Prenemanjićka istorija Srba

Carski potpis


U POTPISIMA povelja cara Stefana Dušana zapažaju se dve osnovne varijante, koje neposredno zavise od jezika kojim su akti pisani. U srpskim hrisovuljama nastalim posle aprila 1346. godine Stefan Dušan se najčešće potpisivao kao „car Srba i Grka”, što podseća na uzore vizantijskih careva čija se titula uvek vezuje za pojam Romeja, dakle, za etnički ili državno-pravni pojam, a ne za geografsku kategoriju.

U grčkim hrisovuljama, pak, on se najčešće potpisuje kao „Stefan i Hristu Bogu verni car i samodržac Srbije i Romanije”. Taj oblik potpisa očigledno je nastao po ugledu na potpise vizantijskih careva, samo što se, umesto Romeja, javlja termin Romanija, a Dušanova carska titula ne vezuje se za etničke, odnose državno-pravne pojmove, već za teritorijalne nazive.
 
Rukopoložen patrijarh Joanikije



O NAVEDENIM oblicima Dušanovih carskih potpisa treba dati nekoliko napomena. Naime, u tim prilikama se u njegovoj carskoj titulaturi uvek na prvom mestu navode Srbi ili Srbija "koji kao najvažniji oslonac Dušanove vlasti nisu mogli biti zaobiđeni". S druge strane, važno je saznanje da se termini Grci i Romanija javljaju u Dušanovim potpisima i pre njegovog carskog krunisanja: jula 1344. godine srpski kralj je svoj prvi sačuvani grčki akt potpisao kao "kralj Srba i Grka", a oktobra 1345. godine grčku hrisovulju manastiru sv. Jovana Prodroma kod Sera potpisuje kao "kralj Srbije i Romanije".
Upotreba termina Romanija, čime se Dušanovi grčki potpisi jasno razlikuju od romejskih uzora, čini se da označava izvesno ograničenje njegove carske titule i svedoči da je on bio svestan okolnosti da mu i posedovanje velikih delova vizantijske teritorije nije o tome dovoljno da se tituliše kao car Romeja. Pre svega, trebalo je misliti na osvajanje carske prestonice Konstantinopolja, ili makar slavnog grada Soluna.
Međutim, dokumenti potekli iz Dušanove vladarske kancelarije nisu jedini vid njegovih carskih pretenzija iskazivanih posle krunisanja u Skoplju. Uzimanje carske titule moralo je imati odraza i u radu njegovih državnih kovnica. Posle tog čina, Stefan Dušan je kovao novac s carskom titulom u natpisima na srpskom ili latinskom jeziku i taj novac bio je boljeg kvaliteta u odnosu na ranije serije novaca u Srbiji.
Sasvim je razumljivo da je carsko krunisanje Stefana Dušana imalo odraza i u natpisima pečata, sačuvanih uz njegove carske povelje. Može se reći da su postojale dve vrste Dušanovih carskih pečata: jedna za krajeve koji su se donedavno nalazili pod vlašću Romeja, pa i za Svetu goru, a druga namenjena srpskim zemljama.
ZAHVALjUJUĆI istraživanjima u oblasti umetnosti u srpskoj državi sredine DžIV stoleća, stečena su i nova saznanja o posledicama koje je Dušanovo carsko krunisanje ostavilo u graditeljstvu i slikarstvu tog vremena. Svakako nije slučajno da su baš sredinom DžIV stoleća sagrađeni reprezentativni spomenici-zadužbine: Dečani, Sveti arhanđeli kod Prizrena i Matejič.
Zanimljivo je da je građenje Dečana započeto još za vladavine Stefana Dečanskog, nastavljeno za vladavine kralja Stefana Dušana, a dovršeno posle njegovog krunisanja u Skoplju. Crkva je bila posvećena Hristu Pantokratoru, verovatno uspomena ktitora koji je s porodicom u progonstvu u Carigradu boravio u slavnom manastiru Hrista Pantokratora. Dušanova ideja carstva našla je svoj puni izraz u zidanju manastira Sveti arhanđeli kod Prizrena. Njegova crkva posvećena svetom arhanđelu Mihajlu koji srpskom caru daruje pobednički mač, prenoseći mu harizmu i znake božanske vlasti po uzoru na Konstantina Velikog. Na osnovu svih radnji preduzetih u gradnji manastira Sveti arhanđeli, kao i njegovog izgleda, može se pouzdano verovati da je Stefan Dušan zamislio da ova velelepna crkva bude njegov mauzolej. U jugozapadnom delu crkve nalazio se Dušanov grob.
Najzad iz tog vremena potiče i crkva Bogorodice u Matejči na Skopskoj crnoj gori, građevina impozantnih dimenzija čije je zidanje takođe završeno posle Dušanovog carskog krunisanja.
Novija istraživanja su pokazala da je Dušanovo carsko krunisanje unelo važne promene i u likovnim predstavama vladajuće porodice. U ranijim kompozicijama porodice kralja Stefana Dušana u središtu se nalazio mladi Uroš okružen roditeljima, a posle aprila 1346. godine u središtu stoji car Stefan Dušan, po uzoru na vizantijsku carsku ikonografiju. Promene se zapažaju i u predstavi loze Nemanjića, koja je prvi put slikana u Gračanici kralja Milutina (oko 1320). U tim kompozicijama iz doba kraljevstva u vrhu loze predstavljan je rodonačelnik dinastije Stefan Nemanja - sveti Simeon Mirotočivi, a zatim se u nizu nalaze njegovi potomci, do vladara iz vremena slikanja loze. Međutim, u takvim kompozicijama se posle 1346. godine na vrhu loze slika kralj i car Stefan Dušan, sam ili sa suprugom Jelenom i sinom Urošem, dok se neki poštovani preci, kao na primer Stefan Nemanja, nalaze u donjem delu kompozicije.
ZAPAŽA se još jedna novina: pored pripadnika dinastije Nemanjića slikaju se i vizantijski carevi, uz čije likove stoje grčki natpisi. Najzad, može se naslutiti da je ideja carstva unela promene u još neke vidove duhovnog i umetničkog života Srbije sredine DžIV veka. Nešto pre carskog krunisanja, Stefan Dušan je naredio piscima okupljenim oko Pećke patrijaršije da sačine zbornike o životima kraljeva i arhiepiskopa srpskih, kao i da postojeće dopune žitijima onih koji nedostaju. Time je želeo da proslavi svete i slavne pretke, ali i da podvuče saglasje države i crkve. Istovremeno, želeo je da osigura legitimnost pozicija na prestolu Srbije i Romanije, ili status cara Srba i Grka.
Ostavićemo za trenutak po strani carsku titulu Stefana Dušana, stečenu u Skoplju (16. aprila 1346), i pozabavićemo se pitanjem koje je promene u titulaturu srpskog crkvenog poglavara unelo njegovo rukopoloženje za patrijarha. Pre Dušanovog carskog krunisanja srpski arhiepiskop Joanikije unapređen je za patrijarha budući da je samo s tim činom mogao Stefanu Dušanu da dodeli znake carskog dostojanstva. Iz podataka savremenih izvora moglo bi se zaključiti da se srpski crkveni poglavar nije, analogno Dušanovom postupku, nazivao patrijarhom Srba i Grka.
U dokumentima i natpisima na portretima uz njegovu titulu patrijarha pominju se srpske i pomorske zemlje. Samo u jevanđelju pisanom septembra 1354. godine za serskog mitropolita Jakova stoji da je završeno u vreme cara Stefana Dušana i "svepreosveštenog i blagočastivog patrijarha Srbljem i Grkom mir Joanikija". Tek se Joanikijev naslednik patrijarh Sava (1354-1375) u dokumentima i potpisima pojavljuje kao patrijarh Srba i Grka.
Ako se posmatraju posledice proglasa carstva u Srbiji, postavlja se kao prirodno i pitanje kako su države i vladari tadašnjeg sveta reagovali na carsku titulu Stefana Dušana, jer sasvim je izvesno da je on tim činom poremetio političko ustrojstvo hrišćanske vaseljene. U traženju odgovora najpre ćemo se okrenuti Vizantiji, budući da je krunisanjem za cara Stefan Dušan neposredno ugrozio idealnu suprematiju cara Romeja u hrišćanskom svetu.
PREMA državno-pravnoj teoriji koju je Vizantija dosledno zastupala i branila do kraja svog postojanja, vasilevs Romeja je, kao naslednik prvog hrišćanskog cara Konstantina Velikog, bio jedini zakoniti vladar hrišćanske vaseljene, a njegovo zemaljsko carstvo trebalo je da bude sazdano po ugledu na carstvo nebesko.
Braneći tu teoriju univerzalne vlasti, Vizantija je stvorila sistem hijerarhije država na čijem čelu se nalazio vasilevs Romeja, a svi drugi vladari imali su svoje mesto, čiji je rang zavisio od njihovog ugleda i moći, što je i određivalo odnos vasilevsa prema njima. Međutim, Stefan Dušan nije bio prvi vladar koji je ugrozio taj gospodareći položaj vasilevsa Romeja u hrišćanskoj vaseljeni. Mnogo ranije to je učinio Karlo Veliki, koga je papa Lav III na Božić 800. godine krunisao u Rimu za cara.
Uskoro je usledio još opasniji pokušaj uzurpacije prava vasilevsa Romeja. Učinio je to moćni bugarski vladar Simeon (893-927), koji je u Carigradu krunisan za cara (913) i koji je jasno iskazivao namere da osvoji Carigrad i osnuje grčko-bugarsko carstvo sa istim univerzalističkim pretenzijama u hrišćanskom svetu.
Stefan Dušan je bio poslednji vladar koji je svojim carskim krunisanjem neposredno ugrozio suprematiju vasilevsa Romeja u hrišćanskoj vaseljeni, pa najpre treba pogledati kako je Vizantija reagovala na taj čin. Da bi se razumeli karakter i vreme te reakcije, podsetićemo na važnu okolnost da je u danima Dušanovog krunisanja u Vizantiji još uvek trajao građanski rat započet u jesen 1341. godine, u kojem se Jovan Kantakuzin borio za carski presto s regentstvom carice-majke Ane Savojske koja je u Carigradu vladala u ime maloletnog sina Jovana V Paleologa.
U Vizantiji su faktički postojala dva cara: na jednoj strani to je bio mladi Jovan V Paleolog, najstariji sin i zakoniti naslednik rano preminulog Andronika III Paleologa (umro 15. juna 1341), a na drugoj je stajao uzurpator Jovan Kantakuzin, koji je 26. oktobra 1341. godine u tračkoj tvrđavi Didimotici proglašen za cara. Ne treba izgubiti iz vida i činjenicu da je u tim godinama carstvo Romeja predstavljalo po teritoriji malu državu, čije su unutrašnje snage usahle u građanskim ratovima prve polovine DžIV veka.
 
POBEDNIČKI NALET DUŠANA
NASUPROT slabašnoj Vizantiji stajao je kao protivnik moćni srpski vladar Stefan Dušan, "koji je u pobedničkom naletu oduzeo polovinu njene teritorije. Nikada ranije u dugoj istoriji carstva Romeja nije tako oštro bila izražena nesrazmera i protivurečnost između vizantijskih pretenzija i političke stvarnosti". Iznete ocene položaja Vizantije, kao i odnosa snaga između nje i države Stefana Dušana bile su neophodne da bi se potpunije i bolje razumeli stav i koraci zvaničnog Carigrada prema Srpskom carstvu.


Anatema srpskom caru



ČINI se da je prva reakcija s te strane imala više privatan karakter, a potekla je od Jovana Kantakuzina, nekadašnjeg prijatelja i saveznika kralja Stefana Dušana. Vizantijski pretendent je iskoristio boravak jerusalimskog patrijarha Lazara u Adrijanopolju da ga u tom gradu na praznik Sveti Konstantin i Jelena (21. maja 1346) kruniše za cara.
Dobro poznavajući vizantijske državno-pravne norme, Jovan Kantakuzin je svakako bio svestan specifičnosti krunisanja u Adrijanopolju. Svečanost nije obavljena u carigradskoj crkvi Sveta Sofija, a krunisao ga je jerusalimski, a ne vaseljenski patrijarh. Zato je posle ulaska u Carigrad (februara 1347) Kantakuzin odlučio da se ponovo kruniše za cara. Ceremonija je obavljena na isti praznik, 21. maja 1347. godine, ali je on carske znake sada dobio iz ruku vaseljenskog patrijarha Isaije.
Opisane okolnosti vezane za prvo krunisanje Jovana Kantakuzina u Adrijanopolju (21. maja 1346) daju osnovu za verovanje da je taj čin bio izraz njegove lične reakcije na nedavno carsko krunisanje bivšeg prijatelja i saveznika Stefana Dušana, koje je mesec dana ranije svečano obavljeno u Skoplju.
Kada je reč o zvaničnoj reakciji Vizantije na Dušanovo carsko krunisanje i proglašenje patrijaršije, mogu se navesti dve važne karakteristike: usledila je nekoliko godina kasnije, a njen pokretač bio je vaseljenski patrijarh Kalist. Zanimljivo je da o tom važnom koraku Romeja govori domaći izvor, jedan od nastavljača Danila II, u kratkom žitiju srpskog patrijarha Save (1354-1375). Tu se opisuje kako je posle osvajanja grčkih zemalja Stefan Dušan „ostavio praroditeljsku vlast kraljevstva, poželeo je carski san i venčao se na carstvo..., štaviše, ostavio je od praroditelja i Svetog Save predanu arhiepiskopiju od carigradskog patrijarha dobijenu, pa je na silu sebi postavio patrijarha Joanikija, uz čiji savet je prognao carigradske mitropolite iz osvojenih gradova”. Zbog toga je patrijarh Kalist poslao izaslanike koji su iz crkve odlučili srpskog cara, patrijarha i arhijereje.
U TUMAČENjU vesti o anatemi izrečenoj caru Stefanu Dušanu, patrijarhu Joanikiju i srpskim arhijerejima najpre se postavlja pitanje vremena tog jedinstvenog postupka Vaseljenske patrijaršije, koja u ranijim sličnim uzurpacijama carske krune nije pribegavala takvim kaznama. Patrijarh Kalist je u dva navrata bio na čelu vizantijske crkve: prvi put od 10. juna 1350. do novembra 1353. godine, a drugi put znatno duže - od januara 1355. do avgusta 1363. godine. U razmatranjima o vremenu anateme izrečene srpskom caru i patrijarhu jednodušno je ocenjeno da se to dogodilo za njegovog prvog pontifikata, dakle između 1350. i 1353. godine, mada je bilo pokušaja da se ona i preciznije datira. Predložena hronologija ove anateme Vaseljenske patrijaršije - jesen 1350. godine - dozvoljava da se naslute pravi motivi za preduzimanje tog jedinstvenog čina. Njegov idejni pokretač bio je po svoj prilici car Jovan Kantakuzin, koji je u jesen 1350. godine, posle duge borbe, uspeo da slomi njemu protivan pokret zilota u Solunu i da konačno zavlada tim slavnim gradom.
Neposredno posle toga, Jovan Kantakuzin je preduzeo uspešne akcije prema gradovima i tvrđavama koje je u širem solunskom zaleđu držao srpski car (Verija, Voden, Servija i dr.). Za političku pripremu tog poduhvata bila mu je dobrodošla javna osuda carske titule njegovog bivšeg prijatelja, sada ljutog protivnika Stefana Dušana, pa je pod njegovim uticajem vaseljenski patrijarh Kalist izrekao anatemu srpskom caru, patrijarhu i arhijerejima.
Međutim, anatema patrijarha Kalista nije bila jedina zvanična reakcija Vizantije na carsku titulu Stefana Dušana. Sa iste strane usledio je i korak sasvim suprotnog karaktera. Da bi se on potpuno razumeo, podsetićemo na neka zbivanja vezana za ličnost mladog cara Jovana V Paleologa, koga je u zimu 1350/1351. godine Jovan Kantakuzin, zaputivši se u prestonicu, ostavio u Solunu. Iako će o toj zanimljivoj epizodi iz istorije odnosa Stefana Dušana i careva Romeja biti više reči u jednom od sledećih poglavlja, ovde ćemo ipak naglasiti da je krajem proleća 1351. godine nadomak Soluna zaključen sporazum o savezu između srpskog cara i mladog Jovana V Paleologa, koji je, izvesno, bio uperen protiv njihovog zajedničkog neprijatelja Jovana Kantakuzina.
JEDNA od važnih tačaka tog sporazuma može se naslutiti iz hrisovulje Jovana V Paleologa manastiru Hilandaru (jula 1351), za čije darivanje je vasilevsa molio „preuzvišeni vasilevs Srbije i voljeni stric carstva mi kir Stefan”. To jasno govori da je vasilevs Jovan V Paleolog priznao carsku titulu svom novom prijatelju Stefanu Dušanu, ali onako kako su Romeji to činili i ranije, na primer, u slučaju Karla Velikog ili bugarskih careva. Dušanova titula vasilevsa ograničena je na Srbiju, čime se jasno razlikovala od titule cara Romeja.
Ovo je svakako bio jedan od uslova sporazuma o savezu dvojice vladara, sada ujedinjenih u borbi protiv zajedničkog neprijatelja Jovana Kantakuzina. Sa vizantijske strane to je predstavljalo najveće moguće priznanje carske titule Stefana Dušana.
Ako je Kalistova anatema srpskom caru i patrijarhu bila izrečena iz političkih razloga, iste pobude uslovile su i priznanje carske titule Stefana Dušana od strane Jovana V Paleologa, kome je bila potrebna njegova pomoć u borbi protiv tasta Jovana Kantakuzina. Međutim, u hrisovulji Jovana V Paleologa Hilandaru objašnjava se i odnos cara Stefana Dušana prema vasilevsu Romeja. Traženje potvrde poseda koje je Hilandar sada imao i na teritoriji Srpskog carstva pokazuje da je Stefan Dušan bio spreman da svom novom savezniku prizna titulu cara Romeja, a time i izvesno prvenstvo u hrišćanskoj vaseljeni.
Carska titula Stefana Dušana dobila je još jedno priznanje s vizantijske strane. Učinili su to časni manastiri i monasi Svete gore atoske. U prethodnom poglavlju detaljno je razmotren sporazum koji je novembra 1345. godine posredstvom svog logoteta Hrsa Stefan Dušan zaključio sa svetogorskim protom i njegovim savetom, čime je regulisao odnose sa atoskim manastirima koji su se sada našli pod njegovom vlašću. Iz tog dokumenta, tzv. opšte hrisovulje svim svetogorskim manastirima, izdvojićemo samo sporazum da se ime srpskog kralja pominje na službama u čitavoj Svetoj gori, ali da se pre toga uvek spomene ime cara Romeja. Ovaj sporazum svedoči o tome da su Svetogorci priznali kralja Stefana Dušana za novog gospodara, ali da ipak nisu želeli da prekidaju veze s vasilevsom Romeja u Carigradu. Međutim, značajna je činjenica da su oni među prvima priznali carsku titulu Stefana Dušana jer su svečanom krunisanju u Skoplju (16. aprila 1346) prisustvovali svetogorski prot Teodoret, svi igumani i starci sabora atoskog.
U ZVANIČNIM dokumentima svetogorskog protata sačuvano je nekoliko dragocenih spomena Stefana Dušana kao vladajućeg cara, formulisanih po uzorima careva Romeja, ali uz navođenje imena Stefan, što nije bilo uobičajeno pri spominjanju vladajućeg vasilevsa Romeja. Svetogorci su Stefana Dušana „nazivali svojim carem i gospodarem, ali ne i carem Romeja”. Iako ćemo o odnosu i politici cara Stefana Dušana prema Svetoj gori atoskoj govoriti u jednom od sledećih poglavlja, smatrali smo da je bilo neophodno podsetiti na stav Svetogoraca prema njegovoj carskoj tituli.
Valja se, takođe, zapitati kako su druge države i vladari tog vremena reagovali na carsku titulu Stefana Dušana jer su, posle njegovog carskog krunisanja, na Balkanskom poluostrvu postojala četiri cara: Jovan V Paleolog, Jovan Kantakuzin, Jovan Aleksandar i Stefan Dušan. U razmatranju tog važnog pitanja oslonićemo se na dragocene rezultate rasprave Mihaila Dinića. Najpre ćemo pogledati kako su se prema Dušanovoj carskoj tituli odnosili uvek oprezni Dubrovčani, koji su uputili i svoje izaslanike na krunisanje u Skoplju. U pismima upućenim posle tog čina na srpski dvor, Dubrovčani su Stefana Dušana oslovljavali kao cara, ali se to ne bi moglo reći kad su u pitanju dokumenti upućivani u Ugarsku, u kojima se Stefan Dušan tituliše kao "redž Rassie ili Sclavonie".
U pismu upućenom na sicilijanski dvor kraljici Jovanki, Dubrovčani su cara Stefana Dušana i njegovog sina Uroša titulisali kao redž Rassie. Zanimljivo je, takođe, kakav je stav prema Dušanovoj carskoj tituli zauzela susedna Bosna, odnosno njen vladar Stjepan II Kotromanić. Na osnovu podataka iz izvora Dinić je zaključio da se Bosna ponašala slično Dubrovčanima: titulisanje careva Srbije zavisilo je od toga kome se njen vladar obraćao.
 
