Prenemanjićka istorija Srba

[korkanj]

Austriska vojska, koja je brojala svega 18.000 boraca, sa skoro polovinom konjanika, krenula je iz Koprivnice u Slavoniju. Izvidnice je vodio Bakić, a vrhovni zapovednik je bio Ivan Kacianer. Njihov napad bio je uperen u prvom redu na Osek, gde se bila skupila njima ravna turska vojska. Ali svi pokušaji hrišćanske vojske da zauzmu taj grad ostaše uzaludni. Nedovoljno snabdevena i nedovoljno povezana Kacianerova vojska morade da se povlači. To povlačenje pretvaralo se u opustošenoj zemlji u potpuno osipanje, koje je, pod turskim pritiskom, pretilo da pređe u rasulo. Bakić je pokušao da održava red i da se odupre neprijatelju, ali je u borbi kod Gorjana poginuo 9. oktobra ne postigavši cilj.

Pavle Bakić poslednji je predstavnik makar i nominalne vlasti srednjevekovne Srbije. S njim je sahranjena i srpska despotska titula i svaka stvarnija nada za obnovu srpske države u to vreme. Turska granica pomerena je daleko prema severu i domalo turski će paša zasesti definitivno u Budim, da u njemu ostane punih sto i pedeset godina. Sa svojim despotom Srbi su mogli bar izgledati kao neka vrsta savezničkih boraca; otsada oni su obični podanici i na turskom i na austriskom i ugarskom području.

U isto vreme Turci su postigli velike uspehe i u Dalmaciji. Tamošnje stanovništvo, prepušteno manje-više samo sebi, nije moglo da im odoli; ni Mađari, ni Mlečani, ni papa nisu im dali, niti mogli dati, nikakve stvarnije pomoći. Održali su se jedino gradovi na moru sa jakim bedemima, kojima se morem dalo doturiti hrane i municije, ali je u mnogima i od njih stanje bilo bedno. Odbrana Pavla Berislavića i Krste Frankopana i drugih bila je puna lepih podviga, ali nije mogla da zaustavi tursku poplavu. Sulejman Veličanstveni s planom je i na toj strani potiskivao mađarske vrhovne vlasti i njihov uticaj. Od 1521-1533. god. Turci su već držali Knin, Ostrovicu, Skradin, sa celim njihovim područjem, a ugrožavali su zaleđe Šibenika, Trogira i Splita. Najduže se opirao tvrdi Klis, koji je branio slavni Petar Kružić. Mlečani, koji su želeli da taj grad nekako dobiju u svoje ruke, pravili su mu više neprilika i doprineli su nesumnjivo njegovom padu. Kad su Turci stegli grad Kružić je uspeo da mu izradi pomoć od kralja Ferdinanda, ali je s njom zaglavio i sam na Solinskom Polju. Posle njegove pogibije Klis se predao 12. marta 1537. Uskoci iz Bosne i drugih naših krajeva, koji su sačinjavali glavnu posadu grada i susednih mesta spasoše se dobrim delom u Senj, pod austrisku zaštitu. Na vest o padu Klisa, o čijoj se odbrani nekoliko godina pisalo i govorilo u hrišćanskom svetu, sam je papa Pavle III upućivao pozive Evropi, da zaboravi međusobne svađe i da se prene i spremi za odbranu ugrožene vere.

Stanovništvo iz unutrašnjosti Dalmacije bežalo je pred Turcima na sve strane, u tvrde gradove, na ostrva, u Hrvatsku, u Italiju. S toga se strahovito proredilo; po jednom izveštaju spalo je od 60.000 na 5.500 duša. Jedan mletački izveštač iz 1531. god. posebno je naglašavao, da se umanjilo katoličko stanovništvo, ili, preciznije rečeno, "kako nema skoro ni jednog više rimokatolika u dalmatinskom kontinentu." U puste zemlje dovodili su Turci pravoslavni elemenat iz susednih oblasti, da obrađuju zemlju i da ih snabdevaju namirnicama. Priliv pravoslavnog stanovništva u te krajeve u vremenskom periodu od 1523-1530. god. zabeležilo je više savremenika. Tada je, po saopštenjima danas zagubljenog letopisa Simeona Končarevića, podignuto više pravoslavnih crkava u Dalmaciji, kao, na pr., u Biljanima, Ostrovici, Karinu, Kistanjima i po nekim drugim mestima. Tako se dogodilo, da su nekadašnja središta stare hrvatske države izgubila svoje, a dobila novo stanovništvo, koje se tu održalo sve do današnjeg dana.

 

[korkanj]

Међу историјски скрајнутим Србима има велики број њих који захваљујући свом делању заслужују високо место у Српском народу а неправедно се нађоше међу заборављенима. Исправити историјску неправду нанету њима и осветлити њихов живот и делање којима задужише свој род основни је разлог оснивања ОДБОРА ЗА ВАСКРС
ИМЕНА ЗАСЛУЖНИХ А ЗАБОРАВЉЕНИХ СРБА..

http://www.poetabg.com/htm/odbor_za_vaskrs.html

 

[korkanj]

Да ли је краљ Вукашин ипак могао убити цара Уроша


Др Стојан Бербер
Учитељски факултет
Сомбор


Резиме: У српској историографији се веровало, све до појаве студија Љубомира Ковачевића и Илариона Руварца, да је краљ Вукашин убио цара Уроша, о чему је претходно посебно убедљиво писао Мавро Орбин, а за исти закључак се залагао и академик Панта Срећковић.. Критичка српска историографска школа је дошла до закључка да је цар Урош умро после Вукашина и да према томе није могао бити од Вукашина убијен. Међутим, медицинска наука и пракса знају да је могуће да убица умре пре особе чију је смрт проузроковао, нарочито у случајевима појаве субдуралног хематома код „убијеног“, због чега сматрамо да расправа о могућој умешаности краља Вукашина у Урошеву смрт није завршена.

Кључне речи: краљ Вукашин, цар Урош, Иларион Руварац, српска критичка историографија

(Шира верзија објављена је као чланак „Краљ Вукашин је убио цара Уроша“ у књизи: С. Бербер, Косовска издаја, Дневник, Нови Сад, 1989, 9-26.)

Све до краја 19. века српска историографија је веровала и бележила да је краљ Вукашин убио цара Уроша, а онда су се појавила истраживања Љубомира Ковачевића (Ковачевић, 1886), биолога и математичара по образовању, и Илариона Руварца (Руварац, 1879, 1887), правника и богослова, „оца“ српске критичке историографије, често острашћеног полемичара, којима се та тврдња побијала. Мишљење Руварчево и Ковачевићево прихватили су и потоњи српски историчари, па је оно ушло и у школске уџбенике. Исто онако као што су, под утицајем њихових ауторитета, прихватили и суд да Вук Бранковић није издао кнеза Лазара у Косовској бици 1389. године, мада су Радован Самарџић (Самарџић, 1987) и неки други познати истраживачи сумњали у исправност таквог суда (Божић, 1975; Зуковић, 1994).

