpske države. Postupak prema ocu izazvao je prokletstvo koje je pogodilo samog Dušana i njegovog sina. Oba ova kasna svedočanstva potvrđuju postojanje mnogo opštije osude Dušana, koja ima ishodište u anatemi carigradskog patrijarha i raskolu među crkvama, o čemu će kasnije biti reči.
KAO izdanak svetorodne dinastije, Dušan je, poput prethodnika naglašavao svoje mesto u rodoslovu, koji počinje svetim Simeonom i svetim Savom. Ima povelja u kojima mimoilazi pri tom svoga oca i predstavlja sebe kao unuka „previsokog svetog i strašnog kralja Stefana Uroša” i praunuka prepodobnog oca Simeona, Stefana Nemanje. U drugoj povelji, iz januara 1333. godine spominje roditelje i praroditelje i svoju pripadnost njihovom plemenu, od kojih nije daleko telom „praunuk i unuk, sin i naslednik istiniti njihovog svetog korena”.
Mnogobrojnije su povelje u kojima naglašava da je sin Stefana Uroša III. Presudno za tu promenu bilo bi ustanovljivanje kulta Stefana Dečanskog, čija se uspomena obeležavala 11. novembra (dan sv. Martina, otuda Sveti Mrata). Po predanju koje je došlo do pomenutog Konstantina Janjičara, to bi se desilo devet godina posle smrti, dakle 1340. godine. U svakom slučaju, bilo je to pre 1343. godine kada u uvodu jedne od svojih povelja Dušan kaže da je video „novu blagodet na roditelju mome svetom kralju Urošu”, što znači da su se nad grobom Dečanskog pojavili znaci Božje milosti.
Preuzevši presto i vlast nad državom, Dušan je morao da preuzme i brigu o dovršavanju očeve zadužbine, Pantokratorovog manastira u Dečanima. Prema rečima iz jedne od dečanskih povelja, manastir se još gradio kada je bugarski car iznenada napao srpsko kraljevstvo. Nije bio dovršen ni do smrti Dečanskog, jer se u natpisu iznad vrata kaže da je „frad Vita mali brat iz Kotora grada kraljeva” sagradio hram za osam godina „gospodinu kralju Stefanu Urošu Trećemu i svojem sinu svetlomu i prevelikomu i preslavnomu gospodinu kralju Stefanu” i završio ga 1335. godine, što znači da je građenje počelo 1327. godine. Postavlja se pitanje da li je verovatno da je telo Dečanskog odmah preneto i sahranjeno u još nedovršenom manastiru, ili je to učinjeno koju godinu kasnije. Vađenje tela iz groba, prenošenje i ponovno sahranjivanje od Nemanjinih vremena povezano je sa ustanovljivanjem kulta.
Otuda se verovatnije čini da je u svoju zadužbinu prenet jedne od sledećih godina, a da je smešten u kovčeg u kojem se i danas čuva kada se „objavio”, kad je dobio svetački kult. Dušan je i kasnije, u vreme kada je već gradio svoju posebnu zadužbinu manastir, Sveti arhanđeli kod Prizrena, naglašavao svoju ulogu u podizanju Dečana: na likovnim predstavama prikazan je zajedno s ocem kao ktitor.
IAKO je planirani prevrat potpuno uspeo, mladi Stefan Dušan i velikaši koji su stajali uz njega dobro su znali da se što pre treba pobrinuti o učvršćivanju nove vlasti. Pri tom su mogli poći od značajne činjenice da je još 6. januara 1322. godine na krunisanju Stefana Dečanskog njegov prvenac dobio krunu mladog kralja i savladara - odlukom Državnog sabora, a iz ruku arhiepiskopa Nikodima. Međutim, nosioci nove vlasti u Srbiji isto su tako dobro znali da novi vladar mora da bude na dostojan način krunisan kraljevskim vencem. Zato je Dušanovo venčanje (krunisanje) za kralja obavljeno već u nedelju 8. septembra 1331. godine, na praznik rođenja Bogorodice (Mala gospojina). Zahvaljujući opisu Dušanovog životopisca - Danilovog Nastavljača, poznate su neke značajne radnje vezane za ovaj svečani čin: novi kralj je odmah pisao arhiepiskopu Danilu II i pozvao ga da ga blagoslovi i kruniše za kralja, kako to čine patrijarsi sa svim hrišćanskim carevima. Zapovedio je da se u carskom dvoru u Svrčinu okupi sabor „otačastva njegova”, a tu je pristigao i sam arhiepiskop Danilo II sa čitavim sveštenstvom. Pomenutog dana - u nedelju, na praznik rođenja Bogorodice - Danilo II je položio „carski venac” na glavu Stefana Dušana, posle čega je novi vladar sa arhiepiskopom priredio veliko veselje, darivao Danila II i učesnike Sabora, a onda se od njih rastao. Početkom septembra 1331. godine u Dubrovnik je stigla vest o promeni na prestolu u Srbiji, pa je odlučeno da se novom kralju Stefanu Dušanu uputi pismo sa čestitkama i darovima. Ali dubrovačko poslanstvo nije blagovremeno stiglo na srpski kraljevski dvor, jer je Stefan Dušan krunisan već 8. septembra 1331. godine. POŠTO je krunisanjem u Svrčinu legalizovana promena na prestolu, novi kralj Stefan Dušan morao je da odmah povede računa o nadama i očekivanjima srpske vlastele koja ga je i istakla kao svog kandidata za presto u pobuni protiv Stefana Dečanskog. Vlastela je ustala protiv starog kralja uverena da on nije dovoljno iskoristio povoljnu situaciju u kojoj se Srbija, kao pobednička sila, našla posle bitke kod Velbužda (23. jula 1331). Valja priznati da posle te blistave pobede Stefan Dečanski nije preduzeo neke šire osvajačke pohode ni prema krajevima u državi palog trnovskog cara Mihajla Šišmana, ni protiv njegovog saveznika, romejskog vasilevsa Andronika III Paleologa, koji je na vizantijsko-srpskoj granici u Makedoniji oprezno čekao ishod rata Srbije i Bugarske.
A, u svakoj srednjovekovnoj državi, pa i u Srbiji Nemanjića, vlastela je činila osnovnu pokretačku snagu osvajačke politike, jer je u zaposedanju novih teritorija videla jedan od osnovnih načina da uveća svoju pokretnu i nepokretnu imovinu. Osvajačke težnje srpske vlastele jasno su bile iskazivane i u ranijim etapama vizantijsko-srpskih odnosa, na primer u pregovorima kralja Milutina s carem Andronikom II Paleologom (1299), kada su se ugledni velikaši u Srbiji protivili sklapanju mira s Vizantijom. Osvajački pohodi tadašnjih srpskih vladara usmeravani su prirodnim putevima koji su se dolinama Vardara i Strume otvarali prema severnim obalama Egejskog mora, kao i prema gradovima u zapadnoj Makedoniji i Albaniji.
Svakako da je, saglasno opisanim željama i interesima, srpska vlastela očekivala da će novi kralj, kojeg je i dovela na presto, što pre krenuti u osvajanja prema jugu, jer veći pohodi u tom pravcu nisu preduzimani još od početnih godina vladavine kralja Milutina (1282/1283). Zato je Stefan Dušan već u jesen 1331. godine krenuo s vojskom u tom pravcu, a vesti o njegovom prvom pohodu nalazimo jedino u delu savremenika Nićifora Grigore, koji beleži da su srpski velikaši, pošto su učvrstili i osigurali vlast Stefanu Dušanu, krenuli u ratni pohod osvojivši romejsku zemlju do Strume i Amfipolja, sa Strumicom i ostalim mestima.
ZA vladavine Stefana Dečanskog Strumica je bila pod vlašću Romeja, a u njoj je kao zapovednik sedeo Dimitrije, sin velikog logoteta Teodora Metohita. S druge strane, poznato je da je u proleće 1327. godine Nićifor Grigora, idući kao vizantijski poslanik na srpski dvor, boravio u Strumici koja se tada nalazila pod vlašću cara Romeja. Kada je mladi Stefan Dušan preuzeo vlast, granica srpskog kraljevstva prema Vizantiji počinjala je od jadranske obale južno od Lješa, obuhvatala krajeve Pilota, Debra i Pologa, gradove Kičevo, Veles, Prosek i Štip i završavala se južno od Velbužda. Na strani prema kojoj je bio usmeren prvi vojni pohod Stefana Dušana vizantijsko-srpska granica se nalazila između Štipa i Strumice, a sada je pomerena osvajanjem drugoga grada.
Da bi se objasnili uslovi pod kojima je taj novi veliki osvajački pohod Stefana Dušana preduzet i ostvaren, valja se prisetiti nekih zbivanja u susednom carstvu Romeja koja su proistekla iz dugog građanskog rata vođenog između 1321. i 1328. godine. U državi Stefana Dušana se iznenada obreo jedan ugledan Romej, Sirgijan, koji je, kao dobar poznavalac prilika u carstvu, a i čovek s mnogostrukim vezama, mogao da bude neizmerno koristan savetnik i pomagač srpskom kralju.
 
Poznato je da su i ranije neki romejski velikaši bežali u susednu Srbiju i bili korisni u organizovanju napada na vizantijske pogranične krajeve, ali se pomenuti Sirgijan od njih odvajao ugledom i uticajem. Budući da je Sirgijanov dolazak u Srbiju otvorio najsmelije osvajačke nade srpskom kralju, a istovremeno ozbiljno zabrinuo cara Andronika III Paleologa i njegovog najbližeg saradnika Jovana Kantakuzina, korisno bi bilo kazati nešto o ličnosti vizantijskog prebega.
Sirgijan je bio sin uglednog kumanskog poglavara i sestričine cara Mihajla VIII Paleologa. A pošto je rođen oko 1290, pripadao je grupi mladih romejskih velikaša okupljenih 1321. godine oko Andronika III, koji je uz njihovu podršku počeo borbu za vlast protiv svoga dede, starog cara Andronika II Paleologa. Međutim, prevrtljivi skorojević Sirgijan je ubrzo promenio stranu: verovatno zbog rivalstva s velikim domestikom Jovanom Kantakuzinom, napustio je tabor mladog pretendenta i prišao starom caru Androniku II Paleologu.
Kada su se deda i unuk privremeno izmirili (1322), Sirgijan je osuđen na doživotnu tamnicu, iz koje je oslobođen 1328/1329. godine na intervenciju baš velikog domestika Jovana Kantakuzina, najbližeg prijatelja i saradnika novog cara Andronika III Paleologa (1328-1341). U danima careve iznenadne teške bolesti (zima 1329/1330) Sirgijan je, opet posredovanjem Jovana Kantakuzina, postavljen za namesnika zapadnih krajeva sa sedištem u Solunu.
OVDE, u gradu sv. Dimitrija, Sirgijan se zbližio s caricom Ritom Ksenijom, majkom Andronika III Paleologa, koja ga je, poneta neodoljivom mržnjom prema zajedničkom protivniku Jovanu Kantakuzinu, usinila i odredila za svog naslednika, obećavši mu kao posed grad Solun. Kada je u leto 1333. godine carica - majka Rita Ksenija preminula, Sirgijan je iznenada ostao bez njene zaštite, pa se Jovan Kantakuzin osmelio da ga optuži za zaveru koju je navodno još 1330. godine kovao protiv Andronika III Paleologa u vreme njegove teške bolesti.
Tada su počele nove avanture nemirnog i slavoljubivog Sirgijana, povezane s njegovim bekstvom u Srbiju. Ne želeći da padne u ruke starog suparnika Jovana Kantakuzina, prevejani pustolov je najpre iz prestonice utekao u đenovljansku Galatu, a pošto se ni tu nije osećao siguran od progonitelja, zaputio se na mletačku Eubeju, gde je proboravio duže vreme. Odatle je Sirgijan pisao caru Androniku III Paleologu moleći ga da mu oprosti krivicu i dodeli komad zemlje negde u Makedoniji, na ivici carstva Romeja. Ali pošto njegova molba nije uslišena, on je krenuo u kontinentalnu Grčku, pa se preko Lokriđana i Akarnanaca sklonio kod Albanaca u Tesaliji, koji su ga spasli zbog starog prijateljstva utemeljenog u vreme kada je on bio namesnik u krajevima na zapadu.
Zahvaljujući albanskim putovođama, Sirgijan je kao prebeg bezbedno stigao kralju Stefanu Dušanu (krajem 1333). On ga je dočekao s pripadajućim počastima misleći da mu njegov dolazak pruža priliku da s većim nadama započne rat sa Romejima. Primio ga je kao prikladnog gosta, prijatelja, istomišljenika i dobronamernog savetnika koji je obećavao da će mu potčiniti romejsku oblast u Makedoniji ukoliko mu pomogne da se dočepa vlasti u carstvu.
Bilo je neophodno u glavnim crtama opisati burnu karijeru slavoljubivog i prevrtljivog Sirgijana, jer je njegov iznenadni dolazak kao prebega pružio kralju Stefanu Dušanu neočekivanu i sjajnu priliku da krene u prava osvajanja romejskih gradova u Makedoniji. Ratovanje je počelo u leto 1334. godine. Već prvi uspesi novih saveznika pokazali su da njihove nade nisu bile neosnovane, jer je Sirgijan s odredima koje mu je dao srpski kralj osvojio više gradića, a i veliki grad Kastoriju (Kostur).
SIRGIJAN je istovremeno poslao mnoga pisma u romejske gradove, nudeći njihovim žiteljima novac, posede i dostojanstva, pa su se mnogi od njih polakomili da mu priđu. Nezavisno od ovog pohoda u kojem su učestvovali i kraljevi odredi, Stefan Dušan je samostalno osvojio neke važne vizantijske gradove u Makedoniji, pre svega Prilep i Ohrid, a onda je trebalo da sa svojim saveznikom krene na Solun, čiji je puk već iskazivao naklonost prema Sirgijanu i bio spreman da mu otvori gradske kapije. Savremenik Nićifor Grigora priča da je „usred leta” srpski kralj s vojskom sledio Sirgijana u kretanju ka Solunu, a da su im usput prilazili celi krajevi i gradovi „jer su već odavno želeli Sirgijanovu upravu, a i zbog letine, jer je upravo bilo vreme žetve”. To je svakako važno za tačnije datiranje pohoda saveznika prema Solunu.
Opisane akcije kralja Stefana Dušana i prebega Sirgijana ugrozile su vitalne interese vizantijske vlasti u Makedoniji i zaleđu Soluna, što je ubrzo uočio i sam car Andronik III Paleolog. Zato je već u proleće 1334. godine iz prestonice pohitao u tračku tvrđavu Didimotiku, gde je prikupljao vojsku za borbu. U leto 1334. godine, kada su čete srpskog kralja već stigle na Vardar, car Andronik III Paleolog, koji se nalazio kod jezera Volvon, između Rendine i Soluna, dobio je loše vesti da je turska flota od šezdeset lađa usidrena između Palene i Atosa i da odatle pljačka krajeve Halkidike. Protiv nje je poslat veliki domestik Jovan Kantakuzin, a Andronik III Paleolog se uputio u Solun. Tu je caru došao izvesni Sfrances Paleolog da mu ponudi svoje usluge u likvidaciji Sirgijana, opasnog prebega i savetnika srpskog kralja u pohodu na romejsku zemlju.
Tada je skovan lukav plan da i on sam prividno prebegne u tabor Stefana Dušana, da tamo zadobije Sirgijanovo poverenje, i da ga, kad se za to ukaže prilika, uhvati i dovede u neku od tvrđava, gde će ga pažljivo čuvati dok ga ne preda caru. Da bi čitava stvar delovala što uverljivije, preduzeti su još neki usputni koraci: Sfrances Paleolog je najpre postavljen za upravnika nekih pograničnih tvrđava (Sosk, Devri, Staridol i Hlerin), a kad je po dogovoru otkazao poslušnost romejskom vasilevsu i prišao Stefanu Dušanu, imovina u Solunu mu je zaplenjena, a njegova supruga izložena javnoj poruzi na gradskom trgu.
 
OSVAJAČKI POHODI
PRVI osvajački pohod Stefana Dušana, koji je išao putevima ranije označenim za vladavine kralja Milutina, očigledno nije doneo veća teritorijalna proširenja srpskom kraljevstvu. Međutim, Srbi će uskoro krenuti u osvajanja mnogo šireg zamaha, koja će, s jedne strane, dovesti do znatnih pomeranja vizantijsko-srpske granice, a, s druge, predstavljati samo prvi u nizu velikih osvajačkih pohoda kralja i cara Stefana Dušana prema vizantijskim krajevima i gradovima.
Krajnji rezultat tih ratova za osvajanje oblasti carstva Romeja, koji su potrajali više od jedne decenije, bilo je pomeranje srpskih granica daleko prema jugu, do donjeg toka Meste, obale Korintskog zaliva i zaleđa Drača. IAKO je sve bilo vešto smišljeno i pripremljeno, rođaci iz Soluna i Verije su pisali Sirgijanu opominjući ga da se čuva Sfrancesa Paleologa koji dolazi s namerom da ga ubije. Ali, kada je tobožnji prebeg spremno položio „pismenu i veoma strašnu zakletvu pred svetom i božanskom trpezom dok su sveštenici držali bogosluženje”, Sirgijanove sumnje su nestale. Štaviše, on je Sfrancesa Paleologa doveo svom prijatelju kralju Stefanu Dušanu kao dokaz istinitosti obećanja da će ugledni Romeji stati na njegovu stranu.
Kao što je već rečeno, u letnjim mesecima 1334. godine, Stefan Dušan i njegov prijatelj su s vojskom krenuli prema Solunu i stigli su na šezdeset stadija od grada, pripremajući neposredan napad na njegove moćne bedeme. Zanimljivo je da je tada Sfrances Paleolog počeo da strahuje da li će, s obzirom na to da je Sirgijan uvek okružen velikom pratnjom, biti u prilici da potpuno obavi povereni mu zadatak. Zato je preko tajnih izaslanika pisao caru Androniku III Paleologu u Solun moleći ga da na gradskim kapijama budu spremni stražari koji će ga prihvatiti.
U jednom trenutku su Sirgijan i Sfrances Paleolog napustili zajednički logor i krenuli do reke Galik, nadomak samog Soluna, gde je tobožnji romejski prebeg sticajem okolnosti promenio plan: strahujući da Sirgijana neće uspeti da uhvati živog i preda ga caru kao što mu je naloženo, odlučio je da ga ubije. Njegovi ljudi su mačevima napali Sirgijana i smrtno ranjenog doneli ga u logor kralja Stefana Dušana, gde je on ubrzo izdahnuo u utorak 23. avgusta 1334. godine, na dan sv. Lupa. Posle uspešno obavljenog zadatka Sfrances Paleolog je utekao sa svojim ljudima u Solun.
IAKO nije sasvim ispunio želje Andronika III Paleologa, jer Sirgijana nije doveo živog, car ga je, ipak, nagradio činom velikog stratopedarha i odgovarajućim godišnjim prihodima od zemalja. Sasvim je prirodno da je iznenadno ubistvo Sirgijana potpuno poremetilo planove vezane za napad na Solun, pa je kralj Stefan Dušan odmah prekinuo sve akcije prema gradu. Najpre je dostojno oplakao i sahranio svog saveznika i prijatelja, a zatim je, po rečima Jovana Kantakuzina, zatražio mir od cara Andronika III Paleologa.
Tada je na reci Galik nadomak grada sv. Dimitrija došlo do prvog susreta dvojice vladara: romejskog vasilevsa Andronika III Paleologa i srpskog kralja Stefana Dušana. Tom prilikom je zaključen mir između dve susedne države, a rešena su i neka sporna teritorijalna pitanja iskrsla kraljevim osvajanjima u minulom ratu. Okončanje sukoba svakako je odgovaralo obema zaraćenim stranama. Srpski kralj je hitno morao da se pobrine za zaštitu severnih krajeva svoje države kojima je ponovo zapretila opasnost od napada Ugarske, a izvesno je da je ubistvo Sirgijana iznenada poremetilo njegove ratne planove.
Kada je reč o Androniku III Paleologu, njega su, takođe, očekivali važni zadaci u obnovi vlasti carstva Romeja nad krajevima kontinentalne Grčke koji su bili u njegovim granicama i pre katastrofe iz 1204. godine, kada su učesnici Četvrtog krstaškog pohoda osvojili Carigrad. Kao posledica prvog pada Vizantije, u kontinentalnoj Grčkoj obrazovano je nekoliko manjih država, latinskih i grčkih, koje su posle obnove carstva (1261) pružale žestok otpor restauratorskim planovima prvih careva iz kuće Paleologa. Car Andronik III Paleolog je uspeo da tokom svoje relativno kratke vladavine likvidira grčke separatističke države u Tesaliji i Epiru.
O SUSRETU dvojice vladara na reci Galik savremenici Jovan Kantakuzin i Nićifor Grigora kratko govore: prvi samo naglašava da je Stefan Dušan vratio caru Androniku III Paleologu gradove koje je osvojio Sirgijan, dok drugi beleži da je tada zaključen mir i da se srpski kralj vratio u svoju zemlju. Međutim, Danilov Nastavljač znatno je detaljniji u prikazu svega što se zbilo prilikom tog susreta nadomak Soluna, pa i u pogledu podele teritorija. Srpski pisac pre svega naglašava da je susret dvojice vladara upriličen u petak 26. avgusta „pod slavnim gradom Solunom”.
Ako se prisetimo kazivanja u ovde već pomenutoj "Kratkoj hronici" da je vizantijski prebeg Sirgijan ubijen nadomak Soluna u utorak 23. avgusta 1334. godine, hronologija Danilovog Nastavljača dobija punu potvrdu. Prema njegovom opisu, dvojica vladara, do tada ljuti protivnici, uzajamno su se darivali, a onda je nastalo veliko veselje. Srpski kralj je caru Androniku III Paleologu darovao deo zemlje i gradove, a za sebe je zadržao „ostale gradove i zemlje grčke”, odnosno Ohrid, Prilep, Kostur, Strumicu, Hlerin, Železnec, Voden i Čemren, koje je osvojio u prve tri godine svoje vladavine. Za Prilep se dodaje da je u njemu Stefan Dušan podigao carski dvor za prebivanje. Poznavanje srpsko-vizantijskih odnosa za vladavine Stefana Dušana nameće pitanje da li je njegov životopisac verno naveo gradove koje je srpski kralj zadržao po sporazumu zaključenom nadomak Soluna sa Andronikom III Paleologom. Sasvim je izvesno da je neke od pomenutih gradova Stefan Dušan zaposeo ranije, a da je neke, koje je osvojio njegov saveznik Sirgijan, vratio caru Romeja.
Kad je u pitanju Strumica, videli smo da je taj značajan grad istočne Makedonije Stefan Dušan zauzeo već u prvom pohodu prema vizantijskim oblastima preduzetom na samom početku vladavine (jesen 1331). Gradove Železnec (Siderokastron) i Čemren osvojio je još kralj Stefan Dečanski. Neke od navedenih gradova (Kostur, Hlerin i Voden), koje je u uspešnom pohodu s odredima srpskog kralja osvojio prebeg Sirgijan, Stefan Dušan je, po ugovoru, vratio romejskom vasilevsu, jer je poznato da su oni znatno kasnije konačno došli pod srpsku vlast, o čemu će biti reči u jednom od sledećih poglavlja.
 