PISMA PAPE INOĆENTIJA VI

VAŽAN partner s kojim je Srpsko carstvo nastavilo da neguje odavno uspostavljene odnose bila je i Mletačka republika, pa se postavlja pitanje kako je ona reagovala na Dušanovu carsku titulu. Iz dokumenata kojima se njene ustanove obraćaju caru Stefanu Dušanu i njegovom sinu Urošu može se uočiti da ih nazivaju carevima (imperatores), ali i kraljevima (redž), pri čemu dodaju epitete Radžie et Grecorum. Od susednih država, Ugarska, zbog svog položaja u zapadnom rimokatoličkom svetu, nije bila spremna da prizna carsku titulu Stefana Dušana, pa su on i njegov sin Uroš u ugarskim poveljama uvek nazivani kraljevima Raške (redž Rassie).
U kontaktima sa Srbijom toga vremena ni papska kurija nije bila spremna da Stefanu Dušanu i njegovom nasledniku Urošu prizna titulu cara. Papa Inoćentije VI je dva **** pisao caru Stefanu Dušanu ne oslovljavajući ga kao cara, a u obraćanju crkvenom poglavaru Joanikiju se naglašava da je nezakonito postao patrijarh. Rimski car Karlo IV imao je isti stav prema Dušanovoj carskoj tituli, jer ga u pismu od 19. februara 1355. godine naziva samo kraljem Raške (redž Rassie), a isto čini i u pismu vizantijskom caru Jovanu V Paleologu.



Gosti Gore Atoske


OD velikaša koji su za vladavine cara Stefana Dušana imali titulu sevastokratora, već smo pomenuli moćnog Jovana Olivera, ali je on ubrzo napredovao, stekavši čin despota. Među sevastokratorima u vreme prvog srpskog cara nalazimo i poznatog velikaša Dejana, koji se sa tom visokom titulom prvi put pominje u pismu pape Inoćentija VI od 22. decembra 1354. godine. Naveden je kao prvi među najuticajnijim srpskim velmožama kojima se papa obraćao povodom pitanja crkvene unije. Kao sevastokrator i carev brat, Dejan se pojavljuje i u hrisovulji (oko maja 1355) kojom Stefan Dušan, uz saglasnost carice Jelene, sina Uroša, patrijarha Save i srpske vlastele, potvrđuje Dejanove darove za njegovu zadužbinu crkvu u Arhiljevici.

U carstvu Stefana Dušana nalazimo i ugledne velikaše koji su imali visoku vizantijsku titulu kesara. Krenućemo od Grgura Golubića, koji se s tim činom (Grgur Golubić, kesar kraljevine Raške) pominje u pismu pape Inoćentija VI iz marta 1347. godine. U osnivačkoj povelji cara Stefana Dušana za manastir Sveti arhanđeli kod Prizrena (između 1348. i 1354) zabeležen je i dar kesara Grgura (čovek Damjan kamatnik koji godišnje treba da daje 18 lisičjih koža), na osnovu čega bi se moglo pretpostaviti da su se posedi pomenutog kesara nalazili oko Prizrena.
Za vladavine cara Stefana Dušana dostojanstvo kesara imao je i njegov proslavljeni vojskovođa Preljub, koga u nekoliko navrata, ali bez te titule, spominje Jovan Kantakuzin. Prema podacima tzv. Janjinske hronike, Preljub je postao namesnik u Tesaliji i dobio titulu kesara (1348). Dodeljivanje čina kesara Preljubu može se objasniti njegovim rodbinskim vezama s carem Stefanom Dušanom jer u povelji od 15. aprila 1357. godine car Uroš naziva Preljubovu udovicu Irinu svojom sestrom. U vremenske okvire vladavine cara Stefana Dušana možda spada i kesar Vojihna, poznati namesnik u jugoistočnim krajevima Srpskog carstva (Drama s okolinom).

Pošto smo naveli osnovne podatke o nosiocima činova despota, sevastokratora i kesara u Srbiji cara Stefana Dušana, razmotrićemo kakav su karakter u srpskoj državi imale te tri najviše vizantijske titule. Ocenjeno je da je i u Srbiji dobijanje tih titula zavisilo od stepena srodstva njihovih nosilaca sa carskom porodicom. Careva i caričina braća, kao i carevi roditelji postaju despoti, čin sevastokratora bio je, kako izgleda, namenjen zetovima carske porodice, a daljim rođacima po muškoj i ženskoj liniji do trećeg stepena dodeljivana je titula kesara. Međutim, od tih običaja se odstupilo možda već za vladavine cara Stefana Dušana, a svakako za vladavine njegovog sina, cara Uroša.
U OKVIRIMA politike kralja i cara Stefana Dušana u osvojenim vizantijskim krajevima posebnu pažnju zaslužuje Sveta gora atoska, slavno središte monaškog života pravoslavnog sveta, koje se našlo pod srpskom vlašću u jesen 1345. godine i pod njom ostalo sve do bitke na Marici (25. septembra 1371), kada se vratilo pod skiptar vesilevsa Romeja. U jednom od prethodnih poglavlja videli smo da je neposredno posle dolaska Svete gore pod srpsku vlast kralj Stefan Dušan požurio da formalno sredi odnose s tom zemljom monaha.
Rezultat pregovora koje je sa svetogorskim protom i časnim starcima njegovog sabora vodio kraljev poverljiv čovek i dvoranin logotet Hris, bila je tzv. opšta hrisovulja izdata novembra 1345. godine svim svetogorskim manastirima. U pitanju je svojevrstan ugovor srpskog kralja sa svetogorskim manastirima kojima su određena prava i obaveze obe strane. Svetogorci su tom hrisovuljom priznali kralja Stefana Dušana za novog gospodara, a aprila 1346. godine njihovi najviši predstavnici prisustvovali su Dušanovom carskom krunisanju u Skoplju, čime su prvi u vizantijskom svetu priznali njegovu carsku titulu.
Za tu dragocenu podršku u ostvarivanju carskih planova i pretenzija Stefan Dušan im se izdašno odužio, o čemu svedoče njegove grčke hrisovulje pojedinim svetogorskim manastirima. Prva grupa tih zanimljivih dokumenata nastala je aprila-maja 1346. godine, kada su najviši predstavnici Svete gore boravili u Skoplju, kako bi prisustvovali svečanostima carskog krunisanja Stefana Dušana. Od hrisovulja nastalih u to vreme, danas su poznate one izdate manastirima Ivironu, Filoteju, Zografu, Vatopedu, Ksiropotamu i Esfigmenu. Druga grupa hrisovulja cara Stefana Dušana izdatih svetogorskim manastirima nastala je između septembra 1347. i aprila 1348. godine, kada je on s porodicom boravio na Svetoj gori. Od njih su sačuvane hrisovulje izdate manastirima Esfigmenu, Velikoj lavri sv. Atanasija, Pantelejmonu i Vatopedu. Tokom boravka na Svetoj gori, Stefan Dušan je izdao i hrisovulje Hilandaru pisane na srpskom jeziku.

ZNAK posebne pažnje Stefana Dušana prema Svetoj gori atoskoj predstavljao je boravak njegove carske porodice na tom mestu od kraja avgusta 1347. do aprila 1348. godine. Može se verovati u iskrenost želje cara Stefana Dušana i njegove supruge Jelene da posete Svetu goru i poklone se tamošnjim svetinjama, ali se naslućuju i drugi razlozi koji su naveli srpskog cara da sa ženom i sinom baš krajem leta 1347. godine ode na Atos. Naime, tih meseci iz Carigrada se velikom brzinom širila epidemija kuge, koja je u istoriji ostala zabeležena kao „crna smrt”.
Bolest su u prestonicu na Bosforu preneli Đenovljani iz svoje kolonije Kafa na Krimu. Zato se i veruje da je Stefan Dušan odlučio da se sa svojom porodicom krajem leta 1347. godine skloni od te opake bolesti, a u uslovima izolovanosti Sveta gora mu je mogla pružiti željeno utočište. Takvom tumačenju ide u prilog i činjenica da je uz cara Stefana Dušana na Svetoj gori boravila i carica Jelena - iako je po strogim pravilima života u toj zemlji monaha bilo zabranjeno da na njeno tlo kroči ženska noga. Svestan takvog kršenja pravila života atoskih manastira, jedan kasniji pisac je zabeležio da je carica Jelena došla na Svetu goru „ne javno, no nekako premudro i skriveno”.
Pomenuti zapis pisan u DžVII veku pomaže i u određivanju vremena dolaska srpske carske porodice na Svetu goru. U njemu stoji da je carica Jelena tu stigla 6855 (1347/1348) godine i da je zamolila nekog starca Joanikija da prevede na srpski jezik uvod Jevanđelja koji je napisao ohridski arhiepiskop Teofilakt. To znači da je srpska carska porodica prispela na Svetu goru pre 1. septembra 1347. godine.
Može se s priličnom sigurnošću ocrtati njen itinerer kretanja po Svetoj gori atoskoj. Sasvim je prirodno što su car Stefan Dušan, njegova supruga Jelena i sin Uroš najpre posetili srpski Hilandar, gde su svečano dočekani. Zatim ih je put vodio preko manastira Esfigmena i Velike lavre sv. Atanasija, gde su boravili u decembru 1347. godine.
U JANUARU 1348. godine srpska carska porodica posetila je ruski manastir Pantelejmon, čije je monahe Stefan Dušan bogato darivao, a za igumana je postavio uglednog starca Isaiju, kome je pridodao srpske monahe. Tim zaslugama srpski car je postao drugi ktitor manastira. Posle ponovnog boravka u Hilandaru, usledio je drugi deo putovanja srpske carske porodice po Svetoj gori atoskoj. Ona je najpre boravila u Kareji, gde je carica Jelena obnovila keliju svetog Save postavši tako njen drugi ktitor. Putovanje cara Stefana Dušana završeno je u Vatopedu. Aprila 1348. godine on je izdao hrisovulju tom slavnom manastiru, u čijem uvodu se naglašava briga Dušanovih predaka o Vatopedu.
 
Ako se pogleda sadržaj hrisovulja Stefana Dušana izdatih pojedinim svetogorskim manastirima, kao i vesti o boravku srpske carske porodice na Svetoj gori (1347/1348), čini se da se mogu izvesti neki zaključci o stavu srpskog cara prema tom središtu monaškog života pravoslavnog sveta. Najradikalniju ocenu politike cara Stefana Dušana prema Svetoj gori iskazao je Vladimir Mošin, verujući da je za vreme njegove vladavine došlo do prave slovenizacije ove zemlje monaha. To se možda moglo zaključiti zbog ulaska srpskih monaha u neke svetogorske manastire, kao i na osnovu uverenja da su tada srpski monasi dolazili na položaj prota. Tačno je da je prilikom posete Pantelejmonu januara 1348. godine Stefan Dušan postavio za igumana svog čoveka, starca Isaiju, i da je uz njega u manastiru naselio mnogo srpskih monaha, ali to ne znači da se slično dešavalo i u drugim svetogorskim manastirima.
Ni podaci o poglavarima Svete gore za vladavine Stefana Dušana, ne daju osnov za zaključak da su tada za prote postavljani samo Srbi. U februaru 1347. godine javlja se prot Nifon, prvi za koga se zna iz vremena srpske vlasti nad Svetom gorom. Tokom boravka srpske carske porodice u Kareji došlo je do promene na čelu uprave Svete gore jer je za prota izabran Srbin Antonije, ugledan hilandarski starac i duhovni otac cara Stefana Dušana. Međutim, on nije dugo ostao na čelu Svete gore - najkasnije do oktobra 1348. godine. Njegovi naslednici Arsenije (dva ****), Teodosije i Silvan bili su Grci.

VELIKI DESPOT
PRELAZEĆI na primere dodeljivanja najviših vizantijskih titula u Srbiji posle proglašenja carstva (1346), krenućemo od Jovana Olivera, uglednog Dušanovog velikaša, koji je s te strane naročito zanimljiv jer nosi dva visoka vizantijska dostojanstva - sevastokratora i despota. Titularni uspon Jovana Olivera, gospodara bogatih rudarskih krajeva oko Kratova i Zletova, jasno se razaznaje iz natpisa uz njegov ktitorski portret na severozapadnom zidu manastira Lesnova. Tu piše da je on „po milosti Božjoj i kralja Stefana Dušana bio kod Srba veliki čelnik, veliki sluga, veliki vojvoda, veliki sevastokrator za verno mu služenje po milosti Božjoj i veliki despot sve srpske zemlje i pomorske i učesnik Grkom”.



