Ostavimo po strani primer sa novcem.Evo primera : "Daj mi čokolade" (gen. jednine) .Govorno lice traži parče čokolade, a na stolu stoje tri čokolade. Pošto genitiv jednine ima isti oblik kao nominativ i akuzativ množine, neko će ponuditi sve tri čokolade, a govorno lice je tražilo parče čokolade.Treba reći : "Daj mi parče čokolade"
Slovenski genitiv se vezuje za glagole IMATI i NEMATI : ima hleba; nema vode; nemamo srca da to uradimo i sl.
(M. Stevanović, Savremeni srpskohrvatski jezik, knj.II, str. 204-209. "Naučna knjiga" 1979.)
To što se u narodu često čuje "Daj mi vode", jednostavno "ne pije vodu".Skoro sam čula frazu u banatskom selu "radi šta bi to uradio".Treba li i to da prihvatimo kao ispravno jer narod tako govori?
Я не видим зашто би било неправилно казати: "Дай ми
чоколаде,
воде" и слично. Ако се овдѣ у писаной рѣчи не разликуйе родитељни йеднине од именитељнога и винитељнога множине не значи да се не разликуйе у изговореной рѣчи, гдѣ се итекако разликуйу по нагласку.
Ако йе нешто прихваћено у званични йезик, то не значи да йе правилно. Званични йезик йе прѣпун граматичких неправилностий и безсмислица. Йедноставно, мѣрило за прихватање или неприхватање ма койе особине у књижевни, званични йезик нѣйе била правилност него да ли се употрѣбљава у селу Тршићу или не. Ако йе Вукова мати баба Йегда тако говорила, онда йе то књижевно (или што би неки погрѣшно закључили, "правилно"), а ако она нѣйе тако говорила онда йе то наравно некњижевно.
Ево примѣра: сматра се "правилним" неразликовање йеднине од множине у глагола "хтѣти": "Он
хоће" = "Они
хоће", само зато што се тако (неправилно) говорило у Тршићу. А то што народни говори у бар двѣ трећине Србийе и дан данас (правилно) и ту разликуйу йеднину од множине (они, оне, она
хоћейу, у Войводини "они
хоћеду"...), то Вука не занимаше. Њега йе занимало само како се говори у његовом селу, а не како йе истински правилно.
Други примѣр йе много гори: непостояње датељнога падежа у множини (мѣсто њега, творитељнога и мѣстнога се данас користи општи
макайући тршићки падеж, потекавши из двойине). СрПски йезик йе, колико я знам,
йедини йезик у свѣту койи има датељни падеж у йеднини а да га нема у множини! Йели то "правилност"? Датељни йе, иначе, найважнийи граматички коси падеж. Због овакве неправилности и искварености се у срПском (односно тршићком) йезику у множини не могу ясно (недвосмислено) исказати слѣдеће мисли койе се могу исказати у йеднини:
"Људи се прилагођавайу
промѣном", "Људи се прилагођавайу
промѣни".
"Кунем се
сином свойим да то нисам урадио", "Кунем се
сину свойему да то нисам урадио".
"Почистих под
неприятељем свойим.", "Почистих под
неприятељу свойему."
Покушай горње рѣченице прѣвести на йезик бабе Йегде (односно на "књижевни"), па ћеш видѣти колико йе "правилан".
Трећи примѣр: правилно йе рећи у йеднини "Волим
те" (ненаглашено), и "Волим
тебе" (наглашено). Али, у званичном йезику йе у множини дозвољено само "Волим
вас" (наглашено)! Ненаглашено "Волим
ве" йе у књижевном йезику забрањено, иако се тако говори у више од половине Србийе, па и Црне Горе. Опет мѣрило правилности бѣше неписмена баба Йегда, а не здрав разум (ненаглашеним замѣницам йеднине "
ми, ме, ти, те" од давнина у србском йезику одговарайу ненаглашене замѣнице множине "
ни, не, ви, ве").
Али, пошто их баба Йегда нѣйе знала, а сви знамо да йе само она била мѣродавна, као мати Вука Караџића, од койе йе он учио тршићку крњу граматику, наведене замѣнице су прогнане и забрањене. Данас се свако ко их користи сматра "сељаком", "простаком", "неписменим" итд...
Према томе, махни се изйедначавања "књижевно" = "правилно". Као што имаше прилике видѣти то двойе немайу везе йедно са другим.