DRUGI DEO

NA osnovu iznetih činjenica jasno je da je posle pohoda iz 1334. godine Stefan Dušan, pre svega, zadržao Ohrid i Prilep, dva veoma važna grada u srednjovekovnoj istoriji Makedonije. Ohrid je bio znamenit crkveni centar, sedište autokefalne arhiepiskopije, osnovane još pred kraj vladavine vizantijskog cara Vasilija II (976-1025), a posle njegove konačne pobede nad Samuilovim carstvom (1018). Sada se to važno crkveno i duhovno središte, zajedno s nekim njemu potčinjenim eparhijama, našlo u granicama države Stefana Dušana, koji je, prema podacima savremenih izvora, iskazivao duboko poštovanje prema ohridskom arhiepiskopu.
Kada je reč o drugom gradu, Prilepu, valja napomenuti da je on u srednjem veku imao neuporedivo veći strateški značaj nego u kasnijim stolećima, kao i to da se u njegovoj blizini nalazio znameniti manastir Treskavac, čija je crkva posvećena Uspenju Bogorodice. Pobednički srpski kralj je pohitao da toj slavnoj monaškoj obitelji potvrdi stare i dodeli nove posede i povlastice. A baš uvod u prvu kraljevu povelju Treskavcu (1334/1335) jasno kazuje da je on nedavno osvojio grad Prilep.
Već je rečeno da prestanak rata i sklapanje mira s vizantijskim carem nisu bili posledica samo iznenadnog ubistva prebega Sirgijana, prijatelja i saveznika srpskog kralja, već i uznemiravajućih vesti koje su stizale sa severnih granica srpske države - jer je ugarski kralj Karlo Robert zaratio protiv Stefana Dušana. Savremenik Jovan Kantakuzin kaže da su Ugri započeli rat zbog spora oko neke pogranične zemlje, ali da do prave borbe nije došlo pošto je Stefan Dušan zatražio pomoćnu vojsku od cara Romeja, a on je poslao svoje odrede, zbog čega se, kako se govorilo, ugarski kralj povukao sa srpske teritorije.
ZATO je Stefan Dušan srdačno zahvaljivao vizantijskom caru na prijateljskoj pomoći, dok je zapovednika odreda Romeja bogato darivao. Zbivanja iz tog rata znatno opširnije opisuje Danilov Nastavljač, razložno tumačeći da je Karlo Robert krenuo na Srbiju pošto je čuo da je kralj Stefan Dušan „izašao sa svojim silama u daleka carstva naroda, a otačastvo njegovo niko ne čuva”. Kada su čete ugarskog kralja prešle Dunav, Stefan Dušan je, obavešten o novoj opasnosti, pohitao s vojskom prema severu. Stigao je do doma Spasovog u Žiči, gde se nalazila srpska arhiepiskopija i gde se kralj poklonio „ikoni vladike sviju Boga i presvete Bogomatere”. Na vest o približavanju srpskog kralja, ugarsku vojsku je zahvatila panika i ona je u neredu počela da se povlači prema severu. Prava katastrofa nastala je prilikom prelaska Save, u kojoj su se utopili mnogi ugarski vojnici.
Ako se saberu izvorne vesti o pomenutom ratu Stefana Dušana s ugarskim kraljem, jasno se može zaključiti da tada do pravih okršaja nije ni došlo, jer su se ugarske čete brzo povukle preko Save, a u neredima i panici prilikom prelaska reke mnogi vojnici su nastradali. A ukoliko se posmatraju zbivanja iz rata Stefana Dušana s Ugrima, najpre se postavlja pitanje njegove hronologije. Većina istoričara je taj rat datirala u proleće ili leto 1335. godine, ali je nedavno, na osnovu podataka ugarskih povelja, vojevanje kralja Karla Roberta protiv Srba pomereno u vreme između novembra 1334. i januara 1335. godine. Drugo pitanje koje se postavlja jeste da li je posle neuspelog pohoda Ugara usmerenog prema oblasti Mačve došlo do nekih promena granica između dve susedne države, Srbije i Ugarske. Ako se pođe od činjenice da su se ratne operacije odvijale južno od Save, može se verovati da su posle povlačenja ugarskih četa Srbi zadržali oblast Mačve, kao i da su privremeno zaposeli Beograd.
 
PRETENZIJE UGARA
VALjA napomenuti da sukob s Karlom Robertom (1334/1335) nije bio jedini rat koji je u vreme Stefana Dušana Srbija vodila sa svojim severnim susedima, budući da su Ugri za vladavine ovog kralja, a naročito njegovog naslednika Ludovika I (1342-1382), više **** pokušavali da prošire svoje državne granice prema jugu, preko obala Save i Dunava. To je bio stalni pravac teritorijalnih pretenzija krune sv. Stefana u srednjem veku. U PRVIM godinama svoje vladavine, kralj Stefan Dušan se suočio s još jednim važnim zadatkom. Od uspešnog rešavanja tog zadatka neposredno je zavisila njegova osvajačka politika prema jugu, zbog čega ga je srpska vlastela i dovela na presto. U pitanju su bili dalji odnosi sa susednom Bugarskom, čiji je car Mihajlo Šišman izgubio presto i život u bici kod Velbužda (28. jula 1330). Srpski kralj Stefan Dečanski je posle ove velike pobede krenuo s vojskom u unutrašnjost zemlje Bugara. Već 1. avgusta 1330. godine stigao je u selo Izvor, gde su mu došli poklisari Belaura, brata cara Mihajla Šišmana, ali i drugih bugarskih boljara, nudeći sporazum „kako bi ubuduće srpsko kraljevstvo i bugarsko carstvo bili ujedinjeni”.

Tada se Stefan Dečanski pismom obratio svojoj sestri Ani, bivšoj ženi Mihajla Šišmana, koja je s decom proterana iz Trnova pošto je on sklopio drugi brak sa Teodorom, sestrom cara Andronika III Paleologa (1324). Namera srpskog kralja je bila da na trnovski presto dovede sestru Anu i njenog prvorođenog sina Jovana Stefana, što je i učinio, poslavši o tome zapovest bugarskim boljarima. Zanimljivo je da i savremenik Jovan Kantakuzin opisuje navedenu promenu na prestolu u Trnovu: vasilevsu Androniku III Paleologu javljeno je da su, posle pogibije Mihajla Šišmana, bugarski boljari oterali njegovu udovicu Teodoru s decom, a „carski dvor i vlast nad Bugarima” predali sestri Stefana Dečanskog koja je ranije bila udata za trnovskog cara (uz nju su bila i njena deca). Prema izvornim podacima, ubrzo posle pobede kod Velbužda - krajem avgusta ili početkom septembra 1330. - kralj Stefan Dečanski doveo je na trnovski presto svog sestrića Jovana Stefana i njegovu majku Anu, dok je bugarsku prestonicu napustila Teodora, udovica Mihajla Šišmana i sestra cara Andronika III Paleologa. Međutim, prosrpska vlast nije se dugo održala na prestolu u Trnovu.
POČETKOM proleća 1331. godine protiv Jovana Stefana i njegove majke Ane ustali su bugarski boljari koje su predvodili protovestijar Ražina i logotet Filip. Zbacili su ih s vlasti i na presto doveli despota Jovana Aleksandra, gospodara oblasti oko grada Loveča. Jovan Stefan i Ana su se sklonili u Srbiju. Očigledno je da položaj srpskog štićenika u Trnovu nije bio čvrst, čemu je svakako doprinela i iznenadna akcija bivšeg bugarskog saveznika, cara Andronika III Paleologa. On je, po dobijanju vesti o bici kod Velbužda i promeni na trnovskom prestolu, ostavio u Solunu Sirgijana, pa je iz Adrijanopolja krenuo u pohod na krajeve Bugarske. Tako je osvojio tvrđave Anhijal, Mesemvriju, Aetos, Kteniju, Rosokastron, a zatim se vratio u Carigrad.
Ako se ovim nevoljama u graničnim krajevima prema ranije prijateljskom carstvu Romeja doda činjenica da je u susednoj Srbiji počela borba za presto između Stefana Dečanskog i njegovog sina Stefana Dušana, jasno je da vlast Jovana Stefana i njegove majke Ane nije mogla da se dugo održi u Trnovu. Pored iznenadne spoljne opasnosti, Jovan Stefan nije više mogao da računa na podršku iz susedne Srbije, koju su već potresali unutrašnji nemiri.
Pobunjeni bugarski boljari su u proleće 1331. godine na presto u Trnovu doveli despota Jovana Aleksandra, gospodara oblasti oko Loveča i uglednog boljara koji je bio u srodstvu s carskom porodicom Asena. Novi trnovski car bio je sin despota Stracimira i Kerace Petrice, praunuke slavnog bugarskog cara Jovana II Asena (1218-1241). Rođen je na samom početku DžIV stoleća. Ujaci su mu bili car Mihajlo Šišman i Belaur. Zanimljivo je da se u uvodu Rakovačkog prepisa "Dušanovog zakonika" sasvim uopšteno navodi da je Jovan Aleksandar s carem Mihajlom Šišmanom i Belaurom učestvovao u bici kod Velbužda.
DOLAZAK Jovana Aleksandra na trnovski presto otvara vrlo značajno doba u istoriji srednjovekovne Bugarske (1331-1371). Ono je važno i za našu temu, jer se jednim delom poklapa s vladavinom Stefana Dušana. Staro carstvo Romeja bilo je u dubokoj krizi, koja je predstavljala nastavak teških godina proisteklih iz Četvrtog krstaškog rata i prvog pada Carigrada (1204). Iako je carstvo obnovljeno 1261. godine, nova dinastija Paleologa nije mogla da pod svoj skiptar dovede sve teritorije koje je Vizantija držala i pre 1204. godine. S druge strane, na vizantijskim granicama su uvek stajali mnogobrojni neprijatelji, spremni da osvajaju krajeve carstva. Neki od njih, koji su se nalazili na njegovim međama i pre 1204. godine (Bugari, Srbi, Seldžuci), sada su bili neizmerno ohrabreni neočekivanim padom carstva Romeja i njegove prestonice koju je vazda čuvala svemoćna ruka Svevišnjeg.
Rušenje mita o nepobedivosti Vizantije i večnosti Konstantinopolja ohrabrilo je, pre svega, vladare Bugarske i Srbije da sa još većom snagom krenu u osvajanje vizantijskih oblasti. Suočena s takvim opasnostima, obnovljena Vizantija nije predstavljala ni senku svoje nekadašnje moći jedinog zakonitog carstva hrišćanske vaseljene. Štaviše, rezerve unutrašnje snage ionako oronulog carstva Romeja usahle su u dugim građanskim ratovima prve polovine DžIV stoleća: 1321-1328, 1341-1347 i 1351-1354. godine. Najzad, treba podsetiti na važnu činjenicu da su godine vladavine dvojice južnoslovenskih vladara, Stefana Dušana i Jovana Aleksandra, bile sudbonosne za dalju istoriju Balkanskog poluostrva pa i čitave Evrope, jer su obeležene pojavom nove opasnosti sa istoka.
POŠTO su likvidirali poslednje vizantijske posede u Maloj Aziji, Turci su najpre počeli da pljačkaju krajeve jugoistoka Balkanskog poluostrva, a onda su, zaposedanjem tvrđava Cimpe i Galipolja (1352, 1354), zakoračili kao osvajači u Evropu. Ako se imaju u vidu izneta obeležja vremena koje nas ovde zanima, postavlja se, kao prirodno, pitanje da li su dvojica susednih južnoslovenskih vladara bili dorasli novim prilikama DžIV stoleća i izvukli iz njih očekivane uspehe. S jedne strane, trebalo je koristiti slabosti carstva Romeja i nastaviti sa osvajanjem njegovih gradova i krajeva, a, s druge, blagovremeno oceniti ozbiljnost i značaj turske invazije koja se nadvila nad hrišćanskim državama jugoistoka Balkanskog poluostrva i pretila da ih, kao val pomahnitalog mora, zbriše s lica zemlje. Odbrana od tih novih neprijatelja - nevernika trebalo je da bude zajednička briga hrišćanskih vladara na ovom prostoru, a oni su u toj borbi očekivali pomoć država hrišćanskog zapada i rimske kurije.
Dakle, izvesno je da su se tada pred dvojicom najmoćnijih vladara na Balkanskom poluostrvu otvarale široke mogućnosti osvajanja novih teritorija, i to baš u pravcima gde je vazda bila usmerena njihova osvajačka politika. Da bi se moglo pravilno ceniti koliko su dvojica sposobnih vladara koristili prilike koje im je vreme pružalo, treba se najpre podsetiti činjenice da su njihovi međusobni odnosi uvek bili dobri.
Jovan Aleksandar je bio zainteresovan za mirne odnose sa Stefanom Dušanom zbog osvajačkih planova prema gradovima severne Trakije, od kojih je neke posle bitke kod Velbužda zaposeo vizantijski car Andronik III Paleolog. S druge strane, Stefan Dušan je, takođe, želeo mir na svojim istočnim granicama kako bi se slobodno okrenuo osvajanjima prema krajevima carstva Romeja, koja nije mogao da ostvari bez saveza s Bugarskom ili bar bez njenog neutralnog stava. OSIM toga, ne treba zaboraviti i činjenicu da je na severnim granicama Srbije kasnog srednjeg veka stajala Ugarska, sa uvek prisutnim osvajačkim težnjama prema krajevima južno od Save i Dunava. Bugarski istoričari su priznavali postojanje stalnih prijateljskih odnosa između Stefana Dušana i Jovana Aleksandra, ali su insistirali na tome da je trnovski car vodio samostalnu politiku i da nije postojao bilo kakav politički savez između dve susedne južnoslovenske države. Međutim, noviji istoričari trnovske Bugarske nemaju mnogo lepih reči o političkim sposobnostima cara Jovana Aleksandra, okrivljujući ga da je bez određenog plana delovanja propustio pogodnu priliku i ostavio punu slobodu planovima suseda Stefana Dušana, što je on maksimalno iskoristio.
Kao što je već rečeno, dobri odnosi između Srbije i Bugarske ustanovljeni su ubrzo po dolasku na presto dvojice vladara - Stefana Dušana i Jovana Aleksandra (1331), a potrajali su više od dve decenije. Zalog njihovog trajnog prijateljstva bila je Jelena, sestra trnovskog cara, koja je kao nevesta prispela na srpski dvor i ostala verna životna saputnica kralja i cara Stefana Dušana do kraja njegovog života (20. decembra 1355). Zahvaljujući podacima iz dubrovačkih dokumenata može se tačno odrediti vreme Jeleninog dolaska u Srbiju i udaje za Stefana Dušana. Naime, još je Konstantin Jireček zapazio da je 7. marta 1332. godine dubrovačko Veliko veće odlučilo da se trojica poslanika pošalju na venčanje kralja Stefana Dušana i sestre bugarskog cara Jovana Aleksandra, pa je na osnovu toga pretpostavio da je pomenuta svadba obavljena na Uskrs 19. aprila 1332. godine.
 
VENČANjE
POŠTO je teško poverovati da je venčanje proslavljeno na praznik Vaskrsa Gospodnjeg, smatralo se da je čin obavljen na tzv. Tominu nedelju, koja je te godine padala 26. aprila. Međutim, vredni i pažljivi M. Purković uočio je da se ispod pomenute odluke dubrovačkog Velikog veća nalazi beleška da su izabrani poslanici na svadbu srpskog kralja krenuli iz Dubrovnika 22. juna uveče, a da su se vratili 7. avgusta 1332. godine u tri časa posle podne.

Na osnovu toga je zaključio da su se Stefan Dušan i Jelena venčali tek jula 1332. godine, a odlaganje je tumačio pobunom velikaša koja je početkom aprila 1332. godine u Duklji izbila protiv novog srpskog kralja, a na čijem čelu je stajao vojvoda Bogoje, kojem se pridružio i albanski velikaš Dimitrije Suma. Kao što je poznato, Dubrovčani su, u duhu svojih interesa, posredovali u izmirenju zavađenih strana u srpskoj državi. TAKO je u leto 1332. godine na srpski dvor stigla bugarska princeza Jelena, zabeležena kao jedna od najsposobnijih naših vladarki. Ona je ostavila značajan trag u istoriji kako za života svog muža Stefana Dušana, tako i posle njegove iznenadne smrti (20. decembra 1355). Njen biograf Miodrag Purković je pun hvale kada je reč o njenom obrazovanju i zanimanju za književnost, verujući da je ova učena vladarka imala i biblioteku za koju su prepisivani neki rukopisi.
O Jeleninim političkim sposobnostima i angažovanju pregršt zanimljivih podataka daje savremenik Jovan Kantakuzin, koji „hvali njenu rečitost, bistrinu pogleda i političku mudrost”. Purković veruje u objektivnost sudova cara pisca „jer je Jelenina srećna zvezda bila već na zahodu i on nije imao potrebe da joj pravi nikakve nezaslužene komplimente”. Na osnovu mnogobrojnih portreta, sačuvanih na zidovima naših srednjovekovnih crkava, Purković je pokušao da ocrta Jelenin lik, naglašavajući da je bila "crnomanjasta, lepo razvijena, čak ni u godinama kad bi to bilo sasvim prirodno, nimalo gojazna. Nos tanak i dugačak. Između nosa i gornje usne širok razmak, obrve tanke i visoko izvijene u luk. Oči malo žućkaste, pomalo kose, mongolske. Iako pokriven ogrlicom vidi se da je vrat dugačak i tanak."
Zanimljivo je da je dubrovački pisac Mavro Orbin bio krajnje neraspoložen prema Jeleni, prikazujući je kao opaku ženu koja je mrzela katolike, pa je Stefan Dušan po njenom nagovoru oduzeo zlato, srebro i druge dragocenosti latinskim crkvama i manastirima „u obe Zete”.
DOLAZAK Jelene kao neveste u Srbiju (leto 1332) svakako je poremetio položaj Ane, udovice Mihajla Šišmana i bivše bugarske carice koja se posle gubitka prestola u Trnovu (proleće 1331) sklonila u Srbiju. Sada je Ana sa sinom Jovanom Stefanom bila prinuđena da potraži sigurnije utočište i našla ga je u Dubrovniku, gde je provela najveći deo svog preostalog života. Zanimljiva je priča dubrovačkog istoričara Junija Restića da je Jovan Aleksandar zahtevao da mu se izruče Ana i njen sin Jovan Stefan, što je Stefan Dušan bio spreman i da ispuni, ali Dubrovčani nisu hteli da ih predaju kraljevim izaslanicima, pa se bivša trnovska carica sa sinom privremeno sklonila u Carigrad, da bi se kasnije vratila u grad pod sv. Srđom. Nažalost, nije moguće proveriti verodostojnost ovih zanimljivih vesti znatno kasnijeg dubrovačkog istoričara.
Iako je Jelena živela u skladnom i srećnom braku sa Stefanom Dušanom, izgleda da su u prvim godinama njihovi odnosi bili poremećeni, što se može naslutiti iz nekih dubrovačkih podataka. Aprila 1336. godine u Dubrovnik su u pratnji viteza Palmana pristigli i poslanici austrijskog vojvode Otona, koji su, zajedno sa dubrovačkim poklisarima, otišli u Srbiju. Opat Jovan Viktrinški priča da je srpski kralj Stefan Dušan nameravao da se oženi Jelisavetom, bratanicom pomenutog vojvode Otona koja je kod njega živela kao štićenica. Nesrećna devetnaestogodišnja devojka pala je u očaj na vest da treba da se uda za kralja šizmatika, pa je presvisla od tuge oktobra 1336. godine, a sahranjena je u opatiji Majerbah kod Beča.
Prirodno je da su istoričari nastojali da objasne razloge trenutno pomućenih odnosa Stefana Dušana i Jelene. Pretpostavljalo se da je srpski kralj zbog opasnosti koja mu je zapretila od ugarskog kralja Karla Roberta želeo da se približi nekoj katoličkoj sili. Čini se da je bliže istini i životu verovanje kako je kriza u braku srpskog kralja bila izazvana okolnošću da on i Jelena za četiri godine zajedničkog života nisu imali poroda. Ali stvari su se uskoro sredile. „Leta od stvorenja sveta 6845.”, dakle u periodu između 1. septembra 1336. i 31. avgusta 1337. godine Jelena je Stefanu Dušanu podarila prvorođenog sina i naslednika Uroša, čime su uklonjene prepreke njihovom srećnom bračnom životu.
MEĐUTIM, istoričari su verovali da postoje još neke indicije koje svedoče o pogoršanju srpsko-bugarskih odnosa u tim godinama. Papa Benedikt DžII pisao je trnovskom caru Jovanu Aleksandru i njegovoj ženi (1336), pokušavajući da ih oraspoloži i pridobije za katoličku veru. U jednom panegiričkom spisu o Jovanu Aleksandru (1337) ovaj car se veliča „kao drugi drevni Aleksandar” jer je osvojio mnoge zemlje i tvrđave sve do Morave. U tumačenju pomenute beleške H. Matanov smatra da ona svedoči o poremećaju srpsko-bugarskih odnosa i da je Jovan Aleksandar od Stefana Dušana osvojio oblast Mraka koja se nalazila između gornjih tokova Južne Morave i Strume.
Ako se rezimira sve što je u ovom poglavlju izneto o prvim godinama vladavine kralja Stefana Dušana (1331-1336), može se slobodno reći da su one bile vrlo uspešne i značajne. Mladi srpski kralj je tada u svojoj istočnoj politici ostvario neke ciljeve koji su stvorili neophodne preduslove za nastavak širenja granica države Nemanjića pravcem koji su već usmerili prethodni vladari, naročito kralj Milutin. Budući da je na srpski presto doveden voljom vlastele, pravog pokretača širenja granica države Nemanjića, mladi kralj je morao da odmah, shodno očekivanjima velmoža, krene u osvajanja prema jugu.
 