Pisma pape Inočentija VI



IZ redova hrisovulja izdatih pojedinim svetogorskim manastirima nameće se utisak da je Sveta gora bila važan segment politike Stefana Dušana, u kojem je on najjasnije isticao svoje univerzalističke pretenzije veseljenskog cara. Želeo je da se prema Svetoj gori atoskoj postavi poput careva Romeja, čija je dužnost bila da brinu o napretku i blagostanju vaskolikog hrišćanskog sveta, a naročito o ustanovama crkve Božje.
O tome svedoče i arenge za hrisovulje izdate nekim svetogorskim manastirima (Iviron, Pantelejmon, Esfigmen), u kojima se na besednički način iskazuju obaveza i briga hrišćanskog cara koji treba da deluje po uzoru Božjem. Zato se na Svetoj gori atoskoj Stefan Dušan svesrdno trudio da deluje po uzorima careva Romeja, jednako se brinući o blagostanju svih tamošnjih monaških bratstava. Za tu brigu Svetogorci su mu se dostojno odužili jer je ime Stefana Dušana zapisano u Pomeniku Svetogorskog protata kao vladajućeg cara i ktitora.

Ugarska opasnost, koja je tokom vladavine Stefana Dušana više **** zapretila severnim krajevima srpske države, primorala je srpskog cara da u leto 1354. godine preduzme važan diplomatski korak: pokušao je da se približi novom papi Inočentiju VI (1352-1362). Dušan je dobro znao da je celokupna politika krune svetog Stefana prema njegovoj državi bila sastavni deo planova papske kurije koja je u Ugarskoj, graničnoj zemlji katoličkog sveta, uvek videla sigurnog zaštitnika prave vere susednih šizmatičkih vladara. Svestan takvog položaja Srbije prema Ugarskoj, car Stefan Dušan je želeo da, približavanjem papskoj kuriji, promeni politiku i stav Lajoša I, ali je zato morao da ispuni neka očekivanja pape Inočentija VI.
Međutim, čini se da se mogu naslutiti još neki politički razlozi koji su naveli srpskog cara da počne pregovore s papskom kurijom, čije je sedište tada bilo u Avinjonu. To je, pre svega, bila očigledna opasnost od daljih pohoda Osmanlija, koja se jasno razaznavala posle njihovog zaposedanja tvrđava Cipe i Galipolj na evropskoj strani Helesponta. Ako je Stefan Dušan nekoliko godina ranije (početkom 1351) mogao i da pomišlja na pregovore i savez sa Orhanom, događaji koji su usledili otklonili su kod hrišćana Balkanskog poluostrva svaku nedoumicu u vezi sa daljim planovima Osmanlija i nagovestili su blisku opasnost, koja će snaći i jugoistočne krajeve Srpskog carstva.

IDEJA srpskog cara bila je da pokuša da ujedini snage hrišćanskog sveta za borbu protiv nevernika, koja bi se vodila uz blagoslove papske kurije. Pregovore Stefana Dušana s Inočentijem VI možda su uslovili i neki unutrašnjepolitički razlozi. Naime, poznato je da je u srpskoj državi živeo znatan broj katolika o čijoj zaštiti se brinula njihova crkva, pa je sasvim prirodno da je o tome i ranije bilo pregovora s prethodnicima Inočentija VI na papskom tronu.

Pokretanje pregovora s papom Inočentijem VI predstavljalo je važan diplomatski korak, koji se mogao učiniti samo u saglasnosti sa srpskom crkvom i njenim poglavarom. Stefan Dušan je avgusta 1354. godine pozvao patrijarha Joanikija na razgovor u manastir Žiču, gde se on iznenada razboleo. Po sopstvenoj želji teško bolesnog patrijarha poneli su put Peći, ali je on umro u Polumiru na Ibru, nedaleko do Žiče (3. septembar 1354). Može se verovati da je car Stefan Dušan želeo da čuje mišljenje svog patrijarha o pregovorima s papom Inočentijem VI jer je izvesno da je sporazum s papskom kurijom podrazumevao i neke važne ustupke sa srpske strane, pre svega, priklanjanje Stefana Dušana i njegovih podanika katoličkoj veri.

Možda se, kao dobar pravoslavac, patrijarh Joanikije usprotivio nameri svog cara da, zarad političke koristi, prihvati katoličku veru i prizna primat pape. Iznete slutnje o stavu patrijarha Joanikija prema pregovorima s papskom kurijom možda nalaze potvrdu u pismu Inočentija VI, koje je on krajem 1354. godine uputio srpskom patrijarhu. Naime, papa mu je prebacivao da je nekanonskim putem došao na položaj poglavara srpske crkve - budući da tada još nije imao obaveštenje o njegovoj smrti.
Podaci izvora ukazuju na to da je srpski car i pre 1354. godine pomišljao na pregovore s papskom kurijom. Početkom 1347. skadarski episkop Marko obavestio je papu Klimenta VI (1342-1352) da je Stefan Dušan, "nadahnut Duhom svetim, a brinući se za spas svoje duše i svoga naroda, spreman da napusti šizmu i da se prikloni svetoj katoličkoj veri". Marta 1347. godine papa Kliment VI uputio je pismo srpskom caru, ali i nekim uglednim ljudima na njegovom dvoru - protovestijaru Nikoli Bući iz Kotora, kesaru Grguru Golubiću, kao i kneževima Kotora, Bara i Skadra, moleći ih da utiču na svoga gospodara da prihvati crkvenu uniju.

IAKO od daljih pregovora s papom tada ništa nije ostvareno, car Stefan Dušan je možda pokušao da se preko francuskog dvora približi zapadu. Prema priči Mavra Orbina, on je 1351. godine poslao u Francusku protovestijara Nikolu Buću sa zadatkom da zaprosi kćerku kralja Šarla od Valoa (1350-1364) za njegovog sina Uroša. Francuski suveren je srdačno primio Dušanovog poklisara. Budući da mu se veoma dopao, darovao mu je ljiljan da ga stavi u svoj grob, a što se tiče planiranog venčanja, odgovorio je da "bi to više nego rado učinio kad bi Stefan Dušan i njegov sin bili rimskog obreda".

Pošto je pomenuti plan s francuskom nevestom propao, Stefan Dušan je za sina Uroša zaprosio Jelenu, ćerku vlaškog kneza, i to venčanje je obavljeno.
 
Car Stefan Dušan je, zatim, preduzeo odlučan korak u pregovima s papom: u leto 1354. godine uputio je u Avinjon reprezentativno poslanstvo koje su sačinjavali opšti dvorski sudija Božidar, kafelija Sera Nestong i ugledni Kotoranin Damjan.
Papa Inočentije VI je u rezidenciji "Vila nova" primio poklisare srpskog cara, kojeg je pismom od 25. avgusta 1354. godine obavestio da će uskoro poslati svoje legate u Srbiju. Iz papinog odgovora se može zaključiti da je Stefan Dušan u pismu, overenim zlatnim pečatom, obećavao da će ga priznati kao oca hrišćanstva, zastupnika Hristovog i naslednika svetog Petra. Obećavao je, takođe, da će promeniti odnos vlasti prema katolicima u Srbiji: oni više neće biti prinudno pokrštavani, biće im vraćene skoro sve otete crkve i manastiri, a svi episkopi, opati, sveštenici i klirici moći će da se vrate u svoje crkve i manastire i da vrše službu po obredima Katoličke crke. Sva ta obećanja poslanici su potvrdili zakletvom pred jevanđeljem.

Iz papinog pisma se vidi da je car Stefan Dušan bio spreman da prihvati papski primat i katoličku veru, a očekivao je da će ga Inočentije VI imenovati i blagosloviti za kapetana hrišćanske vojske, koja treba da povede krstaški rat protiv Osmanlija. Papa je održao dato obećanje da će uskoro poslati legate na dvor srpskog cara.

ANTRFILE
VIZANTIJSKE TITULE

ODAVNO je uočeno da je carsko krunisanje Stefana Dušana unelo velike promene u sistem titula u srpskoj državi. Izvesno je da su i ranije, u doba kraljeva iz kuće Nemanjića, u Srbiji postojale titule i funkcije preuzete iz susednog carstva Romeja, ali je uzdizanje Srbije u rang carstva stvorilo uslove da se uglednim velmožama daruju i najviše vizantijske titule - despot, sevastokrator, kesar, izvedene od carskih epiteta, koje je mogao dodeljivati samo car.
Pošto je Stefan Dušan dobro poznavao vizantijske državno-pravne norme, pa i to da samo caru pripada pravo dodeljivanja najviših dvorskih činova, sasvim je izvesno da je to i poštovao: pre krunisanja za cara nije svojim velmožama davao titule despota, sevastokratora i kesara. Tu činjenicu treba posebno naglasiti jer su se, kao što ćemo videti, pojavila tumačenja da je Stefan Dušan i pre krunisanja za cara nekim velikašima dodeljivao najviše vizantijske titule.
 
Jalova misija Petra Tome




NA Badnji dan 24. decembra 1354. godine sastavio je pismo Stefanu Dušanu, izražavajući pre svega želju da ga, zajedno sa njegovim narodom, što pre vidi među vernicima Katoličke crkve. Narod u Dušanovoj državi, naročito u nekim njenim krajevima, mnogo je propatio od Turaka i stoga papa napominje da je s radošću primio carevu molbu da ga imenuje za kapetana hrišćanske vojske u ratu protiv nevernika. Kad se sve bude završilo, Stefan Dušan će, prema papinim rečima, moći da srećno i bezbrižno živi, utoliko srećniji što će ga štititi papska kurija i katolička vera.

Zatim papa naglašava da je kao legate uputio ljude vrlo učene i na glasu sa svoga poznavanja svetih knjiga, pa njih srpski car treba da lepo primi i sasluša. Misiju u Srbiji papa Inočentije VI poverio je Francuzu Petru Tomi, episkopu gradova Pati i Lipari na Siciliji, kao i Vartolomeju, episkopu Trogira, koji je kasnije postao i episkop Kotora.


Pretpostavlja se da je papskog legata srpski car primio u Krupištima na obali Bregalnice, mestu u kojem je Stefan Dušan boravio u proleće-leto 1355. godine. O obravku Petra Tome na dvoru Stefana Dušana, kao i o svemu što ga je tamo snašlo, postoji izveštaj Filipa Mezijera, njegovog biografa i možda pratioca na putu u Srbiju. Prema tom izveštaju, boravak Petra Tome na srpskom dvoru nije bio prijatan.

VEĆ pri opisivanju prvog susreta sa srpskim carem, Filip Mezijer konstatuje da je Stefan Dušan bio krupniji od mnogih ljudi svoga vremena i strašnog izgleda. Petru Tomi je predočeno da je u Srbiji običaj da onaj ko pristupa caru treba pre pozdrava da celiva njegovu nogu, a ukoliko tako ne postupi, izložiće se velikoj opasnosti, čak možda i dobijanju stroge kazne. Uprkos takvim upozorenjima, Petar Toma je stao pred Stefana Dušana bez uobičajenog celivanja njegove noge, koje je svakako trebalo da nalikuje normama vizantijske proskineze. Srpski car ga je, okružen velmožama, oholo i hladno primio.

Izvesno je da misija Petra Tome nije postigla očekivane rezultate. Njen neuspeh je, čini se, najviše bio posledica promenjenih prilika na granici prema Ugarskoj, gde su nestali razlozi zbog kojih je Stefan Dušan odlučio da se obrati papi Inočentiju VI. Pre svega, prestao je rat sa ugarskim kraljem, čija se pažnja ponovo okrenula borbi s Mlečanima oko gradova Dalmacije. Početkom 1355. godine Lajoš I je još ratovao protiv Srbije, ali je u maju iste godine zaključeno primirje između dve susedne države.

Mora se priznati da je malo šta poznato o poslednjim danima cara Stefana Dušana, kao i o prilikama u kojima je napustio ovozemaljski svet. O smrti svog bivšeg prijatelja, a potom ljutog protivnika, govori Jovan Kantakuzin, ali je njegova priča više okrenuta zbivanjima u Srpskom carstvu posle tog iznenadnog događaja, odnosno borbi za vlast između Simeona Paleologa i mladog cara Uroša, stavu carice Jelene, koja je vladala Serom, kao i pohodu despota Nićifora II Anđela prema Tesaliji.

VIŠE saznanja ne pruža ni Nićifor Grigora, koji piše da se Stefan Dušan upokojio početkom proleća, a zatim opisuje pohod despota Nićifora II Anđela prema Tesaliji. Zahvaljujući beleškama naših letopisa, kao i tzv. Kratkih hronika, sličnih spisa poznovizantijske istoriografije, saznajemo da je prvi srpski car preminuo u nedelju 20. decembra 1355. godine. Stefan Dušan je sahranjen u svojoj zadužbini, manastiru Sveti arhanđeli, nadomak Prizrena.

Ako je i sigurno da je Stefan Dušan preminuo u nedelju 20. decembra 1355. godine, njegovi poslednji dani, kao i okolnosti pod kojima je umro prekriveni su potpunom tamom. Već smo naveli Sulisovu opasku da je poslednju godinu života prvi srpski car proveo u južnim krajevima svoje prostrane države. To može potvrditi činjenica da je 5. decembra 1355. godine pod Verijom izdao povelju o razrešnici računa Dubrovčnanina maroja Gučetića. Polazeći od toga da je Stefan Dušan sahranjen u manastiru Sveti arhanđeli kod Prizrena, Sulis pretpostavlja da je umro u blizini tog znamenitog grada.
U kasnijim spisima dubrovačkih pisaca sačuvane su zanimljive priče o kraju života Stefana Dušana. Prema Mavru Orbinu, prvi srpski car je umro u Đavolotopi u Romaniji posle 25 godina vladavine, ali isti pisac beleži kako "neki vele da ga je smrt zadesila u Nerodimlju", dakle u jednoj od rezidencija srpskih srednjovekovnih vladara. Drugi Dubrovčanin, Jakov Lukarević, beleži da je Stefan Dušan umro 18. decembra 1356. godine u mestu Diapoli u Trakiji, krećući u nov pohod protiv Vizantije. Još je Florinski sumnjao u verodostojnost navedenih vesti dubrovačkih pisaca, dok je kasnije Vladimir Mošin bio spreman da u njih poveruje.

Ugledajući se na svoje prethodnike, Dušan je naumio da podigne sopstvenu zadužbinu u kojoj će biti njegov grob. U poznoj Vizantiji se ceremonijal carskog krunisanja završavao time što je novokrunisani vladar birao kamen od kojeg će se izgraditi njegov grob, što je trebalo da ga podseti na prolaznost zemaljskog života. Zadužbinu je posvetio svetim arhanđelima Mihailu i Gavrlu, kojima je bio posebno privržen i zahvalan.

MESTO je izabrao u blizini Prizrena, na ulazu u klisuru Bistrice u blizini prizrenske tvrđave. Ona je darovana manastiru da posluži kao žitnica i riznica, za šta su inače služili pirgovi (kule). Manastir je građen u periodu 1347. do 1350. godine. Car je za vreme građenja zabranjivao da se iz Trepče izvozi olovo, jer je ono bilo potrebno za njegovu crkvu.

Crkva je bila petokupolna, bogato ukrašena kamenom plastikom, sa mozaičkim podom koji je izazivao divljenje sve dok crkva nije bila razorena, što se desilo srazmerno rano. U jednom tekstu s početka DžVI veka prenosi se uverenje stanovnika da je "prizrenske crkve patos" među najvećim srpskim znamenitostima, zajedno s dečanskim hramom, pećkom pripratom, banjskim zlatom i resavskim živopisom. Manastir je poslužio kao uzor kasnijim ktitorima i graditeljima crkava moravske škole. U crkvi je bio pripremljen carev grob, sa ležećom figurom pokojnika po zapadnjačkom uzoru.

Manastir Sveti arhanđeli je njegov ktitor obdario mnogobrojnim posedima, nabrojanim u povelji koja je do nas došla u okrnjenom obliku. Mnoge od darovanih poseda u samom gradu Prizrenu i okolini Dušan je kupovao ili razmenjivao, dajući vlasnicima druge posede. Naslednik Dušanov, car Uroš, odmah na početku svoje vladavine darovao je prihode od trga u Prizrenu očevoj zadužbini.

Dve decenije posle careve smrti, 1375. godine, u njegovoj zadužbini je održana ceremonija koja je bila posledica raskola nastalog odlučenjem. Izaslanici carigradskog patrijarha, "ušavši u crkvu, služiše i pričestiše se sa svetiteljem i srpskim sveštenicima pređe odlučenima". Bio je to simbolički izraz odluke kojom "oprostiše od pređašnjeg zaprećenja i odlučenja cara i patrijarha i sve žive i umrle i primiše sve arhijereje i jereje u zajednicu i sasluženje". Ceremonijom nad carevim grobom su konačno otklonjene posledice raskola, ali su istovremeno podržane i ovekovečene osude Dušanovih ambicija.

