Malo je reći da živimo u svetu simbola

[*~Anti~*]

DRVO

V deo


''10. JESEJEVO STABLO

Treba spomenuti i Jesejevo stablo koje se javlja u Isaijinom tekstu (11, 1-2), a nadahulo je mnoga umetnička dela i mističke komentare:

Ali će izaći šibljika iz stabla Jesejeva,
i izdanak iz korijena njegova izniknuće,
i na njemu će duh Gospodnji,
duh mudrosti i razuma, duh savjeta i sile,
duh znanja i straha Gospodnjega.

Jesejevo stablo simbolizuje lanac pokolenja čiju istoriju donosi Biblija, a dostići će vrhunac dolaskom Device i Hrista.

Jesejevo stablo je u hrišćanskoj mistici samo po sebi čitav skup simbola. Ona označava Devicu Mariju, novu Evu, koja je Hrista i sve hrišćanske narode začela po milosti; ono označava raj u kojem se okuplja rod izabranih; ono dopire sve do raspetoga Hrista, do krsta, do one smrti od koje potiče jedan novi narod, beskonačno potomstvo; podseća na Jakovljeve merdevine, kao i na plamene merdevine svetog Jovana.

Stablo raste iz pupka i usta Jesejevih. Deblo ponekad nosi grane na kojima se pojavljuju kraljevi Judeje, Hristovi preci. Po Sižeovom (Sugar) nalogu u Sen-Deniju je napravljen vitraž posvećen Jesejevom stablu. Obnovljen je, pa i danas postoji. Jedan prozor katedrale u Šartu je njegova savršena koplja iz 1150. godine. Iz Jeseja izlazi stablo, a kraljevi čine deblo. Sa svake njegove strane stoje proroci; iz jednog doba u drugo najavljivala se Jesejeva šibljika. Jesej spava, a svetiljka obešena nad njegovim ležajem pokazuje da u snu vidi budućnost.

Jesejevo stablo, koje će u XIII veku zaokupljati mnoge tvorce slikanih rukopisa i prozora, jedan je od najomiljenijih motiva cistercitskog reda, zbog njegove odanosti Devici. Dovoljno je podsetiti na minijature opatije u Sitou, nastale pre 1125. godine (C. Ursel je izradio reprodukcije minijatura kojima su ilustrovani rukopisi Sitoa, a čuvaju se u džinovskoj biblioteci). Temu Jesejevog stabla nalazimo i u Martyrologie obituaire. Sadrži niz uspravno postavljenih medaljona koji izlaze iz Jesejevog tela. U Legendarijumu se Devica nalazi u medaljonu iznad Jeseja.

Drugo Jesejevo stablo, koje prema Urselu predstavlja remek delo cistercitkse minijature, nalazi se u komentaru svetog Jeronima o Isaiji. Ispod slike se nalazi tekst Egredietur virgo. Jesej napola uzdignutog poprsja i glave drži levom rukom stablo koje raste iz njegovih slabina. Ogromna devica lebdi. Skoro da bismo mobli da kažemo da iskače iz krošnje koja se iz Jesejevog trbuha pojavljuje kao neka planina. Na desnoj ruci drži dete, a levom mu pruža cvet; dva anđela joj okružuju kao neka planina. Na desnoj ruci drži dete, a levom mu pruža cvet; dva anđela joj okružuju glavu, u dnu oreol sa obručem od kamenja. Anđeo sa desne strane, prema kojem Devica usmerava pogled, pokazuje shematizovanu crkvu: crkvu Sitoa. Anđeo sa leve strane drži krunu namenjenu Devici. Iznad oreola je golubica koja simbolizuje Sveti Duh.

U jednoj od svojih adventskih propovedi (prva prodoved) sveti Bernard, koji navodi Isajin tekst: On dođe, pojavivši se iznad gora i brežuljka, opisuje simbol Jesejevog stabla. Gore i brežuljke upoređuje sa patrijarsima i prorocima. Iz tih je gora došao i Jesejev panj. U povodu drugog Isaijnog stiha (7, 14): eto djevojka će zatrudnjeti i rodiće sina, i nadjenuće mu ime Emanuelo, svete Berard dodaje... Ona što je bilo tek cvet, nazvaće potom Emanuilo, a za ono što je bilo tek grančica, reći će jasno da je to bila devica.

I Brak je izradio vitraž koji prikazuje Jesejevo stablo (crkva u Varanžvilu, Sen Maritim).