DRUGI DEO

Već u tim pohodima zaposeo je prostrane vizantijske teritorije u Makedoniji, sa bogatim i važnim gradovima (Ohrid, Prilep, Strumica), što je predstavljalo osnov njegove dalje osvajačke politike u tom pravcu. Štaviše, na sastanku pod bedemima Soluna car Andronik III Paleolog priznao je Stefanu Dušanu pravo na posedovanje nekih osvojenih gradova. S druge strane, Stefan Dušan je na dalekom severu uspeo da odbrani granice svoje države od još jednog neprijatelja - Ugarske.
U uspešne diplomatske korake Stefana Dušana svakako treba uvrstiti i brzo smirivanje odnosa s novim trnovskim carem Jovanom Aleksandrom. Oni su trajno dobili prijateljski karakter, neizmerno ojačan brakom Stefana Dušana s njegovom sestrom Jelenom. Sve su to bili čvrsti temelji na kojima je počivala dalja osvajačka politika srpskog kralja i cara, usmerena ka gradovima i krajevima carstva Romeja.
U prethodnom poglavlju opisani su veći osvajački pohodi koje je u prvim godinama vladavine mladi Stefan Dušan preduzimao prema jugu, u želji da dalje proširi granice svoje države na račun susednog carstva Romeja. Srpski kralj je to činio jer je na presto došao voljom vlastele uvek zainteresovane za osvajanje novih teritorija, što je bio i jedan od osnovnih načina sticanja poseda i bogatstva. Uostalom, u istom pravcu bila je usmerena i osvajačka politika Dušanovih prethodnika na srpskom prestolu. Međutim, prateći te važne osvajačke planove Stefana Dušana mogli smo zapaziti da je on avgusta 1334. godine pod bedemima Soluna zaključio mir s vizantijskim vasilevsom Andronikom III Paleologom, a tom prilikom je postignut i sporazum o podeli teritorija i razgraničenju između Srbije i carstva Romeja. Svakako da su neki važni razlozi ubedili srpskog vladara da pristane na mir sa Andronikom III Paleologom: učinio je to zbog gubitka prijatelja i saveznika, romejskog prebega Sirgijana, koji je 23. avgusta 1334. godine ubijen nadomak Soluna, ali i zbog potrebe da se okrene odbrani severnih granica svoje države ugroženih pretnjama ugarskog kralja Karla Roberta. Navedenim razlozima za prestanak rata na jugu moglo bi se dodati i Dušanovo saznanje da je susedno carstvo Romeja ojačalo za vladavine Andronika III Paleologa (1328-1341), uz kojeg je kao najbliži saradnik i verni prijatelj stajao veliki domestik Jovan Kantakuzin. I zaista je vladavina ovog cara označila doba stabilizacije položaja Vizantije, godine kada su ostvareni neki planovi i želje njegovih predaka, careva Mihajla VIII i Andronika II Paleologa.
POSLE svrgavanja s prestola ostarelog Andronika II Paleologa, kormilo carstva preuzela je generacija mladih plemića koja se još početkom dvadesetih godina DžIV stoleća okupila oko pretendenta Andronika III Paleologa, iskazujući sasvim nove koncepcije i planove vezane za državnu politiku. Kao ocena značaja vladavine vasilevsa Andronika III Paleologa pohvalno zvuče reči besednika Dimitrija Kidona „da je tada razum u svemu savetovao carsku vlast”. Zato treba posvetiti dužnu pažnju glavnim zbivanjima iz kratke, ali uspešne vladavine Andronika III Paleologa kako bi se objasnili razlozi za izvestan predah u osvajačkim pohodima ambicioznog srpskog kralja Stefana Dušana, koji je, očigledno, mudro ocenio da treba sačekati pogodniju priliku za njihovo uspešno nastavljanje.
Jovan Kantakuzin, najbliži saradnik i u stvari savladar Andronika III Paleologa, piše u svojim memoarima da je careva prva želja bila da se odmah po preuzimanju prestola okrene borbi protiv Osmanlija koji su svojim napadima ugrožavali, pre svega, Nikeju i Nikomediju, dva slavna helenska grada na severozapadu Male Azije. Zato je Andronik III Paleolog pohitao da već sledeće ratne sezone po preuzimanju vlasti, u proleće 1329. godine, krene u borbu protiv Osmanlija ne bi li zaustavio njihovo napredovanje kroz severozapadne krajeve Male Azije, jedinu teritoriju koja je na toj strani preostala Romejima.
Juna 1329. godine sakupljeni odredi Romeja prešli su u Skutari, na maloazijsku obalu, i krenuli prema Orhanovim četama koje su napadale Nikeju. Iako je carska vojska u prvim sukobima održavala borbenu ravnotežu, sam car Andronik III Paleolog je u njima bio ranjen, pa se povukao u Pelekanon, a zapovedanje vojskom preuzeo je njegov verni prijatelj Jovan Kantakuzin.
 
OSMANLIJE NADIRU
U SUKOBU kod grada Filokrene 11. juna 1329. godine Osmanlije su potukle Romeje, koji su se u panici povlačili prema prestonici. Odavno je uočeno da je pomenuti pohod cara Andronika III Paleologa bio i poslednji pokušaj Vizantije da odbrani preostale krajeve u Maloj Aziji od najezde Turaka, a poraz kod Filokrene poređen je, mora se priznati preterano, sa onim koji su Romeji 17. avgusta 1071. godine doživeli od Seldžuka kod jermenske varoši Mancikerta.

Sudbina preostalih vizantijskih gradova na severozapadu Male Azije bila je zapečaćena, pa su Osmanlije 2. marta 1331. godine osvojile Nikeju, a 1337. ili 1338. godine i Nikomediju. Avgusta 1333. godine došlo je do susreta vizantijskog vasilevsa sa emirom Orhanom i tom prilikom zaključeno je primirje po kojem je carstvo Osmanlijama plaćalo godišnji danak od 18.000 perpera. IZVESNO je da su opisani pokušaji cara Andronika III Paleologa da se na severozapadu Male Azije suprotstavi Osmanlijama doneli vojnički neuspeh, ali su tada naznačeni neki novi pravci vizantijske politike na ovoj strani, koji će uticati na kasnija zbivanja na Balkanskom poluostrvu. Na početku vladavine krajem 1328. ili početkom 1329. godine, Andronik III Paleolog je započeo diplomatske pregovore s maloazijskim emirima, koji su se, takođe, osećali ugroženi porastom snage i osvajačkim namerama Orhana. Tada je došlo i do prvih veza Romeja s Mehmedom, emirom Ajdina, čiji će naslednik Umur kasnije biti pouzdani saveznik Jovana Kantakuzina u borbi za vlast u drugom građanskom ratu (1342-1347).
Ako i nije ostvario želju da spase ostatke helenizma na tlu Male Azije, Andronik III Paleolog je uložio mnogo napora da carstvu bar očuva neka ostrva uz njenu zapadnu obalu, među kojima je naročiti značaj imao Hios zbog velike proizvodnje mastike, važnog sastojka u medicini i nekim granama privrede srednjeg veka.
Za angažovanje cara Andronika III Paleologa u Egejskom moru važna je bila okolnost da je početkom tridesetih godina DžIV stoleća počela da se javlja ideja o stvaranju jedne hrišćanske lige za borbu protiv turskih emirata na zapadnoj obali Male Azije. Čitav plan je pokrenuo papa Jovan DžDžII, a planirano je bilo da u pohodu protiv nevernika učestvuju ugledni vladari i sile hrišćanskog sveta: francuski kralj Filip IV kao vođa ekspedicije, zatim kiparski kralj Hugo IV od Luzinjana, rodski vitezovi, Mlečani, sicilijanski kralj Robert Anžujski i vasilevs Romeja.
Hrišćanski brodovi trebalo je da se aprila 1333. godine okupe u Negropontu (Eubeja), što je odloženo za septembar 1334, kada su u Egejsko more pristigle lađe pape Jovana DžDžII, Filipa VI, Mlečana, rodskih vitezova i kiparskog kralja Huga IV od Luzinjana, ali su izostali brodovi cara Romeja. U prvim sukobima izgledalo je da su se nade hrišćana počele ostvarivati, jer je oktobra 1334. godine sakupljena flota porazila turske brodove emira Karasija, ali se čitava zamisao ugasila kada je decembra 1334. umro pokretač poduhvata papa Jovan DžDžII.
U GODINAMA uspeha Andronika III Paleologa u obnovi vlasti carstva Romeja u Tesaliji i Epiru, čiji su se gospodari dugo suprotstavljali osvajačkim planovima prvih Paleologa, došlo je i do jedne značajne epizode u odnosima Stefana Dušana i susedne Vizantije. Dvojica vladara, Andronik III Paleolog i srpski kralj, ponovo su se sastali, a o tom susretu govori jedino savremenik Jovan Kantakuzin. Dok je romejski vasilevs, posle pohoda na Tesaliju, boravio u Solunu, pristiglo mu je poslanstvo Stefana Dušana i prenelo ponudu srpskog kalja da se sastanu „radi prijateljstva, susreta i uzajamnog razgovora”. Andronik III Paleolog je pristao na taj susret. Dogovoreno je da se on održi u makedonskom kraju Boimiji, zbog čega je srpski kralj krenuo ka tom mestu. Međutim, romejski vasilevs je, „želeći da kralja malo zastraši ili, pre, da pruži dokaze iskrenog i čvrstog prijateljstva”, promenio plan i s pratnjom od trista ljudi iznenada se pojavio kod mesta Radovište koje se nalazilo usred države srpskog kralja, a u kojem je on tada i boravio.
Iako je Stefan Dušan najpre bio uznemiren iznenadnom promenom carevog kretanja, uskoro se uverio u iskrenost i plemenitost njegovih namera, pa ga je u Radovištu prijateljski gostio čitavu nedelju dana i „pokazujući veliku razboritost i smernost, držao se prema njemu, caru, kao gospodaru”. Jovan Kantakuzin kaže da je tom prilikom i on sâm predstavljen srpskom kralju i da su tada postali veliki prijatelji. Pomenuti susret dvojice vladara bio je važan i za Jovana Olivera, svakako najmoćnijeg velikaša srpskog kralja i cara. Opisujući kasniji susret s Jovanom Oliverom na Vardaru kod Velesa (leto 1342), car pisac naglašava da je on prema njemu bio prijateljski raspoložen „još od vremena kada se car Andronik bio sastao sa kraljem i kada je on sam (Jovan Oliver) lično sa njim (Jovanom Kantakuzinom) vodeći razgovore, taj susret doživeo kao zalog prijateljstva”.
Izvesno je da je 1336. godine u Radovištu došlo do novog sastanka Stefana Dušana i vasilevsa Andronika III Paleologa, ali se, nažalost, ne može naslutiti o čemu su tada dvojica vladara razgovarala.
Ubrzo posle razgovora Stefana Dušana sa vasilevsom Romeja u Radovištu, u njegovom kraljevstvu se dogodila važna promena na čelu autokefalne arhiepiskopije. Devetnaestog decembra 1337. godine završio je zemaljski život učeni arhiepiskop Danilo II posle dugih godina vernog služenja svom narodu i Crkvi, na čije čelo je došao 14. septembra 1324. godine. Kralj Stefan Dušan nije želeo da arhiepiskopski tron duže vreme ostane upražnjen, pa je već 3. januara 1338. godine za poglavara autokefalne Srpske crkve rukopoložen Joanikije, koji se pre toga nalazio u svetovnoj službi na dužnosti logoteta.
Kada je reč o izboru i rukopoloženju Joanikija, postavljaju se dva važna pitanja, pre svega u vezi s tim kako je on došao na čelo Srpske crkve: da li je ceremonija obavljena na Državnom saboru, ili je novog arhiepiskopa ustoličio sam kralj Stefan Dušan (što s obzirom na vizantijsku praksu izgleda verovatnije). Drugo važno pitanje odnosi se na okolnosti u kojima je on došao na čelo Srpske crkve. Naime, novi poglavar Srpske crkve je pre toga bio logotet, dakle svetovni funkcioner, a poznato je da su ranije za arhiepiskope postavljani ugledni svetogorski monasi i hilandarski igumani: Joanikije I, Jevstatije I, Nikodim i Danilo II.
U trenutku neophodne promene na čelu Srpske crkve u Hilandaru su, takođe, živeli ugledni monasi, kao Gervasije, Teodul, Arsenije i Teodosije, pa je utoliko čudnija odluka Stefana Dušana da na taj odgovoran položaj postavi logoteta Joanikija. Za to je svakako postojao neki jak razlog, koji je naslućivao zaslužni Purković, naglasivši „da je Joanikije nečim zadužio Stefana Dušana, ali se ne zna čime”. Čini se da se o izboru svetovnjaka logoteta Joanikija za srpskog arhiepiskopa mogu praviti i smelije pretpostavke: možda je Stefan Dušan ocenio da će biti korisnije da, shodno svojim dalekosežnim planovima, na čelo Crkve dovede svetovnu ličnost širih i pragmatičnijih pogleda no što su ih mogli imati proslavljeni hilandarski oci.
AKO su odnosi Stefana Dušana prema Vizantiji i imali sasvim miran tok u godinama posle njegovog sastanka s Andronikom III Paleologom nadomak Soluna (26. avgusta 1334), uskoro je razvoj događaja u carstvu Romeja pružio srpskom kralju priliku da nastavi sa osvajačkim pohodima prema jugu. Iako relativno mlad čovek (rođen 1296), vasilevs Andronik III Paleolog često je pobolevao, a njegovo narušeno zdravlje bilo je i posledica neumerenog života koji je vodio još od rane mladosti. Opisano smirivanje stanja u Epiru, koji se 1340. godine ponovo našao pod vlašću cara Romeja, poslednji je uspeh Andronika III Paleologa.
Njegovo zdravlje se zbog obolele jetre, naglo pogoršalo u proleće 1341. godine, zbog čega je s porodicom iz Soluna stigao u Didimotiku, a ubrzo se odatle zaputio u prestonicu. Iako ozbiljno narušenog zdravlja, učestvovao je u radu crkvenog sabora u Carigradu (juna 1341), koji je raspravljao o valjanosti isihastičkog učenja Grigorija Palame i osudi njegovog protivnika, kalabrijskog monaha Varlaama. U toku zasedanja sabora, carevo zdravlje se naglo pogoršalo, pa se on 12. juna povukao u prestonički manastir Bogorodice Odigitrije, gde je, i pored svih napora lekara da mu spasu život, preminuo u zoru 15. juna 1341. godine.
Kao legitimni naslednik prestola ostao je njegov prvenac Jovan, rođen 18. juna 1332. godine u Didimotici, u carevom drugom braku s italijanskom princezom Anom Savojskom. Ali, izvesno je da u tom uzrastu on nije mogao da preuzme teško breme državnih poslova. Zato se odmah kao hitno postavilo pitanje izbora ličnosti koja bi u ime maloletnog naslednika prestola vodila carstvo Romeja. Najozbiljniji kandidat za tu odgovornu dužnost svakako je bio veliki domestik Jovan Kantakuzin, najbliži saradnik preminulog cara, koji je tokom njegove samostalne vladavine praktično imao položaj savladara.
Na promenu prilika u Carigradu mnogo je opasnije reagovao Stefan Dušan, koji se, izvesno, pripremao za dalje ratovanje protiv carstva Romeja. O tome svedoče zanimljive vesti da je 1341. godine kupovao oružje u Mlecima, kao i da mu je "republika" na lagunama odobrila da preko njene teritorije prođe trista najamnika zavrbovanih za službu u Srbiji. O pohodu Stefana Dušana prema krajevima carstva Romeja izveštava nas Jovan Kantakuzin, koji naglašava da je kralj, saznavši za smrt cara Andronika III Paleologa, raskinuo sklopljeni ugovor, napao preostali deo Makedonije i, prošavši pored Soluna, stigao do sela Krićani. Njegova vojska tada nije zadobila veliki plen, jer su se ljudi, goneći svoju stoku, sklonili u gradove, u utvrđenja.
 
KRATAK MIR
KANTAKUZIN se sa svojim pristalicama u Didimotici savetovao šta valja činiti povodom napada Stefana Dušana, pa je odlučeno da se srpskom kralju upute poslanici, koji su obnovili raniji mir. Iz nešto kasnijeg izlaganja cara pisca vidi se da je to poslanstvo predvodio Jovan Gavala koji je prešao u tabor carice Ane Savojske. Međutim, obnovljeni mir između carstva Romeja i srpskog kralja nije dugo trajao, jer je tok događaja u Vizantiji dozvolio Stefanu Dušanu da nastavi sa još smelijim planovima daljih osvajanja vizantijskih gradova i krajeva. Time su okončane godine predaha u njegovim osvajačkim planovima prema jugu. KADA je osvojio vlast i postao jedini vladar, Dušan je bio vrlo mlad, neoženjen, pa nije mogao ni pomišljati da obnovi onaj sistem upravljanja u kojem je i sam stasao. Nije bilo ličnosti koja bi mogla da bude "mladi kralj", ali ostala je teritorija kojom je nekada upravljao i iz koje je krenuo u osvajanje vlasti nad celom državom. Kao u vreme njegovog pradede Uroša I, svi delovi državne teritorije bili su sada neposredno pod kraljevom vlašću, što je samo prividno bio dobitak za centralnu vlast, jer njeni su zadaci time bili osetno uvećani, a nisu se mogla poboljšati sredstva za njihovo izvršavanje.
Jednake su ostale teškoće u savladavanju prostora, ništa brže ni pouzdanije nije bilo prenošenje vesti, a nije se uvećao ni broj institucija. Uslovi vladanja su ostali i dalje takvi da je kralj morao da se oslanja na svoje namesnike kojima bi poverio upravu nad pojedinim oblastima. Način vladanja "mladog kralja" i njegovih savetnika bio je isti takav, samo što su oni bili bliže svojim podanicima, brže su mogli da stignu do granica područja kojima su upravljali.
Malobrojni i šturi podaci savremenika otkrivaju da je Dušan već u prvim mesecima vladavine bio suočen s teškoćama. Jedna odluka dubrovačkog Veća umoljenih iz aprila 1332. godine pokazuje da se od kralja odmetnuo vojvoda Bogoje s još nekom vlastelom i da je zbog toga bila ugrožena bezbednost dubrovačkih trgovaca.
Pobuna je verovatno tada i smirena, jer su trgovci i dalje odlazili na trg Sveti Srđ na Bojani i nisu se žalili na opasnosti. Uz Bogoja je kao odmetnik pomenut još samo Dimitrije Suma, bez sumnje plemenski starešina Albanaca u tom kraju, verovatno kraljev funkcioner. On se 1334. godine pominje kao podanik srpskog kralja. O motivima pobune se ništa ne zna, kao ni o uslovima pod kojima je postignuto pomirenje. S razlogom se nagađalo da se vojvoda Bogoje nije osećao dovoljno nagrađen posle prevrata.
HUMSKA zemlja, već za vreme "mladog kralja" poprište borbi s bosanskim banom, bila je u znatnoj meri okrnjena. Za srpsku državu bila je izgubljena dolina Neretve, prvo privremeno, a onda, od vremena sukoba među kraljevima u proleće 1331. godine, zauvek. Ban Stjepan II je počeo da se, po službenoj tituli, naziva i "gospodar humski". U povelji za Dubrovčane iz avgusta 1332. godine on im potvrđuje da žive s humskom zemljom po dotadašnjim pravnim običajima kao da je on gospodar te teritorije. Iste godine počeo je da zahteva da njemu isplaćuju deo mogoriša, jednog ekonomski beznačajnog tributa koji su u ranijim vekovima uzimala gospoda iz zaleđa.
Međutim, to nisu bili jedini gubici srpske države. Još za vreme ratovanja s Branivojevićima bosanski ban je zagospodario Nevesinjem i Zagorjem, teritorijama uz staru granicu između dve države. Vlast srpskog kralja na toj strani osetno je sužena. Granica tada nije bila definitivno utvrđena: pomerala se u narednim godinama, ali će na kraju Trebinje, Bileća, Rudine i Gacko postati granične teritorije na srpskoj strani, dok je Dabar bio uporište bosanske vlasti.
Veličina promena nastalih u međuvremenu postaje vidljiva tokom Dušanovog sređivanja odnosa s Dubrovnikom. Svečano dubrovačko poslanstvo je oktobra 1331. godine posetilo kralja i čestitalo mu dolazak na srpski presto. Ujedno je to bila prilika da se pokrene niz postupaka odavno uobičajenih prilikom smene na prestolu. Srpski vladar bi izdao povelju kojom potvrđuje sve povelje svojih prethodnika, garantujući slobodno kretanje trgovcima i bezbednost za vreme boravka u njegovoj državi.
Ranije povelje su sadržale izričite odredbe o poštovanju granica i načinu rešavanja međusobnih sporova. Dubrovčani bi posle toga na novog vladara preneli isplaćivanje svetodmitarskog ili srpskog dohotka od 2.000 perpera, koji su uveli prvi nemanjićki kraljevi, a u dokumentima se može pratiti od vremena kralja Uroša I.
SVEČANO poslanstvo iz oktobra 1331. godine imalo je i specifične zadatke proistekle iz tadašnje situacije. Ostalo je, naime, pitanje sudbine grada Stona i njegovog poluostrva, koje je tada nazivano Stonski rat (od reči rt; tek mnogo kasnije se ustalio naziv Pelješac). Njega su Dubrovčani privremeno zaposeli već 1326. godine, prilikom iskorenjivanja Branivojevića, a zatim su ga izgubili u ratu. Oni nisu, kao bosanski ban, koristili neslogu među kraljevima i nestabilnost prilikom smene na prestolu da bi ga ponovo zauzeli, već su nastojali da poluostrvo i tvrđavu Ston dobiju mirnim putem u sporazumu s kraljem.
Obnovili su, dakle, pregovore i nastojali da kralja pridobiju posredstvom uticajnih ljudi s njegovog dvora. Naruku im je išla okolnost da je posle širenja i uspeha bosanskog bana u humskoj zemlji Ston sa poluostrvom bio gotovo odsečen od ostatka Dušanove teritorije. Druga povoljna okolnost za Dubrovčane bile su Dušanove novčane nevolje koje su ga tih godina nagonile da uzima robu trgovcima, o čemu će kasnije biti više reči. Pregovaralo se krajem 1331. i tokom 1332. godine kada je kralj bio zauzet na jednoj strani ratom protiv Vizantije, na drugoj - prilikama u Bugarskoj, gde je svrgnut njegov rođak i na presto došao car Ivan Aleksandar, čijom sestrom Jelenom se srpski kralj oženio 1332. godine. Tada nije događajima na zapadu posvećivao punu pažnju: sam je podsticao Dubrovčane da posreduju kod bosanskog bana da se sklopi mir.
Pregovori s Dubrovčanima su, međutim, nastavljeni i do kraja 1332. godine bili su povoljno okončani, jer je u januaru 1333. godine kralj izdao povelju kojom je Ston, poluostrvo i susedne teritorije prepustio Dubrovniku. Poznata je cena koju su Dubrovčani platili - 8.000 perpera, ali nije jasno kakav je karakter pripisan toj transakciji. Na početku pregovora, u oktobru 1331. godine, traženo je da se poslanici raspitaju kod kralja i velikaša (barona) da li bi se poluostrvo moglo dobiti bilo kao "feud" bilo kupovinom.
U KRALjEVOJ povelji, međutim, govori se o daru i darovima ("ja prvo moje prišastije na kraljevstvo") i mnogobrojnim drugim znakovima pažnje. Među tim izrazima pažnje bilo je svakako i upućivanje tročlanog poslanstva, kojem je povelja izdata u Pologu (tetovski kraj). Kralj bi, dakle, na njihov dar od 8.000 perpera uzvratio time što im je "dao s milošću" Ston i teritorije. Ali to nije bilo sve. U okviru transakcije ustanovljen je i redovan godišnji danak od 500 perpera, koji se imao isplaćivati o Uskrsu svake godine. Povelja je čak sadržala pretnju: u slučaju da se ne plati "na rok", Dubrovčani bi bili dužni da plate dvostruki iznos.
U povelji je podrobno navedeno šta je sve dato gradu: poluostrvo stonsko sa međama, naseljima, ljudima i pravom da podignu utvrđenje na Prevlaci ili gde budu hteli. Pored toga, i pojas zemlje od Prevlake do dubrovačke granice i ostrvo Posrednjicu na ušću Neretve. Ali u dubrovačke ruke nije došlo sve što je povelja sadržala. Ostrvo Posrednjica je, zajedno sa ostalom zemljom pored Neretve, bilo pod vlašću bana Stjepana II, a takođe i pojas zemlje od Stona do tadašnje dubrovačke granice, u kojem je Slano bilo najvažnije mesto.
I pored uspešne nagodbe s kraljem Dušanom, Dubrovčani nisu mogli da dovedu do kraja započeti posao. Pošto je Ston sa svojim poluostrvom bio deo humske zemlje, a čak se verovalo i tvrdilo da je tu bilo njeno središte, pretendovao je na njega i bosanski ban Stjepan II, koji se već nazivao gospodar humski i nastojao da na sebe prenese prava humskih gospodara u odnosu na Dubrovnik. Trebalo je, dakle, i od njega „otkupiti” novu tekovinu.
Nepunih mesec dana posle kralja Dušana i ban Stjepan II je izdao povelju, ali s bitno drugačijim opisom teritorija. U njegovoj povelji su navedeni Rat, Ston, Prevlaka i ostrva oko poluostrva. On je Dubrovčanima odobrio da zidaju, prokopaju prevlaku, da uzimaju od ljudi na dodeljenoj teritoriji sve što pripada gospodaru, ali u njegovoj povelji nema pomena o zemljištu u Primorju, niti o Posrednjici. Dušanov dar je ostao u tom delu nerealizovan, i to zato što on nije imao pod svojom vlašću sve ono što je poklonio.
 