(KRAJ)
 
A evo malo i slicica

The coronation of the Serbian Tsar Stepan Dusan as East Roman Emperor: The Slavic Code of Law - 1926

Паја Јовановић, скица ликова
1. Цар Душан
2. Царица Јелена
3. Урош, Српски Краљ
4. Српски Патријарх Јоанићије
5. Трновски Патријарх Кир Симеон
6. Краљ Вукашин Мрњавчевић
7. Царев Шурак Оливер. Белики Војвода.
8. Дејан Севастократор
9. Кир Герман, Игуман Атонски
10. Гојко Мрњавчевић, Велки Логотет
11. Никола Бућа, Протовестијар
12. Palman (us) Teutonicus Capitanus gentis armigens
13. Угљеша Мрњавчевић, царски коњушар
14. Деспот Синиша, брат Цара Душана (од друге жене)
15. Цар Александар Бугарски, Царичин Брат16. Јован Кастријота, дед Скендербега
17. Giunius Darse (Дубровчанин, изасланик Републике)
18. Giunius de Calichio
19. Nifficus Nik Condola
20. Аврамбек Кефалија Сереза
21. Манцил Ливерија, Бојвода над Волером, Серезом
22. Ангел Метохита
23. Алексија Цамплакон, велики чауш
24. Прељуб Кесар
25. Орловић Гргур
26. Храбреновић
27. Баошић (Балшић)
28. Кобиловић (Обилић)
29. Облачић Раде
30. Андроник Кефалија Драме
31. Андроник Кантакузен бел Хартуларја
 
Poslednja izmena:
srpski vladari na dokumentima uvek potpisivali crvenim mastilom, a popovi (arhiepiskopi i patrijarsi..) zelenim..Onda je moguće da gornja slika nije pravi potpis..
SAČUVANE su dve Dušanove povelje s početka vladavine, od kojih je jedna izdata 14. avgusta, bez naznačene godine, a druga je potpuno bez datuma, ali nesumnjivo sačuvana u originalu, jer sadrži ostatke pečata. Obe su kratko stilizovane, baš kao i prva povelja Dušanovog oca, ali nijedna od njih ne potvrđuje celokupan sadržaj ranijih povelja. Ona izdata u Nerodimlju 14. avgusta, pretpostavlja se 1332. godine, garantuje slobodu kretanja trgovaca, a kaznom se preti svakom ko bi ometao Dubrovčane prilikom kupovine žita.
Ostale njihove raznovrsne poslovne delatnosti uopšte se ne pominju. Druga, nedatovana povelja sadrži obećanje da će se poštovati imovina trgovaca, da je svako obavezan, pa i sam kralj, da kupuje robu u trgovima i na panađurima, da niko ne sme oduzimati robu trgovcima.


Има фотографија једне повеље Душанове на википедии, али је потписано да је забрањено пресликавање јер је "америчка својина" и полажу ауторско право!!! Погледајте сами, кога занима...

...умро je 20. децембра 1355. године, још увек млад и у пуној снази. Узрок смрти никада није утврђен али се говорило о тровању, можданом удару .. Сахрањен је у својој задужбини манастиру Светих Арханђела код Призрена. ....Када су 1927. године вршена археолошка ископавања на локалитету манастира, у југозападном делу цркве је нађен мермерни гроб за који је установљњно да је царев. У гробу су пронађене испретуране кости..
 
njegova pobuna protiv oca bila iznudjena pritiskom vlastele
flertovanje sa papom iz Avinjona (što silno zameraju Caru Dušanu) bilo politički nužno u tom trenutku a ne neka stvar vere/nevere, dakle stvar državne diplomatije
"anatema" carigradskog patrijarha bila izdejstvovana osvetom bivšeg Dušanovog prijatelja Jovana Kantakuzina ( vodje gradjanskog grčkog/romejskog/vizantijskog rata), a ne realna i objektivna procena patrijarha
zapisano od strane Latina da je bio izuzetno ogroman čovek- jer pričaju da je bio preko 2m visok što je za ono vreme džinovski rast
imao "aspiracija" i prema drugim ženama, posebno u prve 4 godine braka bez poroda pa sam se ponadala moždpostoji neki vanbračni sin??
bio častan čovek- npr. nije predao istog Jovana Kantakuzina (iako mu je ovaj posle smestio) kad su mu nudili ogromne teritorije bez borbe u zamenu za prijatelja
 
ОБНОВА ЈАДРАНСКЕ СРБИЈЕ
ДИНАСТИЈА СВЕВЛАДОВИЋА 490 – 641

Почетак обнове српске националне државе, Јадранске Србије, био је 461 године н.е., када се Маркелин крунисао за краља Далмације. Маркелин је био један од главних војсковођа Царевине, помоћник прослављеног војсковође Аетиуса, победника над Атилом на Каталонским пољима 451 године. Аетиус и Маркелин су били Срби из Далмације. Почетак обнове националне државе, Србије, пада у време када су Срби били увидели да је одржавање Римске Империје постало немогуће и да је једино решење за Србе успостављање своје националне државе. Маркелин је био на положају главног заповедника ратне морнарице Империје, упловио је са целом ратном морнарицом у луке Далмације и прогласио се за краља Далмације. Дотадашњу морнарицу Империје задржао је у своме поседу као морнарицу краљевине Далмације. На молбу римског цара из Константинопоља краљ Маркелин је пристао да са својом морнарицом штити Италију од напада са мора. Баш за време вршења те дужности убијен је из потаје у Италији 4б8 године. Његово изненадно убиство довело је у питање опстанак краљевине коју је он био створио. Краљевство Далмације није срушено иако су се на његовом престолу сменила два пустолова, један Србин из Далмације а други, такође Србин, из Дачке Србије.
Тек доласком синова краља Дачке Србије, Свевлада: Оштроила и Тотиле, 490 године, коначно је обновљена и учвршћена, Јадранска Србија. Краљ Свевлад је имао три сина: Брусила, Оштроила и Тотилу. Првог сина задржао је за свога наследника, а друту двојицу је послао са војском, Оштроила у Јадранску Србију а Тотилу у Италију. Док је Оштроило имао доста лак посао у подухвату да преузме Маркелинову краљевину, дотле је Тотила морао да мачем ствара своју нову краљевину у Италији.
Оштроилова престолница нове Јадранске Србије била је опет у граду Скадру, као и пре римског освајања. Маркелинова престолница је био град Солин (Сплит). Обновљену Јадранску Србију странци су по навици називали Далмацијом, по римској провинцији Далмацији и по Маркелиновој краљевини Далмацији. Срби су ову своју нову државу називали - Српском, односно Србијом. (1) Није редак случај да су и Срби, у преписци са странцима, ову Јадранску Србију називали Далмацијом или Илиријом.
Јадранска Србија под Свевладовићима имала је приближно исту просторну ширину као и римска провинција Илирија. Границе Србије су најчешће померане на југоистоку према источној Римској Империји, Византији, и на северу у Панонији. Краљ Оштроило је од почетка владао над Далмацијом, "Илириком", Доњом Мезијом и Босном. ( Овде Ди Канж подразумева под Далмацијом проширену римску провинцију Далмацију, која обухвата и Херцеговину, под Илириком подразумева Црну Гору, Албанију и данашњу Републику Србију, а под Доњом Мезијом данашњу северну Бугарску. Оштроилов син Свевлад очистио је, 493 године, од "варвара" Норик и Панонију, који су били упали у те покрајине. (3) Норик је данашња Словенија, а Панонија о којој је овде реч је данашња Славонија и јужна Мађарска.
Тако је Србија, око 500-те године, обухватала све земље од Винодола до Пелоније. (2) Винодол је на граници Истре, а Пелонија је данашња Пелагонија у Македонији. Пелонија је некада била посебна краљевина са главним градом Белом Зором, данашњи Велес. Према савременим називима земаља, Србија је под Свевладовићима обухватала: Далмацију, Босну, Херцеговину, Хрватску, Словенију, Славонију, Црну Гору, Албанију, половину Републике Македоније, Републику Србију, северну Бутарску, јужну Мађарску и спајала се са Дачком Србијом на Дунаву.
У време владавине краља Свевлада, Оштроиловог сина, од 535 до 549 године, биле су повезане у неку врсту заједнице све три Србије: Јадранска, Дачка и Сарматска. Посебно се напомиње да је краљ Свевлад владао: Босном, Далмацијом, Хрватском, Влашком и делом Пољске. (9) И у време Свевладовог сина и наследника, Селимира, Србија се простирала од Јадрана до Сарматског Мора. У Дачкој и Сарматској Србији владала су три Селимирова млађа брата: Лех, Чех и Раско. (10) Србију су, опште узевши, и Сарматијом звали. (11) Срби се у то време помињу и под различитим именима, обично по именима појединих земаља, али и као Спори или Словени. Име Словени се управо тада и појавило као неко уопштено и вулгарно име за Србе. (12) Уствари име Словени се појављује први пут 552-ге године код Јорнандеса и Прокопија. (13)
У ратовима између Србије и источне Римске Империје, у време цара Јустиниана и такође цара Свевлада, од 535 до 548 године, обе стране су имале више савезника.
 
Савезници Србије били су Готи из Италије и Фрузи (Франци) краља Клотара. Фрузи, који су запосели стару Роданију, односно Галију, били су један савез различитих племена пореклом из Сарматске Србије. Готи из Италије били су Гети из Дачке Србије. У овом дугом рату Србија је изгубила неколико приморских градова, јер је Римска Империја имала премоћ на мору. Правећи нагодбу са Србијом, цар Јустиниан је ове градове прогласио независним градовима државама под његовом заштитом. То су били: Дубровник, Солин, Трогир, Задар, Раб, Крк и Осор.
У време владавине цара Владана, 568-590 године, Бугари су затражили да их Владан прими под своју власт и заштиту. (14) Бугари су као народ Хуногунди које су цариградски писци назвали Волгарима, по реци Волги на чијим обалама су их први пут упознали. Цар Владан је примио Бугаре и дозволио им да се населе на доњем Подунављу. Орбини каже да су тада били сви пагани: Готи, Словени и Бугари, и да су сви говорили истим језиком. Велики број народа који су са царом Владаном говорили истим језиком, затражили су да их он узме под своју власт и заштиту. (15) Пошто су били примљени у Србију, Бугари су почели да граде куће и да се трајно задржавају на датом земљишту напуштајући дотадашњи номадски начин живота.
Цар Владан је повратио четири приморска града: Дубровник, Солин, Трогир и Задар. Пренео је своју престолницу из Скадра у Солин, (16) око 575 године, и Солин ће бити престолница Србије све до 640 године, до његовог разарања од стране Авара.
Владари из династије Свевладовића нису били хришћани иако су бар две трећине тадашњег становништва Србије чинили хришћани. Свевладовићи су сматрали хришћанство као једно од веровања у античком смислу па су чак штитили хришћанску Цркву у Србији. Пошто је српска "Сирмијска" архиепископија, због сталних напада разних племена, премештена у Солун, град који је био под Римском Империјом, Србији је тада остала једино митрополија са седиштем у Солину. Под Свевладовићима ова митрополија постаје архиепископија и српска аутокефална Црква. Митрополит Онорије III, од 528 до 544 године, сазвао је покрајински црквени сабор у Солину 530 године. На томе сабору Онорије је именован за архиепископа, (4) и тиме је постао раван у црквеном достојанству са римским архиепископом и са цариградским архиепископом и патријархом. Српска Солинска архиепископија имала је под својом управом следеће епархије: Солинску, Задарску, која је покривала Либурнију и Јаподију, Рабску, Скрадинску, која је покривала неке пределе у Босни, Епидаурску (Дубровачку), која је покривала један део јужне Херцеговине, Неретвљанску, Далмску, Макарску са Брачом и Љешом, Имотску са седиштем у тврђави Ловрач на брду Градина, Сасинску са седиштем у тврђави Сасин у Босни, Сарнитску или Саритску (Сарајевска),(5) Сарсентарску у Босни, Сисачку и Бродску. (6) Самосталности Српске Цркве једнако су се противили Рим и Цариград. У своме подухвату да обнови Римску Империју у њеном најширем обиму, цар Јустиниан је покушао да освоји Србију. После неуспелог рата који је трајао 13 година, Јустиниан је одлучио да бар подчини Српску Цркву. Уз помоћ римског архиепископа Вигилија, Јустиниан је основао Пећку Архиепископију 648 године. Ова нова архиепископија је била званично - архиепископија Илирије, под чију јурисдикцију је стављена сва територија бивше римске провинције Илирије. Солинска Архиепископија је имала да се подчини Пећкој Архиепископији, а ова је била подчињена цариградској Цркви.
Солинска Архиепископија, као и град Солин, потпуно су уништени од стране Авара 640 године. Нови град Сплит, наследник старог града Солина, постао је седиште обновљене архиепископије, али ова није више имала ни власт ни снагу старе Солинске Архиепископије. Пећка Архиепископија је касније постала Српска Патријаршија. Још у 18-ом веку пећки патријарси су се називали у својим званичним документима: "Патријарх: Рашке, Бугарске, Србије, Сирмиума, Славоније, Јаподије, Истре, Хрватске, Далмације и Босне". (7) Под Србијом се овде, као и у свим документима раног средњег века, подразумева простор од реке Неретве до реке Војуше. Та територија је била матична територија Србије, пре римског освајања и после обнављања државе Србије. Данашња Република Србија је обухваћена под Рашком и делимично под Сирмиумом. Истра је постала саставним делом Србије 600-те године.
Јадранска Србија се територијално спајала са Дачком Србијом краља Свевлада. Свевлада је убрзо, после 490 године, наследио најстарији син - Брусило. Тако се десило да су три брата истовремено била три краља. Брусило у Дачкој Србији, Оштроило у Јадранској Србији и Тотила у јужној Италији. Из тога времена потиче грб династије Свевладовића: штит плаве боје са три крунисане лавље главе златне боје. Овај грб се одржао све до наших дана као грб Далмације.
У време аварског харања Србије, после Радимира II, од 639 до 641 године, на престолу Србије сменила су се два владара, чија имена су остала непозната. Последњег од њих погубио је војвода Светимир 641 године.
Владари из династије Свевладовићa:

1. Оштроило 490 - 535 године,
2. Свевлад 535 - 549 године,
3. Селимир 549 - 5б8 године,
4. Владан 5б8 - 590 године,
5. Радимир 590 - 606 године,
6. Владан II 606 - 619 године,
7. Радимир II б19 - 639 године,
8. Н. Н. 639 - 641 године.
 