Иларион Руварац, чији је рад последњих година подвргнут критичком сагледавању савремених историчара*, и који је с почетка, на основу анализе бројних записа, тврдио да је битка на Марици била 1370. а не 1371. године, казује у истом чланку да „nolens volens морам остати при свом првом тврђењу, да Вукашин није убио цара Уроша, но да је цар Урош, који се у почетку Децембра 1371 преставио, преживео краља Вукашина, који је пре 1 Септембра те исте године у битци на Марици пропао.“ (Руварац, 1879)

Главни доказ за историчаре да краљ Вукашин није ударцем буздованом у главу убио цара Уроша у лову у Неродимљу, покушавајући да се домогне царске власти, јесу два документа која је 1836. г. објавио К. Јиречек (серија Diversa cancellariae Дубровачког архива) – да је Дубровник (Ragusa) јерусалимском монаху српског манастира Роману Пркоси (Romanus Pricossa) исплатио стонски трибут у две рате- 16. октобра и 3. новембра – на основу пуномоћја цара Уроша (Михаљчић, 1975), што се десило после Маричке битке и погибије Вукашинове 26. септембра исте године. У документу од 3. новембра није забележено да се цар Урош упокојио, што је доказ да је тада био жив и да је умро касније, према историчарима 2. или 4. децембра. Тај докуменат, који је пронашао бечки професор Константин Јиречек, Чех који се бавио српском историјом, наводе сви историчари који заступају тезу о Вукашиновој невиности. Тумачи се да је стонски трибут (порез) исплаћен јерусалимском монаху према Урошевој одлуци („cum expresso consensus et voluntate imperatoris Rassie“ – по нарочитом пристанку и вољи цара српског/ према наводу Дубровчана), што је наводно непобитан доказ да је Урош био жив у време исплате!

У прилог томе тврди се да су Дубровчани били добро обавештени о догађајима у српској држави, односно у свом залеђу, а заборавља се да се и њима, као и другима, дешавало да буду дуго без тачних обавештења: након битке код Ангоре 1402. г. нису знали шта се десило у сукобу татарског хана Тамерлана и турског султана Бајазита (зета Лазаревића), па су кнегиња Милица и њена кћи Мара Бранковић тражиле од Дубровчана бродове за помоћ у потрази за својим синовима; Млечани, такмаци Дубровчана и већа сила од њих, који су имали значајан уплив на дубровачки живот, слали су месец дана после Косовске битке дипломату на турски царски двор са два различита писма, једно насловљено на Бајазита, а друго на његовог брата (тада већ мртвог) Јакуба, јер нису знали ко је жив а ко мртав, односно ко држи власт у турском царству после битке; Фирентинци тек у другој половини октобра честитају босанском краљу Твртку I успешно учешће његових трупа у Косовском боју и погубљење Мурата I. Што све сведочи да се вести нису тако брзо и лако преносиле на даљину: највећу, поштанску, брзину постизали су коњаници копном или бродови морем. А за стизање вести на одредишта беху потребни дани, недеље или месеци! И то када се шаљу специјални гласници (који су мало спавали и коње уморне брзо мењали). Без њих вести су стизале још спорије.

Колико ли је дана било потребно да прође да стигне вест цару Урошу (ако је био жив) шта се десило у Маричкој бици!

Колико ли је, исто тако, било потребно времена да Дубровчани сазнају да је цар Урош изненада умро!

Очито да цар Урош није потписао налог за исплату стонског трибута у дане када је он исплаћен, већ много раније, а када тачно – то истраживачи не могу да кажу. Нама се чини да је то морало бити бар недељу-две пре прве исплате, јер је бар толико времена било потребно монаху да преко планина и лошим путевима стигне (на коњу преко Херцеговине? бродом из Котора?) до Дубровника. Што значи да је то могло лако бити и пре Маричке битке и погибије Вукашинове.

Али, да прихватимо тезу да је Урош надживео Вукашина.

Ако, опет, прихватимо стварност и медицинску могућност да убица може да умре пре „убијеног“, о чему ће бити касније речи, остаје нам да размотримо односе „убице“ и „убијеног“ и да видимо да ли је било места могућој свађи, тучњави, па и убиству

 

[korkanj]

Мрњавчевићи, па и Вукашин, пореклом су, вероватно, из Херцеговине. К. Јиречек пише да је неки Мрњан био 1280. г. у Требињу благајник краљице Јелене Анжујске, док М. Орбин, чије је дело штампано први пут 1601. г., казује да је властелин Мрњава живео у Ливну и да га је цар Душан позвао на двор заједно са синовима и уздигао, па је, према Грку Халкокондилу, Вукашин био Душанов пехарник, а Угљеша коњушар, односно заповедници тих служби. Сигурнији подаци говоре да је Вукашинов млађи брат Угљеша управљао 1346. г. као Душанов намесник крајем око Дубровника, а сматра се да се 1358. г. помиње се као велики војвода у југоисточној Македонији, куда су Мрњавчевићи доспели. По томе Угљеша је брже напредовао од Вукашина, јер се Вукашин помиње 1330.г. као жупан у прилепском крају, а накнадно као челник. После смрти цара Душана, када је престо преузео недорасли Урош, и када започиње осамостаљивање крупних феудалаца и убрзано растакање српског царства, Мрњавчевићи се нагло уздижу. Већ 1365. Угљеша се помиње као деспот и „вољени нећак деспине Србије“, са седиштем у Серу, а Вукашин, који је држао пространу област у Македонији и градове Прилеп и Скопље, па и Призрен на Косову, све је утицајнији на царском двору и убрзо, након смрти или одстрањења из политичког живота моћних феудалаца као што су хумски кнез Војислав Војиновић (кога је 1363. покосила куга, а чија је кћерка вероватно била друга жена Урошева), деспот Јован Оливер и други, постаје савладар Урошев и добија титулу краља. Вукашин је имао синове Марка, Андријаша и Дмитра (неки писци помињу и Иваниша). Најстарији син Марко проглашен је касније за младог краља, чиме се јасно давало до знања да Вукашин покушава да оснује нову династију – Мрњавчевића. Својим рођачким односима (са Балшићима у Зети у које се удала Вукашинова ћерка Оливера, са кесаром Војихном чијом ћерком Јеленом-Јефимијом беше ожењен Угљеша, са војводом Хлапеном чији је зет био млади краљ Марко итд.) Мрњавчевићи су јачали своју снагу и уз Балшиће, Николу Алтомановића и кнеза Лазара били најмоћнији феудалци, – толико моћни да су, уживајући подршку и удове царице Јелене, успели да се наметну за царске савладаре.

Како се Вукашин домогао краљевске круне?

Засигурно не тако што му је цар Урош с радошћу поклонио!

Очито да је Урош био приморан да се сагласи са устоличењем Вукашина за краља, што се одиграло, по мишљењу историчара, на крњом народном и црквеном сабору.

А неки историчари сматрају да су односи Уроша и Вукашина били добри јер се Вукашин није могао домоћи краљевске круне без сагласности цара, односно да је краљ Вукашин ковао свој новац у ковници царевој, да им је заједничка дипломатска мисија походила у Дубровник, итд.! Као да је ненормално да краљ коме је круна додељена царском сагласношћу користи своја краљевска овлашћења!

Па се каже да је фреска у цркви св. Николе у манастиру Псачи, на којој су ликови ктитора севастократора Влатка Паскачића, цара Уроша и краља Вукашина, такође доказ добрих односа цара и краља. А Влатко Паскачић ради оно што је био обичај у то време: живопише ликове владара, суверена, да би се признало да је владар изнад ктитора, да заправо посредује између ктитора и Бога. А ако је Влатко Паскачић био у родбинским односима са Мрњавчевићима, тим би био заинтересованији да се и краљ нађе на живопису.