DUŠANOVE POVELjE

SAČUVANE su dve Dušanove povelje s početka vladavine, od kojih je jedna izdata 14. avgusta, bez naznačene godine, a druga je potpuno bez datuma, ali nesumnjivo sačuvana u originalu, jer sadrži ostatke pečata. Obe su kratko stilizovane, baš kao i prva povelja Dušanovog oca, ali nijedna od njih ne potvrđuje celokupan sadržaj ranijih povelja. Ona izdata u Nerodimlju 14. avgusta, pretpostavlja se 1332. godine, garantuje slobodu kretanja trgovaca, a kaznom se preti svakom ko bi ometao Dubrovčane prilikom kupovine žita.
Ostale njihove raznovrsne poslovne delatnosti uopšte se ne pominju. Druga, nedatovana povelja sadrži obećanje da će se poštovati imovina trgovaca, da je svako obavezan, pa i sam kralj, da kupuje robu u trgovima i na panađurima, da niko ne sme oduzimati robu trgovcima. Svetodmitarski dohodak je prvi put isplaćen krajem 1333. godine. U MAJU 1334. godine došlo je do krize u inače dobrim odnosima između Dubrovnika i srpskog kralja. Tada je kralju došlo novo tročlano poslanstvo, pošto se on nešto razljutio: "Kako se beše porasrčilo kraljevstvo mi na vlastele dubrovačke za Stonski rat (rt)." Poslanstvo je kralj primio kod Prizrena i, prema rečima povelje, Dubrovčani su pristali "na svu volju kraljevstva mi i pravu službu", pa je kralj potvrdio svoj dar iz prve povelje, sa željom da posle toga među njima ne bude neke svađe već "pravo življenje" kako je ranije bilo.
O uzrocima kraljeve srdžbe može se zaključivati po merama koje su tom novom poveljom propisane. Dubrovčani nisu smeli da prime nijednog čoveka s kraljeve teritorije, osim ljudi koji su se zatekli u vreme predaje. Predviđena je bila mogućnost kontrole od kralja i u njegovo ime, i to tako što bi kraljev čovek i pristav dubrovačke opštine zajedno proverili da li ima onih koji su došli posle preuzimanja teritorije. Svaki takav čovek se morao izvesti na kraljevu teritoriju.

Predviđeno je čak bilo, ukoliko kraljev čovek ne nađe nikog, a kralj i dalje sumnja, da se tada moraju zakleti četvorica ili petorica vlastelina u katedrali da po njihovom znanju nije useljen niti skriven nijedan kraljev čovek. Tim odredbama o zabrani primanja ljudi dodato je još i to da su se dubrovački poslanici zakleli "da prebiva pop srbski i da poje u crkvah koje su u Stonu i ratu (rtu) kako jest povelevalo kraljevstvo mi". U povelji iz 1333. godine o tome nema pomena. Verovatno je to bio usmeni zahtev kraljev saopšten poslanicima.
Pošto je došlo do smirivanja spora zbog ljudi koji su se sklanjali na Stonski rat (rt), u odnosima srpskog vladara i Dubrovnika preovladali su materijalni i finansijski problemi. Srazmerno dug period mira otkrio je u kojoj meri su se preplitali interesi obeju strana i koliko su one ekonomski zavisile jedna od druge. Dubrovčani su preostali deo novca za Ston isplatili o Petrovdanu 1333. godine kao što je bilo ugovoreno.

Pre toga su, na kraljevu molbu, izdali 2.540 perpera za isplatu šest bojnih konja koje je poslao hrvatski vlastelin knez Grgur Kurjaković. Posle toga je preostao samo godišnji danak "tribut stonski", koji je imao dugu i zanimljivu istoriju. Dušan ga je ustupio monasima srpskog manastira svetog arhanđela Mihajla u Jerusalimu, a prenet je kasnije na monahe manastira Hilandara i svetog Pavla na Svetoj gori. Nadživeo je ne samo srpsko carstvo nego i sve srednjovekovne države i bio isplaćivan kao pobožni dar, "sveća" monasima, sve do kraja DžVIII veka.

KRALj Dušan je kasnije i Svetodmitarski tribut koristio za isplatu dugova, najčešće stranim trgovcima. Ali mnogo veću ulogu od opštine imali su u njegovim finansijama dubrovački trgovci u ulozi zakupnika carina. U državnim finansijama je u to vreme sve veći bivao udeo prihoda od rudnika, kovnica novca, carina i dažbina od trgovine, naročito od prodaje soli. Državna vlast, međutim, nije raspolagala ni ljudima, ni stručnošću potrebnom za organizaciju ubiranja te vrste prihoda. Pribegavalo se stoga svuda poznatom i primenjivanom davanju prihoda u zakup.

Trgovac pojedinac ili grupa poslovnih ljudi, povezana u trgovačko društvo sklapali bi s vladarom ugovor o isplati određenog iznosa novca za godinu, a sami bi organizovali ubiranje, što je povlačilo obezbeđivanje personala, nadzora, evidencije i raznovrsne troškove. Zakupnici su nalazili svoj račun u tome što su ubirali više od iznosa na koji su se obavezali ugovorom. U svojstvu carinika primorski trgovci su dobijali i izvesne upravne i sudske funkcije - postajali su u izvesnom smislu produžena ruka državne administracije.
Na samom početku Dušanove vladavine, već 1333. godine, pominje se jedna ličnost koja će imati važnu ulogu u ratnim zbivanjima. Bio je to vitez Palman, zapovednik odreda nemačkih najamnika, o kojima se više **** govorilo u istoriji Dušanovih ratovanja i osvajanja. Uzimanje stranih najamnika, ratnika po pozivu, uobičajilo se u Srbiji još za vreme kralja Milutina. Mnogobrojni su bili Turkopuli, hristijanizovani Turci, koje je on preuzimao od Vizantinaca. Ima, međutim, i tragova službovanja zapadnih vitezova. Milutinov sin već uzima u službu Katalance, koji su svoje usluge nudili u čitavoj južnoj Evropi. Ostavili su neizbrisive tragove u vizantijskoj istoriji početkom DžIV veka.

Iz nemačkih zemalja, kao i iz Italije, poticale su takođe najamničke družine, koje su stupale u službu vladara sposobnih da plate visoku cenu njihovih usluga. Pored Palmanovih Nemaca, pominju se i Latini kao druga najamnička grupa u Srbiji. Uz kralja je i kraljica imala svoj odred. Venecija je više **** izlazila u susret Dušanovim molbama da u njenoj okolini regrutuje najamnike i da ih vodi preko njene teritorije, a još češće je odobravala nabavku oklopa, štitova i drugog ratnog materijala.

Dobro naoružani oklopljeni konjanici dobili su u ovom delu Evrope veći značaj otkako se padom slobodnih ljudi u zavisnost od gospodara vlastelinstva sužavala osnova masovne, ali slabo naoružane vojske, koja je ulogu sačuvala jedino u lokalnoj odbrani. Bez dobro obučenih i naoružanih konjanika oklopnika nije se moglo zamisliti ofanzivno ratovanje. Tek će šira upotreba vatrenog oružja promeniti ulogu pojedinih delova oružanih snaga.

U DUŠANOVO vreme najamnike je bilo lakše pribaviti nego izdržavati. Nisu sačuvani ugovori o uslovima pod kojim su nemački najamnici primani u službu srpskog vladara, ali poređenjem s najamnicima u drugim zemljama može se zaključiti da je mesečna plata iznosila 2-3 zlatnika. Odred od petsto najamnika morao je mesečno stajati oko 1.500 dukata ili 3.000 perpera. Dušan ih je držao ne samo mesecima nego i godinama, što je u velikoj meri opterećivalo državne finansije. Otuda su novčane teškoće bile neizbežne - i pored prihoda od rudarstva u usponu i sve intenzivnije trgovine.

Proglašenjem Jovana Kantakuzina za cara u tračkoj tvrđavi Didimotici (26. oktobra 1341) zvanično je počela njegova borba za vlast protiv carigradskog regentstva carice Ane Savojske, majke maloletnog naslednika prestola Jovana V Paleologa, uz koju su kao najbliži saradnici stajali veliki duks Aleksije Apokavk i vaseljenski patrijarh Jovan Kalekas. Ako je ovaj novi dugi građanski rat, vođen u godinama pojave turske opasnosti, i odneo poslednje unutrašnje snage državi Romeja, on je, s druge strane, bio propraćen nekim pojavama koje nisu obeležavale ranije slične sukobe u vizantijskoj istoriji. Njihovo tumačenje neophodno je za razumevanje jedne veoma važne etape u odnosima kralja Stefana Dušana i susednog carstva.

Kao jedan od najbogatijih i najmoćnijih ljudi u Vizantiji, Jovan Kantakuzin je u borbi za carski tron branio interese krupnog plemstva, pa je zato prirodno što su se uz protivničku stranu svrstavali siromašniji žitelji preostalih vizantijskih gradova u Trakiji i Makedoniji. Ta polarizacija snaga u dugom građanskom ratu javlja se već na njegovom početku jer, s jedne strane, sam Jovan Kantakuzin piše da su mu se u leto 1341. godine obraćali neki ugledni romejski velikaši, kao i Hrelja, nekadašnji poverljiv čovek srpskog kralja Stefana Dečanskog. Međutim, uskoro se oglasila i druga strana: već 27. oktobra 1341, dakle neposredno posle proglašenja Jovana Kantakuzina za cara, stanovnici Adrijanopolja ustali su protiv lokalnog plemstva, a pokret nezadovoljstva širio se gradovima Trakije i Makedonije, da bi najveći zamah dobio u Solunu, drugom gradu carstva.

Shvativši da gubi teren i pristalice u carstvu Romeja, doneo je tešku odluku da krene u Srbiju i potraži pomoć kralja Stefana Dušana, s kojim se poznavao još od njegovih susreta s vasilevsom Andronikom III Paleologom. Na skupu preostalih 2.000 pristalica u tvrđavi Ginekokastron, nadomak Soluna, Jovan Kantakuzin je obrazložio svoju odluku da se za pomoć obrati Stefanu Dušanu "koji je odavno bio prema njemu prijateljski raspoložen", a čija bi pomoć bila od velike koristi u borbi protiv carigradskog regentstva. Pri tom je rekao da mu je tokom boravka u Trakiji srpski kralj poslao izaslanike s ponudom ugovora o miru i savezu koji podrazumeva da on neće napasti nijedan romejski grad.

Na skupu u Ginekokastru bilo je reči i o potrebi da se pomogne stanovnicima grada Edese (Vodena) koji su napadali odredi srpskog kralja. Ali, spas ovom slavnom gradu donela je konjica koju je kao pomoć iz Soluna poslao Aleksije Apokavk.
 
DUŠANOVI PRIHODI

ZNAČAJAN izvor vladaočevih prihoda bile su carine Novog Brda, Rudnika, Brskova, Prizrena, zatim "zetskih trgova", a naročito Svetog Srđa na Bojani, gde se prodavala so.

Srpski kralj je imao svoj deo prihoda od soli koja se u Dubrovniku prodavala stanovnicima zaleđa. Trgovina solju je bila pod nadzorom državnih vlasti i dozvoljena je bila samo na nekim "zakonitim" mestima: na trgu Sveti Srđ na Bojani, u Kotoru, u Dubrovniku i Drijevima na Neretvi (danas Gabela). Ovaj poslednji trg je u međuvremenu bio izgubljen za srpsku državu. POŠTO je u Ginekokastru, okružen preostalim pristalicama, doneo sudbonosnu odluku da od Stefana Dušana potraži pomoć, u borbi za carski presto, Jovan Kantakuzin je juna 1342. godine uputio u Srbiju dvojicu poslanika koji bi, pre svega, podsetili srpskog kralja da treba da se pridržava sklopljenog ugovora o miru. Međutim, poklisari su zarobljeni u blizini Proseka i predati Aleksiju Apokavku u Solunu. Neuspeh misije poverljivih ljudi, ipak, nije obeshrabrio Jovana Kantakuzina. Štaviše, možda je ubrzao njegovu odluku da se iz Ginekokastra (nadomak Soluna) s preostalim pristalicama sâm zaputi u Srbiju ne bi li u neposrednom susretu sa srpskim kraljem osigurao njegovu pomoć u borbi protiv carigradskog regentstva.
Put prema severu vodio ga je dolinom Vardara, pa se on najpre zadržao u gradu Proseku, gde je kao zapovednika zatekao izvesnog Mihajla Asena koji je ranije prebegao srpskom kralju. Bio je to jedan od onih Romeja koji su često prelazili na srpsku stranu. Mihajlo Asen je dostojno dočekao Jovana Kantakuzina, pozdravivši ga kao cara, a njegove ljude snabdeo je potrebnim namirnicama, tako da je ratna družina mogla da nastavi put. Krećući se uzvodno putem uz desnu obalu Vardara prema Skoplju, Jovan Kantakuzin i njegova pratnja su kod Velesa, na drugoj strani reke ugledali mnogobrojnu vojsku Jovana Olivera, jednog od najmoćnijih Srba (Tribala), kojeg je vizantijski pretendent poznavao još od ranijih susreta cara Andronika III Paleologa sa srpskim kraljem, a prema rečima Nićifora Grigore, "beše mu odavno prijatelj".
Pošto su se preko glasnika dvojica uglednih ljudi dogovorili o susretu, Jovan Kantakuzin je prešao Vardar i proveo više dana sa Jovanom Oliverom, koji je njega i čitavu njegovu pratnju bogato gostio. Štaviše, car pisac naglašava da mu je moćni srpski velmoža prišao "kao gospodaru i svako mu poštovanje ukazivao", a izjavio je da "želi ne samo da mu bude prijatelj nego i jedan od onih koji mu verno služe". Drugi savremenik, Nićifor Grigora, takođe naglašava da je Jovan Oliver mnogo dana gostio Jovana Kantakuzina, koji je svog ljubaznog domaćina izdašno darivao "predmetima ukrašenim dragim kamenjem i srebrnim posuđem".
POŠTO je dostojno dočekao neočekivanog i uglednog gosta iz carstva Romeja, Jovan Oliver je, po dogovoru s njim, pohitao da o svemu što pre obavesti Stefana Dušana, a Jovan Kantakuzin je s pratnjom nastavio put prema Skoplju, gde se, očekujući vesti od kralja, zadržao izvesno vreme. Tih dana Stefan Dušan se zatekao u kraju zvanom Morava, prateći suprugu Jelenu, koja je putovala u goste bratu, trnovskom caru Jovanu Aleksandru. Sasvim je razumljivo da Jovanu Oliveru nije bilo teško da srpski kraljevski par ubedi da treba da prekine nameravano putovanje i da se vrati u vladarsku rezidenciju kako bi dostojno dočekali uglednog gosta koji se, treba priznati, sasvim razlikovao od Romeja ranije prispelih u Srbiju.
Bili su to ugledni podanici carstva koji su se, nezadovoljni položajem u Vizantiji, nadali da će u susednoj zemlji ostvariti neke od svojih političkih ambicija. Sada je u Srbiju prispeo Jovan Kantakuzin, najugledniji čovek u Vizantiji, blizak prijatelj i najbliži saradnik peminulog cara Andronika III Paleologa, koji je s puno prava stupio u borbu za položaj regenta maloletnom Andronikovom sinu Jovanu, a protiv carice majke Ane Savojske i njenih saradnika. Pružanje pomoći kandidatu za carski tron Romeja otvaralo je nove i neočekivane perspektive u osvajačkoj politici Srbije prema jugu. Zato su Stefan Dušan i njegova supruga Jelena brzo odlučili da se vrate, poslavši kao prethodnika Oliverevog brata Bogdana da obavesti uglednog gosta o njihovom skorom prispeću.
Na te dobre vesti, Jovan Kantakuzin je krenuo iz Skoplja i stigao u lep kraj Pauni, smešten kod neutvrđenog sela Prištine. Tu se nalazila jedna od rezidencija ili boravišta vladara iz kuće Nemanjića, pa je očigledno to bilo pogodno mesto za susret Stefana Dušana sa uglednim gostom. Tako su u toplim letnjim danima u ovom kraju, koji se, kako sam car pisac kaže, zbog lepote naziva Pauni, započeli dugi pregovori između dvojice starih znanaca još iz ranijih susreta Stefana Dušana s carem Andronikom III Paleologom (1334, 1336).
Zahvaljujući memoarskom spisu Jovana Kantakuzina, dobro je poznat tok dugih i osetljivih pregovora koje je on u leto 1342. godine vodio sa srpskim kraljem. Ali i pored vrlo zanimljivih detalja, njegove iskaze treba primati s velikim oprezom, jer je prirodno verovati da je on svoje postupke želeo da prikaže u po sebe najboljem svetlu. Na drugoj strani stoji znatno sažetiji prikaz Nićifora Grigore: on više pažnje posvećuje teškim uslovima života koje su u Srbiji zatekli ljudi Jovana Kantakuzina, a na kraju konstatuje da su car i srpski kralj držali za takve prilike odgovarajuće besede.
SAM Jovan Kantakuzin priča da ga je njegov domaćin dočekao s posebnim počastima - ustupao mu je prvenstvo u mnogim prilikama, pa i na gozbama, dajući mu "bolje i više sedište". Naredio je svojim velikašima da uglednog gosta pozdravljaju po romejskim običajima, a kad je on dolazio u njegovu rezidenciju, sačekivali su ga najpre srpski plemići, oni mlađi pred kapijom, a stariji i ugledniji u dvorištu, dok ga je kralj dočekivao na vratima, ponekad čak izlazeći do mesta gde je ugledni gost silazio s konja. Ne manje poštovanja Jovanu Kantakuzinu ukazivala je kraljica Jelena "takmičeći se da ni u čemu ne zaostane za suprugom. Tako se držala sve vreme dok je car bio u društvu sa njima".
Pošto su gozbe potrajale mnogo dana, trebalo je okrenuti se pravim stvarima: pregovorima o savezu dvojice vladara i njihovoj zajedničkoj borbi protiv regentstva carice Ane Savojske - jer se zbog toga Kantakuzin i zaputio u Srbiju. Sasvim je razumljivo da Stefan Dušan nije želeo da se bez određene koristi po svoje kraljevstvo upušta u rizične ratne pohode, pa je od Jovana Kantakuzina tražio da kao naknadu za pružanje pomoći dobije oblasti zapadno od Hristopolja ili makar od Soluna. Pošto Jovan Kantakuzin nije hteo da se obaveže na tako značajne teritorijalne ustupke, izjavljujući da nije spreman da zarad svog spasa ustupi i najmanji grad Romeja i pristajući samo da Stefanu Dušanu prizna ono što je osvojio za života cara Andronika III Paleologa, pregovori su zapali u krizu.
Tada je inicijativu, po rečima cara pisca, preuzela kraljica Jelena, koja je na skupu dvadeset četiri najuglednija velikaša, a bez prisustva kralja, u podužoj besedi obrazložila zašto ne treba propustiti priliku i čak bez postavljanja posebnih uslova pomoći Jovanu Kantakuzinu. Taj kraljičin predlog preporučio je kralju i okupljenim velikašima i Jovan Oliver, za kojeg Jovan Kantakuzin ponovo naglašava da je najmoćniji među srpskim velikašima, a veoma prijateljski prema njemu raspoložen.
Ubeđen snagom iznetih razloga, kralj Stefan Dušan je pristao na savez sa Jovanom Kantakuzinom kojem je trebalo da pruži vojnu pomoć u borbi za carski presto, a da za to kao nagradu dobije samo priznavanje poseda romejskih gradova koje je već osvojio. Tokom pregovora povela se reč i o velikašu Hrelji "kojeg je srpski kralj prisvajao kao sunarodnika", dok se Jovan Kantakuzin pozivao na činjenicu da je on još za života cara Andronika III Paleologa prebegao Romejima i da je kasnije njemu prišao. Pri tom je pokazao i tekst zakletvi kojima se Hrelja obavezao da će mu verno služiti.
Kralj je usvojio iznete razloge, pa se počelo pripremati potpisivanje ugovora propraćenog zakletvama, čemu je trebalo da prisustvuje srpski arhiepiskop Joanikije. Njega je Stefan Dušan svečano dočekao izašavši do sredine dvorišta, uzeo uzde njegovog konja i doveo ga do mesta gde je arhiepiskop običavao da sjaše, a zatim je od njega primio blagoslov. Jovanu Kantakuzinu nije dozvolio da izađe, već je on, prema običaju romejskih careva, susreo arhiepiskopa u dvorani i tamo primio od njega blagoslov.
Međutim, stvari su dobile iznenadan i neočekivan obrt, jer su se sutradan u Paunima pojavili izaslanici Hrelje, koji je sada nudio da ponovo stupi u službu srpskog kralja. Stefan Dušan je to spremno prihvatio, pa je naknadno tražio da u ugovor o savezu bude unet Hrelja, kao i grad Melnik koji je on ponovo osvojio, nateravši Kantakuzinovog čoveka Jovana Asena da se sa posadom povuče. Car pisac tvrdi da je protiv volje pristao na te promene.
 