BIBLIOGRAPHIA III

1. Caroli Du Fresne Domini Du Cange: ILLYRICUM VETUS & NOVUM, Haeredum Royerianorum, Posonii 1746. "Neque ab hac sententia omnino discedit Willelmus antistes Tyrius: licet aliter sentiant nonnulli rerum Dalmaticanim scriptores; nomenque istud optum velint, a Slauico SRBSKA, quo regionem illam, quam incolebant SLAUI, indigitabant. Vnde Graeci, seu SERUIAM, postmodum formarunt."(Pag. 33)
2. Don Mavro Orbini: IL REGNO DE GLI SLAVI, Pesaro 1601 "II Regno di Sueulado s'esten deua da Valdeuino a Pelonia, o Pelouiata; & dal mare fm'a Settentrione." (Pag. 207)
3. E. Pricot De Sainte-Marie: LES SLAVES MERDIONAUX, Armand Lechevalier, Paris 1874.
"Fl. Anastase (491 -51 . A la mort de Zenon, sa famme Ariane fait donner la pourpre a Fl. Anastase. Ce personnage, ne a Durazzo en Albanie, avait alors soixante-huit ans. II assiste tranquillement a la formation des royaumes gothes en Dalmatie, en Norique, en Pannonie (493), et il laisse les Herules occuper une partie de L'Illyrie. Les Slaves, deja campes dans ces provinces, souffirent beaucoup de ces nouveaux venus." (Pag. 141)
4. Gianantonio Bomman: STORIA CIVILLE ED ECCLESIASTICA DELLA DALMAZIA, CROAZIA E BOSNA, Antonio Locatelli, Venezia 1775. "Poco visse Stefano I. e successegli Onorio III. che aduno un Sinodo a Salona, negl'atti del quale si sottoscrisse, col titolo di Arcivescovo." (1-243)
5. E. H. Милаш ПРАВОСЛАВНА ДАЛМАЦИЈА, A. Пајевић, Нови Сад 1901.
"Дознаје се наиме, да су у првој половини VI. века солинској митрополитанској катедри биле подручне епархије при обали јадранскога мора: рапска, задарска, скрадинска, макарска, неретванска и епидаурска, а у унутрашњости: лудренска, сарсентарска, мартаритска, бестонска, сарнитенска и сисачка". (Стр. 27)
6. Е. Pricot De Sainte-Marie: Ibidem "..la partie sise entre la Save et la Drina, jusqu'a Sarajevo, devait, dit-il, relever des eveques de Sissek et de Brod." (Pag. 144) Saritte = Sarayevo. (Pag. 42)
7. Gianantonio Bomman: Ibidem "Questa citta fti poi detta Acridia, e del Slavi Peech. Ora i Slavi di rito Greco v'anno in essa un Arcivescovo, cui dano il titolo di Patriarca della Rascia, Bulgaria, Sirmio, Slavonia, Japidia, Istria, Croazia, Dalmazia, Bosna, dalle rive del Danubio fino al mar Adriatico." (1-26
8. Caroli Du Fresne Du Cange: Ibidem. ".. Dalmatia, Illyrico, & Mysia inferiore, seu Bosinensi prouincia,
occupatis, sedem imperii in Preualtana,.." (Pag. 39)
9. Caroli Du Fresne Du Cange: Ibidem. ".. Bosinam, Dalmatiam, Croatiam, Valachiam, & Poloniae
partem."(Pag. 39)
10. Caroli Du Fresne Du Cange: Ibidem. ".. eidem scritori tradenti, Lechum, & Russum, Selimiri vterionos fuisse frateres, quorum alter Poloniae; tertius denique Russiae, regum stirpibus initia dederint." (Pag. 40)
11. Caroli Du Fresne Du Cange: Ibidem. "Serbii, non a Semis, sed a Serblia Sarmatiae cognominati,.." (Pag. 30)
12. Caroli Du Fresne Du Cange: Ibidem. ".. Seruis, populis ita adpellatis, qui vltra Danubium habitabant,
illorumque pars erant, quos Slauos vulgo nuncupant." (Pag. 33)
13. E. Pricot De Sainte-Marie: Ibidem. "Selon Visquenel, le mot Slave apparait pour la premiere fois en 552, sous la plume de Jomandes et de Procope." (Pag. 146)
14. Gianantonio Bomman: Ibidem. "Ed i Bulgari ne lo supplicarono a volemeli ricevere nella sua Signoria.
Con cio venn'a dilatare il suo Regno verso il Settentrione." (Pag. 1-280)
15. Don Mavro Orbini: Ibidem. ".. Re Vuladan, vedendo ch'era gran numero di gente, & che la sua lingua era commune con quelli. Cominciarono per tanto l'vna, e l'altera natione marsi grandemente fra loro, cioe Gothi, Slaui, & Bulgari. Ilche aueniua principalmente, per essere che tuti erano pagani, & d'vn medesimo linguaggio." (Pag. 20
16. Gianantonio Bomman: Ibidem. "A questo Re si attribuisce dal P. Freschot, l'aver transferito la sede Reale in Salona." (1-286)
 
ДИНАСТИЈА ОШТРИВОЈЕВИЋА
ПРВО РАЗДОБЉЕ 794-865 Г.
ВОЈВОДА ОШТРИВОЈ 794-796
Оснивач нове династије био је војвода Оштривој, сестрић краља Тврдослава. (1) Оштривој је провео две године, на челу војске, у западним банатима Србије, одбијајући нападе фрушких снага. Велика фрушка краљевина, под Карлом Великим, била је у то време на врхунцу своје моћи. Фрушка је представљала сталну опасност на западним границама Србије и више пута покушала је да изврши продор према Далмацији. Дуготрајни боравак војводе Оштривоја, тадашњег стварног владара Србије, на челу војске у западним банатима говори нам јасно да је за све то време владало ратно стање између Фрушке и Србије. Тек пошто је опасност потпуно отклоњена, војвода је дошао у Скадар и крунисао свога сина Толимира за краља Србије.
КРАЉ ТОЛИМИР 796-812 ГОДИНЕ
Краљ Толимир Оштривојевић је остао познат у историји по доброчинству, правичности и по побожности. Нови краљ се могао привремено посветити унутрашњим приликама у Србији. Карло Велики је поново ратовао са Аварима, победио их, заузео њихов табор, тако звани ринг, који је био аварска покретна престолница у равницама западне Паноније. После победе над Аварима Фрушка се проширила и на део Паноније, 79б-те године. По целој Паноноји живели су још тада бројни Срби па је тако и један део панонских Срба пао под фрушку власт. Српски жупан западне Славоније, Војнимир, са седиштем у Сиску, прихватио је фрушко савезништво и ратовао је са њима заједно против Авара. После победе над Аварима Војнимир је морао да пристане на вазалство Карлу Великом. Овај случај нам говори да Фрузи нису поштовали уговоре са својим савезницима, него су после победе наметали своју вољу. Фрушка држава се одликовала по привржености Римској Цркви и по нетрпељивости према другим Црквама. Фрузи су покушали да насилно покрсте Аваре, 799 године, и то насиље је проузроковало велику аварску побуну. Фрушка војска је угушила побуну и приморала један део Авара да се покрсте. Те исте године фрушка војска, коју је водио макрогроф Ерих, напада на Србију из правца Истре. Ерих није далеко стигао, поражен је и убијен у боју код Трсата. Следеће, 800-те године, Фрузи су обновили напад са великим снагама и запосели западне крајеве Србије све до Либурније, односно до реке Зрмање. Пошто су Фрузи ушли и на приморје, на пределу Кварнера, то их је довело у сукоб и са Византијом, заштитницом слободних приморских градова.
Панонски Срби, који су раније били под Аварима, ослобођени од ових варварских хорди, прогонили су сада остатке овога народа из своје земље. Зато су били принуђени да траже од Карла Великог, 805 године. да им додели неку земљу да би се населили. Карло им је одобрио да се населе дуж источне границе његове империје, на пределима горње Посавине па на север до данашње Словачке. На томе простору Карло је уредио нову управну јединицу - "Аварску Марку". Очито је да је Карло са овом новом марком хтео да употреби Аваре као живи зид према Србима. Аварска моћ је уништена, њихова хорда разбијена, они нису више представљали никакву снагу. Остао је само аварски живаљ, насељен у неколико земаља, као оазе, мање или више удаљена једна од друге. Њихове оазе су се простирале у виду једног испрекиданог ланца од јужне Пољаке, преко Кракова, па преко Чешке и Словачке до западне Славиније и до Далмације.
У Далмацији аварска насеља су се налазила на пределу Либурније. Пошто је и Каринтанија била једна од српских земаља (2) у којој су се Авари населили, може се закључити да су остаци Авара насељени искључиво по српским земљама. Али од овога времена Авари се више не помињу под дотадашњим именом него под именом - Хрвата. Ова промена имена, истовремено и свуда где су се Авари налазили, не може се друкчије објаснити него да су се Авари на своме језику називали именом које је било слично првим поменима хрватског имена, као: Хоровати, Хорвати, Хровати или Харварати. Име Авара у његовом првобитном облику потиче од грчких писаца, а нама је добро познато да грчки писци нису, готово никада, правилно писали страна имена. Видели смо да Срби нису звали Аваре тим именом, него Обрима. Видели смо на примеру српског имена како су га грчки писци, на све могуће начине, преличавали. А Срби су били народ са којим су Грци вековима живели заједно. Шта онда тек да се очекује од њихове тачности писања имена неких других народа. У једном од наведених примера првих хрватских имена налази се сасвим јасно име Авара - (Х)арварати
Када је фрушка империја била на врхунцу своје моћи њен утицај је био врло снажан у Далмацији, па су епископи Задра, Трогира, Сплита и Дубровника затражили од Карла Великог, 806 године, да узме њихове градове под своју заштиту. Све до тада ови градови су били под заштитом Византије Карло их је радо примио под СВОЈУ заштиту, али то неће бити дугог века, јер је убрзо потом Византија, која је била најјача поморска сила на Средозе-мљу, поразила фрушке поморске снаге, па су тиме и ови градови поново променили заштитника.
Десио се један напад на Србију, 812 године, на пределу источне Славоније и Срема Краљ Толимир ]е победио ове нападаче и протерао их из ових крајева Међутим, остало је нејасно ко су били ови нападачи. Неки историчари их помињу као "Угаре", али они нису могли бити Угари, јер Мађари нису још били стигли до Паноније.
 
КРАЉ ПРИБИСЛАВ 812-815
Колико год је Толимир био чувен по доброчинству и високим врлинама, толико је његов син Прибислав био чувен по пороцима и разврату. Овај краљ није уопште водио рачуна о држави нити о народу, па је у Србији владао неред и побуњеничко стање. Највећа побуна била је у Босни, где се народ побунио на челу са својим баном Краљ Прибислав је дошао са војском у Босну да би угушио побуну. Чим је стигао у Босну његова војска му је отказала послушност и ту је краљ био убијен 815 године.
КРАЉ КРЕПИМИР 815-840
Прибислава је наследио његов син Крепимир, КОЈИ је био сушта супротност своме оцу. Крепимир је био један од највећих владара из династије Оштривојевића. Када је дошао на престо Србије затекао је неред и расуло по целој држави и требало му је време од неколико година да уведе ред и мир и преуреди државне службе Потом је Крепимир потиснуо фрушку империју из српских земаља и обновио територијалну целовитост Србије.
После смрти Карла Великог, 814 године, његова велика империја се поцепала и почела нагло да слаби. Иако је Римска Црква радила свом силом да одржи ову империју коју је била прогласила њеним Светим Римско Германским Царством, она је ипак доживела судбину какву смо често пута у историји видели, а то је да брзо створене империје не преживе свога ствараоца Неписмени Карло Велики је ову империју створио на своме мачу, не знајући како да уреди и очува освојене земље у времену када његовог мача нестане.
За време нереда у Србији док је на престолу био краљ Прибислав, нински жупан Борна, 810-821 године, почео је да ради, од 813 године, на томе да он постане независни владар своје жупе Борна је био Хрват и није још био крштен. Нин је био једна варошица у којој су већину становништва чинили Хрвати. Хрвата је било још у неколико малих жупа у Либурнији, који су живели мање или више помешани са Србима Пре Борне, познати су нам следећи нински жупани. Тимотије, Гудускан и Вишеслав Тимотије је био Србин, Гудускан је био Хрват, а Вишеслав, 800-810 године, био је Србин и хришћанин Нин је био главна хрватска жупа у Далмацији и као што видимо ту су се наизменично смењивали, на положају жупана, Срби и Хрвати, хришћани и нехришћани Вишеслав је био нешто боље познат, док за Тимотија и Гудускана (3) знамо само толико да су постојали
Када су настали нови сукоби између Срба и Фруга, 819 године, Борна је тада отишао код фрушког цара Лудвига Побожног, у Ахен, са молбом да га прими за свога вазала Пошто је Лудвиг био далеко, а његова жупа у Србији, мислио је Борна да he Лудвигов утицај на њега бити ништаван, а с друге стране да he под његовом заштитом постати самостални владар. Знајући да је Лудвиг врло привржен хришћанству, Борна пристане да се покрсти и да преведе своје Хрвате у хришћанство За тај посао Борна је затражио свештенике из Рима, а не из Сплита, и папа му је послао једног епископа који је крстио Борну и његове ближе сараднике. Хрвати из нинске жупе су тада примили хришћанство, али они из других жупа одбише да то учине. Хрвата је тада било у 11 жупа у Далмацији Цар Лудвиг је примио Борну за свога вазала и признао му жупански чин са правом наслеђа Потом је Борна саградио прву хрватску цркву, у Нину, и била је посвећена фрушком свецу Аселу (4) Ту је био постављен, од папе, један епископ "за Хрвате" и то је био почетак "Цркве у Хрвата" у Краљевини Србији.
Наследник жупана Војнимира, у Сиску, био је жупан Људевит, који је, као и његов претходник, био фрушки вазал. Слабљење фрушког царства и јачање Србије подстакло је Људевита да раскине са Фрузима. Људевит је био Србин, а Сисак је био стари српски град и снажно српско упориште у време римских освајања. И шира околина Сиска била је насељена Србима. На северу и северозападу од њих били су тада Хрвати, али они нису били подвлађени жупану Људевиту него су имали своје господаре. Људевит је отказао Фрузима вазалство, 819 године, и како је иза Људевита стајала Србија, то је изазвало нови србо-фрушки рат. Уз Људевита су стали Срби из западне Славоније, данашње Хрватске и Словеније, све до реке Соче. (5) Фрушку војску је водио макрогроф Кадало, и до боја је дошло негде на пределу данашње Словеније. У овоме боју Људевит је победио Кадала, Против Људевита је дошла друга фрушка војска, под Балдериком, и битка је вођена опет на пределу данашње Словеније. Завршена је неодлучно, ни једна страна није могла да се похвали победом. Тада је фрушки вазал, жупан Борна, пошао са својом војском у помоћ Фрузима и на своме путу стигао до близу Сиска. При повратку из Словеније Људевит га је пресрео и потукао на реци Купи. Борна је морао да откаже фрушко вазалство и да призна врховну власт краља Крепимира. Док је жупан Људевит војевао у Словенији, краљ Крепимир је ослободио Истру од Фруга, 819 године.
Следеће године цар Лудвиг је послао против Срба три војске. Једна његова војска је ишла у правцу Истре, друга у правцу Лике, ваљда да би дошла у помоћ Борни, и трећа је ишла у правцу Сиска. Људевит се са својим снагама затворио у тврде градове, које ова фру-шка војска није могла да освоји и вратила се натраг не постигавши никаквог успеха. И друге две фрушке војске су се вратиле натраг, али нам није познато да ли су биле тучене или су се саме повукле. Било како било и ова друга година србо-фрушког рата завршена је у знаку српске победе. Следеће 821 године фрушка војска је обновила напад на Србију, али опет без икаквог успеха. Те године је нестало њиховог пријатеља, жупана Борне. Четврте године рата, 822-ге, стигла је велика фрушка војска у Посавину и жупан Људевит се са својим снагама повукао према унутра-шњости Србије, која је тада имала границу на реци Сави. Фрушки временописац и савременик догађаја бележи да је Људевит напустио Сисак и да је отишао код Срба, који су велика нација и који се налазе у Далмацији. (6) Из овога се може видети да су још тада Фрузи називали Србију -Далмацијом.
Уствари, Људевит није био далеко од Сиска, био је негде у Босни, где му је краљ Крепимир дао положај жупана да се ту припреми за нови обрачун са Фрузима.
 
Knjigu je napisao nepoznati pop iz Duklje po kome je dobila naziv sredinom 12. veka, u vreme kada je Raska kao zupanija ojacala i tezila da osvoji ondasnju Duklju. Prica zapocinje ovako:

Za vreme cara Anastazija u Carigradu i rimskog pape Gelazija, pojavio se sa Severa divlji i neukroceni narod Goti (koji su i Sloveni) kojem su na celu bila tri brata, sinovi kralja Svevlada, prvi Brus (verovatno Boris), drugi Totila i treci Ostrojilo. Posle oceve smrti na presto sede Brus i vladao je u rodnoj zemlji. Totila i Ostrojilo da bi se proslavili, skupise veliku vojsku, napadnu i osvoje Panoniju, a potom dodjose sa vojskom u Templanu. Njima u susret izadjose krajevi Istre i Dalmacije ali budu porazeni. Potom braca podelise vojsku, Totila predje u Italiju, a Ostrojilo ode sa vojskom u Iliriju, koju posle krvavih borbi zadobije. Tu on osnuje svoje kraljevstvo kojim su vladali sledeci vladari:

-Ostrojilo
-Svevlad
-Selimir
-Vladin (za vreme njega se doseli mnogo naroda sa Volge zvani Vulgari)
-Ratomir
svaki kralj je bio sin prethodnog kralja, posle Ratomira su vladala jos 4 kralja koje pop zbog njihove surovosti prema hriscanima nije hteo da pomene, onda dodje na vlast iz istog roda:
-Svetomir
-Svetopelek (za njegovo vreme dodje u zemlju Kiril i prevede ovog kralja u hriscanstvo, a time i celo njegovo kraljevstvo. Kralj onda pozva poslanike iz Rima i Konstantinopolja i odrzi sabor kroz 12 dana, nakon toga bude krunisan po rimskom obicaju. Na ovom saboru podeli zemlju na dva dela na nacin na koji je ona bila podeljena u staro doba, a kako je cuo od onih poslanika. Prvi deo koji je bio uz more posta Dalmacija ili Hrvatska, drugi deo zemlje cije su reke tekle u reku Dunav posta Zagorje ili Srbija. Ove oblasti onda podeli u cetiri zupanije; Dalmaciju podeli na Severnu i Juznu Dalmaciju, ili Belu i Crvenu Hrvatsku, a Srbiju podeli na deo zapadno od reke Drine koji nazva Bosnom, i deo istocno od reke Drine koji nazva Raskom.)
-Svetolik
-Vladislav
-Tomislav (koji je bio brat prethodnog)
-Sebeslav
-njega nasledise sinovi blizanci koji podelise zemlju; Razbivoj je vladao Primorjem, a Vladimir Srbijom. kada je Razbivoj umro njegov brat preuzme citavo kraljevstvo
-Hranimir
-Tvrdoslav
-Ostrivoj (on je bio necak Tvrdoslavov koji nije imao dece)
-Tolimir
-Pribislav
-Krepimir
-Svetozar
-Radoslav
-Caslav (ovaj je zbacio svog oca sa vlasti koji je pobegao u Rim; Caslava su ubili Ugri dok je ratovao sa njima, a njegovu zemlju podelise Zupani)
Radoslav se u Italiji ozenio i dobio sina Petroslava, koji je imao sina Pavlimira. Ovaj Pavlimir dodje u Dalmaciju okupi narod i ponovo ujedini zemlju.
- Pavlimir (ili Belo latinski nadimak jer je bio ratoboran). Posle njegove smrti zemlja se opet podeli. Nakon Pavlimira nije se vise nikad ujedinila, on je imao sina ciji su potomci vladali Bosnom i Hrvatskim zupanijama. Dalje se prica vrti oko ovih vladara koje necu da imenujem jer deluje malo konfuzno, a oni se ne ticu Raske zupanije sto je ovde tema.