11. MISTIČKO DRVO

Drvo je nadahnulo velik broj mističkih autora koji njegovu vrednost uzdižu do nivoa teologije spasenja. ... Ovo drvo pripada mom večnom spasenju, kaže Pseudeo-Hrizostom u šestoj homeliji za Uskrs. Njime se hranim, njime nasićujem, u njegovom korenju jačam, pod njegovim se granama pružam, njegovom se dahu prepuštam sa nasladom, kao vetru. U njegovu senku postavio sam šator, i u zaklonu od preteranih vrućina nalazim odmor ispunjen svežinom. Njegovim cvetovima cveta; njegovi mi plodovi koje berem pripremaju se za mene od početka sveta. Svojoj gladi nalazim ovde ukusnu granu, svojoj žeđi izvor; svojoj golotinji odeću; njegovo lišće je duh koji oživljuje. Daleko od mene, od sada smokvino lišće! Ako se bojim Boga, ovo je stablo moj zaklon; u mojim me opasnostima jača; u mojim bitkama ono mi je štit, a mojoj pobedi trofej. Evo moje uske staze; evo moga tesnog puta. Evo Jakovljevih merdevina kojima se anđeli penju i silaze, a povrh kojih stoji Gospdin.

Ovo stablo, što se proteže jednako daleko koliko i nebo, uspinje se od zemlje do neba. Stoji besmrtna biljka u centru neba i zemlje: ona je čvrst oslonac svemiru, spoj svih stvari, potpora čitave nastanjene zemlje, kosmički preplet, u sebi sadrži sve šarenilo ljudke prirode. Pričvršćeno nevidljivim ekserima Duha, da se ne bi kolebalo u svom udešavanju za božansko; dodirujući nebo temenom, očvršćujući zemlju nogama, a u međuprostoru, obuhvatajući čitavu atmosferu neizmerljivim rukama (navodi H. de Libak, Pariz, 1941, str. 366).''

 

[*~Anti~*]

DRVO

VI deo


''12. DRVO I MODERNA ANALIZA

Kao simbol života – na svim nivoima, od elementarnog do mističkog – drvo se izjednačava sa majkom, izvorom, praiskonskom vodom. Poseduse svu njihovu dvoznačnost, snagu stvaranja i sputavanja, hranjenja i proždiranja.

Razumljivo je zato da psihoanalitičari taj simbol obilno koriste. Iz muškog uda usnuloga pretka, govori K. J. Jung pred jednom slikom, uzdiže se deblo velikog drveta. Drveta poseduju dvopolno simboličko obeležje, jer mada su ženska, njihov oblik na latinskom je muški. Smokva je faličko stablo. Međutim, zbog svoga oblika drvo se ne može smatrati za potpun falički znak, ono može da označava i ženu, uterus ili majku – a ponekad je i sunčeva slika.

Mit o Kibeli i Atisu pruža anlitičaru izvanrednu shemu za ilustraciju njegovih misli. Pre svega, on smatra da je Kibela, majka bogova i samog majčinskog libida, bila androgina kao što je i drvo. To androgino biće, međutim, izgaralo je od ljubavi prema sinu. Kako je želja, naprotiv, nosila mladoga boga prema jednoj nimfi, ljubomorna Kibela mu je pomračila um. Atis se, na vrhuncu ludila kojim ga je pogodila njegova majka, bezumno u njega zaljubljena, uškopi pod jednim borom, objašnjava K. G. Jung, pod stablom koje u kultu, koji mu je posvećen, ima najvažniju ulogu. (Jedanput godišnje bor se prekrivao vencima, o bor se vešala Atisova slika, a zatim bi se stablo poseklo, čime se simbolizuje ta kastracija.) Ispunjena očajem Kibela je iščupala stablo, ponela ga u svoju pećinu i zaplakala. Htonska majka sakriva sina u svoju jazbinu, to jest u svoje krilo; jer Atis je, prema drugoj verziji, bio pretvoren u bor. Drvo je ovde pre svega falus, ali i majka, pošto se o njega veša Atisova slika. Sve to simbolizuje ljubav sina vezanog za majku. U carskom Rimu posečeni bor, sećanje, simobl ili idol Atisa, svečano se prenosio 22. marta na Palatin, a svetkovina se zvala Arbor intrat.

U drugom mitu, u kojem se pojedinosti drevnih legendi slobodnije tumače, bor se spominje u istom smislu. Junak Pentej je sin belouške Ehiona, pa je po prirodi i sam zmija. U želji da krišom posmatra orgije menada, penje se na bor. Ali ga spazi majka i upozori menade. Drvo je posečeno, a Pentej raskomadan, jer su ga smatrale za nekakvu životinju. Njegova vlastita majka se prava bacila na njega...

Tako su u tome mitu spojeni i faličko značenje drveta (seča simbolizuje kastraciju) i njegovo majčinsko značenje, predstavljeno penjanjem na bor i smrću sina.

Dvoznačnost simbolizma stabla, koje je istovremeno i falus i materica, prikazuje se još jasnije u dvostrukom stablu: Dvostruko stablo simbolizuje proces individualizacije u toku kojeg se suprotnosti u nama sjedinjuju.