Засигурно је краљ Вукашин имао „мотива“ да убрза крај цару Урошу: пошто Урош није имао законитог наследника, Вукашин би, као краљ, преузео царски престо. Тако би се устоличила нова владарска династија (види о томе у народној песми „Урош и Мрњавчевићи“).

А ко беше заправо Урош и шта се о његовој личности може знати или наслућивати?

Био је млади краљ поред оца краља Душана, а кад се Душан „венчао“ са царском круном, Урош је постао краљ. Тај византијски обичај установи је код Немањића Душанов отац Стефан Дечански, који је део живота провео у Цариграду. Краљ у будућности постаје цар, па је јамачно устоличење Вукашина означавало да Вукашин претендује на царство. (За што га оптужује и народно предање!)

По нашем мишљењу, Урош, -чији је главни двор био у Скопљу,- пристао је на то, вероватно, из два разлога: први је – снага Вукашина као феудалца, која ће га заштити од насртаја других феудалаца, а други је – недораслост Урошева да самостално влада, поготово у ситуацији када га је напустила и мајка Јелена, Бугарка, и приклонила се Мрњавчевићима (живела, као Угљешин савладар, у Серу!) из ко зна којих све разлога*

Када му је умро отац Душан децембра 1355. године, Урош је био млад. Имао је свега 19 година. Године 1360. оженио се Анком, кћерком влашког војводе Александра Басарабе, а недуго потом вероватно (а можда и 1370?) кћерком моћног српског кнеза Војислава Војиновића. Владао је 16 година и умро у својој 35. години, превише млад да би га однела хронична болест. Науци је узрок смрти непознат, а народно предање и неки записивачи сматрају да га је живота лишио краљ Вукашин.

Мавро Орбин, који је, како каже Сима Ћирковић у Коментарима и изворима Мавра Орбина (М. Орбин, 1968), вероватно користио и изворе које ми данас не знамо, бележи, крајем 16. века, да је Урош „у почетку ипак показивао велику разборитост и памет у свим својим делима, али током времена показа да не вреди много“. Многи су великаши покушавали да постану већи него што су били, а међу њима су се истицали деспот Вукашин и брат му Угљеша. На упозоравање својих људи да би требало да затвори у тамницу Вукашина и неке осионе великаше, те да њихове покрајине да на управљање сиромашној и верној властели, цар Урош није обраћао пажњу, већ је „уздизао оптужене на још веће положаје“, па је Вукашину даровао „многе покрајине“ па и титулу краља. Дошло је до великог метежа у царевини, која ускоро буде подељена између четири великаша (кнез Лазар, жупан Никола Алтомановић, Балшићи и Мрњавчевићи).

А после неколико година од проглашења Вукашина краљем (1365) одиграла се 1369. г. битка између Вукашина и Угљеше Мрњавчевића, с једне стране, и цара Уроша, жупана Николе Алтомановића (синовца Војислава Војиновића) и кнеза Лазара, са друге стране. Битку су добили Мрњавчевићи. О свему Орбин пише на следећи начин:

 

[korkanj]

„Личне успехе Вукашина и Угљеше нису могли да трпе кнез Лазар и жупан Никола Алтомановић, после њих први великаши у Рашкој. Зато одлучише међу собом да их понизе и подрежу крила њиховој охолости. С тим циљем приђоше цару Урошу подстичући га на све могуће начине против поменуте браће. И на крају га убедише да уђе с њима у савез против речене браће, обећавајући да ће све што им одузму припасти цару Урошу, за кога ће се они заложити да поново добије очинско краљевство.

Припремивши, дакле, моћну војску, пођоше да нападну краља Вукашина и Угљешу. Ови распоредише своју војску и сусретоше се с непријатељем на Косову пољу. Кад се ту заметнула битка, кнез Лазар се повуче са својим четама и побеже. Никола Алтомановић пак, који се хтео борити, беше поражен, његови људи поубијани, те се и сам једва успео спасти. Цар Урош беше ухваћен жив с неколицином властеле свога двора док су други били поубијани.“ (Орбин, 1968)

О овоме записује Сима Ћирковић: „Прича о савезу између цара Уроша, кнеза Лазара и Николе Алтомановића против Вукашина и Угљеше није узета озбиљно у нашој науци.“ Па након краћег разматрања тадашње ситуације закључује: „Из свега тога проистиче да је Орбин за догађаје овога времена имао један домаћи прилично поуздан извор.“ (Ћирковић, 1968)

Историчар Раде Михаљчић, добар познавалац краја Српског царства, сматра да је Орбинов запис, раније одбациван, врло вероватан, јер је „Орбинов извештај о стварању коалиције против Мрњавчевића у складу је са развојем односа између савладара“. Он наводи да нема помена о добрим односима између савладара већ након годину дана од проглашења Вукашина краљем, а 1370. г. Дубровчани се обраћају не цару Урошу већ краљу Вукашину да им потврди повластице добијене од цара Душана! Да је било дошло до потпуног разлаза савладара и да је Вукашин желео да формира нову династију сведочи и податак да је Вукашинов син Марко пре Маричке битке проглашен за младог краља! (Михаљчић, 1975)

А шта је било после битке на Косову?

Непознати аутор из друге половине 15. века записује у хроници Житија и житељства краљева и царева српских да беше „уистину красан и изгледом достојан дивљења, а млад расуђивањем, превише милостив и кротак показа се“. Да није био превише мудар сведочи исти писац даље кад каже да пострада од „својих храњеника“ (које је „хранио“, држао у милости – примедба С.Б.) Вукашина и Угљеше „старачке савете одбацујући, савете младих примајући и љубећи“, као што је пострадао и Михаил цар грчки од слуге Василија.

Орбин казује да је Вукашин заробљеног цара Уроша довео у своју област, а на крају га убио:

„Кукавни цар, који је за свога живота пустио да великаши заузму царство, боравио је неко време код краља Вукашина, који му је био доделио једну малу област за издржавање. После боравка код њега, пође ка кнезу Лазару. Кад је овај на сличан начин рђаво с њим поступао, поново се врати краљу Вукашину. Али коначно, видећи да с њим поступа као пре, одлучи да побегне у Дубровник. Кад је о томе неки слуга обавестио краља Вукашина, Вукашин га удари буздованом по глави тако да на месту оста мртав. Замотавши га затим у један ћилим, даде га закопати у Шаренику, у области Скопља“. (Орбин, 1601)

Патријарх Пајсије пише у првој половини 17. века у Житију цара Уроша да је Вукашин нахушкао своје слуге да убију цара, – те кад изиђоше у лов, убише га, испод Неродимње, на месту званом Судимња, и однесоше у храм Успења пресвете Богородице, испод града Петрича, где га сахранише злочинци и старешина цркве тако да о томе нико ништа није знао (Пајсије, 1987).

Видели смо да историчари мисле да је Урош умро почетком децембра 1371, о чему постоји и запис хиландарског монаха Романа из 1382. г.: „Месеца децембра 3. престави се Урош цар други, син првога цара Стефана.“ (Павић, 1986)

Ако прихватимо да је цар Урош умро након краља Вукашина, који је погинуо на Марици 26. септембра 1371 (Орбин пише да га је убио после битке паж Никола Хрсојевић, ради пљачке), остаје питање да ли је то ипак могло бити услед евентуалног ударца којег је задобио од Вукашина, како сведоче и народно предање и М. Орбин.