Raskom je posle caslavove smrti vladao neki Tihomil koji je ovom kralju bio mio zbog svog junastva. Posle pavlimirove smrti, Raskom su vladali tihomilovi potomci. Nesto kasnije Rasku su za kratko vreme osvojili Grci posto su prethodno ratovali i pokorili Bugarsku; Raski zupan sa svojim sinovima Plenom i Radigradom pobegne kralju Predimiru koji je vladao Crvenom Hrvackom (ciji je centralni deo cinila danasnja Crna Gora). Sa njim sklopi rodbinske odnose, a Predimir povrati Rasku od Grka i vrati je onom zupanu na upravu. U sledecem dobu Raska je bila slaba drzava koja je slusala tutorstvo okolnih zemalja, a cesto **** je bila osvajana.
Raska je kao drzava pocela da jaca pocetkom 12. veka. Kao raske zupane ovog doba, pop Dukljanin pominje Vukana, Urosa i njegovog sina Desu, a ovaj Desa napade oblast Crvene Hrvatske, i osvoji Travuniju i Zetu sve do primorja. U to vreme njome je vladao knez Radoslav, a knjiga se zavrsava recima: I Radoslav sa bracom Ivanom i Vladimirom ne prestaje da se sa Desom bori.

Datume vladavina ovih kraljeva pop Dukljanin ne daje. Time su se bavili kasniji istoricari koji su ovu knjigu priznavali, a to je bilo sve do kraja 19. veka. Po ovoj kjizi je dobila naslov i cuvena knjiga Mavra Orbina "Kraljevstvo Slovena".
 
Упркос увреженом мишљењу да је "Мирослављево јевађеље" најстарија Српска књига, права истина је да је оно у ствари најстарија Српска ћирилична књига.

Пре ћирилице,Срби као и многи други Словени су употребљавали Глагољицу.
Саму Глагољицу су створили Грчки мисионари Ћирило и Методије око 855 године,за потребе превођења Библије на Словенске језике.
Прво су је користили Чеси и Словаци,у Великој Моравској да би је убрзо прихватили све Словенски народи.

Срби,Бугари и Руси су брзо одбацили Глагољицу,ради практичније Ћирилице.
Због тога Срби су се веома брзо поистоветили само са Ћирилицом,као делом националног идентитета,заборављајући да је нису одувек користили.

Глагољица се, као писмо најдуже задржала у Хрватској,због специфифичних историјских околности и тамо се развила у тзв."Хрватску глагољицу".
За разлику од Српско-Бугарско-Пољско-Руске "обле" верзије,Хрватска је добила посебан "угласти" облик,који је у Хрватској остао у употреби скоро до 15 века.
Из тих разлога Хрвати истичу Глагољицу као своју особеност,иако су је и други Словени користили пре преласка на Ћирилицу/Латиницу.

Не само Срби,него и Бугари као и Руси су склони забораву, овог,веома графички занимљивог писма.
Највећи део расправа и радова о Глагољици је из Хрватских извора,што свакако иде Хрватима на част.
Проблем је што су други Словени олако заборавили своје старо писмо,и што се у другим Словенским земљама мало научника бави Глагољицом.

О "Маријином јевађељу":

http://sr.wikipedia.org/wiki/М%...B5ље
 
Један старословенски рукопис XI века може се узети као најстарија српска књига. To je глагољско Маријинско јеванђеље, названо тако због тога што је нађено у светогорском скиту (манастирићу) који је посвећен богородици Марији. По особинама његовог језика наш велики слависта В. Јагић утврдио је да је преписивач тога рукописа био Србин. Скит је некадашњи руски манастир Ксилург, у који су се руски монаси уселили почетком XI века. Маријинско јеванђеље чува се данас у Москви. Два листа су била код А. Михановића (песника хрватске химне), па код проф. Ф. Миклошића у Бечу и најзад код проф. А. Лескина у Лајпцигу.

Лексички и гласовно блиско српским говорима, Маријино јеванђеље као глагољски споменик дуто се одржао у српској средини ћирилског писма. У временима када се одавно не пише глагољицом, која је већ пала у заборав, имамо обиље података — да се Маријино јеванђеље код Срба користи као свештена књига у богослужењу.

Маријино јеванђеље је после Јагићевог критичког издања споменика привукло пажњу истраживалаца, поред осталог, и јасним особеностима српских штокавских говора. Данас, после читавог века, опет се могу навести сликовите речи Стојана Новаковића о месту Маријиног јеванђеља према славном руском Остромировом јеванђељу: „Филолошка словенска наука већ познаје један врло давнашњи сјајни споменик старе словенске књижевности, који је у самом почетку ширења словенске књижевности међу Србима примио на се обележје српске народности. То је Маријинско Јеванђеље писано глагољицом, за Србе оно што је Јеванђеље Остромирово за Русе, а од Остромирова јеванђеља без сумње старије, и свакојако не позније од самог почетка XI века."

Појаву Маријиног јеванђеља треба тражити на основи живих историјских кретања. После покрштавања за владе византијског цара Василија I и у првој половини X века Срби живе у неколико државних целина. Дуж Јадранске обале, од ушћа реке Цетине до Бојане, то су области Неретљана, Захумља, Травуније и Дукље. Северно од ових српских области, иза планина, налазила се најпространија и најзначајнија српска држава, у византијским изворима звана Србија. Иако под византијском влашћу, нарочито у забрђу, сразмерно краће (приближно 1018-1180), српске земље, у сталној борби за самосталност, прихватиле су духовни утицај и зрачење Византијског царства, а уз то из Бугарске знатан део словенске писмености.

Духовни византијски утицај нарочито је ојачао после рушења Самуиловог царства (1018), када је Охридска архиепископија увелико проширила области своје надлежности и још више се заузела око унапређења православие цркве. Глагољски рукописи са овог подруга, у којима се распознају трагови српске говорне средине, јесу поуздани белези велике старине глагољице, као давнашњег писма српских богослужбених књига. У то нас уверава глагољско Маријино јеванђеље и још два, вероватно, читав век или век и по познија српска глагољска споменика — Гршковићев одломак апостола и Михановићев одломак апостола. Ради се сада само о одломцима из апостола, који се као свештена књига читао на словенском богослужењу међу православнима.

Маријино јеванђеље, датовано другом половином X или почетком XI века, чува традиционалне старословенске особине, али истовремено показује — како се живи говор писара (српски штокавски) може одразити у старословенском тексту. То још није доследно читање старословенског текста на основу народног изговора, што ће довести до националних редакција. Маријино јеванђеље нам сведочи да је старословенски текст у српској говорној средини могао да се прими и прихвати без потешкоћа. Наравно, не треба сметнути са ума — да се Маријино јеванђеље у време настанка, односно преписивања, није гласно читало, произносило, како је написано. То неслагање између написаног и произнесеног довело је до испољавања редакцијских одлика. Испољавање редакцијских одлика бејаше дуг ток, који је, претпостављамо, већ у XI веку код Срба добио и јасне графијске одлике.
 
"Маријино јеванђеље" је скоро читав век старије од "Мирослављевог".
Поред тог јеванђеља,у Српске глагољске списе спада и "Синајски паримејник",који се тренутно налази у манастриру Св.Катарине на Синају.
 
Цар Јован Ненад (мађ. Fekete Iván) је био самозвани српски цар, који је створио краткотрајну независну државу на подручју данашње Војводине 1526/1527. године.
Битком на Мохачком пољу 29. августа 1526 Турци су уништили војску угарско-чешког краља Људевита Јагеловића, који је и сам ту погинуо. После ове битке Угарска престаје да постоји као независна држава, а њена територија бива подељена између Турског и Хабсбуршког царства.
Краљ Људевит није имао деце, те се Угарска подели на две странке: једна странка изабере за краља Ивана Запољу, угледног угарског властелина, а друга странка прогласи краљем Угарске Хабсбурговца Фердинанда, шурака Људевитова. У борбу између ових супарника умешао се и вођа српских плаћеника, Јован Ненад, кога су савременици, због црномањастог лица, звали Црни Човек.
Не зна се тачно ко је био Јован Ненад. Он сам је тврдио да је потомак византијских и српских владара. Неки савременици су га сматрали изданком српских деспота, а други човеком ниског рода. Неки извори казују да је рођен у години звери 1492. Постоји веровање да је од те године (од седамхиљадите по византијској ери, 5508+1492=7000, настао втори век, кад сваког тренутка може да буде пропаст света. Он се одмах после Мохачке битке појавио између Тисе и Дунава на челу једне српске чете, за кратко време протерао је Турке из Бачке и загосподарио над целом Бачком, као и над деловима Баната и Срема. Тиме је створио једну привремену независну државу, за чију је престоницу изабрао Суботицу. На врхунцу моћи, Јован Ненад се у Суботици крунисао за српског цара.
Војска му је бивала сваким даном све већа и почетком 1527. године бројала је око 15.000 људи. Када су његови противници заузели Суботицу, Цар Јован Ненад је пренео своју престоницу у град Сегедин.
У први мах Цар Јован Ненад је пристао уз Запољу, али мађарски племићи, чија је имања по Бачкој присвојио, удаљише Запољу од њега, те он почетком 1527. године пристане уз Фердинанда. Борбе око угарског престола сматрао је Цар Јован Ненад само привременим занимањем, а главним задатком сматрао је борбу против Турака за ослобођење српских земаља. Фердинанд се налазио у првој половини 1527. изван Угарске, припремајући се за борбу против Запоље, који је у то време слао једну војску за другом против Цара Јована Ненада, да га уништи пре Фердинандова доласка у Угарску.
Прву Запољину војску, под вођством Владислава Чакија (Csaky), поразио је Цар Јован почетком априла, а у покољу погине и сам Чаки. И другу војску краља Запоље, под вођством ердељског војводе Петра Перињија, победио је Цар Јован крајем априла код Селеша на Тиси, а Перињи се с муком спасао. Трећа војска, целокупна снага Ердеља и горње Угарске, под вођством Перињија и бискупа Цибака, однесе, крајем јуна, на Седфалском пољу победу над царевим четама. У крвавом покољу паде око 8.000 царевих људи.
У року од месец дана цар се опет прибрао од страшног пораза и попунио је проређене редове својих чета. У то време је ушла у Угарску и Фердинандова војска, те Цар Јован крене њој у сусрет. Успут је свратио у Сегедин, где га из заседе смртно рани пушчаним зрном један Запољин присталица, те цар умре од ране 26. јула 1527. у Торњошу, недалеко од Сегедина. Војска Фердинандова наиђе на слаб отпор, јер су Запољине чете биле проређене и изморене борбом против Цара Јована, те Фердинанд за кратко време протера Запољу из Угарске. После смрти Цара Јована, његова војска се за кратко време расула, и то је био крај и његове државе. Како тврди Веселин Џелетовић (Последњи српски цар - Јован Ненад, Поета - Београд, 2007), од појаве цара Јована Ненада Војводина Српска је увек по својој државотворној мисли улазила у састав Српске Државе. То своје државотворство Војводина Српска је испољавала у оружаним устанцима народа, у плановима и представкама грофа и деспота Ђорђа Бранковића, патријарха Арсенија III Чарнојевића, у представкама и одлукама Народних Сабора, нарочито Темишварског Сабора из 1790, на чувеној Мајској Скупштини 1848, и Благовештанском Сабору 1861. у Сремским Карловцима.

Током времена, Цар Јован Ненад је постао легендарна фигура за Србе. Многи историчари га сматрају зачетником данашње Војводине, а у Суботици му је подигнут споменик са натписом: „Твоја је мисао победила“.
Према Алекси Ивићу (Историја Срба у Војводини, Нови Сад, 1929), главна заслуга цара Јована лежи у томе што је он први дошао на мисао да на земљишту јужне Угарске створи засебну покрајину словенског карактера. Он је ту мисао и остварио, те је тиме постао зачетник данашње Војводине. Његовом смрћу, уништена је и његова творевина, али идеја, коју је он унео међу Србе у Угарској, није више могла да се уништи.
 
Изводи из књиге ПОСЛЕДЊИ СРПСКИ ЦАР – ЈОВАН НЕНАД

Аутор Веселин Џелетовић


www.poetabg.com



… Међутим у Поморишју, источно од Дунава, плануло је незадовољство, које је много дуже трајало, али је остало ограничено на наш народ, чија је нада да ће уз помоћ Угарске настати бољи дани за балканске Србе, на Мохачу тако рећи уништена. Народ на том простору, појачан дошљацима из Срема и бачким Србима који су се склонили испред Турака у горњи Банат, дигао се на устанак који се одатле преко данашњег Баната и Бачке проширио све до Дунава и Саве. У овај ускомешани народ горњег Баната, у околину Липова на Моришу (Липове, Липе), дошао је један човек, који је већ својом необичном и загонетном појавом свраћао пажњу на себе. Човек који је био тајанствен савременицима и који је остао загонетка и за каснија поколења. У једином документу који од њега потиче називао се „Јован од Бога послани цар“. У службеним документима савременици су га ословљавали именом Јован Ненад, а изван српске средине најчешће је спомињан као „Црни Човек“.
Неки извори казују да је рођен у „години звери“ (1492. године после Христа), у време открића Америке. Постоји веровање да је од те године (од седамхиљадите године по византијској ери /5508+1492=7000/ ) настао „втори век“, кад сваког тренутка може да буде пропаст света. Тај податак само је подржавао неизвесност о његовој појави и пореклу и подстицао нагађања и препричавања различитих, веома противречних верзија.
Чак и о самом имену цара Јована Ненада постоји више верзија. Називали су га: „Црни човек“, „Joanni Char Nenada“, „Niger Homo“, „Der schwarze Mann“, „зли Рац“ „цар Иван“, „Јован Црнојевић“, „Црни Јован“.
Уз та имена била је везана представа да је био храбар по типу наших средњовековних јунака из народних песама, оштроуман и убедљив, строго моралан, верски широкогруд и подједнако правичан, енергичан и неуморан, одређеног и јасног погледа на догађаје, велике смелости, љубазан, слаткоречив и убедљив, у боју окретан, спрам својих војника строг, спрам непријатеља неумољив, врло моралан и побожан. Био је наш највећи политичар и државник тога времена, јер је боље него ико умео да ствари јасно види, знао се снаћи и тачно оценити дату ситуацију, предвидети догађаје и одредити најповољнији правац за наше националне и државне тежње на северу, како за дати моменат тако и за будућност
Савременици га описују као човека танка стаса поносита, средњега узраста, јако црномањаст, орловског носа. На телу је имао једну црну пругу1) у ширини једног прста, која је почињала код десне слепоочнице и ишла у правој линији све до стопале десне ноге. Та црна пруга је појачавала у очима савременика тајанственост његове личности...

… О значају цара Јована Ненада

Тешка времена, у српском народу изнедре људе који су вољом провиђења позвани да у неким догађајима одиграју своју историјску мисију, преузму на себе бреме одговорности и покушају да одбране Српство. Са Јованом Ненадом на челу наш народ је, после пропасти његових средњовековних држава, учинио један од најснажнијих напора за рестаурацију изгубљене политичке самосталности.

Цар Јован, у поређењу са српским деспотима у Угарској, пре и после њега, чије тежње беху управљене искључиво на то да уз помоћ Угарске ослободе своје земље од Турака, стоји по свом политичком значају за ствар угарских Срба високо над свима. У то су доба наши деспоти личили на некакве пограничне капетане са титулом деспота, који имају да чувају границе Јужне Угарске, ради чега им се уступају на уживање велика имања. Сви дотадашњи деспоти сматрали су да је настањивање српског народа на територији Јужне Угарске привремено, дотле док се њихова огњишта не ослободе од Турака да се могу на њих повратити, што се јасно огледа и у њиховом титуларном деспотству. Исто тако, привремено, схватили су наш положај у Угарској и сами угарски краљеви и властела, па су под тим условом, изгледа, и пристали да се Срби населе и настане у Јужној Угарској. Цар Јован је једини, зато га и сматрам највећим политичарем и државником тога времена, искористио повољне политичке, државне и етнографске прилике у којима су се тада налазили Угарска и српски народ, и покушао да оснује једну самосталну српску државу. Оснивањем самосталне српске државе, цар Јован прекида са тим схватањем српских деспота и угарских краљева и властеле, о привременом нашем положају у Угарској, и први проглашава да овдашњи Срби на југу Угарске не мисле напуштати настањено земљиште; већ да, по етнографском праву, сматрају себе као саставни део српског народа, а то настањено земљиште као своје и као територијално саставни део Српске Државе. Тај прекид изразио је цар Јован и формално, у називу, на место назива деспота титуларних себе назива царем, једним мистичним именом, у коме су се скривали далекосежни циљеви његове акције на Балкану и у српском народу.
У етнографском погледу, у Јужној Угарској, Банат и Бачка били су у то време српски и словенски. По турским тефтерима и другим историјским подацима из тога доба, види се да је у то време у Бачкој и Банату две трећине житеља било српског порекла, а када се овамо уброје још и остали Словени*, онда Банат и Бачка добијају етнографски апсолутни карактер српски и словенски...