MANOJLO KAO TALAC

POŠTO je tako zaključen ugovor o savezu i prijateljstvu, Stefan Dušan je odlučio da dvadeset velikaša sa svojim odredima krenu s Jovanom Kantakuzinom prema Didimotici. Ali, ti ugledni Srbi su predočili kralju da nije mudro da se novom savezniku poveri tolika vojska, jer on može da se u trenutku okrene sporazumu s caricom Anom Savojskom, što bi njihove odrede dovelo u veliku opasnost. Zato su velmože savetovale kralju da od Jovana Kantakuzina zahteva da mlađeg sina Manojla ostavi kao taoca u Srbiji.
Stefan Dušan je razumeo strepnje velikaša, pa je postavio odgovarajući zahtev Jovanu Kantakuzinu, a kao posrednik preneo mu je i želju Jovana Olivera da se njegova kćerka uda baš za njegovog sina Manojla. Kralj je svom novom prijatelju preporučivao tu rodbinsku vezu, jer će tako, kao što obećava Jovan Oliver, on "u njemu imati ne više saveznika i prijatelja, nego slugu koji je potpuno i uvek spreman da njegovu korist smatra najprečim poslom". Sam car pisac se pita zašto je Stefan Dušan pristao da Jovan Oliver pređe u njegovu službu: bio je to dokaz kraljeve velikodušnosti, ali i "Oliverovog bogatstva i njegove silne moći među Srbima (Tribalima), tako da se ni sam kralj nije usuđivao da mu se zameri". Kada je Jovan Kantakuzin prihvatio navedene predloge, Jovan Oliver "pade ničice i celiva mu nogu", a kralju iskaza blagodarnost zbog ukazane pomoći i posredovanja. ZAISTA je teško poverovati u carevu priču da je Stefan Dušan pristao da mu u predstojećoj borbi pomogne samo prijateljstva i časti radi, doduše dobijajući kao nagradu ranije osvojene romejske gradove. U to su srpskog kralja, navodno, ubedili supruga Jelena, prisutni velikaši, ali i sam Jovan Kantakuzin, koji mu je predočavao da će, kada on postane vladar Romeja, budući njegov prijatelj vladati „ne samo gradovima od Hristopolja i Soluna, pa sve do svojih granica, nego i ostrvima i Vizantom i preostalom Trakijom. Jer prijateljima je, kažu mudraci, sve zajedničko”. Zato se za dobijanje verodostojne slike o uslovima ugovora zaključenog u Paunima između Jovana Kantakuzina i srpskog kralja treba obratiti i drugim izvorima. Dragocene vesti o tome daje Nićifor Grigora, koji u opisu događaja iz proleća 1343. godine i raskida saveza dvojice vladara podseća da je sporazumom o prijateljstvu bilo predviđeno da gradovi Romeja mogu „da uvek priđu kome bi hteli, bilo sporazumom, bilo opsadom jednog ili drugog, i da jedan drugom ne bude na smetnji”. Iz tih reči se jasno može zaključiti da su se u Paunima (leto 1342) Jovan Kantakuzin i kralj Stefan Dušan sporazumeli da svako od njih zadrži one gradove i krajeve koje bude osvojio u zajedničkoj borbi protiv regentstva carice Ane Savojske.
Pošto je u Paunima zaključen i zakletvama potvrđen ugovor o savezu i prijateljstvu, kao i o zajedničkoj borbi protiv carigradskog regentstva, Jovan Kantakuzin je odlučio da se s pomoćnim srpskim odredima uputi prema tračkoj tvrđavi Didimotici, gde je ostavio suprugu Irinu. Na tom putu on je nameravao da najpre pokuša da osvoji Ser, važan i veliki grad u dolini donjeg toka Strume. Našavši se krajem leta 1342. godine sa svojom vojskom i srpskim pomoćnim odredima pod bedemima Sera, Jovan Kantakuzin je najpre pokušao da pregovara s njegovim žiteljima. Oni su i ranije bili neprijateljski raspoloženi prema njemu, što se i sada pokazalo jer su njegove glasnike zasuli strelama i kamenjem. Zato je vojska počela da pustoši okolinu grada, ali je iznenada počela da hara bolest koja je najpre pogodila srpskog vojvodu Vratka, a zatim i Jovana Olivera. Kada su se oni oporavili, razboleli su se ostali srpski zapovednici i skoro čitava vojska. Mnogo starešina je umrlo, kao i više od 1 500 vojnika. Oni su, očigledno, dobro jeli u plodnoj okolini Sera, a pili su i tek izmuljano, mlado vino. Jovan Kantakuzin naglašava da se nije razboleo niko od njegovih pratilaca Romeja.
Sasvim je razumljivo da je posle iznenadne epidemije u okolini Sera, u koju su možda bili umešani i prsti njegovih ugroženih žitelja, srpska vojska morala da se vrati u svoju zemlju. Dok se Jovan Kantakuzin bavio pod Serom, njegov protivnik, veliki duks Aleksije Apokavk, poslao je vojsku i lađe u Hristopolj da bi pretendentu zaprečili prolaz prema Didimotici, jer su se nedaleko od ovog primorskog grada nalazili klanci kojima je prolazio put iz Makedonije u Trakiju. Pošto mu je tako bio preprečen put prema Didimotici, Jovan Kantakuzin se, kako sam priča, uputio prema Vodenu (Edesi), koji je opsedao srpski kralj, ali kada je tamo prispeo, video je da je Stefan Dušan već osvojio grad, potkupivši njegovu posadu. Tada je ocenio da je srpsko zaposedanje Vodena svršen čin kome se on s raspoloživim snagama ne može suprotstaviti, pa je, kako sam kaže, grad „nevoljno i iz nužde prepustio kralju na čuvanje sve dok se ne bude ukazala prilika da ga on ponovo sam preuzme”. Posle toga su se dva prijatelja i saveznika zajedno vratila u srpsku zemlju. Vesti cara-pisca o epizodi oko Vodena svedoče o tome da je srpski kralj u vreme saveza s njim samostalno preduzimao pohode protiv gradova i krajeva Romeja, želeći pri tom da u punoj meri iskoristi građanski rat u carstvu. Pošto su ti Dušanovi uspesi ostvareni u periodu između jeseni 1342. i kraja leta 1943. godine, o njima će biti reči kasnije. Sada ćemo se vratiti zbivanjima iz jeseni 1342. godine.
DOK se Jovan Kantakuzin pripremao da sa savezničkim srpskim odredima krene u Didimotiku, carica Ana Savojska pokušavala je da diplomatskim koracima ubedi Stefana Dušana da prekine prijateljstvo sa uvek opasnim pretendentom, kome nikada nije bila naklonjena. U jesen 1342. godine uputila je na srpski dvor dvojicu poslanika, izvesnog Georgija Luku i solunskog mitropolita Makarija, koji su Stefanu Dušanu ponudili predaju gradova „o kojima se budu dogovorili” samo da u Carigrad pošalje vezanog Jovana Kantakuzina. Pošto je kralj odbio taj predlog, poslanici su se posle savetovanja u Carigradu ponovo zaputili u Srbiju, ovoga **** da ponude sve gradove zapadno od Hristopolja, osim Soluna, zahtevajući da Stefan Dušan drži Jovana Kantakuzina zatočenog u tamnici. Međutim, i nove, primamljivije ponude carigradskog regentstva ostale su bez uspeha jer ih je odbio sam kralj, a tome se s ogorčenjem suprotstavila i njegova supruga Jelena, kao i velikaši koji su poslanicima „prebacivali silnu ludost što su gajili nadu da će ih ubediti u nešto takvo što prevazilazi svaki zločin. Jer svi su oni voleli cara i nisu ništa podnosili što bi mu moglo naneti štetu”. U odbijanju ponuda carigradskih poslanika prednjačio je izvesni velikaš Kovač. Nićifor Grigora pominje samo jedno poslanstvo carice Ane Savojske, koje je od Stefana Dušana zahtevalo da preda Jovana Kantakuzina, ili da pošalje njegovu glavu, a za uzvrat je obećavalo gradove do Hristopolja, kao i skori dolazak caričine kćeri kao neveste za Dušanovog sina Uroša. Tako bi srpski kralj dobio državu koja se prostire „od Dalmacije i Ilirika i ono što prema istoku dotiče obale Jonskog mora do Filipa i Hristopolja”.
Očigledno je da poslanstva carigradskog regentstva nisu donela očekivane rezultate: i pored primamljivih obećanja, nisu uspela da ubede srpskog kralja da preda Jovana Kantakuzina, ili da ga makar drži u tamnici. U komentaru vesti o pomenutim misijama odavno je postavljeno pitanje planiranog braka između Dušanovog prvenca i kćeri Ane Savojske, sestre maloletnog cara Jovana V Paleologa. Iz vesti Nićifora Grigore može samo da se zaključi da su postojali izvesni planovi o pomenutoj rodbinskoj vezi, a potvrdu da se možda u tome krenulo i dalje pruža odluka mletačkog senata (4. septembra 1343) da se srpskom kralju čestita veridba njegovog sina sa sestrom romejskog vasilevsa Jovana V Paleologa. Međutim, sasvim je izvesno da do planiranog braka nije došlo, jer se nesuđena nevesta Marija, kćerka carice Ane Savojske, udala 1353. godine za Frančeska I Gatiluzija, gospodara Lezbosa.
IAKO pomenute misije nisu donele očekivane rezultate, regentstvo carice Ane Savojske nije gubilo nadu da će promeniti stav i politiku srpskog kralja i ubediti ga da raskine prijateljstvo s Jovanom Kantakuzinom. Pred kraj 1342. godine inicijativu je preuzeo veliki duks Aleksije Apokavk, nesumnjivo glavni čovek carigradskog regentstva. On je preko poslanika obavestio Stefana Dušana da će brodovima stići u Makedoniju i iskazao želju da se sastanu kod grada Amfipolja (Hristopolja) da bi "s njim sklopio savez kojim će on (kralj) biti zadovoljan".
Jovan Kantakuzin, koji opisuje tu epizodu, naglašava da ga je srpski kralj o svemu blagovremeno obavestio i zapitao da li odobrava taj sastanak, a on mu je čak preporučio da se sretne s velikim duksom. Iako je sve dobro počelo, jer je srpski kralj s Jovanom Kantakuzinom stigao do tzv. Slanih jezera, a Aleksije Apokavk brodovima prispeo u Amfipolj, nadajući se da će ubediti srpskog kralja da mu preda opasnog pretendenta, predviđeni susret nije ostvaren, po svoj prilici zato što je u međuvremenu umro Hrelja koji je posredovao u čitavom poslu.
Veliki duks Aleksije Apokavk vratio se u Carigrad, a Stefan Dušan se potrudio da zaposedne gradove koje je držao Hrelja. Posredovanje u pregovorima o susretu Stefana Dušana sa velikim duksom Aleksijem Apokavkom poslednja je poznata epizoda iz burnog života Hrelje, koji je umro na samom kraju 1342. godine. Nestanak ovog uglednog velikaša pružio je priliku srpskom kralju da zauzme njegove posede, pre svega gradove Strumicu i Melnik.
 
SAVETI BUGARSKOG CARA
U SAVREMENIM izvorima ima podataka koji svedoče o tome da je carigradsko regentstvo preduzimalo i druge korake ne bi li raskinulo savez Jovana Kantakuzina i Stefana Dušana. U tu diplomatsku igru upleten je trnovski car Jovan Aleksandar, koji je u dugom građanskom ratu u Vizantiji češće bio na strani carice Ane Savojske. Zato je, po svoj prilici krajem 1342. godine, slao poslanstva srpskom kralju i njegovoj supruzi, a svojoj sestri Jeleni, nagovarajući ih da nikako ne puštaju Jovana Kantakuzina, "već da ga zatvorenog drže u tamnici ili pak ubiju, jer će tako njih dvojica - Jovan Aleksandar i Stefan Dušan - bez muke moći da osvoje državu Romeja".
Stefan Dušan je taj predlog odbio kao nečasnu radnju, čemu je naročito doprinela kraljica Jelena koja je, bar po rečima samog cara pisca, bila uvek njemu naklonjena. ZIMU 1342/1343. godine saveznici Jovan Kantakuzin i Stefan Dušan proveli su u pripremama za akcije u sledećoj ratnoj sezoni. One su, kao i ranije, bile usmerene prema Seru, značajnom gradu na putu prema tračkoj tvrđavi Didimotici, gde je boravila Irina Kantakuzin sa ostatkom najvernijih pristalica. U rano proleće 1343. godine odredi Jovana Kantakuzina i Stefana Dušana ponovo su se našli pod bedemima dobro utvrđenog i branjenog Sera. U njemu je odlučujući uticaj još uvek imala grupa žitelja protivna Jovanu Kantakuzinu, koju su predvodili Konstantin Paleolog i serski mitropolit Makarije.

Najpre se, preko glasnika, žiteljima Sera obratio srpski kralj, obećavajući im da će se, ukoliko grad predaju Jovanu Kantakuzinu, povući iz njegove okoline. Ako to ne učine, zapretio je da će čitavo područje opustošiti. Stanovnici su vratili poslanike kralju, odlučno izjavljujući da su spremni da pretrpe i najgore samo da ne služe Jovanu Kantakuzinu. Tada je inicijativu preuzeo Jovan Kantakuzin, koji je pozvao stanovnike Sera da nikoga ne puštaju u grad, već da slave ime carice Ane Savojske i čekaju ishod sukoba u carstvu Romeja. Obećavao je da im njegovi prijatelji Srbi, "zbog zakletve i ugovora sa njim, neće ubuduće nikakvo zlo činiti". Protivnici Jovana Kantakuzina u Seru isekli su njegovog glasnika na četiri dela i okačili ih na četiri gradske kule. Savremenik Nićifor Grigora kratko beleži da je tada Jovan Kantakuzin bez uspeha napadao Ser i tvrđave sve do Filipa.
Pošto pregovori sa stanovnicima Sera nisu uspeli, pristalice Jovana Kantakuzina su zahtevale da se što pre krene prema Didimotici, a srpski kralj je ostao pod bedemima grada, pustošeći njegovu okolinu. Međutim, ipak je dao svom prijatelju nešto pomoćne vojske koja nije bila spremna da ratuje u dalekim i nepoznatim krajevima strahujući da se u svoju zemlju neće vratiti, a bila je već iscrpljena dugim ratovanjem uza svog kralja. Bolji deo vojske Stefan Dušan je, bar po carevim rečima, ostavio kao posade u gradovima koje je zaposeo posle smrti kesara Hrelje.

S TAKVIM snagama Jovan Kantakuzin nije želeo da nastavi kretanje prema Didimotici, već je odlučio da se vrati u zemlju Srba. Tome su se odlučno suprotstavile preostale pristalice, koje su sebi "utuvile da ne idu u zemlju koju Sunce obasjava i ljudi nastanjuju, već u provalije pakla i boravišta mrtvih, ili nešto drugo, ako ima, još strašnije”. Oni nisu popustili ni pred carevim upornim ubeđivanjima da shvate ono što je za njih bolje i korisnije, "smatrajući da će im sve strahote što se izreći mogu biti lakše, nego da se ponovo vraćaju u zemlju Srba".

Jovan Kantakuzin je najpre popustio pred zahtevima svojih pristalica i nastavio kretanje prema Didimotici, ali mu je nedaleko od Hristopolja glasnik uručio pismo supruge Irine sa upozorenjem da se, ukoliko nema dovoljno vojske, ne približava Didimotici, jer se protostrator Andronik Paleolog s jakom pešadijom i konjicom nalazi kod grada Periteoriona, a tamo uskoro treba da s brodovima stigne i veliki duks Aleksije Apokavk. Ta neočekivano najavljena opasnost ubedila je careve pristalice da se ipak vrate u zemlju Srba. Kralja Stefana Dušana zatekli su u okolini Strumice.
Budući da je posle dugih peripetija, ipak, morao da se s preostalim pristalicama ponovo skloni u zemlju srpskog kralja, Jovan Kantakuzin je tu provodio teške i brižne dane. Odredi carigradskog regentstva i dalje su ugrožavali Didimotiku, pa ga je stalno progonila misao da ponovo treba da krene tamo ne bi li pomogao supruzi Irini. Znajući za tu nameru, Stefan Dušan mu je još jednom ponudio pomoćnu vojsku, ali malobrojnu i slabu, sa kojom se on, kako sam kaže, nije smeo upustiti u borbu "protiv cele države Romeja". Jovan Kantakuzin jadikuje da ga je tada pritisla i nestašica novca jer je za dve godine života van zemlje Romeja velike sume potrošio na izdržavanje svojih ljudi, "kao i na starešine tribalskih (srpskih) četa, počasti radi".

Iz Didimotike, pritisnute krajnjom bedom, novac nije mogao očekivati, a imućniji ljudi među Srbima nisu hteli da mu ga pozajme "pošto uviđaju da on neprekidno u sve veće nevolje zapada, pa se stoga pribojavaju da će biti sasvim uništen još pre nego što se vrati kući". U takvoj situaciji, Jovanu Kantakuzinu ništa nije preostalo osim da ostane uz kralja Stefana Dušana, čekajući povoljniju priliku da sa više izgleda nastavi borbu za carski tron. Krajem 1342. godine njemu su prišli velikaši Tesalije i priznali ga za cara, ali je izvesno da u srednjovekovnim uslovima ratovanja od njih nije mogao očekivati znatniju pomoć u borbama u dalekoj Trakiji.
MEĐUTIM, u prolećnim danima 1343. godine, dok je sa srpskim kraljem boravio u južnim krajevima njegove države, Jovanu Kantakuzinu se javio novi zračak nade. U tabor dvojice vladara i prijatelja prispeo je izvesni Arben iz Lerina, čovek koji je trebalo da kao glasnik srpskog kralja ode u Veriju i da pregovara o uslovima za predaju grada. Tada je taj Arben krišom savetovao Jovanu Kantakuzinu da i sam piše žiteljima Verije jer je, iako je služio srpskom kralju, više voleo da Verija i drugi zapadni gradovi pripadnu Kantakuzinu. Njihove žitelje samo nužda tera da služe srpskom kralju "a dušom su više za cara".
Po Arbenovom savetu, Jovan Kantakuzin je o svemu obavestio Stefana Dušana, koji je izjavio "da on ne pravi razliku priđu li oni (žitelji Verije) njemu ili caru". Tako se Arben zaputio u Veriju noseći pisma Stefana Dušana i Jovana Kantakuzina. Kraljevo pismo predao je da se čita na javnom skupu stanovnika, a carevo pismo tajno je uručio njegovim pristalicama u gradu. Žitelji Verije odabrali su trojicu ljudi koji su obavestili Jovana Kantakuzina da su oni od početka borbe uvek bili uz njega, ali su se plašili da mu priđu kako ne bi izazvali zavist srpskog kralja prema njemu.

Jovan Kantakuzin je pohitao da izvesti Stefana Dušana o svemu što su mu rekli poklisari iz Verije, a ovaj, "čudeći se da stanovnici Verije, kako to čine drugi, ne odbijaju razgovor o caru, i sam odluči da delo treba privesti kraju". Kraljica Jelena takođe je savetovala Jovanu Kantakuzinu da "priliku nikako ne propušta, nego da, sve drugo zapostavivši, jedino nastoji da sebi potčini Veriju, što je neobično važno za njegov povratak u Didimotiku".

Da bi se čitava akcija uspešno obavila, kraljica mu je ponudila da odmah uzme za rat uvek spremne nemačke najamnike. Lično mu je nudila svoje najamnike Latine, a i muža je nagovorila da tako postupi. Sa pomenutim najamnicima i svojim pristalicama Jovan Kantakuzin je stigao u Veriju, čiji su ga stanovnici oduševljeno dočekali otvorivši mu gradske kapije. Vizantijskom pretendentu tada su prišli i žitelji nekih obližnjih tvrđava (Servija, Platamon, Petra, Sosk, Staridol), a namesnik Tesalije Jovan Anđeo krenuo je s konjicom prema Solunu i ulogorio se na reci Galik.
U OPISU važnih zbivanja oko grada Verije, gde se lomilo prijateljstvo Jovana Kantakuzina i Stefana Dušana, sledili smo zanimljivu i pojedinostima bogatu priču cara pisca, iako neke od njegovih iskaza treba primiti s velikim oprezom. Savremenik Nićifor Grigora znatno sažetije opisuje te događaje: poslanici iz Verije krišom su pregovarali s Jovanom Kantakuzinom, jer je srpski kralj tražio "da mu se grad pokori i potčini time što će u tvrđavu (akropolj) da useli Tribale (Srbe)". Jovan Kantakuzin je napustio tabor kralja Stefana Dušana "podigavši svoju pratnju i izašavši tobože u lov i neku šetnju, radi odmora i carske zabave". Dakle, u priči Nićifora Grigore nema pomena o nekom pristanku Stefana Dušana i njegove supruge na pokret Jovana Kantakuzina prema Veriji, kao ni o ustupanju najamnika. Štaviše, tu se naglašava da je kraljev prijatelj takoreći krišom napustio zajednički tabor.
Tako je aprila 1343. godine Jovan Kantakuzin sa svojim pristalicama i odredom nemačkih najamnika srpskog kralja napustio njegov tabor i uputio se prema Veriji, čiji su ga žitelji, kako sam kaže, srdačno dočekali i "nudili su se za vojnu službu bez izdataka". Nema sumnje da je taj korak Jovana Kantakuzina nagovestio raskid prijateljstva s kraljem Stefanom Dušanom. Već je naznačeno da taj savez nije počivao na zdravim osnovama, jer mu je svaki od njih dvojice pristupio iz sopstvenih interesa: Jovan Kantakuzin je želeo da osigura vojnu pomoć u borbi protiv carice Ane Savojske i njenih saradnika, a srpski kralj je u tom savezu uočio pogodnu priliku da mešanjem u građanski rat u carstvu Romeja nastavi osvajačke pohode prema vizantijskim gradovima i krajevima.