Медицинска наука зна да је то могуће.

А судско–медицинско вештачење у оваквим случајевима било би, и данас, обавезно.

 

[korkanj]

Лекари познају синдром који се назива субдурални хематом (haematoma subdurale). Он настаје након ударца тврдим предметом у главу (батина, буздован, пад са висине на главу итд.), при чему долази до повреде крвних судова који се налазе између тврде и меке можданице и излива крви. Тај излив може настати нагло и брзо се ширити, проузрокујући притисак на мозак и доводећи до главобоље, евентуално до сомноленције, сопора и коме, на крају и до смрти, ако се хируршки не интервенише и хематом се не одстрани. Могуће је, међутим, да повреда буде мања и да се покидају ситнији крвни судови, који полако изливају крв у субдурални простор, што траје недељама или месецима, да би се тек потом јавили симптоми који указују да је здравље теже угрожено, а што се такође може завршити смрћу.

Тврди се у стручним публикацијама (Медицинска енциклопедија, 1968) да интервал између незгоде и првих клиничких знакова може бити врло дуг, траје месецима, па и годинама. Често се траума, која не мора бити јака, може и заборавити.. Болесници се туже на главобоље, повремено су сметени су и поспани, а могу имати и грчеве мишића. Бистрина свести се мења. Некад настају и једнострана парализа тела, проширена зеница на страни хематома, те успорен пулс. У терапији се праве рупе на лобањи, кроз које се одстрањује хематом. Синдром је специфична болест човека, а код животиња, због њихових анатомско-хистолошких карактеристика, не може се изазвати.

Према Радојичићу (1980) субдурални хематом се обично налази на конвекситету мозга, изнад чеоних и темених режњева, а понекад и обострано. Чврст је или течан, или састављен и из чврстих и течних делова. Споља се налази опна, уз дуру обилно васкуларизована, док је унутрашњи део опне тањи и фиброзан. Временом се садржај хематома увећава, што наличи развоју тумора. Слободни интервал, без симптома, траје од неколико дана до неколико месеци. Најпре се јављају главобоље и поремећаји пажње, касније мука, повраћање и збуњеност, а потом, ако се не лечи, долази до афазије, сањивости, сопора и коме, а може се јавити и хемипареза, односно одузетост једне стране тела, чешће на супротној стани од хематома. *

Ако се не може утврдити поуздано на ком је месту крвни излив (а то се да урадити савременом дијагностиком, али не и у она давна времена), врше се пробне трепанације (бушење кости главе) и то прво, како хируршки стручњаци пишу, најпре у темпоралној регији на страни евентуално проширене зенице, потом, ако је потребно, у супротној регији, потом обострано фронтално, па ако се и ту не нађе, онда на граници темпоралне и затиљачне кости. Некад се врши и до шест пробних трепанација док се место излива не установи. Потом се он пажљиво одстрањује, а болесник (рањеник) бива спасен од смрти која му је, уз психичко пропадање, претила.

Наравно, тешко је након свега и после толико векова од догађања устврдити да је М. Орбин био у праву, односно да је краљ Вукашин ударио цара Уроша буздованом у главу и убио га, али је такође могуће оправдано размишљати о разложним мотивима које је Вукашин имао да убрза Урошев крај. Не би било необично, у оним временима, када је отац ослепљивао сина, и кад је син подизао војску на оца, када су и браћа међусобно ратовала за власт, и када се убијало мачем или буздованом, да у свађи, о којој Орбин прича, Вукашин „куцне“ (израз једног игумана манастира Дечани) Уроша топузом, те да Урош остане жив и, како историчари наводе, умре након Вукашина, што намеће диференцијално-дијагностичко размишљање да као узрок смрти, о чему се може нагађати и даље истраживати, не може за сада одбацити ни евентуални трауматски субдурални хематом, који у досадашњим истраживањима није узиман у обзир, сем код овог аутора (Бербер, 1989), што је и логично, јер историчари који су писали о сукобима Вукашина и Уроша нису имали неопходно медицинско образовање.

На овај начин аутор жели да поново покрене расправу која је, наводно, давно закључена и да подстакне истраживаче, претежно млађе, и неоптерећене ауторитетима, да се усмере на одгонетање правог узрока смрти цара Уроша, с обзиром да је етиологија његове преране смрти још увек непозната.

Као што се не зна ништа ни о његовим последњим данима, нити о болестима од којих је боловао. И као што се зна да није био ратнички расположен као његов отац, цар Душан, и да не беше познат као војсковођа и као војни стратег. И да је, према фрескама на којима је насликан са оцем, као дечак био крупна стаса, али угојен, несклон телесним активностима. А да је као одрастао насликан са брковима и брадом, висок, крупан и стасит, налик на свог оца. Али да је био склон телесним задовољствима, дружећи се са младима, а одговорне послове владаоца препуштао старијим поданицима. Да је био склон брзим и непромишљеним одлукама, због чега је на крају и остао сам, без мајке и без савезника, па и без својих потчињених, који су се претворили у његове противник, не одајући му никакву почаст и не сматрајући га сувереном кога треба слушати. Што све говори да Урош није био ни разуман ни мудар. А његова прерана смрт, о којој је овде реч, ако је није произвео Вукашинов буздован, могла је – ето могућих путоказа будућим истраживачима – наступити и од какве урођене срчане мане која не беше много видљива (тада би, ваљда, било забележено да су га лечили лекари из Котора или Дубровника!), или од урођеног можданог поремећаја крвних жила, као што је анеуризма (проширење) које спонтано прска и код младих особа, али је смрт могла доћи и од какве инфективне болести (куга, упала плућа, менингитис), којих је тада било и бројних и тешко излечивих.*

 

[korkanj]

Литература:

1. Бербер С. (1989), Косовска издаја, Дневник, Нови Сад.

2. Божић И. (1975), Неверство Вука Бранковића, у књизи О кнезу Лазару, Филозофски факултет, Београд – Народни музеј, Крушевац, 223-242.

3. Зуковић Љ. (1994), Да ли је, и кога је, издао Вук Бранковић, у књизи Путовође и путокази, Завод за издавање уџбеника , Српско Сарајево – Унирекс, Никшић.

4. Медицинска енциклопедија (1968), Југославенски лексикографски завод, Загреб, 3: 92-100.

5. Михаљчић Р. (1975), Крај српског царства, СКЗ, Београд.

6. Ковачевић Љ.(1886), И по трећи пут: Краљ Вукашин није убио цара Уроша, издање аутора, Београд.

7. Мрђеновић Д., Палавестра А., Спасић Д. (1987), Родословне таблице и грбови српских династија и властеле, Нова књига, Београд.

8. Орбин М. (1668), Краљевство Словена, СКЗ, Београд.

9. Попов Чедомир (1997), Иларион Руварац и Јован Ристић, Зборник радова „Браћа Руварац у српској историографији и култури“, САНУ-Огранак у Новом Саду и Музеј Срема, Нови Сад-Сремска Митровица, 175-190.

10. Радојичић М. Боривоје (1980), Клиничка неурологија, седмо, допуњено и прерађено издање, Институт за стручно усавршавање и специјализацију здравствених радника, Београд.

11. Руварац И. (1887), О кнезу Лазару, Нови Сад.