… Од доба цара Јована Ненада, Војводина Српска је увек по својој државотворној мисли улазила у састав Српске Државе. То своје државотворство Војводина Српска је касније увек јасно и отворено испољавала, кад год је могла и где год је могла, кроз читав XVII, XVIII, XIX и XX век. Она је њега испољавала у оружаним устанцима народа, у плановима и представкама грофа и деспота Ђорђа Бранковића1), патријарха Арсенија III Чарнојевића, у представкама и одлукама свију наших Народних Сабора у XVII и XVIII веку, нарочито Темишварског из 1790, у XИX веку на чувеној Мајској Скупштини, 1848, и Благовештенском Сабору 1861. у Сремским Карловцима.
Благодарећи томе, Војводина је будно чувала своју националну свест и српску државну идеју све до наших дана. У томе је значај цара Јована за Војводину и цео наш народ, па у томе и његова бесмртност.
За град Суботицу постоји још један разлог више, да се имена цара Јована сећа са захвалношћу, и да га очува у трајној успомени. Раније једно безначајно насеље у приватном власништву феудалног господара, познато под именом „Забатка'', од доласка царева, који је отрже испод феудалне власти, утврди и узе за своју столицу, добија престиж над околним насељима, почиње носити оно своје лепо словенско име, свакако по имену војводе Суботе Врлића, кога цар постави у Суботици за свог намесника, и временом се развија у један од највећих и најлепших градова Војводине. Нећемо се ни најмање огрешити о историјску истину ако цара Јована назовемо оснивачем Суботице.
Његов пркосни поглед, са споменика који му је подигнут у Суботици (узгред, који су неки покушали да сруше — а он се као Феникс појавио на другом месту), столећима ће гордо и поносно, изражавати државну и демократску мисао српског народа овде на северној страни наше отаџбине, и бити сталан мементо српском народу на његову величину и значај, а још више онима са многих страна, да признају и поштују српско историјско и етнографско право на Војводину.
 
Vladimir Ćorović: Istorija srpskog naroda

Srbi pod tuđom vlašću



Položaj srpskoga naroda bio je u XVI veku dosta težak, ali ipak ne onako očajan kao u XV stoleću. U XV veku Srbi su, istina, imali svoje države i veru da će se pomoću hrišćanskih suseda moći nekako održati. Međutim, te njihove slobodne države davale su samo iluziju samostalnosti, a sve su bile manje-više ili u stalnom kolebanju između raznih uticaja ili jasno pod vrhovnom vlašću i nadzorom jedne ili druge strane. Sem toga, kroz ceo taj vek, čitavo naše područje bilo je stalno ratno poprište; stradalo je sve što je bilo naše, i polja, i sela, i gradovi, i ljudi, i stoka. Ljudske žrtve koje su pale kroz tih sto godina nećemo nikad moći doznati, ali da su bile izuzetno velike to znamo iz mase sasvim pouzdanih vesti. Materialna šteta bila je ogromna. Dosta je samo potsetiti da su za pola veka propale ništa manje nego četiri naše države i da je propast svake povlačila sa sobom velike žrtve. Preko same Srbije prešlo je preko dvadeset ogromnih armija, koje su skoro uvek imale tu po neki veći sukob, a i Bosna je stradala često, iako u manjoj meri.

Novi, XVI vek doneo je izvesno prečišćavanje situacije. Ljudi su znali na čemu su. Turska sila doprla je bila do na domak Save i Dunava. Unutrašnjost zemlje postepeno se smirivala i ljudi su počeli da normalizuju svoj život, iako pod znatno promenjenim uslovima. Na severu od Save i Dunava Srbi su se, kao organizovane jedinice, borili na ugarskoj strani. Posle pada Mađarske ostali su bez tog oslonca i stavljeni pred krupne odluke: šta sad da rade. Da li da se pomire sa sudbinom i priznaju stvarno stanje, ili da nastave borbu pod vođstvom koje druge hrišćanske sile. Takvu odluku Srbi više nisu mogli doneti kao celina. Postojao je, istina, njihov nominalni despot, ali on nije bio njihov čovek. Drugog lica koje bi ih s apsolutnim autoritetom okupio oko sebe nije bilo. Ni Pavle Bakić, ni Radič Božić, ni ma koji drugi, i pored ličnog ugleda, nisu mogli da to izvedu. Srbi su tu razbijeni i radi svaki po svom nahođenju. U njihovoim akcijama učestvuju, prirodno, ponajviše naši ljudi, ali u sve manjoj meri. S turskim osvajanjem malaksava zamah otpora, ljudi prilaze osvajaču, koji razumeva na mnogo strana da ih pridobije, i srpska se masa postepeno i tu stabilizira. Pojedinci, sami ili s manjim i većim grupama, pokušavaju da unesu borbenog duha, ali njihov rad nema više karakter narodnih pokreta, nego četničkih akcija.

Odmah, posle pogibije mađarskog kralja Lajoša, beše se postavilo pitanje ko će doći za njegovog naslednika. Po dvorskom sporazumu imao je to biti austriski nadvojvoda Ferdinand, sin cara Maksimilijana, i brat tada najmoćnijeg vladara Evrope cara Karla V. I doista jedan deo plemstva priznade Ferdinanda za svog vladara, koga su, u isto vreme, izabrali i Česi. Ali drugi deo mađarskih velikaša ne htede da primi Habzburga, pozivajući se na jedan zaključak mađarskog sabora od 1505. god., da stranac ne može biti ugarski kralj. Njihov kandidat bio je bogati Jovan Zapolja, koji je imao mnogo pristalica naročito u istočnom delu ugarske države. Na tom pitanju podelili su se i hrvatski i srpski velikaši. U zemlji nasta pravi građanski rat, koji zahvati i naše ljude. U prvi mah za Zapolju su bili svi naši glavniji ljudi Bakić, Marko Jakšić, Radič Božić, Petar Ovčarević, koji beše prešao konačno u Ugarsku. Za Zapolju se izjasnio i "car" Jovan Nenad, jedna neobična i još uvek misteriozna ličnost, koja se pojavila u ovaj mah među Srbima. On je izbio na površinu posle turskog povlačenja, koje je u južnim oblastima ostavilo pravu pustoš. Među srpskim beguncima, koji se behu sklonili u Gornji Banat izbi oko Lipove taj mrki i hrabri čovek, za koga niko nije pravo znao ni ko je ni odakle je. On se sam izdavao za potomka srpskih i vizantiskih vladara i uzeo je naziv cara. Ime Jovan kao da je dodao iz bugarske vladarske tradicije. Kao unapred obeležen nekom višom silom za nešto neobično ljudi su nalazili to, što je on imao "na telu jednu crnu prugu u širini jednog prsta, koja je počinjala kod desne slepoočnice i išla u pravoj liniji sve do stopala desne noge." Pričalo se da se po noći dugo moli bogu i kao da ima, u opštoj nevolji, poslužiti kao neko božje oruđe. Uplašeni i zbunjeni svet poverovao je u nj, jer je instiktivno tražio i očekivao neko čudo u svetu koji je bio obezglavljen i sav usplahiren. Niko nije imao mogućnosti da proverava njegovo poreklo i njegove planove. A u narodu, naročito u tom kraju, još se nisu bile zaboravile tradicije Dožinih krstaša. Bilo je i opet napada na plemiće i opštih protesta zbog sloma države. Jovan Nenad je imao nešto od narodnog borca, nešto od hajdučkog avanturiste, a nešto od socialnog revolucionara. Pljačkao je plemićske dvorove, napadao trgovačke karavane, ali ulazio i u borbe s Turcima. Hrabrost mu se mešala s drskošću, popularnost sa terorom. Razumljivo je s toga, što je oko sebe skupio brzo nekoliko hiljada ljudi. Turske čete i posede, koje su se nalazile u Bačkoj, nisu bile mnogoborojne i Jovan Nenad nije imao mnogo muke da ih savlada i protera. Ali to mu je diglo ugled i raznelo glas. Za svoju prestonicu izabrao je Suboticu, koju je njen gospodar bežeći ispred Turaka, bio napustio. Tu je stvorio svoj dvor; organizovao svoju telesnu stražu od 600 mladića, koje je prozvao janičarima; i ponašao se kao pravi vladar. Iz Bačke on je potom proširio svoju akciju i na Srem.

Ostale srpske poglavice nisu ulazile u bliže veze s njim smatrajući ga avanturistom sumnjivog porekla i sumnjivih metoda. Zanimljivo je, da o njemu nisu očuvali vesti ni naši letopisi. Pavle Bakić bio se u jesen 1526. sav založio za Zapolju. On je sa svojih 200 husara uspeo da posedne Stoni Beograd, u kom je Zapolja izabran i krunisan za kralja (11. novembra). Radič Božić, pod čijom se vlašću na Dunavu nalazilo oko 500 šajki i koji je s uspehom suzbijao turske zalaznice i čistio zemlju od preostalih četa, smatrao je da njemu pripada vodeći položaj. Stevanu Borislaviću bio je takmac, makar i ne legitimni, i s toga mu je ovaj i otkazao saradnju, kad je Jovan Nenad tražio od njega artiljeriju, da bi preterao Turke iz Srema i preneo tobože ratište u Srbiju. Despot je, naprotiv, uzeo na se da preotme i raščisti Srem, pa je u tom pravcu i postigao izvesne uspehe. Jovanu Zapolji, međutim, pomoć toga čoveka, čiji se broj ratnika cenio na dve-tri desetine tisuća, nije mogla biti na odmet i on ga je s toga podupirao, uprkos tužbi i protesta opljačkanih mađarskih velikaša. Čak ga je u januaru 1527. obavestio, da se sprema protiv njega raniji gospodar Subotice, Valentin Terek, pa ga je Jovan Nenad mogao s dovoljno snage dočekati i razbiti.

Habsburška diplomatija nadala se jedno vreme, da bi se mogla nagoditi sa Zapoljom. Ima jedna vest, da su Ferdinandovi ljudi bili ponudili Zapolji bosansko kraljevstvo, očevo nasledstvo i 40.000 dukata. Misli se, da ta ponuda nije bila ozbiljna, jer je Ferdinand u isto vreme pregovarao i sa glavnim vođom Hrvata, Krstom Frankopanom. Toj činjenici ne treba, međutim, pridavati veći značaj, jer je očevidno da je Zapolja bio opasniji od Frankopana i da bi se Ferdinand s njim radije sporazumeo. Za vreme tih pregovora ušla je Ferdinandova vojska u grad Jajce, ali u njemu nije ostala dugo. Došla je bez sredstava i bez oduševljenja. Obavešteni Turci opseli su naskoro grad i uzeli ga već u januaru 1528. god. Za njim su brzo pali i susedni gradovi i Turci su zavladali celom vrbaskom dolinom.

Kralj Ferdinand upotrebio je celu zimu 1526/7. god. da popravi svoj položaj u Ugarskoj i pridobije nove pristalice. I njemu, kao i Zapolji, bilo je mnogo stalo do toga da imaju uza se srpsku miliciju, kao oprobane ratnike i kao ljude koje je bilo daleko lakše skupiti nego lensku vojsku ili skupe najamnike. Među prvima je prešao na njegovu stranu mladi srpski despot. Iako Ferdinand nije usvojio sve njegove zahteve ipak mu je dao i obećao dosta. Obećao mu je plaću za 500 konjanika, poklonio mu je osvojene gradove u Sremu, Vukovar i Borovo, a privremeno mu je ustupio i Mitrovicu i Radince, ako ih osvoji od Turaka. U proleće 1527. Habzburzima je pošlo za rukom da obećanjima i poklonima pridobiju i Jovana Nenada, koji se tobože od njih nadao stvarnijoj pomoći za borbu protiv Turaka. Uzalud je Zapolja, čak preko samog Radiča Božića, pokušavao da ga odvrati od te veze. Izgleda da je Nenadova aktivnost imala osetna uticaja i među dotadašnjim Radičevim ljudima, jer je Radič morao napustiti svoje šajkaške odrede i povukao se na svoja imanja. Zapolja je pokušao potom, da Nenada suzbije silom. Terek je ovog **** imao sreće i povratio je jednim napadom Suboticu, u kojoj se, u to vreme, "car" nije nalazio. Jovan Nenad nije mogao da ga progna iz preotetog grada, pa je svoje sedište preneo u Segedin. Zapolja je uputio protiv njega i poveću vojsku, pod vođstvom erdeljskog vojvode Petra Perenjija, ali je ta vojska kod Seleša, početkom maja, bila potpuno poražena.
 
Ferdinand je nastojao da pridobije i druge srpske velikaše. Obraćao se i Radiču Božiću i Pavlu Bakiću. Njegova je diplomatska aktivnost imala među Srbima dosta uspeha, naročito posle ove Nenadove pobede. To je nagnalo protivnike Nenadove, da upnu sve snage protiv njega. U velikoj borbi kod Seđfalua zadat je njegovoj vojsci osetan udarac. Iako ga je oslabilo, to ga nije slomilo. S toga su kasnije pokušana druga sredstva. Kad se Jovan Nenad spremao u susret kralju Ferdinandu, bio je, u prolazu kroz Segedin, iz zasede smrtno ranjen. Teško ranjenog preneli su njegovi ljudi Nenada u selo Tornjoš, gde mu je stari neprijatelj, Valentin Terek, otsekao glavu, 26. jula. Posle njegove smrti vojska mu se brzo rasula. Tako je brzo završio život taj čudni i još dovoljno neproučeni junak, najmističnija i najviše problematična ličnost cele naše prošlosti. Kao stvoren za epsku pesmu on u njoj, ipak, nije ostavio nikakva traga, što je isto tako od značaja i za vreme i za sredinu i možda za psihu postanka i života naše narodne junačke pesme.

Zapolji je pogibija Jovana Nenada dobro došla, iako mu nije mnogo olakšala položaj. Mitom, obećanjima, većim izgledima i stvarnijom snagom Ferdinand je sve više uzimao maha na njegovu štetu. I među Srbima i među Hrvatima. Videći to Zapolja je požurio da i sa svoje strane zadovolji Srbe. Kako je despot Stevan Berislavić prišao Habzburzima, kako mu se Jovan Nenad odmetnuo isto tako, to je Zapolja hteo da i on ima jednog zakonitog pretstavnika Srba na svojoj strani. S toga je o Duhovima 1527. imenovao Radiča Božića kao novog srpskog despota. Ali Radič nije bio nova ličnost, koja bi ponela nov barjak, a sem toga bio je već ostareo i bolestan. On nije mogao doneti Zapolji nov priliv snaga, pa čak ni povratiti ranije izgubljene pozicije među Srbima. Naprotiv, kad je Zapoljina vojska 27. septembra 1527. pretrpela jak poraz kod Tokaja i kad se počelo sticati uverenje da njegova snaga nije dorasla Ferdinandovoj, ostavili su njegovu stranu skoro svi ugledniji Srbi, koji su ga dotle pomagali. Među prvima Pavle Bakić, koji je od svih Srba u Ugarskoj imao u to vreme i najviše snage i najviše ugleda. Kao Ferdinandov pristalica ističe se i paštrovićski glavar Stevan Štiljanović, poznat i popularan naročito po Ljubišinom pričanju. On je krajem XV veka napustio svoju Boku, pa je kao kastelan krajiških gradova i pristalica Habzburga vodio borbe najpre protiv Turaka, a posle protiv Zapoljinih ljudi. Posle Ferdinandove pobede i krunisanja za ugarskog kralja (3. novembra 1527.) među nagraćenima nalazio se i Štiljanović. Dobio je u virovitičkoj županiji posede Miholjac i Glogovnicu. Despotu Stevanu ustupio je Ferdinand izvesne pogranične gradove, koje je dotle držao Jovan Nenad, Bač, Feleđhaz, Sotin i druge.