Međutim, drvo života svojim plodivima i genealoškom upotrebom najčešće ukazuje na sliku majke. Prema mnogobrojnim mitovima čovek silazi sa stabla; junak je zatvoren u majčinskom drvetu; Oziris, na primer; mrtav počiva u stubu, Adonis u mirti, itd. Mnoge boginje su bile poštovanje u obliku drveta ili šume, pa otuda i kult drveta, svetih gajeva i šuma.

Materinski motiv je prepletanje grana, upijanje i izbacivanje putem korenja i lišća; drveće rađa više puta; ona su kao legendarne nemani koje gutaju i izbacuju svoje žrtve, pošto su ih preobrazile, kao što kit vraća Jonu na obalu, ili kao što zmaj povrati Jasona pred Atinom. Mnoga umetnička dela prikazuju te nemani uspravne kao drveće ili ljude u trentutku izbacivanja žrtve. Takav je na primer i jedan antički pehar iz V veka pre nove ere koji se čuva u Vatikanskom muzeju, a prikazuje Atinu sa ogrlicom i resama od zmija, kako u desnoj ruci drži sovu, a u levoj koplje; nasuprot njoj je ogromni zmaj sa velikom glavom koji kao da iz otvorenih zubatih ralja bljuje Jasona koji ničice pada pred boginju.

Drvo života je istovremeni i drvo smrti, ali i obrnuto. Drvetu spoznaje dobra i zla, to jes sveobuhvatnosti znanja, zbog kojeg je Adam napravio prvi greh, odgovara drvo podređenosti duha volji oca, krst kojim je taj prvi greh iskupljen. Ta misterija religioznih podudarnosti, koje simbolizuju drvo raja i drvo Golgote, anatitičari vide ovako: Da bi se iskupio Adamov greh, krvava ljudska žrtva je pribijena na drvo života. Na takvo shvatanje nailazimo već u XV veku u silezijskom Pasionalu, iz kojeg se vidi kako Isus Hrist izdiše na drvetu pored kojeg je Adam zgrešio.

Krst se na nebu simbola uzdiže kao tipično drvo, istovremeno drvo života i drvo smrti. Suprotnost nije neobična, piše K. G. Jung, jer se ne samo što leganda tvrdi da je čovek sišao sa stabla, nego je i jedan običaj nalagao sahranjivanje u šupljim stablima (otud i nemački izraz Totenbaum [stablo smrti] označava pogrebni kovčeg). Poto je stablo pre svega materinski simbol, naslućuje se mistički smisao takvog sahranjivanja: mrtvac je vraćen majci da bi se ponovo rodio.

Kao što primitivac ponekad veže svoju sudbinu za sveto drvo, moleći ga i poštujući ga kao da ono sadrži sačuvane snage njegove duše, njegovog glasa i njegovog života, tako se i vernik veže uz krst kao uz izvor svoga natprirodnog. U umetnosti raznih hrišćanskih zemalja došlo se do poistovećivanja samoga Hrista sa drvetom; nalazimo ga u obliku stabla sa trajnim lišćem, čime se označava da se nalazi u zimskom solsticiju, to jest u sunčevom uzlaznom razdoblju i obnavljanju godine; nalazimo ga i raspetog na drvetu spoznaje, na istom onom drvetu koje je Adama gurnulo u smrt greha.

Nepotrebno je umnožavati primere da bi se pokazalo koje mesto zauzima drvo u savremenoj analitičkoj simbolici: ono simbolizuje životni razvoj, od materije do duha od razuma do posvećene duše; čitav fizički, ciklični ili kontinuirani rast i same organe rađanja; čitavo psihološko dozrevanje; žrtvu i smrt, ali i novo rođenje i besmrtnost.


13. POSEBNOST

Preostaje nam da zabeležimo određeni broj posebnih vidova simbolizma drveta: na primer, drvo-lotos koje je u Koranu simbol raja. Mahajanski tekstovi upoređuju Budinu mudrost, pa čak i budinizam, dodaje Nichiren, sa drvetom Bezažiagurua. U Bibliji su drveta slika hebrejskog naroda, u Kabali slika čoveka. Drvo je simbol rasta, kaže Ji Đing. U drevnoj Kini ono je zbog svojih veza sa nebom donosilo kišu: poseći drvo je značilo izazvati sušu. U mnogim krajevima Azije drveta su boravišta lokalnih duhova (vijetnamski tan, kambodžanski neakta…), što je, izgleda, posledica ukorenjenja i odnosa drveta sa podzemnim svetom, pre nego sa nebom.

Treba dodati još i nekoliko reči o smbolizmu seče. Ako se drvo sakati radi cvata i dozrevanja ploda, seča je slika žrtve koja jamči zajednički naredak, blagoslov neba.

Neke osobine su drveću dale izuzetna značenja. U Japanu, na primer, patuljasto drvo (bonsai) predstavlja prirodu u njenoj strogosi i večnoj mudrosti. Svojim oblicima ono izražava božansku ravnotežu prirode. Ako su gornje grane jako zabačene unazad, bonsai iskazuje očaj ljudi koji ne žele da se pomire sa sudbinom.