12. Руварац И. (1879), Хронолошка питања о времену битке на Марици, смрти краља Вукашина и смрти цара Уроша, у Зборнику Илариона Руварца, свеска I (спремио за штампу Никола Радојчић), Краљевска академија, Београд, 1934.

13. Самарџић Р. (1987), Око историјског и легендарног у косовском предању, у књизи Задужбине Косова, Богословски факултет, Београд – Епархија рашко-призренска, Призрен.

14. Павић М. (1986), Стари српски записи и натписи, Просвета и СКЗ, Београд.

15. Пајсије Јањевац (1987), Откривање моштију цара Уроша у Сиринићу, 1584, у књизи Задужбине Косова, ибидем.

* Историчар Чедомир Попов констатује: “Иларион Руварац испољио је једну важну врлину и једну озбиљну ману свог критичког метода у историографији: бриљантну хеуристику и неразвијену херменеутику. Он није умео да увек разликује акта и факта и да процени када се она не слажу. (…) Зато ће у читавом свом стваралаштву остати више критичар и полемичар који руши туђе заблуде, него писац и креатор историјских анализа и синтеза. (Попов, 1997)

* Историчари људске слабости обично заборављају, уколико немају сигурних података о њима. Изгледа да је баш царица Јелена (умрла 7. новембра 1376. као монахиња) из себичних разлога и сама подупирала Мрњавчевиће против непослушног сина. Вероватно нису случајно Мрњавчевићи на свом грбу имали баш њен лик! (Мрђеновић, 1987)

* Аутор ове студије имао је пацијента који је добио ударац у главу, а главоболни симптоми и брза психичка заморљивост јављала се током пет година (!), све док се није специјалним дијагностичким процедурама установило да се ради о обостраним субдуралним хематомима насталим од удараца у главу палицом, након чега се хитно приступило спасоносној неуро-хируршкој интервенцији.

* А што није имао потомака, ни са првом ни са другом женом, па ни у каквој ванбрачној вези, казује да је можда у младости боловао од упале семеника (orchitis), чему је узрок обично епидемични паротит (заушци).

 

[korkanj]

U određenim spisima koji opisuju život i dela Dušana SILNOG, njegov sluga Želimir(gal po poreklu), predvodnik šuvenih 300 plaćenika, je prekršten i bio je jedan od najvećih savetodavaca samomr caru.Besprekorno je slušao i izvršavao sve odluke Dušana, ali je o mnogima imao sam velikoga uticaja. Izmešu ostalih prča ide i ova:
-Pita car slugu''Šta radi narod Želimire''
-''Kuka care, kuka''
-''priteži Želimire, priteži''
-Nakon nekog vremena isto pitanje
-''ćuti raja čestiti care'' odgovara
-''Popuštaj Želimire popuštaj'' keže priča.
Mene zanima da li neko od vas ovde zna nešto više o tom kako kažu Želimiru, ili ima saznanja gde bi se moglo naći nešto o njemu.

 

[korkanj]

EVO I NEKIH VATIKANSKIH DOKUMENATA
Papa grgur VII pise pismo Mihajlu kralju slovena da nije mogao da donese odluku o Barskoj nadbiskupiji
9-1-1078.god

 

[korkanj]

Бока Которска у доба Немањића
Петар Д. Шеровић



Најважније приморски град у доба Немањића био је Котор у данашњој Боки. Овај је град велики жупан српски, Стефан Немања, освојио након дужег опседања негде год. 1185. Од тога времена, па све до год. 1370. остаде Котор, а са њим и скоро цела територија данашње Боке, од које је Немања један део још раније био освојио, у српској држави Немањића. Ово је време, према ономе што знамо из историје и разних преосталих споменика из оног доба, било за целу данашњу Боку а особито пак за град Котор, златно доба. То нам потврђује још и народна традиција, која пуњавајући историјске споменике, знаде у скоро сваком, па и најмањем сеоцету бокељском, да нешто каже о којему владару из куће Немањића и да му припише градњу старе сеоске цркве, манастира, дворца, бунара итд. Њихове заслуге за овај крај још нам се чине веће, када се сетимо да огромна већина народа у данашњим бокељским селима нису староседеоци – којих уосталом у Боки има врло мало – већ су придошлице из Црне Горе и Херцеговине, па су и они сачували и даље одржали традицију о Немањићима, који су затекли код староседелаца, кад су се населили у данашњој Боки.
Као први намесник Немањин у Котору спомиње се год. 1186. Ђура Сатник. Касније је намесник краљев у Котору Кнез (conte) полагао на главном тргу пред народом свечану заклетву да ће градом управљати по градским статутима и да ће чувати градске привилегије. Али у XIV веку није кнез више стално боравио у Котору, већ као врховна власт се спомињу само три судије. Ове три судије именовале су у прво доба Мало Веће (Consilium Minus), које је бројило дванаест већника. Затим је исто ово Мало Веће бирало нове судије. Котор је, према ономе, за Немањића уживао већу аутономију неголи Дубровник, где је све до год. 1385. млетачки дужд именовао и судије и чланове Малог Већа. Осим Малог Већа у Котору је било и Велико Веће (Consilium Maius), чији су чланови били градски патрицији, те је касније било организовано на сасвим аристократски начин.
Своју је аутономију Котор сачувао за време свих Немањића, те му је била много шира неголи касније под Млечићем. О овима имамо најбоље доказе у Статуту которскоме из оног времена. По овом Статуту није било слободно ниједном которском грађанину да се на которском територију служи привилегијама српских краљева. Дапаче се претило казном сваком которском грађанину, који би на штету повластица града Котора ступио у службу српске државе. Ако би пак ко од господе српске учинио општини которској, или било којем Которанину какву штету или квар, докле се на српском двору налазе зу служби неки угледни Которани, ови су били дужни да ову штету оштећеним лицима потпуно надокнаде. Ово је уједно и знак да су Которани, који су били у служби при српском двору, уживали велики углед и имали велику власт, тако да су могли спречити сваку евентуалну самовољу српске властеле према Которанима. А врло висока казна од 1000 перпера била је одређена против оних Которана, који би којег од својих суграђана предали људима Српскога Краља.
Како се из Статута види, Котор је вршио неовисно потпуно цивилно и кривично правосуђе на својем територију. Котор са овако потпуном слободном унутрашњом управом, а према вањском свету заштићен моћном заштитом српских владара, био је на високом ступњу благостања. У граду су цветале разне уметности особито пак златарска и грађевна уметност.
Год. 1319. дао је краљ Милутин да се сагради у цркви Св. Николе у граду Барију у Италији један олтар, а велику сребрну икону повише олтара израдио је Србин Обрад Десиславић, уметник из Котора.
При градњи цркве у Дечанима прославио се опет уметник Которанин „Фра Вита, мали брат протомајистор из Котора, града Краљева“. Овај католички редовник, код чијег је имена поносно истакнуто да је из града краљева започео је градњом дечанске цркве, те највеличанственије до данас сачуване грађевне успомене из доба Немањића год. 1327. довршио је год. 1335.
Манастир и цркву Св. Бенедикта у Котору саградио је првих година владања Душана Силног которски архитект, опет Србин, Петар Радосављевић. Још у XIII веку прославио се један Которанин сликар, који је већином живео у Млецима, али нам његово име, нажалост, није познато, већ знамо да је био из Котора по томе што се потписивао Katharinus (Которанин). Он је био један од првих уметника у Италији који се удаљио од византијске школе и пошао новим путем, давши тако почетке новој живљој школи италијанској.
За Немањића је цветало у Боки и песништво, а у доба цара Душана живео је у Котору песник Бернард Пима, који је око год. 1350. добио ловоров венац. Његова се надгробна плоча сачувала у католичкој цркви Св. Госпође у Котору.
У филозофији и теологији у оно су се доба истакли: монаси Марин, Грегорије и Адам, минорити, а као историчар истакао се католички епископ которски Мелициака, који је око год. 1326. написао на латинском језику: Попис цркава и епископа града Рима и целог света.
И сваковрсни су занати такођер у оно доба добро напредовали. Тако имамо конопара, кожара, ципелара, шаваца, оружничара, воскара, рибара, лађара итд. који имају своје братовштине или еснафе. Најстарија и најугледнија братовштина у Котору бијаше Fraternitas divi Nicolai marinariorum de Catharo, која је много ранијег постанка, а која још и данас постоји, додуше само по имену, али у ствари нема ништа заједничко, осим имена, са старим еснафом. То је чувена данашња „Бокељска морнарица“, која се окупља редовито о дану Св. Трифуна, да својом старинском ношњом, оружјем и заставама, а особито својим карактеристичним „колом Св Трифуна“ увелича свечаност которског заштитника. Члан „Морнарице“ може бити сваки Бокељ, па и други наш човек, који није на злу гласу и који може набавити старинско одело и оружје.
По свој прилици и ове ратне галије, кеје је цар Душан био купио у Млецима, када је дошао до уверења да је и српској држави потребна нека флота, биће усидрене и у данашњој Боки и то у тиватском затону у близини превлачког манастира Св. Арх. Михаила. Познато је да је у оно доба и овај манастир имао своје лађе, које су наоколо крстариле и чувале га од непријатељских нападаја. Врло је вероватно да је војска на овој српској ратној флоти била већином из данашње Боке и да је њом заповедао какав Бокељ, јер Србија онда није имала својих људи вештих поморству, а цар Душан није могао испословати од Млечића да му они даду и спремне људе за флоту, јер се у оно доба осећало оскудица у спремним људима и у самим Млецима.
Особито Которани су имали онда доста велику трговачку флоту, а лађе за ову флоту градиле су се у Котору и Перасту.
Трговина Которана у унутрашњости српских земаља била је веома разграната, те су се Которани свуда тамо такмили са Дубровчанима и имали своје насеобине. У Призрену се нпр. спомиње „кућа воштана“ који су подигли Которани. Свећеници католичких парохијских цркава у унутрашњости Србије, особито у рударским местима, били су понајвише Которани и те су парохије биле потчињене католичком которском епископу.
Которани, који су куповали у Дубровнику робу за извоз у српске земље, бивали су ослобађани од плаћања царине. Особито је била важна у ово доба трговина морском соли, те су ондашњи Бокељи у својим солилима производили велику количину соли, који су продавали у унутрашњости балканских земаља. Најпознатија солила у Боки била су у оно доба близу знаменитог манастира Св, Архангела, столице православног епископа зетског. Трговина сољу била је подељена између града и српског Краља.