Kako smo videli, u delu Jovana Kantakuzina ima podataka da je još u vreme njihovog saveza i prijateljstva Stefan Dušan u jesen 1342. godine samostalnom akcijom napao važan grad Voden, koji mu je vizantijski pretendent privremeno prepustio. S druge strane, opisujući događaje iz proleća 1343. godine, car pisac jasno kaže da je izvesni Arben bio rodom iz grada Lerina koji je ranije pripadao Romejima, što pokazuje da je srpski kralj već tada držao i ovaj grad na jugu Pelagonije.
 
KROJA I VALONA
U DELIMA dvojice savremenih vizantijskih istoričara nema podataka o drugim osvajačkim akcijama srpskog kralja protiv romejskih gradova, preduzetim u vreme njegovog prijateljstva s Jovanom Kantakuzinom. O tome postoje vesti rasute u izvorima druge vrste. To je, pre svega, zapis iz jednog rukopisa svetogorskog manastira Dionisijata u kojem se kaže da je 6851. (1342/1343) godine, DžI indikta, sevastokrator Srbije kir Nićifor Isak ušao u grad Berat u Albaniji. Međutim, podaci izvora svedoče o tome da je u to vreme Stefan Dušan osvojio još neke gradove u ovoj susednoj zemlji prema kojoj je odavno bila usmerena ekspanzija države Nemanjića. U srpske ruke pala je Kroja, važan grad u zaleđu Drača, kao i Valona, na obali mora.

ODLAZAK Jovana Kantakuzina iz tabora kralja Stefana Dušana (aprila 1343) i trijumfalan ulazak u Veriju, čiji su ga žitelji pozvali i svesrdno prihvatili, značili su i stvarni kraj saveza dvojice vladara zaključenog posle dugih pregovora u Paunima, rezidenciji Stefana Dušana (leto 1342). Tada su ponovo ojačale pozicije Jovana Kantakuzina u carstvu Romeja, jer su mu, pored žitelja važnog grada Verije, prišli i žitelji nekih tvrđava u široj okolini (Servija, Platamon, Petra, Sosk i Staridol). A ako se tome doda i okolnost da su nekoliko meseci ranije (krajem 1342) uz njega stali i arhonti plodne Tesalije, realno je pretpostaviti da je vizantijski pretendent ocenio da nema potrebe da i dalje održava savez sa kraljem Stefanom Dušanom.
Činilo se da mu pomenute promene u držanju žitelja pojedinih oblasti carstva Romeja pružaju dobre izglede da bez pomoći srpskog kralja uspešno nastavi borbu za carski tron. Na takvo njegovo opredeljenje svakako je uticalo i saznanje da je, u danima prijateljstva i saveza, srpski kralj u samostalnim pohodima osvajao gradove i krajeve carstva Romeja.
S druge strane, i sam Stefan Dušan je uvideo da mu savez sa Jovanom Kantakuzinom ograničava slobodu delovanja u korišćenju unutrašnje krize u susednom carstvu i daljim akcijama protiv romejskih gradova, a treba podsetiti i na okolnost da je od carigradskog regentstva već dobijao primamljive ponude ustupanja teritorije ne bi li se odrekao saveza sa Jovanom Kantakuzinom i predao im ga, ili ga makar držao u tamnici.
Međutim, iako je obojici partnera bilo jasno da je prijateljstvu došao kraj, ni kralj Stefan Dušan, a još manje Jovan Kantakuzin, nisu hteli da javno otkažu savez i obaveze koje su iz njega proisticale. Posle događaja iz aprila 1343. godine i odlaska Jovana Kantakuzina u Veriju, kralj se, po svoj prilici, vratio u Srbiju, gde se pripremao da započne gradnju svoje zadužbine, manastira Sveti arhanđeli kod Prizrena.
BORAVAK srpskog kralja u Prizrenu (maja 1343), daleko od pozornice burnih promena odnosa s Jovanom Kantakuzinom, ne znači da je on zaboravio svog bivšeg saveznika. Naprotiv, Stefan Dušan je i dalje budno pratio držanje i postupke Jovana Kantakuzina, ali je u tome pokazivao mudru uzdržanost, iako mu je bilo jasno da su se njihovi odnosi iz osnova promenili. Čini se da je srpski kralj, ipak, bio zatečen iznenadnim obrtom događaja i odlaskom Jovana Kantakuzina u Veriju, što se naslućuje iz reči Nićifora Grigore da je on "zaboravio ona dobra koja je imao kao nagradu od Jovana Kantakuzina", pa je, privučen obećanjima iz Carigrada "okrenuo misao ka zaverama". Bio je ispunjen gnevom i kajanjem što je ispustio iz ruku Jovana Kantakuzina, zbog čega je nameravao da pokrene rat protiv njega, ali je strahovao da će, ako prvi raskine zakletve i oglasi se kao protivnik božji, "postati primer velike nesreće i odmah predmet ljudskog podsmeha; zadrža se na sadašnjem stanju, tajnim slutnjama moreći dušu".
U tim danima inicijativu preuzima Stefan Dušan koji je, sasvim se preobrazivši, ranije prijateljstvo pretvorio u bes i sebe je prekorevao "što nije cara zadržao na svaki način, pokušavši da uništi njegovu vojnu silu". Zato je preko poslanika opozvao nemačke najamnike koje je nedavno ustupio Jovanu Kantakuzinu, ali "ne pokazujući srdžbu, nego izgovarajući se nekim drugim razlozima". Međutim, kako naglašava car pisac, najamnici nisu hteli da se povinuju kraljevoj naredbi, izjavljujući da će mu ostati verni sve dok mu ne obezbede sigurnost, ali su mu istovremeno savetovali da se odmah povuče u Veriju, jer je jasno da će Stefan Dušan pokrenuti rat protiv njega.
Srpski kralj je uputio poslanike i solunskom namesniku, velikom kontostavlu Mihajlu Monomahu, svakako znajući da je on prešao na stranu Paleologa. Nagovarao ga je da što pre napadne Jovana Kantakuzina, koristeći povoljnu okolnost što on još uvek nema snažnu vojsku, i pri tom mu predočio da je opozvao Latine koje je ustupio vizantijskom pretendentu. Mihajlo Monomah i njegove pristalice u Solunu verovali su da će srpski kralj uskoro napasti Jovana Kantakuzina, pa su se pripremali da i oni krenu u boj protiv njega.
IZVESNO je da su navedeni postupci srpskog kralja uznemirili Jovana Kantakuzina, u čiji su tabor na reci Galik stigle i zabrinjavajuće vesti iz Soluna da se u gradu očekuje dolazak njegovog ogorčenog protivnika, velikog duksa Aleksija Apokavka s vojskom Romeja i Seldžuka. Zato je Jovan Kantakuzin odlučio da se što pre vrati u bezbednu Veriju. Pokrenuvši se prema zapadu, zastao je na Vardaru, nabujalom od prolećnih kiša, pritisnut velikim brigama.
Slutio je da je srpski kralj s vojskom ulogoren u blizini, ali, s druge strane, nije smeo da čeka smirivanje vode, strahujući od napada nadmoćnijih neprijateljskih snaga okupljenih u Solunu. Tada je u carev tabor stigla vest da se na drugoj strani Vardara zaista nalazi vojska srpskog kralja, kojom zapovedaju Božikić i Stefan. Iako su srpski izaslanici izjavili caru da je kraljev odred stigao u želji da mu pomogne u borbi protiv "vojske pokrenute iz Soluna", on je, kako sam kaže, prozreo prave namere Srba: da su se spremali da u pogodnom trenutku krenu na njega i da ga napadnu istovremeno s odredima Aleksija Apokavka iz Soluna.
Našavši se u nezavidnom položaju, Jovan je tokom noći u svom taboru održao savetovanje sa sinovima Matijom i Manojlom i okupljenim pristalicama. Procenjeno je da je mudrije da se što pre stigne na nabujali Vardar i tamo potraži neki gaz pre nego što prispe vojska iz Soluna i ujedini se s kraljevim odredom sa druge strane reke. Tada se u taboru Jovana Kantakuzina iznenada pojavio jedan čovek iz obližnjeg sela Gavrova. Rekao je caru da mu duguje zahvalnost za neko davno učinjeno dobročinstvo, te ga zbog toga obaveštava da se na drugoj obali reke nalazi srpska vojska, spremna za zajednički napad s odredima iz Soluna, i da on sam u znak zahvalnosti želi da mu pokaže prelaz preko reke.
Kada je Kantakuzinova vojska stigla do gaza, Srbi su je zasuli strelama, ali se car u jurišu dokopao druge obale i protivnike naterao u bekstvo. U tom času se, kako sam piše, pretvarao da nije shvatio kraljevu zamku, pa je naredio da se Srbi ne gone i ubijaju, jer nije želeo "da kralju pruži bilo kakav izgovor za rat". Posle okršaja, Jovan Kantakuzin je bezbedno nastavio put prema Veriji, a istoga dana je na levu obalu Vardara pristigla i vojska iz Soluna, koja se, saznavši za ono što se desilo, vratila tužna, jer je car uspeo da utekne.
Iako se iz izveštaja dvojice savremenih istoričara vidi da je u kasno proleće 1343. godine došlo do prvog sukoba odreda bivših saveznika, dalji razvoj događaja pokazuje da nijedan od njih nije bio spreman da se javno oglasi kao neprijatelj. Ako pomenutu priču Jovana Kantakuzina da je svojim ljudima naredio da ne gone razbežale Srbe na Vardaru možemo tumačiti njegovom željom da u svakoj prilici svoje delovanje prikaže u najboljem svetlu, u ovim danima postoje i neki drugi postupci bivših prijatelja koji potkrepljuju uverenje o njihovoj opreznosti u međusobnim odnosima. Čim se vratio u Veriju, Jovan Kantakuzin je nagradio nemačke najamnike dobročinstvima "za naklonost prema njemu", a zatim ih je otposlao Stefanu Dušanu "objavivši da su njegovi vojnici na Vardaru postupali protivno ugovorima i zakletvama koje su međusobno zaključili".
S DRUGE strane, ni Stefan Dušan se nije odlučio na otvoreni rat, jer je Jovanu Kantakuzinu poslao pomenute zapovednike Božikića i Stefana, prepuštajući mu da im izrekne zasluženu kaznu "što su bez njegovog znanja zaratili na cara prijatelja". Međutim, car je Dušanove zapovednike samo prekoreo što su se "drznuli da postupe nepravedno i nedostojno kraljevog prijateljstva", pa im je oprostio i pustio ih.
U tim danima kada se lomila politika Stefana Dušana prema bivšem prijatelju Jovanu Kantakuzinu, prirodno je da je oživela i diplomatska aktivnost Aleksija Apokavka, čija se vojska s Vardara vratila u Solun posle Kantakuzinovog prelaska preko reke i odlaska u Veriju. Videvši da se car spasao, veliki duks je iz Soluna najpre poslao izaslanike srpskom kralju, nastojeći da ga mnogim darovima pokrene na rat protiv njega. Apokavk je uputio poslanike i u Veriju, pokušavajući da se sporazume s Jovanom Kantakuzinom, ali je on to odlučno odbio i optužio ga da je svojom politikom naneo velike štete zemlji Romeja.
Predočio mu je da će biti potrebno da se Stefanu Dušanu ponudi "dosta darova i novaca da bi se ubedio da podigne rat protiv mene; neće biti dovoljni samo gradovi koji su dati". Nićifor Grigora takođe govori o poslanicima koje je Apokavk uputio u Veriju, naglašavajući da je tom prilikom Kantakuzin zamerao svom protivniku da je mnogo novaca potrošio na opremu vojske i flote, kao i na poslanstva Stefanu Dušanu: slao mu je najraskošnije poklone, ali i kraljici Jeleni, kao i srpskim velikašima.
 
ZAVERA
ZANIMLjIVO je da je u ovim danima i sam Stefan Dušan pojačao svoju aktivnost prema bivšem prijatelju Jovanu Kantakuzinu. Najpre je uputio poslanike u Veriju, tražeći kao taoce decu uglednih žitelja, i to pod izgovorom brige o Kantakuzinu - kako protiv njega ne bi kovali zaveru. U opisu ove epizode car pisac naglašava da je srpski kralj u stvari nameravao da stanovnike Verije okrene protiv njega "jer kao da on navodno nešto rđavo sprema i radi koristi njihovu decu prepušta Srbima (Tribalima)". Zato on nije prihvatio zahtev o taocima, zahvalivši stanovnicima Verije za brigu i staranje o njemu.
Pošto nije uspela zamisao sa žiteljima Verije, srpski kralj se, bar po rečima cara, okrenuo drugim planovima: pozvao ga je da dođe u njegov tabor, pravdajući se da se nešto pokreće u susednoj Ugarskoj, zbog čega je želeo da se s njim posavetuje "jer nikom drugom nije više verovao zbog pokazane privrženosti, velikog poznavanja takvih stvari i iskustva". Prijatelji među Srbima odali su Jovanu Kantakuzinu da je kralj u stvari nameravao da ga namami i zarobi, ali se on, ne želeći da pruži bilo kakav povod za rat, pravio da ništa ne zna o Dušanovim pravim namerama. Izjavio je da ne može da napusti Veriju, pa je u kraljev tabor poslao mlađeg sina Manojla i nećaka Jovana Anđela. Pošto mu zamisao o zarobljavanju Jovana Kantakuzina nije uspela, Stefan Dušan je pomenute izaslanike vratio u Veriju.

DOLAZAK Jovana Kantakuzina i saveznika Seldžuka u Trakiju odjeknuo je i u Carigradu, gde je u jesen 1342. godine stiglo poslanstvo emira Umura koji je nudio mir carici Ani Savojskoj. U tim pregovorima veliki duks Aleksije Apokavk teško je optuživao Kantakuzina, "kojeg nije sačuvala ni mudrost, ni ratna veština, nego to što je negde daleko kao skitnica među Tribalima (Srbima) boravio. Sada kada je stigao blizu, shvatiće da mu je bolje bilo da za platu služi Srbima, nego da se bori za carstvo Romeja".

Međutim, položaj Jovana Kantakuzina ubrzo se promenio u proleće 1344. godine, jer je njegov saveznik emir Umur rešio da napusti Trakiju i da se vrati u svoje sedište Smirnu. Na taj korak emir se odlučio zbog okupljanja brodova i vojske hrišćanske lige za krstaški rat protiv Turaka. Ideja o takvom pohodu javila se još 1334. godine, ali nije ostvarena, pa je obnovljena za pontifikata pape Klimenta VI (1342-1352).

Hrišćanska flota koju su sačinjavali brodovi Mletaka, kiparskog kralja Huga IV od Luzinjana, rodskih vitezova i pape krenula je na Smirnu (proleće 1344), zbog čega je Umur morao da se vrati i brani svoj grad. Sam Jovan Kantakuzin kaže da ga je povlačenje Umura u Malu Aziju dovelo u težak položaj, jer mu je tada zapretila opasnost od svih suseda. Kralj Stefan Dušan je, "vodeći glavnu silu svoje vojske", stigao do Zihne, nameravajući da ga napadne u Trakiji. S druge strane, trnovski car Jovan Aleksandar je, kao saveznik carigradskog regentstva, stigao do tvrđave Stilvne.
Dakle, prema vestima Jovana Kantakuzina, srpski kralj je u proleće 1344. godine s glavninom vojske bio kod Zihne, grada u jugoistočnoj Makedoniji, spreman da ratuje protiv carevih trupa u Trakiji. To nam govori da je Stefan Dušan budno pratio zbivanja u građanskom ratu u carstvu Romeja, želeći da iskoristi svaku priliku za napad na snage bivšeg saveznika i prijatelja Jovana Kantakuzina. Polazeći od navedenog podatka cara pisca, još je davno Florinski zaključio da je januara-februara 1344. godine Stefan Dušan osvojio Zihnu, ali da nije išao dalje prema Hristopolju ili Seru, jer mu je stigla vest o povratku Seldžuka u Malu Aziju. Međutim, jedan nedavno objavljen izvor pruža dragocene podatke koji potpuno osvetljavaju boravak srpskog kralja u okolini Zihne u proleće 1344. godine.

U ARHIVU svetogorskog manastira Filoteja čuva se njegova hrisovulja pisana grčkim jezikom, a datirana na mesec jul 1344. godine. Tom poveljom Stefan Dušan dodeljuje baštinske posede grupi od šesnaest velikaša (arhontopula) iz Zihne, s pravom da na njima naseljavaju elevtere, odnosno ljude koji nisu upisani u praktike. Oni mogu da slobodno raspolažu pomenutim posedom, da ga prodaju, poklanjaju, menjaju, daju u miraz, daruju crkvama i manastirima, a lokalnom činovniku (kefaliji) zabranjuje se da ih ometa u njegovom uživanju. Ako se javi neko iz porodice Ralina, koja je ranije držala posed, i zatraži od kralja povratak vlasništva, on će mu dati drugo imanje u istoj vrednosti.
Saznanje da je jula 1344. godine kralj Stefan Dušan darovao posede žiteljima (arhontopulima) u Zihni jasno svedoči o tome da je on tada držao ovaj grad u jugoistočnoj Makedoniji, jer poznato je da su u srednjem veku vladari darivali posede samo u gradovima i krajevima koji su se nalazili pod njihovom neposrednom vlašću. Prirodno je pretpostaviti da je srpski kralj osvojio Zihnu u proleće 1344. godine, kada je, kako kaže Jovan Kantakuzin, s glavninom vojske stigao do toga grada.
Iako nije poznato kako je srpski kralj osvojio Zihnu, ako se imaju u vidu primeri drugih romejskih gradova, može se verovati da je on i ovde našao pristalice spremne da mu otvore gradske kapije, za šta ih je nova vlast dostojno nagradila. O tome svedoče mnogobrojni primeri. Takvi su u Zihni bili u kraljevoj hrisovulji pomenuti arhontopuli, koji su uskoro za to nagrađeni.

U proleće 1344. godine kralj Stefan Dušan se nalazio u Zihni, očekujući dalji rasplet događaja u građanskom ratu čija se pozornica očigledno prenela u plodnu i ravnu Trakiju. Tada se zbio jedan zanimljiv događaj koji ima posebno mesto u istoriji odnosa Stefana Dušana s Turcima. Već je napomenuto da je seldžučki emir Umur morao da, zbog napada hrišćanskih brodova na njegovo sedište Smirnu, napusti svog saveznika Jovana Kantakuzina i da se vrati u Malu Aziju, ali to ne znači da su svi seldžučki ratnici napustili evropsko bojište.

U MAJU 1344. godine latinski brodovi su kod poluostrva Longos napali i popalili seldžučke lađe, čije su se posade spasle bekstvom na obalu, nameravajući da se kopnenim putem probiju do Hersona i vrate u Malu Aziju. Tih dana, Stefan Dušan je u Zihni dobio obaveštenja o pomenutom događaju, pa je odlučio da u susret Turcima pošalje najbolji deo svoje vojske pod zapovedništvom Preljuba, za kojeg car pisac kaže "da je izgleda hrabrošću, srčanošću i iskustvom premašivao njegove (Dušanove) velikaše".

Kralj je naredio svojim vojnicima da se "sukobe sa varvarima gde god ih budu sreli". Njegovi odabrani konjanici i Seldžuci, kojih je po proceni cara pisca bilo 3.100, susreli su se kod mesta Stefanijane koje se nalazilo u ravnici. Ugledavši neprijatelja, Turci su se povukli u obližnja brda, a Srbi su ostavili konje i krenuli za njima peške, teško se krećući uzbrdo pod teretom oružja. Tobože bežeći, Turci su hitro krenuli prema ostavljenim konjima Srba, do kojih su brzo stigli "budući bez oklopa i laki". Uzjahavši njihove konje ustremili su se na Preljubove vojnike, od kojih su većinu pobili, neke su zarobili, a ostali se "jedva spasoše, rasturivši se peške po brdu".
Bitka kod Stefanijane, koja se odigrala u drugoj polovini maja 1344. godine, ima poseban značaj u srpskoj srednjovekovnoj istoriji, jer je to prvi sukob Srba s Turcima, odnosno Seldžucima na tlu Balkanskog poluostrva. To je bio okršaj koji se nije dobro završio po odabrani deo kraljeve vojske i njenog zapovednika Preljuba. Vest o porazu zatekla je Stefana Dušana u Zihni, odakle je on i uputio vojsku u susret Turcima. Strahujući od posledica poraza, kralj je odlučio da se odmah vrati u svoju zemlju, "zaboravivši zbog nesreće koja ga je snašla rat protiv cara (Jovana Kantakuzina)".

SELDžUCI su uputili izaslanike Jovanu Kantakuzinu, koji je opsedao Gracijanopolj, izveštavajući ga o pobedi nad Srbima i iskazujući spremnost da mu, ukoliko sakupi potreban novac, pomognu u daljoj borbi. Pošto su ga neprijatelji odasvud napadali, a još nije znao da se srpski kralj vratio u svoju zemlju, Jovanu Kantakuzinu se činilo da je pomoć Seldžuka potrebna i blagovremeno prispela, ali nije imao novca da ih isplati, obećavajući da će to učiniti čim novac stigne iz Didimotike.
Ako se kralj Stefan Dušan posle poraza srpske konjice kod Stefanijane zaista i povukao u svoju zemlju, on je u leto 1344. godine ponovo bio u Zihni, o čemu svedoči okolnost da je jula izdao pomenutu grčku hrisovulju arhontopulima u tom gradu. Stefan Dušan je, očigledno, ocenio da će biti korisno da se vrati u blizinu krajeva u kojima su se odvijale borbe za carski tron u Vizantiji, utoliko pre što se Jovan Kantakuzin našao pred teškim iskušenjima: napustili su ga saveznici Seldžuci, a protiv njega se, privučen ponudama carigradskog regentstva, okrenuo i rodopski gospodar Momčilo, čije su čete napadale Kantakuzinova uporišta u Trakiji.