Krajem zime 1527. i početkom 1528. god. pošlo je za rukom Ferdinandovoj vojsci, u kojoj se vidno isticao Pavle Bakić, da u severnoj Ugarskoj suzbije Zapoljine pristalice i da samog Zapolju natera da se sklanja u Poljsku. U nevolji Zapolja se obrati za pomoć sultanu. Sultan Sulejman, po staroj turskoj politici, pristao je odmah da posreduje u borbi između dve hrišćanske grupe; u toliko pre što se radilo o tom, da se potpuno rastroji ugarska država, i što je Zapolja pristao da prizna njegovu vrhovnu vlast. Turci na granici nisu mirovali ni inače. Već pre saveza sa Zapoljom i pre objave rata oni su počeli živu akciju u Bosni, zauzevši Jajce i neka druga mesta. Potom su prešli i preko Save i krajem proleća 1528. napali Barku. Izveštaji svih zapovednika sa granice bili su očajni. Ljudi su mesecima ostajali bez novaca i drugih sredstava, pa su se ili rasipali ili izdržavali pljačkom. Despot Stevan javljao je 6. jula palatinu Stevanu Batoriju, da je turska vojska ("sva snaga turskog sultana", kako je on govorio preterujući i suviše) prešla Savu "i progutaće i pretvoriti u pepeo ostatke kraljevstva". Sam protiv njihove sile, pisao je on, to je "kao kap protiv mora." I to s ljudima nezadovoljnim, za koje se niko ne brine.

Ferdinand, međutim, nije mogao mnogo pomoći. Kao i prošla ugarska vlada on se mučio bez finansijskih sredstava i tešio je ljude samo praznim rečima. Nije čudo s toga, što je na granici nastalo rasulo, što su ljudi počeli da popuštaju i što je Zapolja s Turcima uzimao sve više maha. Sam despot se nije ustručavao poručiti palatinu, da će izvesne gradove, ako mu za vreme od dve nedelje ne dođe pomoć, isprazniti i napustiti sam. Uzalud je radi toga išao čak i u Budim. Ferdinand, u koliko je, s krajnjim naporima, i namicao novaca nije ih trošio na utvrđivanje južne granice, koliko za odbranu užih austriskih zemalja i na opremu vojske protiv Zapoljinih ljudi. Nadao se, da bi možda mogao slomiti njegov položaj u Ugarskoj pre nego dođu Turci. U građanskom ratu, koji se nastavljao celog leta 1528., dolazilo je do žalosnih scena. U borbi za tuđe interese imali su već više **** da se bore Srbi jedni rotiv drugih. U pohodu Ferdinandove vojske protiv Zapolje pošle su ovom prilikom Borićeve čete protiv Radiča Božića, koji je, teško bolestan, ležao na umoru. U septembru taj Zapoljin srpski despot bio je već pokojnik, ali pred njegovim gradom Lipovom našao je smrt u borbi i Komnen Bakić, brat Pavlov.

Dosad, srpske borbe na strani Mađara imale su načelan karakter. Borilo se iz hrišćanske solidarnosti i u nadi da se vaspostavi slobodna srpska država. U ovom građanskom ratu, gde je izbilo mnogo ličnih strasti i ličnih interesa, Srbi su služili kao oruđe jednoj i drugoj strani još uvek s verom da će u njima naći pomagače i za svoje kasnije narodne ciljeve. Od časa kad Zapolja sklapa savez sa Turcima njegove srpske pristalice postale su u isto vreme i turski pomagači. Ne može se reći da je to bilo samo posredno i nedovoljno svesno. Naprotiv. U borbu se gazilo iz upornosti, prkosa, ozlojeđenja, ali i iz lične koristi. Kod vrlo malog broja bilo je i uverenja, da se da više postići u zajednici s Turcima nego u borbi protiv njih. U svakom slučaju A. Ivić imao je pravo kad je utvrdio, da se od ovih vremena počela profanisati ideja koja je Srbe dotle vodila, da napuštaju otadžbinu i sve žrtvuju u borbi za slobodu. Doista, od boraca za slobodu oni postaju neka vrsta tuđih piona; pretvaraju se u ratnike od zanata, koji, napustivši redovna zanimanja, žive od najamničkih plata.

Pometenost Srba na granici bila je velika. Pavle Bakić, koga je Ferdinand imenovao i vrhovnim zapovednikom šajkaša, držao se stalno s njim, ali je imao čestih neprilika i sa ličnim i sa načelnim protivnicima. Tako mu je početkom 1529. god. jedan sused preoteo posed Banhidu i sam je Ferdinand morao posredovati da mu ga vrati. Nekadašnji najbliži saradnih Jovana Nenada, vojvoda Subota Vrlić, prešao je Turcima i služio na granici. Despot Stevan ispunio je svoju pretnju i napustio je gradove Bač i Feleđhaz, koje su odmah poseli Turci. U turskim rukama behu početkom 1529. god. tvrdi Petrovaradin, Mitrovica, Jajce, Banja Luka, Knin, Skradin, Udbina, Ostrovica. Na mnogo strana put im je bio otvoren ili bar dobro pripremljen. S toga je razumljivo, što je despotov postupak izazvao na dvoru tešku osudu. Ljut, Ferdinand je 22. marta 1529. izdao naredbu da se zatvore Stevan i njegova majka zbog nevere, a kastelanima despotovih gradova bi zapoveđeno da gradove predaju Johanu Hoberdancu. Ferdinand je optuživao despota da je čak odao Turcima neke tajne, pa je pozivao ostale Srbe iz Srema da mu ostanu verni. Hoberdanc je izvršio misiju, zarobio despota i majku mu Jelenu i uputio ih u Budim. To je, naravno, izazvalo još veću zabunu na granici, a naročito među Srbima. Sam Bakić nije smeo jedno vreme da se pojavi među šajkašima, koji mesecima nisu primali platu i bili tim i drugim postupcima veoma ogorčeni. U pismu Ferdinandu od 17. juna Bakić je upozoravao kralja, da bi to sve moglo imati neprijatnih posledica. I imalo ih je. Srpski šajkaši prišli su Turcima i sa njima zajedno počeli vršiti napade na Mađare.
 
U leto 1529. počela je velika turska ofanziva, kojom je rukovodio sam sultan. Bez skoro ikakva otpora prodirala je turska sila kroz Ugarsku. Na mohačkom razbojištu pridružio se sultanu njegov novi vazal Zapolja. Na vesti o turskom prodiranju uputiše Ferdinandovi ljudi zarobljenog despota iz Budima u Beč, ali se on na putu nekako iskrade i pobegne. Došao je pravo u turski tabor. Sultan je despota primio lepo i povratio mu je sva imanja koja je držao u Slavoniji. Pošto je osvojio mađarsku prestonicu sultan je pošao pravo na Beč, u kome se, među ostalim braniocima, našao i Pavle Bakić sa srpskim četama. Dobro branjeni grad održao se uprkos turskih juriša sve dok sultan zbog jesenjih kiša, 16. oktobra 1529., nije naredio da se vojska vrati kućama.

Ovaj neuspeh Turaka neće slomiti njihovu ekspanzivnu aktivnost, ali će učiniti da Austrija Habzburgovaca dobije važnu historisku misiju u Evropi. Slomivši Ugarsku Turci su izabrali kao svoj dalji put nadiranja tada glavno i najvažnije mesto cele srednje Evrope, Beč, najveći grad do Pariza, središte istočnog poseda habzburške kuće, najsilnije dinastije u Evropi. Nisu okrenuli prema slaboj Italiji ili u drugostepene alpske oblasti. Udarili su u glavu, svesni svoje snage, a potcenjujući možda otpor protivnika. Austrija je u ovaj mah zaustavila udarac, a u isti mah osetila šta joj pretstoji ako se za vremena ne trgne. Ferdinandova težnja, čisto dinastička, da dobije krune češku, mađarsku i hrvatsku i da privuče na svoju stranu Srbe, dobila je istorisko opravdanje i značaj. Kao prva na udarcu, posle Ugarske, Austrija je sad išla zatim, da radi sopstvene odbrane, stvori oko sebe čvrst lanac hrišćanskih naroda, s kojima će moći organizovati otpor protiv Turaka. Ispuniće za Austriju s više uspeha kralj Ferdinand ono, što je Matija Korvin želeo postići za Mađarsku. Spasavajući sebe Austrija je tom političkom aktivnošću spasavala celu srednju, a dobrim delom i zapadnu Evropu. U toj težnji habzburške države Srbima je zapala teška i dužnost i sudbina. Nalazeći se duž same granice oni su imali da podnesu najviše žrtava, i to ne decenij-dva, nego nekoliko vekova. I s toga se kod njih stvorio čitav stalež ljudi, graničara, večnih stražara sa oružjem u ruci, kojima u ogromnoj većini nije bilo moguće da razvijaju ikakve druge sposobnosti. Ratnički život postao im je zanimanje i hleb.

Hoteći da digne duh kod svojih ljudi Ferdinand je delio vernima nagrade, ponekad i fiktivne. Sremskom vojvodi Radoslavu, ranijem saradniku Jovana Nenada, koji mu je na toj strani trebao zameniti despota Stevana, "poklonio" je grad Mitrovicu, ako je pomogne osloboditi od Turaka. Stevan je, međutim, kao turski čovek napadao na susedne Ferdinandu verne slavonske i druge velikaše, bilo sam, bilo zajedno sa Zapoljinim ljudima. Kao što obično biva u građanskom ratu ljudi su bili nadojeni mržnjom i gonili su se nepoštedno. Kad je 1530. god. došlo do novog rata s Turcima srpske čete pod Bakićem i vojvodom Radoslavom pomagale su austrisku vojsku u zapadnoj Ugarskoj, a naročito su se istakle u opsadi Budima, dok je Petar Ovčarević s Turcima i Zapoljinim ljudima davao uspešan otpor u tom gradu. Posle neuspeha pod Budimom i Bakić i Radoslav imali su dovoljno prilike da osete, kako njihovo zalaganje ne nailazi na pravu cenu kod merodavnih činilaca, i s toga su i oni u svojim postupcima bivali dosta **** bez pravih obzira. Bakićevi ljudi napadali su, na pr., na imanja bivše mađarske kraljice, a Radoslav je u jednom sporu sam hteo da pribavi sebi nezakonitu zadovoljštinu. U pomućenoj zemlji nije lako bilo stvoriti red, a najmanje među moćnima gde je svaki hteo da njegova volja bude bez pogovora. Ni kraljeva se reč nije uvek slušala; a, istina, i on je ponekad davao više da uteši, ili zagladi, ili odloži, nego da ispuni. S toga je Bakić jednom prilikom osetio potrebu da upozori samog kralja, kako ljudi nisu "deca, da bi se držali samim rečima."

Sultan Sulejman nije mogao da prežali neuspeh pod Bečom i 1532. god. krenuo je novu vojsku. Imamo jedan savremeni izveštaj o tom pohodu, koji lepo kazuje kako je sultan i spoljašnjim sjajem hteo da utiče i na svoje i na protivničke ljude. Sultan je išao sa 12.000 janjičara i 400 sluga na konjima, sa kratkim kopljima, svi u svili, okićeni srebrom. Carsko blago sa ćilimima i sećijama i carske žene nosilo je 50 kola, a 400 kamila bilo je natovareno carskim čadorima i opremom. Carevu ličnu gardu sačinjavalo je 2.000 spahija, 100 sluga odevenih u svilu okićenu zlatom i srebrom, i 1.000 sulahija, neobično visokih, svi u plavoj svili, sa sokolovima, psima i potrebnim priborom za lov. Car je bio sav u crvenom, iskićen zlatom, s belim turbanom i na belom konju, koji je bio pokriven zlatom i dragim kamenjem. Uza nj su išle četiri paše i 2.000 najotmenijih Turaka. Kod Beograda izišao je pred cara Zapolja, da ga prati na daljem putu. Sulejman je bio, naglašava se, dobro obavešten o borbama koje su u nemačkim zemljama izbile između katolika i novog protestantskog pokreta i smatrao je, s pravom, da mu to znatno olakšava posao. Čitava turska vojska cenila se na 200.000 dobrih boraca; 30.000 kamila prenosilo je municiju i drugi pribor za artiljeriju. Među Turcima se nalazilo i 8.000 hrišćana i 400 talijanskih kondotjera, koji su se naročito sviđali sultanu. Kod Oseka pridružio se toj impozantnoj sili i despot Stevan.

Na tom svom pohodu sultan je stigao pod tvrdi grad Kisek, koji je branio Nikola Jurišić. Neobično hrabra odbrana grada zadivila je sultana. Pošto je Jurišić pristao da na gradske bedeme postavi tursku zastavu napustio je sultan grad i uputio se prema zapadu, u Štajersku. I ovom prilikom istakao se Pavle Bakić, koji se borio s turskim zalaznicima i pratio ih sve do Ljubljane, pa posle nastavio borbu protiv jednog njihovog odreda i u donjoj Austriji. Za nagradu Pavlu je potvrđen posed grada Sombathelja, koji mu je bio dat pred samu tursku ofanzivu. Bogat, moćan, i vrlo hrabar Bakić je stekao velik glas i među Srbima i meću strancima. Srbi su u njemu gledali čoveka, koji jedini može da učini nešto za njih. On se i trudio da im pomogne. Naročito mu je bilo stalo do toga, da što više Srba, naročito iz ugroženog Srema, prevede u Ugarsku, u uverenju da ih tim izbavlja od Turaka. Nije neverovatno da je pri tom imao i ličnih računa, jer se tim pojačavao njegov položaj i olakšavala nezavidna sudbina onih, koji su već ranije bili preseljeni. Despot Stevan Berislavić imao je daleko manje uticaja. Nije do danas utvrđeno tačno radi čega je bosanski sandžak Husref-beg 1536. god. krenuo vojsku protiv njega i dao ga ubiti. Zna se samo, da je Stevan pokušavao s vremena na vreme da se približi Ferdinandu, ali da je isto tako sarađivao i sa Turcima u haranju i osvajanju Slavonije.

Ne mareći za mir, koji je bio sklopljen između Turske i Austrije, upao je bosanski paša u Slavoniju. Izgovarao se, da namerava urediti stvari u toj oblasti posle smrti svog vazala, despota Stevana. U leto 1536. prešla je turska vojska Savu, gde se sjedinila sa vojskom koju je doveo beogradski sandžak-beg. Turci su poseli skoro celu despotovu oblast, sem zapadnih mesta, pa su onda zauzeli i mnoge druge gradove. Bakić je 20. avgusta javljao kralju, da su Turci naročito utvrdili Brod na Savi, "da taj grad postane drugi Beograd", a žele isto tako da podignu i jedno utvrđenje na Dravi, blizu Oseka. Srem je bio podeljen; Srem i Slavoniju dodao je sultan beogradskom sandžakatu, a drugi deo Slavonije do Koboša sastavljao je novu oblast s posebnim zapovednikom. Srpski vlastelin slavonski, Stevan Štiljanović, morao se pred Turcima povući, i to najpre u Valpovo, gde je bio kastelan, a posle, verovatno, u Šikloš, gde je umro posle 1540. god. Nije bliže poznato radi kojih je svojih vrlina postao toliko popularan među Srbima, da ga je naša crkva proglasila čak za svetitelja. Njegove mošti leže u manastiru Šišatovcu, gde mu je stvoren poseban kult. Njegovo svetačko žitije, napisano tek u XVII veku, ne odgovara istoriskim činjenicama.

Turski uspesi u Slavoniji i nova aktivnost Zapoljinih prijatelja pokolebaše Ferdinandove redove. Počeše opet lična obračunavanja i građanske borbe. Naročito se istače nekadašnji Ferdinandov pristalica Valentin Terek kao opasan tip. On je u poslednje vreme postao neprijatelj Bakićev, a u pravog dušmanina mu se pretvorio posle jedne ružne zasede u kojoj je učestvovao jedan Bakićev sluga, za koga je Terek verovao da je to učinio s gospodarevim odobrenjem. Za osvetu on je krajem 1536. ili početkom 1537. god. udario na neke Bakićeve posede, pa je među ostalima uzeo i grad Lak, u kom se Bakić najduže zadržavao. Bakić nije mogao da mu se sam suprotstavi, a ostali mađarski velikaši ustručavali su se, da zbog njega dođu u sukob s protivnikom koji je izgledao jači. Dalje borbe prekinula je velika ofanziva koju je počela u leto 1537. austriska vojska protiv Turaka u Slavoniji i u kojoj je sudelovao i Bakić. Da bi u tom pohodu dobio Srbe na svoju stranu i da bi nagradio Bakićevu vernost Ferdinand mu je dao titulu srpskog despota 20. septembra 1537. Despotovina se imala tek preoteti od Turaka, i to i ona u Sremu kao i ona u Srbiji. Ona je imala biti jedna od budućih "nagrada".
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

O
Потурчавање Срба
Odgovora
24
Pregleda
755
Casual Observer
Casual Observer
O
Покатоличавање Срба
2
Odgovora
40
Pregleda
1.055
a bre Milun
a bre Milun
Nikita Kulganov
Istorija propasti kapitalizma
2
Odgovora
30
Pregleda
594
fosilvaso
fosilvaso

Back
Top