Šuplje drvo označava drvo koje rađa. Iz šupljeg hrasta izvire voda izvora podmlađivanja. Međutim, u prikazima i jeziku alhemičara, šuplje drvo znači novo rođenje. Ono simbolizuje peć u kojoj su alhemičari nakon različitih operacija pravili svoj kamen koji je, bačen na bilo koji metal, pretvarao taj metal u zlato. Šuplji hras postaje tako materica kamena, pa ga je u tom smislu Hijeronimus Boš u Iskušenju svetog Antuna izjednačio sa gujom koja iz svog trbuha sa krljuštima čupa povijeno dete.

Zatim, u Kabali postoji i drvo smrti. Prema Zoharu, listovi drveta smrti kojima Adam pokriva svoju golotinju, su simog magijskog znanja. Magija je jedna od posledica pada. Vezana je za postojanje fizičkog tela kojem je uskraćeno telo svetlosti.

U keltskim predanjima simbolizam drveta (čiji se samo glavni vidovi mogu nabrojati) svodi na tri osnovne teme: znanje, snagu i život. Polazna tema je uid, homonim naziva za znanje, zbog čega je dolazilo do čestih zamena. Jedna od najpoznatijih antičkih igara reči bila je Plinijeva igra sa grčkim nazivom za hrast drus i imenom druida (dru-uides). Drvo je simbol znanja, i keltski drevni tekstovi su bili urezani u drvo. Drvo je simbol snage, u nekim rečima ili vlastitim imenima (draucus, drutos) koje se vežu za indoevropsku etimologiju. Ono je simbol života, jer posreduje između neba i zemlje, a ponekad donosi i plodove koji daju ili produžuju život.''

 

[*~Anti~*]

DRVO (materija)

''1. Drvo je materija u pravom smislu te reči, a to se iskazuje čak i u narodnom govoru, nasledniku predanja zanatlija koji su uglavnom obađivali drvo. U Indiji je drvo simbol univerzalne materije (materia prima). U Grčkoj reč hile, koja ima isti smisao kao i prameterija, doslovno označava drvo.

I u Kini je drvo onaj od pet elemenata koji odgovara istoku i poleću, kao trigramu Čen uznemirenost objave i prirode. Vegetacija izlazi iz zemlje istovremeno kad i grom koji se u njoj sakrivao: to je buđenje janga i početak njegova ulaska.

U katoličkoj liturgiji drvo je često sinonim krsta i drveta kao živog biljnog organizma: Neka neprijatelj, koji je drvetom pobedio, i sam bude drvetom pobeđen... (Predgovor Cveti).

2. U nordijskim predanjima drvo (materija) ili drvo (živi organizam) u svim oblicima i vidovima učestvuje u znanju; ogami, tradicionalno irsko pismo, najčešće je urezano u drvetu; na kamenu se javlja samo u pogrene svrhe. U svim keltskim jezicima postoji homonimija naziva za zanje i naziva za drvo (vidu – irski fid; velški gwydd; bretonski gwey stablo i gouez, koren od gouzout znati). Irski druidi, za razliku od galskih, nisu toliko upotrebljavali hrast koliko tisu, lesku ili oskorušu (tekstovi retko razalikuju te vrste). Lešnik je plod mudrosti i znanja. U simbolizmu drugog sveta važnu ulogu irgaju i breza i jabuka. Štapići od leske obično služe za vračanje. Urezujući ogame na štapiće od tisovine druid Dalan (Dallan – Mali slepac) pronalazi Ajdin, ženu kralja Ohajda, u sidu gde ju je sakrivao njen prvi muž Midir. I u zlokobnom smislu drvo igra značajnu ulogu. Da bi savladala Kukulina koji je odolevao njihovoj magiji, Kalatinova deca su začarala biljke i stabla i pretvorila ih u ratnike sposobne za borbu. Tit Livije je u Analima, govoreći o smrti konzula Postumiusa 216. godine pre nove ere, istu temu koja je postojala i u Cisalpinskoj Galiji preobrazio u istoriju. Obrnutu temu (borbu drveća shavaćenu u povoljnom smislu) nalazimo i u velškom spevu Kat Godeu ili Borba drveća, koji se pripisuje Taliesinu. I u Galiji su imena stabla česta u antroponimiji ili u etničkim nazivima; Eburovices, Viducasses, Lemovices, itd.

Ali, opšti simbolizam drveta je postojan: drvo krije nadljudsku mudrost i znanje.''