Iako je izvesno da je u jesen 1344. godine Stefan Dušan još uvek boravio u jugoistočnoj Makedoniji, on je početkom zime napustio te krajeve i vratio se u središte svoje države. Prvog januara 1345. godine boravio je u Skoplju, kada je njegov logotet Hrs pisao povelju za hilandarski pirg. Ako se hronološki sporna Dušanova povelja vlastelinu Rudlu datira u mart 1345. godine, može da se pretpostavi da je Stefan Dušan čitavu zimu 1344/1345. godine proveo u Srbiji pripremajući se da početkom proleća krene u krajeve jugoistočne Makedonije ne bi li se našao bliže susednoj Trakiji, gde se naslućivala završna etapa građanskog rata u carstvu Romeja.
 
MIZE I TRIBALI

VEROVATNOĆA da je u proleće 1344. godine kralj Stefan Dušan, osim Zihne, osvojio još neke gradove u jugoistočnoj Makedoniji otvara pitanje sudbine Drame, čije se osvajanje datiralo u vreme između pada Sera (24. septembra 1345) i 1347. godine. Nedavno je izneta pretpostavka da je Drama osvojena ranije nego što se verovalo - između proleća 1344. i septembra 1345. godine, pri čemu se pošlo od saznanja da je Stefan Dušan osvojio Zihnu u proleće 1344. godine. Dakle, izneti podaci upućuju na zaključak da je u proleće 1344. godine, kada je, kako sam car pisac kaže, prispeo u jugoistočnu Makedoniju "vodeći glavnu silu svoje vojske", kralj Stefan Dušan osvojio nekoliko važnih gradova u ovoj oblasti. Odjek tih srpskih osvajanja kao da se naslućuje u delu Jovana Kantakuzina, koji opisuje dolazak poslanika carigradskog regentstva na pregovore o sporazumu i izmirenju. Ana Savojska i njeni saradnici odlučili su se na takav korak "opazivši da je romejska država već u opasnosti i rasparčana na hiljadu delova i da su i mnogi veliki gradovi pali pod Mize (Bugare) i Tribale (Srbe), a da je čitava Trakija pokorena od Persijanaca (Turaka)". Krajem 1344. godine Jovan Kantakuzin je u Didimotici predočio poslanicima iz Sera i Carigrada da je rat doneo mnogo nevolja Romejima: Srbi su već potčinili mnoge gradove i ako se to produži, zavladaće čitavom Makedonijom
 
Širenje Srpskog carstva


IAKO je u proleće 1344. godine emir Umur ostavio Jovana Kantakuzina u Trakiji i vratio se u Malu Aziju da bi svoje sedište Smirnu odbranio od napada brodova hrišćanske lige, on je u kasno proleće 1345. godine bio spreman da ponovo pomogne svom prijatelju u borbi za vlast, jer je početkom godine potukao latinske lađe u blizini Smirne. Tada je Umur sa 20.000 konjanika ponovo prešao u Trakiju i s mnogim darovima stigao Jovanu Kantakuzinu u Didimotiku.

Prvi udar saveznika trebalo je da bude uperen protiv Momčila, koji se osamostalio kao gospodar u prostranim oblastima podnožja Rodopa. Osetivši da mu se približava opasnost, uvek oprezni Momčilo je, najpre, pokušao da se sporazume s Umurom, a kada u tome nije uspeo, uzaludno je nastojao da obnovi prijateljstvo sa Jovanom Kantakuzinom. Do odlučujućeg sukoba saveznika s prevrtljivim Momčilom došlo je kod tračkog grada Periteoriona (7. juna 1345), kada su Seldžuci i odred Jovana Kantakuzina potpuno porazili njegove čete, a sam Momčilo je u boju poginuo. Posle pobede kod Periteoriona Jovan Kantakuzin je ušao u Momčilovo sedište, grad Komotinu, i osvojio sve njegove posede.

Sticajem srećnih okolnosti vizantijski pretendent se gotovo u istom času oslobodio još jednog opasnog protivnika u samom Carigradu. Od kraja 1344. godine u prestonici je rastao broj protivnika velikog duksa Aleksija Apokavka, i to uglavnom među pripadnicima uglednih aristokratskih rodova. Zato je on preduzimao užurbane mere predostrožnosti, gradeći nove tamnice u koje bi smeštao sumnjive ljude. S druge strane, u zalivu Zlatni rog stajao je usidren poseban brod kojim bi, u slučaju opasnosti, veliki duks mogao da pobegne iz prestonice. Međutim, u jednom trenutku njegova opreznost je popustila, pa je samo uz jednog pratioca obilazio novu zatvorsku zgradu. To su iskoristili njegovi zatočeni protivnici i surovo ga ubili (11. juna 1345).

SAM Jovan Kantakuzin jasno kaže da je posle pogibije Momčila nameravao da se okrene Stefanu Dušanu, "krivcu i verolomniku" koji je, koristeći rat među Romejima i ne vodeći računa o ugovorima s njim, uništavao sve romejsko, a osvojio je i neke Romejima potčinjene gradove. Osim toga, srpski kralj je, dugo opsedajući Ser, doveo grad u veliku oskudicu, pa se nadao da će ga osvojiti, utoliko pre što su neki od njegovih žitelja bili spremni da mu predaju grad, jer im je obećao da će ih postaviti za zapovednike (arhonte) u njemu.

Saznavši za sve to, Jovan Kantakuzin je odlučio da se ponovo obrati srpskom kralju, opominjući ga da će, ukoliko se povuče iz okoline Sera, i sam poštovati ugovore i zakletve, a u protivnom će protiv njega krenuti sa saveznicima Turcima. Preko poslanika Jovana Vrijenija zatražio je, takođe, da srpski kralj ubuduće ne uznemirava grad Ser, koji njemu pripada, ali ni druge romejske gradove.

Car je Stefanu Dušanu napomenuo da će se uvek sećati njegovih dobročinstava, zbog čega nije, "kada je kralj kod Verije raskinuo ugovore, javno zaratio i raskinuo ih, nego je želeo da se obnove ugovori i zakletve i uzvraćao je, koliko je mogao, zahvalnošću za prijateljstvo". Međutim, naglasio je srpskom kralju da, ukoliko nastavi s kršenjem ugovora i bude dalje opsedao gradove, ne optužuje njega ako uzvrati kao onog "koji je raskinuo ugovore i bio nezahvalan prema dobročinitelju". Tada se Kantakuzin s vojskom uputio prema Hristopolju da bi se pobrinuo o Seru i drugim gradovima koji su stradali od Srba.
Uskoro su se u tabor Jovana Kantakuzina vratili poslanici upućeni srpskom kralju i obavestili ga da je on, još pre nego što su stigli, napustio okolinu Sera i povukao se u svoju zemlju zbog straha od napada Turaka. Navodno je rekao carevim poslanicima da je to učinio uvidevši šta je pravedno. Poslanici su predočili caru da treba oterati kraljeve pristalice iz grada, jer oni mogu da zavedu njegove žitelje da priđu Srbima.

U tim danima Jovan Kantakuzin se nalazio u nedoumici šta valja dalje preduzeti. Posle iznenadnog ubistva Aleksija Apokavka, pristalice iz Carigrada su ga pozivale da što pre dođe i osvoji grad, a pisma sličnog sadržaja stizala su mu i od carice Irine Kantakuzin iz Didimotike. On nije bio odlučan šta da čini: da li da krene odmah na prestonicu, ili da se najpre pobrine o Seru. Zato je na skupu njemu odanih velikaša i seldžučkih zapovednika tražio da se svako o tome izjasni, a sam je rekao "da Ser nije neznatan grad i kao za potcenjivanje, već veliki i divan i potrebno je da ostane u državi Romeja".

Predložio je da sa 3.000 ljudi ode u Ser i da iz njega otera pristalice srpskog kralja, a da sva ostala vojska krene prema Carigradu. Njih će on brzo stići čim bude završio posao oko Sera. S takvim predlogom su se saglasili romejski velikaši, dok su turski zapovednici smatrali da treba odmah sa svom vojskom krenuti na Carigrad.
IAKO je tačno ocenio značaj Sera za carstvo Romeja, Jovan Kantakuzin krenuo je sa ostalom vojskom prema prestonici. Ali, kada su stigli do njenih bedema, uvideli su da su se pristalice ubijenog Aleksija Apokavka već organizovale i da još nije pravi trenutak za konačan napad. Razočaran ovim neuspehom, car je zahtevao da se što pre vrate na zapad ne bi li ipak ostvario plan da pomogne Seru. U tom pokretu očekivao je pomoć Seldžuka. Međutim, pošto je Umur ponovo odlučio da se vrati u Malu Aziju, Kantakuzin je sâm stigao u Didimotiku, žalostan i zabrinut za sudbinu Sera i drugih gradova Makedonije.
Uskoro se pokazalo da su strahovanja Jovana Kantakuzina bila opravdana, jer je javljeno da je Stefan Dušan, pošto je saznao za odlazak Turaka u Malu Aziju, "ponovo napao i osvojio Ser delovanjem njegovih pristalica unutra koji su iskoristili priliku". Nićifor Grigora piše da se Stefan Dušan mešao u međusobne sukobe Romeja, porobljavajući i pustošeći njihove gradove i zemlje, a da mu se niko nije suprotstavio. Zato je on uspeo da osvoji, osim Soluna, sve gradove do tesnaca Hristopolja, kao i Ser, "veliki i slavan grad, pošto se zbog gladi i duge opsade, dve najgore nesreće, predao po sporazumu".
 
DRUGI DEO
Iako daju dragocene podatke o Dušanovom osvajanju Sera, postignutom zahvaljujući delovanju njemu naklonjenih velikaša u gradu, pomenuti pisci ne govore o vremenu tog velikog uspeha srpskog kralja. Vreme srpskog osvajanja Sera tačno određuje dragocena beleška u kodeksu manastira sv. Jovana Prodroma na Menikejskoj gori, u kojoj stoji da su u subotu 24. septembra, IV indikta godine 6854. (1345) u 3 časa srpski gardisti osvojili sersku tvrđavu, a da je u nedelju 25. septembra kralj Stefan Dušan ušao u donji grad i da je prisustvovao službi u mitropoliji.
Do kraja vladavine i života Stefana Dušana, Ser je uvek imao važno mesto u njegovoj državi. Kralj je u tom gradu često boravio, donosio značajne odluke i posvećivao mu je veliku pažnju, tako da je tačna ocena da je ovaj slavni grad bio neka vrsta prestonice u jugoistočnim krajevima prostranog Srpskog carstva.
ODAVNO je iskazano uverenje da u jesen 1345. godine kralj Stefan Dušan nije osvojio samo važan grad Ser, već da su tada u granice srpske države ušli i drugi gradovi i krajevi jugoistočne Makedonije, oni koji su se nalazili između Strume i Meste. Ti uspesi kojima je, čini se, okončano širenje Dušanove države prema jugoistoku jasno su naglašeni u njegovom pismu mletačkom duždu od 15. oktobra 1345. godine, u kojem je srpski kralj titulisan kao "dominus totius imperii Romaniae" (gospodar celog carstva Vizantije).

Zajedno s drugim krajevima jugoistočne Makedonije tada je pod srpsku vlast došla i Sveta gora atoska, slavno središte monaškog života istočno-pravoslavnog sveta. To je bio prvi put u dugoj istoriji atoskih manastira da je njihovo poluostrvo potpalo pod vlast jednog stranog vladara, pa je prirodno da je kralj Stefan Dušan želeo da što pre uredi odnose s tamošnjim monaškim porodicama. Prvi odlučujući korak učinio je sam srpski kralj poslavši na Atos svog logoteta Hrsa sa zadatkom da pregovara u Kareji sa svetogorskim protom i njegovim saborom.

Novembra 1345. godine nastala je tzv. opšta hrisovulja kralja Stefana Dušana izdata svim svetogorskim manastirima, jedinstven dokument koji, u stvari, predstavlja ugovor srpskog kralja sa svetogorskim protom u Kareji. U hrisovulji je najpre rečeno da su monasi pristali da se mole za kraljevu dušu i da spominju njegovo ime u svim manastirima, kelijama i isihasterijama, što je značilo priznavanje njegove vlasti nad Svetom gorom.

Međutim, Svetogorci su postavili i neke svoje uslove. Pre svega, mudro su zahtevali da se u službama najpre spominje ime vasilevsa Romeja, pa tek onda kraljevo, želeći time da očuvaju vezu s carstvom kojem su donedavno pripadali. Monasi su tražili da Sveta gora sačuva svoj položaj i autonomiju, naročito pri potvrđivanju prota. Molili su da im se potvrde posedi, da im se vrate oduzeta imanja, da srpski vojnici napuste manastirske metohe i da ubuduće kralj i njegova vlastela na njima ne smeštaju svoje ljude.
 
OSLOBOĐENI POREZA


MONASI su, takođe, zahtevali da kralj ne postavlja namesnika (kefaliju) u Jerisosu, već da taj gradić ostane pod upravom episkopa Svete gore. Tražili su da čamci Svete gore, Komitise i Jerisosa slobodno plove Strumom, oslobođeni od nameta, kao i da se na manastirskim imanjima ne vrši katastarski popis. Kralj je sve to prihvatio, a manastirska imanja oslobodio je od poreza i danaka "državnih, carskih i kraljevstva našeg".

Ovim jedinstvenim dokumentom, Sveta gora je prvi put u svojoj istoriji priznala vlast vladara koji nije bio vasilevs Romeja. Opšta hrisovulja nastala je voljom i interesom obeju strana: srpski kralj je dobio dragoceno priznanje legitimnosti vlasti u osvojenim gradovima i krajevima koji su ranije pripadali carstvu Romeja, kao i nad samom Svetom gorom, a atoski manastiri su mogli da odahnu od mnogobrojnih nevolja koje je dugi građanski rat donosio njihovim mnogobrojnim posedima rasutim u širokom zaleđu Svete gore, i u drugim krajevima carstva.

U hrisovuljama koje je izdao nekim svetogorskim manastirima (Iviron, Filotej, Ksiropotam, Esfigmen, Vatoped), car Stefan Dušan naglašava da im prilaže darove kao naknadu za nanetu štetu, što je pre bilo posledica građanskog rata u Vizantiji nego srpskog osvajanja. Nova srpska vlast donela je mir i sigurnost posedima svetogorskih manastira.


Dušanu carska kruna


ČINI se da je u godini opisanih osvajanja u jugoistočnoj Makedoniji (1345) srpski kralj postigao još jedan značajan uspeh: pod njegovu vlast došla je Verija, jedan od važnih gradova koji su čuvali prilaze i zaleđe Soluna. Videli smo da je u jesen 1343. godine, kada je napustio Veriju da bi se sa saveznicima Seldžucima uputio ka Solunu i Trakiji, Kantakuzin ostavio u gradu kao zapovednika svog mlađeg sina Manojla. U proleće 1347. godine, Kantakuzin je preko poslanika tražio od kralja Stefana Dušana da vrati gradove koje je osvojio "posle sklapanja ugovora i zakletvi", misleći time svakako na savez zaključen u Paunima (leto 1342). U međuvremenu, Stefan Dušan je osvojio Ser i ostale gradove i tvrđave Makedonije, osim Soluna, a novcem i obećanjima podmitio je najmoćnije stanovnike Verije da proteraju carevog sina Manojla i predaju mu grad.
Nićifor Grigora beleži da su se Stefanu Dušanu predali gradovi Makedonije, pa i Verija koja nije mogla "da bez pomoći odoleva varvarskoj i upornoj sili pošto je odatle u međuvremenu pobegao namesnik, carev sin Manojlo". Iako se navedena vest uklapa u priču o poslanstvu upućenom srpskom caru u proleće 1347. godine, očigledno je da je on ranije osvojio Veriju, pridobivši najuglednije među njenim žiteljima, baš kao što je to činio i sa nekim drugim romejskim gradovima. S puno razloga srpsko osvajanje Verije datira se u 1345. godinu.
Pohodima u jesen 1345. godine okončana je značajna etapa širenja srpske države prema jugoistoku, duž severnih obala Egejskog mora, pa se kao prirodno postavlja pitanje gde se na toj strani nalazila granica Srpskog carstva Stefana Dušana. O tome u istorijskoj nauci postoji više različitih mišljenja. Još je Stojan Novaković verovao da se Dušanovo carstvo širilo daleko prema istoku, obuhvatajući krajeve sve do donjeg toka Marice.
U to je odlučno posumnjao uvek oprezni Konstantin Jireček u sadržajnoj kritici Novakovićeve knjige. On je ocenio da je oblast između Meste i Marice, koja je u vizantijskim izvorima poznata kao Voleron, ostala pod vlašću Romeja, štaviše, verovao je da su oni zadržali i neke oblasti zapadno od Meste, pre svega gradove Hristopolj i Anaktoropolj.
O GRANICAMA Srpskog carstva na ovoj strani raspravljao je i Georgije Ostrogorski, krenuvši od zanimljivog podatka Nićifora Grigore da je u jesen 1347. godine Jovan Kantakuzin svom najstarijem sinu Matiji dodelio oblast između Didimotike i predgrađa Hristopolja, koja se prema severu prostirala od obale mora do grada Ksanti. Car je objasnio svom prvencu da ga time postavlja kao neku branu države Romeja, koja poput stene treba da zaustavi talase "beskrajnog mora Tribala (Srba)".
Ovaj podatak je siguran dokaz da su se u jesen 1347. godine pomenuti krajevi, odnosno oblast Volerona, nalazili pod vlašću Romeja. U delu učenog Vizantinca postoje još dva podatka značajna za određivanje jugoistočne granice carstva Stefana Dušana. Naime, on kaže da su se Stefanu Dušanu, osim Soluna, potčinili svi romejski gradovi do hristopoljskih tesnaca, a malo kasnije piše da je srpski car podelio teritoriju svoje države sa sinom kraljem Urošem, zadržavši za sebe romejske zemlje i gradove "sve do prolaza kod Hristopljskih tesnaca".
Ostrogorski je upozorio i na jedan savremeni srpski zapis u kojem se kaže da je Stefan Dušan zauzeo "grčku zemlju do Moruiša grada zvanog Hristopolj". Polazeći od navedenih podataka savremenih izvora, Ostrogorski pravilno zaključuje da je carstvo Stefana Dušana prema istoku obuhvatalo ne samo Hristopolj, već se prostiralo i do tesnaca istočno od grada, kroz koje je vodio put prema istoku i koji su predstavljali granicu između Makedonije i Trakije.
Bilo je neophodno posvetiti pažnju pitanju jugoistočnih granica carstva Stefana Dušana, jer su na ovoj strani one ostale na liniji dostignutoj u velikom osvajačkom pohodu iz jeseni 1345. godine. Kasniji osvajački pohodi srpskog kralja bili su usmereni prema drugim krajevima i gradovima carstva Romeja. Doduše, na istočnim granicama došlo je do promena, ali su se one dogodile posle smrti Stefana Dušana (20. decembra 1355), što izlazi iz vremenskog okvira njegove vladavine.
PROGLAŠENjE carstva nesumnjivo je predstavljalo važan i po posledicama dalekosežan korak u politici države Nemanjića, pa je sasvim prirodno da je ideja o tome postepeno sazrevala u mislima i državno-pravnim planovima Stefana Dušana. Izvesno je da nisu uverljiva tumačenja koja su ostvarenja ideje carstva nalazila već u Srbiji kralja Milutina (1282-1321). Međutim, ipak treba s naglasiti da je vladavina kralja Milutina obeležena nekim pojavama koje možda anticipiraju ideju carstva u Srbiji budući da je uočeno da se u mnogobrojnim crkvama toga vremena Milutin slika u carskoj odori sa stemama koje su pripadale vasilevsu Romeja.
Ako se s pravom može sumnjati u carske ambicije i planove kralja Milutina, sasvim je izvesno da je za vladavine kralja Stefana Dušana u Srbiji postepeno sazrevala ideja o potrebi da se država uzdigne na stepen carstva. U tome su, svakako, značajno mesto imali dugi pregovori koje je u leto 1342. godine Stefan Dušan vodio s vizantijskim pretendentom Jovanom Kantakuzinom, jer je tada srpski kralj, kao uslov za prihvatanje saveza, zahtevao da dobije vizantijske gradove i zemlje zapadno od Hristopolja, čime je želeo da utemelji vlast nad teritorijama carstva Romeja.
Prvi veći osvajački uspesi usmereni u tom pravcu postignuti su tokom 1342/1344. godine, kada je kralj Stefan Dušan, kao saveznik Jovana Kantakuzina, samostalnim pohodima osvajao gradove u Makedoniji i Albaniji, posle čega se u njegovim potpisima spominju grčke zemlje, odnosno titula "restnik Grkom". Odlučujuća etapa u osvajanju teritorija carstva Romeja, koja je ubrzala odluku Stefana Dušana o proglašenju carstva, usledila je u leto i jesen 1345. godine, kada je srpski kralj zaposeo krajeve jugoistočne Makedonije sa poluostrvom Halkidikom i slavnim gradom Serom.
NA putu prema carskoj kruni, Stefan Dušan je potpuno sledio vizantijske uzore, prema kojima je uzdizanje jednog vasilevsa prolazilo kroz određene etape ceremonijala. Po starim rimskim običajima, kandidat je najpre trebalo da bude izabran za cara, da bi se posle toga obavio čin njegovog proglašenja koji nije imao crkveni karakter. Završna ceremonija krunisanja odvijala se u carigradskoj crkvi svete Sofije.
Tom prilikom bi vaseljenski patrijarh kandidatu stavio na glavu carsku stemu i predao mu ostale znake carske vlasti. Izbor za cara ubrzo je nestao iz vizantijske prakse, ali su se održale ceremonije proglašenja i crkvenog krunisanja. Nekada su one obavljane u istom danu, a nekada bi između njih proteklo nekoliko dana, meseci, pa i godina.
Sledeći pomenute etape uzdizanja vasilevsa Romeja, Stefan Dušan se najpre proglasio za cara, što je posvedočeno podacima savremenih izvora. Svečana ceremonija Dušanovog carskog krunisanja obavljena je u Skoplju, na praznik Vaskrsa Gospodnjeg (16. aprila 1346), ali se iz povelja razabira da je on i ranije imao titulu vasilevsa. Januara 1346. godine darovao je prvu grčku hrisovulju svetogorskom manastiru Ivironu, na kojoj je sačuvan njegov potpis na grčkom jeziku: "Stefan u Hristu Bogu verni car i samodržac Srbije i Romanije". Dakle, januar 1345. godine siguran je terminus ante ljuem proglašenja Stefana Dušana za cara, međutim postavlja se pitanje druge vremenske granice tog značajnog čina na njegovom putu prema carskoj kruni. Tu nam donekle može pomoći opšta hrisovulja Stefana Dušana izdata svim svetogorskim manastirima novembra 1345. godine, dokument koji je on potpisao na srpskom jeziku: "Stefan u Hristu Bogu verni kralj i samodržac Srbije i Romanije".
Navedeni podaci dveju grčkih hrisovulja Stefana Dušana pokazuju da je on proglašen za cara između novembra 1345. i januara 1346. godine, pa je ta hronologija odavno prihvaćena u stručnoj literaturi. Međutim, prirodno je da su se postavila pitanja određivanja dana i mesta Dušanovog proglašenja za cara. Javila se pomisao da je ta svečanost obavljena na Božić 1345. godine u gradu Seru, kojem je Stefan Dušan pridavao veliki značaj i u kojem je sa suprugom Jelenom proveo zimu 1345/1346. godine.
Bez obzira na nedoumice oko nekih važnih činjenica vezanih za Dušanovo proglašenje za cara, ostaje dragoceno saznanje da je taj čin obavljen između novembra 1345. i januara 1346. godine. Time je učinjen prvi značajan korak na putu prema carskoj kruni.
 