 

[korkanj]

Которани су у оно доба трговали не само са српским земљама, већ и са земљама изван српске државе, а на првом месту са Млечићима, тако да су Млечићи у XIII и XIV веку имали у Котору и свога конзула. Трговина између Млечића и Которана била је уређена разним уговорима, који су потврђивали српски владари.
Котор је за време Немањућа ковао и свој сребрни новац (grossi di Cattaro), динари которски. На свим новцима је на једној страни била слика српских краљева, а затим и царева Душана и Уроша. На другој страни новца била је слика СВ Трифуна и натпис ( S. Tryphon Catharensis).
Котарани су имали многе повеље издате им од владара Немањића, у којима има највише говора о проширењу градсе територије разним повластицама которској властели. Осим тога Которани су на српском двору заузимали врло угледна и поверљива места као нпр. Трифун Бућа (Бућићи, Bucchia) и Тома, син Павла Томе, а особито су се истицали као протовестијари или, како би се данас казало, министри финансија у српској држави. Чувен је протовестијар цара Стефана Душана Никола Бућа из Котора и његов синовац Трифун Михајлов Бућа, властелин царске ризнице за цара Уроша. Ове протовестијаре српски су владари бирали из закупника царине, јер су већином Которани као закупници убирали царину у српској држави и стога се старали да државни приход буду што већи. Колику су моћ имали ови протовестијари, најбоље нам сведочи реченица, која се до данас сачувала, а гласи: „Цар даје – ал` Бућа не даје“.
Котаране су Немањићи шиљали као посланике код страних владара и поверавали им врло деликатне задаће. Тако је међу посланицима које је краљ Милутин Упутио Карлу од Валоа био и КоторанинТрифун Миаелис. Цар Душан је год. 1350. био упутио у Млетке свог посланика Михаила Бућу, да би склонио дужда на савез против Цариграда, а међу посланицима, које је исти цар год. 1354. упутио паши био је и Дамјан из Котора.
Которани се особито прославише у доба краља Стефана Уроша III Дечанског када под заповедништвом Николе Буће год. 1330. у знаменитој бици код Велбужда отеше Бугарима заставу и крст. Краљ остави обоје Которанима као знак своје дубоке захвалности. Никола Бућа је био најпоузданији царев саветник, којег је цар као мудра државника у сваком важнијем државном послу питао за савет. Он је 1350 год. Пратио цара Душана када је с царицом Јеленом и сином, краљем Урушем, походио Дубровник и Котор.
Сачувао нам се и Статут града Будве, редигован у доба цара Душана. Намесник царев, кнез (conte), дужан је био при ступању у звање да положи заклетву на статут.
Заступници су кнеза кнеза и казнаца три судије, које скупа са осам саветника, два капетана и осталим нижим чиновништвом, бира сваке године Велико Веће градске властеле.
Према Статуту домаћим врховним властима припадало је само грађанско правосуђе, док је владар задржао казнено судско правосуђе.
Ако се догоди да цар, или који су његових великаша, пороби којег Будванина, општина га је морала бранити и накнадити му штету. У ратним походима српских владара Будвани су били дужни давати 50 људи с једним „капетаном“ на челу, којем му је општина давала двоструку плату и коња. Али су Будвани само онда морали ратовати ако би лично цар српски био у војсци и то само у оним походима у Зети између Котора и Скадра.
Ако би цар на свом путу прошао кроз Будву, Будвани су дужни били спремити три гозбе за цара и његову пратњу.
У старим списима у архиви града Пераста има спомена, како су Пераштани учествовали са Немањићима у разним ратовима, које су они водили, те да су пратили и цара Душана на његовим војним походима у Македонију, Арбанију и Епиру.
Немањићи су им, како се тамо каже, као награду и одликовање за њихову велику храбрости верност дали важну повластицу, наиме, да њихова општина може бирати дванаест људи, по једног човека од сваког од дванаест главних племена перашких, који ће на бојним пољима чувати српску ратну заставу.
На темељу ове повластице каже се да су добили Пераштани, када су се касније предали у заштиту Млетачкој републици, и од Млечића право да држе почасну стражу ратне заставе на адмиралској лађи млетачке флоте исто као што су раније чували српску ратну заставу. Пераштани су остали као чувари млетачке ратне заставе све до пропасти Млетачке републике.
И Паштровићи доказују да су имали разне повластице од Немањића, особито од Стефана Дечанског и цара Душана, што су им касније и Млечићи потврдили. Кажу да им је цар Душан даровао две куле у Паштровићима, наиме, Челобрдо и кулу према Дољанима, те да им је одобрио да им се суде домаћи судови ваљда само у грађанским парницама.
По једној листини из год. 1355. цар Душан је даровао кнезу Датајку из старе српске породице Медин из данашњег Петровца (Кастеластва) неколико села у близини црногорског Бара и у Паштровићима, да буде тамо кнез и да буде само завистан од цара.
Када се под владом Душанова сина, цара Стефана Уроша, српско царство поче распадати, и када се многе српске области одметнуше од свог законитог владара, Котор бијаше још веран своме цару. И Урош је, као и његови преци, волио Которане, которској властели разне милости исказивао, те их назива „верни, мили и љубазни“.
Которани осташе верни Урошу све до 1370. год. када, видећи да их њихов законити владар не може више одбранити, јер бијаше изгубио скоро сву своју моћ, бише принуђени да се предаду у заштиту угарском краљу Људевиту.
И тако сврши сјајни период Немањића у данашњој Боки Которској, која онда сачињаваше Зетско и Травунско приморје. Бока се у оно доба у сваком погледу продужише. Особито се много народа насели у Боку из унутрашњих крајева српске државе и тако појача у знатној мери још раније ту насељени српски елеменат на штету романског становништва по градовима, које се све више проређиваше.