 

[*~Anti~*]

JABUKA

1. Jabuka se simbolički upotrebljava u više značenja, koja su naoko različita, ali koja su, manje ili više ipak bliska; jabuka razdora koju je dodelio Paris; zlatne jabuke u vrtu Hesperida kao voće besmrtnosti; jabuka u koju su zagrizli Adam i Eva; jabuka u Pjesmi nad pjesmama, koja, kako kaže Origen, prikazuje plodnost Božje Reči, njen ukus i miris. Prema tome, u svim tim prilikama reč je o sredstvu spoznaje, ali sredstvu koje je jednom plod Stabla života, drugi put, opet plod Stabla spoznavanja dobra i zla: sjedinjujuća spoznaja koja podaruje besmrtnost, ili distinktivna spoznaja koja uzrokuje pad. U alhemiji zlatna jabuka je simbol sumpora.

2. Simbolizam jabuke proizilazi, kaže opat E. Bertand, odatle što se u njenom središtu nalazi zvezda sa pet krakova koju sačinjavaju alveole u kojima su smeštene semenke... Zbog toga je upućeni smatraju plodom spoznaje i slobode. Prema tome, jesti jabuku za njih je značilo zloupotrebiti razumevanje koje se dobija od nje da bi se spoznalo zlo, oseljivost koja se dobija od nje da bi se zlo želelo, slobodu koja se dobija od nje da bi se zlo činilo. Ali, kao i uvek, ludost prostog naroda shvatila je simol kao stvarnost. Zatvorenost pentagrama, simbola čoveka-duha, u mesu jabuke simbolizuje, uz to i involuciju duha u materijalnosti puti. To se kaže već i u L’Ombre des Cathédrales Roberta Ambeliana: Jabuka je, čak i danas, u inicijatičkim školama slikovit simbol spoznaje, jer, kad je prerežemo nadvoje (vertikalno po osi peteljke), otkrićemo pentagram, tradicionalni simbol znanja, koji sačinjava sâm raspored semenki...

3. U keltskim predanjima jabuka je plod znanja, magije i otkrovenja. Služi i kao čudotvorna hrana. Žena s drugog sveta koja dolazi da traži Kondla, sina kralja Kona, daruje mu jabuku koja će mu trajati mesec dana i koja se nikad ne smanjuje. Između čudotvornih predmeta za kojima, po nalogu boga Luga, moraju da tragaju tri Turinova sina kako bi iskupili ubistvo njegovog oca Kijana, jesu i tri jabuke iz vrta Hesperida: ko god jede od njih, više neće biti gladan ni žedan, niti će osećati bol, niti će oboleti, a one se nikad neće smanjiti. U nekim bretonskim bajkama pre izricanja proročanstva zagriza se u jabuku.

Kao što je jabuka čudotvoran plod, tako je i stablo jabuke (Anellio, na keltskom) stablo drugoga sveta. Žena sa drugog sveta, koja dolazi da traži Brana, daruje mu granu jabukovog stabla pre nego što će ga odvesti na drugi kraj mora. Emain Ablach na irskom, Ynys Afallach na velškom, to jest jabučnjak, je ime mitskog boravišta u kome počivaju umrli kraljevi i junaci. U bretonskom predanju tamo se sklonio kralj Artur čekajući dan kad će se vratiti da oslobodi svoje Velšane i Bretonce od tuđinskog jarma. Prema nekim tekstovima Merlin podučava pod jabukovim stablom. Kod Gala je stablo jabuke bilo sveto stablo kao i hrast.

Jabuka je plod koji održava mladost, simbol je obnove i trajne svežine. Gervasius priča kako je Aleksandar Veliki, tražeći vodu života u Indiji, našao jabuke koje su produživale život sveštenika do 400 godina. U skandinavskoj mitologiji jabuka ima ulogu ploda koji obnavlja i podmlađuje. Bogovi jedu jabuke i ostaju mladi sve do ragna röka, to jest do kraja sadašnjeg kosmičkog ciklusa.

5. Prema analizi Pola Dila, jabuka, zbog svog oblika kugle, uopšte označava svaku zemaljsku želju ili zadovoljstvo u takvoj želji. Jehovina zabrana opomenula je čoveka da se čuva prevlasti svojih želja koje će ga zavesti u materijalistički život vraćajući ga u nekom smislu, nazad, za razliku od duhovnog života koji ima smer progresivne evolucije. Božje upozorenje omogućuje čoveku da spozna ta dva smera i da odabere između puta zemaljskih želja i puta duhovnosti. Jabuka je simbol te spoznaje i nužnosti opredeljenja.''

 

[*~Anti~*]

KRUŠKA

’’Cvet kruške ponekad se u Kini smatra simbolom žalosti jer je beo, a prvenstveno simbolom prolaznog karaktera postojanja, zbog toga što kratko traje i što je izuzetno krhak.

U snovima je plod kruške tipično erotski simbol, pun seksualnosti. To je verovatno tako zbog njegovog slatkog ukusa, obilne sočnosti, ali i zbog njegovog oblika koji podseća na nešto žensko.’’