KRALj I - CAR
SVEČANOST carskog krunisanja Stefana Dušana obavljena je u Skoplju, na Uskrs 16. aprila 1346. godine. Vreme od nekoliko meseci posle Dušanovog proglašenja za cara svakako je iskorišćeno za pripremanje tog najsvečanijeg čina. Ti meseci obeleženi su zanimljivim fenomenom istovremenog postojanja kraljevstva i carstva u Srbiji, što se može videti na novcima Stefana Dušana s natpisom „Redž Rascie - Imperator Romaniae” (kralj Srbije - car Vizantije).
O pripremama Stefana Dušana za carsko krunisanje svedoči i njegovo poslanstvo koje je 22. januara 1346. godine preko Dubrovnika prispelo u Mletke, noseći vesti o planovima za krunisanje, ali i ponudu saveza za borbu protiv Vizantije. Izvesno je da je Stefan Dušan o svojim namerama obavestio i Dubrovčane, čije je Veliko veće 23. marta 1346. godine odlučilo da pošalje tri poslanika „ad dominum imperatorem” (gospodinu caru) kako bi prisustvovali činu njegovog krunisanja.


Pola carstva - sinu!


O KRUNISANjU Stefana Dušana govore, pre svega, vizantijski istoričari Jovan Kantakuzin i Nićifor Grigora. Kantakuzin kaže da, posle osvajanja Sera i većeg dela države Romeja, Stefan Dušan „proglasi sebe carem Romeja i Tribala (Srba), a sinu dodeli dostojanstvo kralja”.
Učeni Nićifor Grigora ostavio je nešto detaljniji opis Dušanovog krunisanja jer kaže da se on, posle osvajanja krajeva do Hristopolja i slavnog grada Sera, ispunio ohološću; mislio je da „ništa od onog što je do Vizanta ostalo pod Romejima neće odoleti njegovoj sili i vladarskoj vlasti, proglasi se carem Romeja i varvarski način zameni romejskim običajima, pa se javno služio vladarskom kapom i sjajnim odeždama koje priliče toj velikoj časti i služi se i do danas”. Vizantijski pisac dalje kaže: „A otada je sa sinom podelio čitavu državu: njemu (sinu) ustupio je da po tribalskim (srpskim) običajima vlada (zemljom) od Jonskog zaliva i reke Dunava do grada Skoplja..., a sebi uze odatle (od Skoplja) romejske zemlje i gradove prema uobičajenom romejskom načinu života do prolaza kod klanaca Hristopolja”.
U pregledu vesti izvora o Dušanovom carskom krunisanju najpre je navedeno šta o tome kažu vizantijski istoričari - budući da su oni bili savremenici tog značajnog čina. Njihovi opisi imaju jednu zajedničku crtu: obojica beleže da se Stefan Dušan proglasio za cara Romeja i Tribala (Srba), ili samo Romeja, upotrebljavajući glagol koji se odnosio na čin proglašenja vasilevsa Romeja koji je, kao što smo videli, prethodio njegovom crkvenom krunisanju.
Čini se da se može zaključiti da je po njihovom mišljenju Stefan Dušan „preuzeo vizantijsko carsko dostojanstvo”, ali upotrebom pomenutog glagola sasvim određenog značenja dvojica savremenika želeli su da umanje značaj krunisanja Stefana Dušana, čina koji je bio upriličen po svim pravilima te ceremonije u carstvu Romeja. Tome u prilog govori okolnost da u opisivanju događaja posle aprila 1346. godine nijedan od njih ne pridaje Stefanu Dušanu titulu vasilevsa, već ga nazivaju kraljem, pišući tu reč velikim slovom - Kralis - kao da je u pitanju lično ime.
OPIS carskog krunisanja Stefana Dušana sačuvan je u jednom zanimljivom tekstu pridodatom uz Rakovački prepis Dušanovog "Zakonika", gde se, pre svega, kaže da je Stefan Dušan krunisan carskim vencem godine 6854. (1346), meseca aprila, DžIV indikta na praznik vaskrsenja Hristovog.
Taj svečani čin obavljen je „blagoslovom i rukom preosveštenog patrijarha Joanikija i svih arhijereja sabora srpskog, blagoslovom i rukom preosveštenog patrijarha bugarskog gospodina Simeona i svih arhijereja sabora bugarskog, a i molitvama i blagoslovom svečasnoga sabora Svete gore Atona, pri tom i svim igumanima i svim starcima sabora svetogorskoga”.
Najzad se spominju „arhijereji prestola grčkog i sav sabor”. U kratkom žitiju patrijarha Save (1354-1375), delu jednog od nastavljača arhiepiskopa Danila II, govori se da Stefan Dušan „zauze ne malo gradova i krajeva grčkih ..., uzvisi se srcem, zaželevši carsko dostojanstvo, venča se na carstvo”; osim toga, „ostavi od praroditelja predano mu arhiepiskopstvo ..., postavi sebi nasiljem patrijarha Joanikija”.
Podaci o carskom krunisanju Stefana Dušana, koje je obavljeno u Skoplju na Uskrs, 16. aprila 1346. godine, ovde su navedeni kako bi se moglo raspravljati o nekim važnim pitanjima vezanim za taj dalekosežan državno-pravni čin u istoriji Srbije Nemanjića. Pre krunisanja za cara, Stefan Dušan je morao da obavi jedan važan posao, da srpskog crkvenog poglavara i svog poverljivog čoveka arhiepiskopa Joanikija uzdigne u rang patrijarha.
Bilo mu je svakako dobro poznato da, prema pravilima vizantijskog ceremonijala, samo crkveni poglavar s rangom patrijarha ima pravo da proglasi kandidata za cara, predajući mu krunu i druge znake njegove titule. Proglašenje Joanikija za patrijarha obavljeno je u saradnji s trnovskim patrijarhom Simeonom, koji je prisustvovao svečanosti u Skoplju. Tu važnu uslugu Stefan Dušan je lako obezbedio, budući da je od početka vladavine bio u dobrim odnosima s trnovskim carem Jovanom Aleksandrom, čijom sestrom Jelenom se i oženio. Odavno je postavljeno pitanje hronologije rukopoloženja Joanikija za patrijarha. Najpre je izneta pretpostavka da je taj čin obavljen na Cveti, veliki praznik koji pada na nedelju dana pre Uskrsa (9. aprila 1346). Međutim, postoje i pretpostavke da je Joanikije rukopoložen za patrijarha nešto ranije, u januaru 1346. godine, po svoj prilici na Bogojavljenje. Izvesno je da u izvorima nema jasnih podataka o vremenu rukopoloženja Joanikija za patrijarha, pa se taj značajan čin samo može datirati u vreme između Dušanovog proglašenja za cara i krunisanja, odnosno između januara i aprila 1346. godine.
Iz opisa Dušanovog krunisanja, koji se nalazi u autobiografskoj belešci uz Rakovački prepis "Zakonika", vidi se da su toj svečanosti u Skoplju prisustvovali još neki visoki crkveni dostojanstvenici, pre svega, svetogorski prot sa časnim igumanima i starcima atoskim. Iako će kasnije biti više reči o odnosu cara Stefana Dušana prema manastirima i monasima Svete gore atoske, treba naglasiti da je prisustvo njenih časnih čelnika na svečanosti u Skoplju bilo logična posledica sporazuma koji su oni nekoliko meseci ranije sklopili sa srpskim kraljem, a čije su odredbe navedene u Dušanovoj opštoj hrisovulji svetogorskim manastirima iz novembra 1345. godine.
U opisu Dušanovog krunisanja navedeno je da su svečanosti prisustvovali i "arhijereji prestola grčkog i sav sabor", što se, prema iznetim tumačenjima, odnosilo na ohridskog arhiepiskopa Nikolu, čije se sedište od 1334. godine nalazilo u granicama srpske države.
PREMA opisima dvojice ondašnjih savremenika, vizantijskih istoričara Jovana Kantakuzina i Nićifora Grigore, Dušanovo carsko krunisanje bilo je propraćeno nekim odlukama koje su važne za ocenu unutrašnjih prilika u novostvorenom Srpskom carstvu. Jovan Kantakuzin piše da je tom prilikom Dušanov sin Uroš dobio dostojanstvo kralja, čemu, čini se, nije posvećena dovoljna pažnja, a ta značajna vest je tumačena da je tada mladi Uroš postao očev savladar, kao što je to bilo u susednoj Vizantiji. Međutim, takvo objašnjenje nije prihvatljivo jer je poznato da je u carstvu Romeja savladar ili sacar dobijao titulu vasilevsa, a da titula kralja nije bila poznata Romejima.
Dodeljivanje titule kralja mladom Urošu, koju su srpski vladari nosili od krunisanja Stefana Prvovenčanog (1217), svedoči o želji Stefana Dušana da, i pored uzimanja carske krune, očuva određene državno-pravne tradicije u Srbiji. One su, kao što ćemo kasnije videti, imale posebno mesto u odnosima cara Stefana Dušana sa nekim susednim državama, pre svega s Dubrovnikom. Kao kralj, Uroš se retko javlja u Dušanovom "Zakoniku", čiji su redovi bili prožeti idejom carstva ustanovljenog u Srbiji baš od Stefana Dušana.
DRUGA značajna odluka koja je propratila carsko krunisanje Stefana Dušana takođe je povezana sa položajem i statusom mladog kralja i savladara Uroša. O njoj govori učeni Vizantinac Nićifor Grigora. Naime, on kaže da je tada Stefan Dušan sa sinom podelio državu: Urošu je ustupio da po tribalskim (srpskim) običajima vlada zemljom od Jonskog zaliva i reke Dunava do grada Skoplja, a za sebe je zadržao romejske zemlje i gradove, prema uobičajenom romejskom načinu života, do prolaza kod klanaca Hristopolja.
Te zanimljive vesti odavno su registrovane u stručnoj literaturi, ali su kasnije autori nastojali da u drugim savremenim izvorima uoče podatke koji bi govorili o podeli Srpskog carstva posle 1346. godine. Pre svega, posebna pažnja je posvećena hrisovulji cara Stefana Dušana Dubrovniku od 20. septembra 1349. godine, u kojoj se nekoliko **** govori o zemlji carevoj i kraljevoj.
Takođe je uočeno da se u hrisovulji cara Stefana Dušana Hilandaru iz 1348. godine, manastiru potvrđuju sela u Srbiji i Romaniji, ili zemlji grčkoj. Naslućeno je da ta podela u geografskom smislu odgovara sadržini vesti Nićifora Grigore, ali i zonama različitih uticaja privređivanja u starim srpskim i osvojenim vizantijskim krajevima. Pažnja je posvećena i hrisovulji cara Stefana Dušana iz 1352/3. godine, kojom se serskom mitropolitu Jakovu daruje crkva svetog Nikole na Pčinji, a uz taj akt priložena je i kratka potvrdna hrisovulja kralja Uroša.
Pomenutim dokazima pridodato je i duhovito zapažanje da je najviše vizantijske titule car Stefan Dušan dodeljivao velikašima u Romaniji. Behu to despoti Simeon Paleolog, Jovan Asen i Jovan Oliver, sevastokratori Dejan i Branko Mladenović, kesari Preljub i Vojihna. Na drugoj strani, u srpskoj zemlji kralja Uroša, valikašima su dodeljivane stare srpske titule, na primer, titula kneza - Vojislavu Vojinoviću, a titula župana - Altomanu.
 
SVA VLAST
NA osnovu tumačenja podataka pomenutih izvora iskristalisalo se uverenje da je prilikom carskog krunisanja, 16. aprila 1346. godine, Stefan Dušan zaista podelio svoju državu, tako što je sinu, kralju Urošu, dao stare srpske zemlje severno od Skoplja, a on je boravio i vladao u južnim krajevima koje je ne tako davno osvojio od carstva Romeja. Valja priznati da je bilo i umerenijih tumačenja podataka o podeli Srpskog carstva Stefana Dušana. Iskazao ih je još Aleksandar Solovjev verujući da je podela izvršena samo formalno, a da je u stvari čitava teritorija bila pod vlašću Stefana Dušana, što su prihvatili i drugi istoričari.


Politika mladog cara



U NOVIJIM radovima, međutim, izneta su i drugačija tumačenja navedenih podataka, kojima je iskazana sumnja u bilo kakvu podelu carstva Stefana Dušana. O tom važnom pitanju raspravljao je Ljubomir Maksimović, potrudivši se da u već izučavanim izvorima, pre svega u hrisovulji cara Stefana Dušana Dubrovniku (izdatoj septembra 1349), uoči podatke o jedinstvu teritorije Dušanovog carstva: za prestupe prema Dubrovčanima u carevoj i kraljevoj zemlji nadležan je carev sud, a Dubrovčani će za prestupe u trgovima carstva i kraljevstva odgovarati pred carskim sudovima; sukobe između dveju strana rešavaće isključivo car.
Zaključak je da je teritorija Srpskog carstva ostala jedinstvena i da je ličnost cara Stefana Dušana predstavljala osnovni činilac objedinjavanja srpskih i vizantijskih zemalja u njegovim granicama. Što se tiče vesti Nićifora Grigore, ona je odraz razlika u načinu života, "ekonomskim i društvenim prilikama, pa i u organizaciji i metodama upravljanja".
Razmatrajući pitanje ustrojstva Srpskog carstva, Sima Ćirković je, takođe, krenuo od Dušanove hrisovulje Dubrovniku, u kojoj je uočio još neke dokaze o jedinstvu teritorije srpske države. Ljudi koji su posle 1333. godine prispeli u Ston i Stonski rat označeni su kao "ljudi carstva mi", a u odredbi o vraćanju međa na stanje iz vremena kralja Milutina "stare nemanjićke zemlje koje okružuju tadašnju dubrovačku teritoriju ubrajaju se u carevu zemlju". Spomenu careve i kraljeve zemlje u hrisovulji Dubrovniku Ćirković je suprotstavio analizu redova Dušanovog "Zakonika", gde se kralj pominje samo nekoliko ****.
Upoređujući ta dva saznanja, on veruje da je pominjanje kraljeve zemlje i kraljevstva u povelji Dubrovniku posledica Dušanove želje da se u odnosima s Republikom osloni na stare tradicije koje su postojale još od vremena kraljevstva u Srbiji, jer "kralj je bio naslednik prava i obaveza ranijih srpskih vladara u odnosima sa Dubrovnikom i u toj ulozi nije mogao biti osporavan".
S DRUGE strane u Dušanovom "Zakoniku" nije bilo potrebe da se pominje kralj, odnosno Uroš, jer u upravnom sistemu, hijerarhiji jurisdikcije i metodi vladanja nije bilo ničeg što bi odgovaralo podeli na zemlju carevu u kraljevu. Podela je bila čisto teorijske prirode, a imala je svoje korene u Dušanovom nastojanju da istakne kontinuitet srpske države, ali i da naglasi kontinuitet svoga udela u carstvu Romeja, odnosno osvajanja njegovih gradova i krajeva.
Izvesno je da rezultati novijih istraživanja potvrđuju ranije naslućivano uverenje da je podela Srpskog carstva posle 1346. godine bila čisto teorijska, a da se čitava teritorija nalazila pod neprikosnovenom vlašću Stefana Dušana. Uostalom, u vreme izdavanja hrisovulje Dubrovniku (septembra 1349), a i proglašenja prvog dela Dušanovog "Zakonika" (1349), kralj Uroš je bio vrlo mlad, pa je teško verovati da je mogao da obavlja neke vladarske dužnosti u njemu dodeljenom delu Srpskog carstva.
U vezi sa carskim krunisanjem Stefana Dušana postavlja se pitanje tumačenja osnova njegove carske ideologije, odnosno namera s kojima se odlučio na taj korak, stavši tako formalno u isti rang s vladarima susednih država Vizantije i Bugarske. U našoj i stranoj istoriografiji dugo je preovlađivalo uverenje da je uzimanjem carske krune Stefan Dušan nameravao da, slično planu bugarskog cara Simeona (893-927), osvoji Carigrad, sruši Vizantiju i da na njenim temeljima obrazuje novo srpsko-grčko carstvo koje bi nasledilo i univerzalističke pretenzije carstva Romeja.
Međutim, izneta su i nova tumačenja carske ideologije Stefana Dušana. Pre svega, uočeni su glavni činioci u oblikovanju ideje carstva u politici Stefana Dušana. Ocenjeno je da je jedan od odlučujućih faktora bilo osvajanje prostranih vizantijskih teritorija, zbog čega se u vremenu između 1343. i 1345. godine Stefan Dušan i nazvao „čestnik Grkom”.
S druge strane, u autobiografskoj belešci uz Dušanov "Zakonik" rečeno je da mu je Bog darovao "zemlje i sve strane pomorja i velike gradove carstva grčkog". Takvo Dušanovo učešće u carstvu Romeja politički je obeleženo planiranjem braka mladog Uroša i kćerke carice Ane Savojske (1343), a simbolički - kraljevim pristankom da Svetogorci pre njegovog imena spominju ime cara Romeja (novembra 1345).
DRUGI značajan temelj carske ideologije Stefana Dušana predstavljalo je pozivanje na poznate tradicije prema kojima su svi carevi Romeja u stvari naslednici prvog hrišćanskog cara Konstantina Velikog, kojem je anđeo kao glasnik Gospodnji predao krunu i druge znake carske vlasti. Ta misao je iskazana u pomenutoj belešci uz Dušanov "Zakonik", gde se naglašava: "I sve mi dade u ruke kao Velikom Konstantinu caru, zemlje i sve strane pomorja i velike gradove carstva grčkog".
Sličnu ideju nalazimo i u arengi Dušanove srpske hrisovulje manastiru sv. Pantelejmona na Svetoj gori, u kojoj gde se ističe da je primanjem carskog venca on postao podoban carevima, kao i "velikom i ravnoapostolnom caru Konstantinu". Sima Ćirković veruje da su Dušanova carska ideologija i njegov stav prema carevima Romeja počivali na principima kojih su se u odnosima s Paleolozima pridržavali bugarski vladari. Posedujući titulu cara, oni su učestvovali u romejskom carstvu, ali bez želje da ga razore ili zamene.

Krunisanjem Stefana Dušana uvećao se broj careva u hrišćanskom svetu, što je nesumnjivo oslabilo ideju o postojanju jednog univerzalnog carstva, ali nije značilo i njenu negaciju. Odnos Stefana Dušana prema Vizantiji može da se posmatra kao neka vrsta savladarstva, čiji se koreni naziru u poznatom sporu oko karaktera carske vlasti između Andronika III Paleologa i trnovskog cara Jovana Aleksandra, opisanom u delu Jovana Kantakuzina. Tada je car Romeja tražio da bugarski vladar prizna njegovo prvenstvo, jer po romejskom zakonu carevi sinovi najstarijeg nazivaju carem, pokoravaju mu se i služe mu.

Za vreme vladavine Jovana Kantakuzina u prestonici (1347-1350) menja se položaj Stefana Dušana, koji više nije "učesnik" u carstvu, već postaje protivcar. U prilog iznetom tumačenju govori činjenica da je car Stefan Dušan priznao Jovana V Paleologa za vasilevsa Romeja. Učinio je to najpre u zimu 1350/1. godine prilikom susreta s Jovanom Kantakuzinom nadomak Soluna, kada je caru-piscu rekao "da ne treba da bude žalostan što je prisvojio neki deo države Romeja jer sam ima mnogo **** više prisvajajući od iste (države) ono što drugom pripada". Pri tom je svakako mislio na mladog cara Jovana V Paleologa. Nekoliko meseci kasnije (krajem proleća 1351) car Stefan Dušan je isto tako postupio. Sklopio je ugovor s Jovanom V Paleologom o zajedničkoj borbi protiv Jovana Kantakuzina, a uskoro mu je pružio i sasvim konkretnu pomoć u toj borbi.
KADA se govori o karakteru i značenju carske titule Stefana Dušana, treba voditi računa i o načinu na koji je on sam izražavao svoje carske ideje i pretenzije. U srednjovekovnim uslovima povelje su bile pravo ogledalo državno-pravnih, titularnih i teritorijalnih pretenzija. Car Stefan Dušan je prvi srpski vladar koji je izdavao na grčkom jeziku pisane hrisovulje, povelje overene zlatnim pečatom, čije je darivanje, kao izraz posebne milosti, predstavljalo isključivo pravo careva Romeja.

Takvi njegovi akti, od kojih su uglavnom sačuvani oni koji su izdati svetogorskim manastirima, pisani su potpuno po ugledu na hrisovulje vizantijske carske kancelarije. Istini za volju, treba naglasiti da je Stefan Dušan još kao kralj izdavao hrisovulje pisane grčkim jezikom, ali su one u nekim odlikama odstupale od odgovarajućih uzora careva Romeja. Važna je i činjenica da je posle krunisanja u Skoplju (aprila 1346) car Stefan Dušan izdavao i grčkim jezikom pisane prostagme - vrstu povelja koje su bile jedno od osnovnih obeležja vlasti cara Romeja.
Za pravu ocenu Dušanovih carskih pretenzija naročito su dragocene njegove hrisovulje jer njihove intitulacije i potpisi rečito o tome govore. Poodavno je uočeno da se u Dušanovim carskim potpisima pojavljuju etnički i geografski nazivi kojih nema u godinama kraljevstva. To su, pre svega, termini „zapadna strana” i „Pomorje” koji očigledno predstavljaju odraz osvajanja vizantijskih gradova i krajeva.
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

O
Потурчавање Срба
Odgovora
24
Pregleda
756
Casual Observer
Casual Observer
Nikita Kulganov
Istorija propasti kapitalizma
2
Odgovora
30
Pregleda
595
fosilvaso
fosilvaso
Nina
Poniženja koja istorija pamti
Odgovora
4
Pregleda
263
Nina
Nina

Back
Top