 

[korkanj]

Када је Немања заузео Котор знајући за његову важност, још га утврди боље, него ли је био и огради себи ту двор. Тако Котор постаде неком врстом Немањине престонице.
Године 1195. сагради Которанин Мавро, син Андрије Кацафранци, са својом супругом Добрицом, кћери градоначелника Василија, цркву Св. Луке, која и данас постоји као которска православна парохијска црква. То је било, како се на још добро сачуваноме латинском натпису на цркви чита: „ У доба Господара Немање, великог жупана и његова сина Влкана, краља Дукље, Далмације, Травуније и Cosne“. Пада у очи у овом натписи титула Немањина сина Влакана, који се још за владање свога оца прозвао краљем и управљао под врховном очевом власти споменутим областима. Влкан је остао и под владом свога брата Стефана Првовенчаног господар Котора све до своје смрти.
Још нам је сачувана једна успомена на Немању. То су остаци старе цркве код данашње цркве Св. Ђурђа у манастиру бањи крај Рисна- Традиција каже да је ту Немања подигао цркву Св. Ђурђу из захвалности што се спасио од браће, која су га прогонила и хтела убити.
За Стефана Првовенчанога се каже да је градио нешто на католичкој катедрали Св. Трифуна у Котору, те да је извршио обнову старинске католичке цркве Св. Госпође такођер у Котору, а тако исто да је његовим трошком поправљен и стари бенедиктински манастир Св. Ђурђа под Перастом.
У доба Стефана Првовенчаног био је ограђен и величанствени манастир Св. Архангела на Превлаци на темељима старог, порушеног истоименога манастира. Ту је Св. Сава поставио катедралу за епископију зетску. Манастир је данас у рушевинама, из којих се закључује како је некад био величанствен.
У гласовитом манастиру Савини крај Херцег-Новога чува се великим пијетом знаменити крст са натписом, у којему се каже да је то крст Св. Саве. О овоме су крсту писали многи наши и страни учењаци.
Исто тако великим се поштовањем чува у манастиру Бањи крај Рисна један старински епитрахиљ и наруквице, које народно предање приписује Св. Сави, али изгледа неће бити старији од XVI века.
Недалеко од манастира Бање, повише варошице Пераста, на једном великом кршу, од куда извире вода, види се као рука притиснута у камену. Народ верује да је то отисак реке Св. Саве, који да је извео живу воду, што ту извире.
У општини Грбаљској постоји предање како је Св. Сава на свом путовању у свету земљу долазио у Грбаљ и да се из данашњег Бигова лађом отиснуо на море.
У селу Луштинци народ приповеда да је Св. Сава осветио њихову старинску цркву Св. Николе, као и старинске цркве Св. Сергија и Вакха на Подима и Св. Саву на Савини, те се каже да је код ове цркве воду извео.
Постанак имена Дврсна у Кривошијама, повише Рисна, приписује се такођер Св. Сави.Приповеда се да је Св. Сави једном, када је туда пролазио од једног мештанина била нанесена велика увреда и неправда, те је он стога прокле то место, које је било мрсно, тј. равно и плодно, да се у будуће буде називати Дврсно, бива каменито. Када је светац ове речи изговорио, цело место да је прекрила једна велика наслага камена и тако постало каменито и неплодно.
Друга прича приповеда како се једном Св. Сава возио барком у близини Будве. Море је било врло узбуркано, те стога није могла напред. Светац се на то баци преко валова једним малим каменом, који допре до острвца Св. Николе. А куда камен прелети, појави се из мора камени пут, копље височију од морске површине и то прав као да га је ко гладио уз растегнуто уже (туњу). Св. Сава прође тим путем, а кад стиже на острво, да не би когод за њим дошао, пружи свој штап поврх вод, а пут се улегне три ноге испод воде, те се и данас због тога та пличина назива „Туњом“.
У селу Богдашићу општине которске, на сада католичкој парохијској цркви Св Петра сачуван је стари српски натпис, у којему се каже да је ту цркву градио епископ зетски Неофит у доба краља Стефана Уроша, „сина првовенчаног краља Стефана, унука Св. Симеона Немање“.
Краљ Стефан Урош I спомиње се и у једном латинском натпису на негдашњој цркви Св. Павла у Котору, које је год. 1814. била претворена у касарну.
Супруга краља Уроша I, краљица Јелена, оградила је у Котору изван градских зидина, на Шурању, католички манастир Св. Фрање, који је био год. 1539. разрушен, да га Турци не освоје и не обрате у тврђаву. Краљици Јелени и њеном сину Урошу II Милутину приписују се и неке грађевину познатом у оно доба манастиру Св. Богородице Ртачке (Ртац, Rotez), крај Спича. Год. 1305. налазила се краљица Јелена са својим сином, краљем Милутином, у Котору. Милутин је том приликом потврдио све што му је мајка даровала споменутом ртачком манастиру. У пратњи краљевој бијаху тада католички архиепископ зетски и хумски и „дјед“ цркве босанске. Краљ је тада которску властелу богато обдарио и потврдио им раније повластице.
Име Стефана Душана спомиње се на натпису са надгробне плоче Ђурађа Вранчића, за којег се каже да је био у цара Стефана „трећи витез“. Плоча се нашла на старом гробљу код рушевина споменутог манастира Св. Архангела на Превлаци.