SIMBOL KRUŠKE KOD SLOVENSKIH NARODA

’’I kruška je mesto gde često boravi nečista sila. U Homolju su ’’selili’’čumu iz svog sela u neko drugo, tako što je čovek rođen u subotu (’’subotnjak’’) uveče nosio torbu u koju je stavljena pogača, nepečeno pile, kresivo i trud i buklija s rakijom, i daleko od sela ostavljao na divlju krušku. U jednoj srpskoj bajci đavo zakazuje susrete s mladićem izvan sela pod krivom kruškom, i odatle ga šalje u krađu. U okolini Leskovca na Svete Vračeve (14. juli) u jednom crkvištu narod je palio sveće za zdravlje ispod pet malih zakržljalih krušaka, za koje su verovali da predstavljaju pet braće. U Šumadiji vodili su dete do kruške ’’žutice’’ i tu mu bajali od krupe, bolesti stomaka. Pri tom su obilazili tri puta oko kruške govoreći: ’’Sunce za goricu, krupica u žuticu’’, a pred odlazak s tog mesta tucnuli bi detinju glavu o stablo kruške. U jednoj beloruskoj basmi ispod kruške sedi devojka, koja ne ume ni tkati ni presti, ali ume svilom šiti i krv bajanjem zaustavljati: ''У чистом поли стоить груша, на той груши сядить красная девица; ня умела ина ни ткать и ни прасть, тольки умела шовком вышивать, кров заговаривать''. U jednoj srpskoj basmi, ispod kruške se nalazi kuja s devet štenadi, od kojih jedno po jedno nestaje, što predstavlja model razgrađivanja bolesti:

’’Ispod sela zelena livada,
u livadi zelena kruška,
a pod krušku zelena kučka
okotila devet kučeta:
od devet – osam...
... od jedan – nijedan’’.

U završnicama nekih basmi bolesti se teraju ’’na krušku samovilsku’’. Plod kruške ili oraha, po verovanju u đevđeliskom kraju, mogla se drugome preneti bolest rusa. Bilo je potrebno njima protrljati obolelo mesto i baciti na ulicu s rečima :’’Koj ki a zeme, koj ki a apne, na nego rani na mene zdrave!’’ U Maleševu, u Makedoniji, verovalo se da kamen koji se nađe među kruškinim granama može porodilji povratiti mleko. Bilo je potrebno da se stavi u vodu i da tu stoji tri dana, a posle porodilja da pije tu vodu.

Kruška je pogodan medijator u magijskoj praksi najmanje iz dva razloga. Prvo, verovanja i magijski postupci odnose se po pravilu na divlje kruške, koje su samonikle u polju, odnosno pripadaju prostoru otvorenom i prema ljudima i prema divljem svetu. U tom smislu se često pripoveda kako medved dolazi da bere ili skuplja kruške. Drugo, divlje kruške najčešće se jedu tek kada ugnjiju, to jest kada se kod njih izvrši neka promena, transformacija, sliča onoj kroz koju prolazi konopolja, lan, pšenica. Time one na simboličan način mogu izražavati ideju – rađanje – umiranje – ponovno rađanje, što inače odgovara potrebi koja stoji pred izvođačem magijskog postupka.’’

 

[*~Anti~*]

DREN

’’Prema ritulalu Fecijala (Tit Livije, 1, 32) rimski sveštenik, koji je zadužen da neprijatelju najavi rat, polazi na granicu noseći malo koplje sa gvozdenim šiljkom ili kopljem od drena sa čvrstim vrškom, da bi tako opomenuo neprijatelja. Taj se obred podudara sa drvenim magijskim propisom koji prethodi upotrebi gvožđa. Izbor drena boje krvi, kao i bacanje oružja na neprijateljsku teritoriju simbolizovalo je krvavu smrt koja će se obrušiti na neprijatelja. Nasuprot tome, na Dalekom istoku predstavlja živu snagu krvi i blagotvorne uticaje.’’


SIMBOLIKA DRENA KOD SLOVENSKIH NARODA

’’Granično drvo je i dren, verovatno po tome što najranjije cveta, a kasno sazreva. Ono je pogodan medijator i šuma; raste u obliku grma (kao leska i šipak); ima crven plod (po tome je sličan i s glogom), a i stablo mu je smeđe-crveno. Ritualnim šibanjem drenovim prućem (na Mladence, na Blagovesti) ili pričešćivanjem njegovim pupoljcima (o Uskrsu), prenosi se na ljude i stoku plodotvorna snaga umrlog i vaskrslog božanstva. I veza sa mitom umiranja – vaskrsenja uticala je na to da dren stekne sposobnost da ’’razdvaja’’čoveka od nečiste sile (otuda verovanje da drenova batina štiti čoveka od vukodlaka).’’