 

[korkanj]

У Данчуловини на Брдима, недалеко од Превлаке, налази се један старински дворац, у којему се сачувала слика цара Душана с именом царевим.
Предање у Грбљу каже да је цар Душан зидао манастир Подластву као своју задужбину, пошто је туда го. 1350. пролазио. За манастир Дуљево у Паштровићивима држи се такођер да је задужбина цара Душана.
У селу Крушевицама се приповеда како је цар Душан био приправио материјал да ту огради свој дворац. И збиља, све до назад мало година ту је било неколико гомила лепо отесаног камена, које је употребљено при градњи опћинског пута.
У малој цркви манастира Савине налази се у сребро окована светитељска рука, коју су калуђери овамо донели, када су пребегли из херцеговачког манастира Тврдоша. Опћенито се држи да је то рука српске царице Јелене, супруге цара Душана Силног.
Код парох. Цркве Св. Ђурђа у Ораховцу све до бокељског устанка год. 1881. налазила се једна старосрпска плоча са натписаом, у којем се спомињао један од владара Немањића. Плочу су аустријски војници, нажалост, растукли и потпуно уништили.
Међу неким рушевинама близу Херцег-Новог, где се каже да је био манастир Св. Димитрије, нађен је један уломак плоче с латинским натписом, на којему је сачувано име Rex Uroxi (краљ Урош), свакако један од Немањића.
Још се у више места у Боки приповеда да су разне сеоске цркве биле ограђене у доба Немањића, као нпр. данашња црква Св. Ане код Херцег-Новога, за коју се каже да је била у доба Немањића православна и да је била посвећена Св. Петки. Исто се тако каже да је у доба Немањића био ограђен манастир у Пелинову на Грбљу, који да је био у братској вези са манастиром на Превлаци. Приповеда се такођер да су Немањићи основали и манастир Св. Стефана у Врановићима. На местима, пак, где су манастири Режевић и Градиште. Каже се да су биле у доба Немањића гостионице за путнике.
У селу Бијелој постоји традиција по којој је „цар Шћепан“ био дао новаца да се на месту ондашње мале парохијалне цркве огради велика црква, а по некима манастир. Када је цар након неколико година видео да нису његову наредбу извршили, да је проклео ондашње становништво. За стару цркву Св. Димитрија у Брајићима, у опћини будванској, каже се такођер да је градио „цар Шћепан“ и да је у исто време саграђено крај цркве гувно и млин на Студеницу, што постоји обоје још и данас.
Чак и постанак града Котора приписује се цару Стефану. На северној страни Котора има брдо Пестин Град, на коме је шупља стена као велика врата. За ту се шупљину каже да је тамо цар Стефан почео да зида град, али да му вила рече да ту нема ни „броду пристаништа“ ни „коњу поигришта“, већ да огради град крај мора. Душан послуша, те сагради данашњи Котор при мору.

***

Наведени преостали историјски споменици јасно сведоче о напредку Боке у доба Немањића, а врло обилна народна традиција пружа нам доказ како је у народу снажна свест на најсјајнији период наше прошлости, те је није могло ослабити ни дуго робовање туђину, који је све могуће предузимао да ту свест избрише из народне душе.


Литература:
1. Јиричек-Радонић, Историја Срба I-III, Београд 1922. и 1923.
2. Стојан Новаковић, Законски споменици српских држава средњега века. Београд 1912. (Издање Срп. Краљ. Академије).
3. С. Накићеновић. Бока. (Насеља српских земаља, књига IХ, Београд 1913. (Издање Срп. Краљ. Академије).
4. Gelcich, Le arti e le lettere al`e Bocche di Cattaro, Venezia, 1879.
5. Gelcich, Memorie storiche sulle Bocche di Cattaro, Zara, 1880.
6. Стратимировић, О прошлости и неимарству Боке Которске.
(Споменик Срп. Краљ. Академије XVIII).
7. Francesco conte Viscovich, Storia di Perasto, Trieste, 1898.


(Алманах Јадранска Стража за 1926. год, издаје Јадранска Стража, Главни одбор Београд 1926. стр. 465-476)


Петар Д. Шеровић
Рођен у Бијелој, Бока Которска, 1887. где је и завршио свој плодни живот 1968.г. Дипломирао правне науке 1913 и Грацу. Службовао по разним местима Краљевине Југославије. Од 1933. живи и ради у Котору, где постаје један од оснивача и први председник Народног универзитета Боке Которске и члан уредништва Гласника Народног универзитета Боке Которске. У Бијелу се враћа 1943. и тамо остаје до краја живота, посветивши се научном раду и православној духовности. Написао је велики број радова из историје, историје уметности, археологије, епиграфике, палеографије, етнологије, фолклора, православне иконографије. Значајан део опуса посветио историји Цркве и црквених реликвија у Боки Которској.

 

[korkanj]

Inace ovaj tekst je preuzet iz knjige ''Srpska Nadmoc,Antologija Srpskih tekstova'' od Vladimira Maksimovica

 

[xman-021]

Pozdrav svima, ja se izvinjavam što sam upao na temu kao sa Marsa

-imam jedno pitanje. Treba mi pomoć, pošto sam odlučio da napravim video klip o istoriji Srbije na engleskom i srpskom jeziku - naravno neku suštinu - brz pregled, a želeo bih da to ipak bude dobro i koliko je moguće kvalitetno urađeno, trebaju mi barem neke okvirne mape Velike Župe Raške odnosno Srbije (svih Srpskih zemalja) - ali pre Stefana Nemanje (za vreme Uroševića) - da li je teritorija manje više ista kao i Nemanjina?
-Takođe mi je veoma nejasan period Srbije (Srpskih zemalja) za vreme Tihomirovića - tu takođe mislim na mapu Srbije i mapu Srbije (Duklje) za vreme Vojisavljevića - pre kralja Bodina, znači za vreme kneza Stefana Vojislava i kralja Mihaila I.
Jednostavno nisam nigde uspeo da pronađem ništa slično, pa bi mi svaka pomoć dobro došla...

-Stvarno je jako teško izvući samo najkarakterističnije stvari iz istorije pojednostaviti i poslagati sve u nekom vremenskom nizu "time line" - pogotovo što istorija nije moja profesija, ali me interesuje...

-mape su mi trenutno najveći problem! Svaka pomoć bi mi dobro došla!
Hvala unapred...

 

[korkanj]

Pozdrav svima, ja se izvinjavam što sam upao na temu kao sa Marsa

-imam jedno pitanje. Treba mi pomoć, pošto sam odlučio da napravim video klip o istoriji Srbije na engleskom i srpskom jeziku - naravno neku suštinu - brz pregled, a želeo bih da to ipak bude dobro i koliko je moguće kvalitetno urađeno, trebaju mi barem neke okvirne mape Velike Župe Raške odnosno Srbije (svih Srpskih zemalja) - ali pre Stefana Nemanje (za vreme Uroševića) - da li je teritorija manje više ista kao i Nemanjina?
-Takođe mi je veoma nejasan period Srbije (Srpskih zemalja) za vreme Tihomirovića - tu takođe mislim na mapu Srbije i mapu Srbije (Duklje) za vreme Vojisavljevića - pre kralja Bodina, znači za vreme kneza Stefana Vojislava i kralja Mihaila I.
Jednostavno nisam nigde uspeo da pronađem ništa slično, pa bi mi svaka pomoć dobro došla...

-Stvarno je jako teško izvući samo najkarakterističnije stvari iz istorije pojednostaviti i poslagati sve u nekom vremenskom nizu "time line" - pogotovo što istorija nije moja profesija, ali me interesuje...

-mape su mi trenutno najveći problem! Svaka pomoć bi mi dobro došla!
Hvala unapred...

Rode izvini sto te ovako zaskacem kao hajduk mozda ja mogu da budem od pomoci posalji mi tvoj e-mail i tacno mi navedi sta ti treba i ja cu da posaljem sve naravno ako imam
pozdrav