 

[anima.art]

O JEDNOM DRVETU​

- Jabuka u cvetu. Impresija.​

- Plodovi i zrenje, impresija druga.​

Autor: Ljiljana Negojević​

http://www.creemaginet.com/sajt/node/124​

 

[*~Anti~*]

Možda je bilo dosta priče o biljkama. Moja zamisao je da počnemo da pišemo o simbolici životinja (mada smo se, doduše, u početku dotakli simboličkih značenja nekih životinjskih vrsta); jer su životinje kao simboli imale i još uvek imaju podjednako važnu ulogu u umetnosti uopšte kao i u ljudskom životu.

Pozivam vas da još jednom pročitate uvodni post, i da mi se priključite kako svojim ličnim mišljenjem tako i citatima iz literature, ili nekih novinskih članaka itd.

Inače, to što ne navodim svoj lični odnos prema svakom simbolu iz razloga da ne bih opteretio tekstove preteranim subjektivizmom, ne znači da je vama to uskraćeno. Želja mi je da i s moje strane imate koristi od ovih postova kao izvora saznanja.

 

[*~Anti~*]

ŽIVOTINJA

''1. Životinja kao arhetip predstavlja duboke slojeve nesvesnog i nagona. Životinje su simboli kosmičkih, materijalnih i duhovnih principa i snaga. Primeri toga su znakovi Zodijaka koji ukazuju na kosmičke energije. Egipatski bogovi imaju životinjske glave, životinje simbolizuju jevanđeliste, a Duh Sveti predstavlja se golubicom. One dotiču tri nivoa univerzuma: podzemlje, zemlju i nebo. Tako se u mitologiji Maja krokodil prikazuje kao htonska neman koja je razjapila strašnu čeljust da bi u sumrak progutala sunce.

2. Zoolatriju nalazimo u drevnom Egiptu: o životinjama treba voditi brigu i poštovati ih, jer su stecište dobrih i strašnih oblika božanske sile. Plemenski bog se u svakom gradu od pamtiveka otelotvorio u vrstu zaštićenu tabuom.

Po Herodotu, Egipćanin će pustiti da mu sve izgori, ali će život izložiti da iz plamena izvuče mačku. Bezbrojne su mumije životinja. Brinuti o životinjskim grobovima je dužnost kojom su se poklonici ponosili: Dao sam hleba gladnom čoveku, napojio sam žednog, golome dao odeću. Brinuo sam se o božanskim ibisima, sokolovima, mačkama i psima, sahranio ih prema obredima, pomazao uljima i umotao u tkanine.

3. U kineskom simbolizmu javljaju se samo divlje zveri; domaće životinje nemaju ulogu ukoliko ne predstavljaju nekoga ko je u praznoverju i pripovetkama nasamaren. Nikad ne poseduju moć preobražaja u čoveka, niti ukazuju na ljudske osobine, kao što može lisica a ponekad i tigar. Tigar, naime, ima moć da po svetlucanju koje se pojavi na čovekovoj glavi raspozna je li ovaj dobar ili nije.

Najbrojnije su u kineskoj umetnosti izmišljene životinje. Korene fantastičnog nalazimo na nadgrobnim spomenicima otkrivenim u Šandogu i Henanu. To je umetnost koju službeni taoizam i konfučionizam nisu još bili civilizovali. Istaknuto mesto pripada najneverovatnijim bićima, najneobičnijim žrecima i životinjama najčudesnijih oblika: solarni gavran s tri noge (nebo, zemlja, čovek), lisica s devet repova (devet pokrajina Carstva), nemani kao kentauri s dva sljubljena ljudska poprsja, i zveri od kojih svaka nosi osam ljudskih glava na vratovima kao zmija, a nalik na hidre klasične grčke mitologije.

Na jednom reljefu iz grobne odaje sučelice stoje dva lika, i, dok jedan u ruci drži neki uglomer (amblem jednoga mitskog kralja Kine) a drugi krst (pet stožernih tačaka), donji im delovi tela završavaju u nekim isprepletenim repovima.

Tu su prikazi iz vremena Zaraćenih kraljevstava (441-221), i ubrzo će biti obuzdani uticajem konfučijanske i budističke doktrine. Simbolizam će im ostati samo u taoističkoj magiji.

Šintoističke hramove čuvaju fantastične životinje postavljene s jedne i druge strane ulaza. Jedna od njih ima otvorenu čeljust, a druga zatvorenu. Simbolizuju početak i kraj, carevu neograničenu vlast, alfu i omegu.

4. Dugo se verovalo da u keltskoj religiji zoomorfizmu i totemizmu pripada značajno mesto. To bi, naime, svedočilo o njenoj drevnosti i primitivnosti, jer se naredni razvojni stepen uspostavlja antromorfizmom dorađenih bogova kakvi su, na primer, grčki bogovi. Životinja međutim, ima jednostavno vrednost simbola: vepar simbolizuje svešteničku funkciju, medved kraljevsku, gavran je Lugova životinja... Labud ili uopšte ptica, vesnik je drugog sveta; konj je vodič duša (psihopomp), itd. U keltskom krugu o totemizmu nema nikakvog stvarnijeg dokaza.

5. Turci su od sposobnog vojskovođe zahtevali osobine deset životinja: srčanost petla, čednost kokoške, hrabrost lava, nasrtljivost vepra, lukavstvo lisice, istrajnost psa, budnost ždrala, opreznost gavrana, borbenost vuka i gojaznost jagrua (yagru), životinje koja uz sav trud i napor ostaje debela (Al-Mada’Ini, arapski autor IX veka). U analognom nabrajanju svojstava ratnika jedan kasniji arapski autor govori o upornosti, hladnokrvnosti i snazi vuka, o hrabrosti medveda, o osvetoljubivosti jaka, o čednosti svrake, i oštrovidnosti gavrana, o prepredenosti riđe lisice, o osvetoljubivosti mužjaka kamile, o hrabrosti lava i o sovinoj sposobnosti da bdije. U simbolici turskih naroda konj je hrabar, vo snažan, ovce slabe i plašljive, lav ne može savladati bes, ždrebe je nestašno, a tigar hrabar i odvažan.

6. S biblijskog stanovišta navodimo tek dva primera: životinje su privedene Adamu; životinje u Bibliji kao da imaju posebno značenje. Prema Filonu životinje kojima Adam daje imena znače ljudske strasti nalik na divlje zveri koje treba ukrotiti. Filon razmatra različite grupe životinja. O Avramovoj žrtvi, koja se sastoji od vola, koze, ovce, golubice i grlice, kaže: Priroda tih životinja dokazuje srodnost s delovima univerzuma: vo sa zemljom, jer je orač i ratar; koza s vodom, jer je nagla, a voda je nemirna i silovita, što dokazuju rečni tokovi i plime; ovan je nalik na vazduh po žestini, a i zato što nijedna životinja čoveku nije korisnija: ovan mu daje odeću; pticama je srodan element nebo, podeljeno na različite sfere; planete se mogu dovesti u vezu s golubicom, jer je ona blaga životinja, a planete su nam sklone; zvezde s grlicom, jer voli samoću. Može se dodati da su ptice srodne zvezdama, jer je njihov let nalik na kretanje zvezda, a pev na muziku sfera (Quaestiones in Genesim, 3, 3).

Filon uspostavlja i druge analogije između životinja i čoveka, koje će se pojaviti i u hrišćanskoj umetnosti. Vo se zbog poslušnosti dovodi u vezu s telom, koza s čulima, jer slede svoje porive. Ovan zbog muževnosti i delatnosti ukazuje na Logos. Golubica zbog shvatanja vidljivog sveta odgovara razumu, a grlica, koja voli samoću, žudi za nevidljivom stvarnošću (Quaestiones in Genesim, 3, 4), itd.

7. Životinje koje se često pojavljuju u snovima i u umetnosti čine čovekova delimična poistovećenja: one su njegovi aspekti, slike njegove složene prirode, ogledala njegovih dubokih poriva i njegovih ukroćenih ili divljih nagona. Svaka odgovara jednom delu nas, bilo da je on već uključen ili ga tek treba uključivati u usklađeno jedinstvo ličnosti.

Bezgranično obilje životinjskog simbolizma u religiji i umetnosti svih vremena ne naglašava samo važnost tog simbola; ono pokazuje kako je za ljude važno da u svoj život uključe psihički sadržaj tog simbola – nagon... No u čoveku to ’’životinjsko biće’’ (koje živi u njemu kao njegova nagonska psiha) može postati opasno, ako ga on ne prepozna i ne uključi u život... Prihvatanje životinjske duše uslov je celovitosti i potpunog življenja.''

 

[*~Anti~*]

MAČKA

''1. Simbolika mačke je vrlo raznolika i koleba se između dobrih i zlih značenja, što je jednostavno objasniti istovremeno umiljatim i podmuklim ponašanjem te životinje. U Japanu je mačka zloslutna životinja koja, kažu, može ubiti ženu i poprimiti njeno obličje. Čuvena krotka mačka Jingorόa iz Nikoa verovatno je imala samo dekorativnu vrednost. U budističkom svetu prebacuju joj da samo nju i zmiju nije ganula Budina smrt, što se ipak, s druge tačke gledišta, može shvatiti kao znak više mudrosti.

U Indiji se mogu videti statue mačaka asketa koje predstavljaju blaženstvo životinjskog sveta (Kramriš). Mačka je i jahaća životinja i aspekt joginî Vidâli. U drevnoj Kini mačka se prihvatala kao dobronamerna životinja, a njeno vladanje se, kao i vladanje leoparda, oponašalo u plesovima za poljske radove (Grane).

U Kambodži se dan danas mačka u kavezu prenosi iz kuće u kuću na pevane procesije za dozivanje kiše: svaki meštanin poliva mačku, čije mjaukanje, kažu, uzbuđuje Indru, darivaoca plodnog pljuska. S obzirom na simboliku kiše to se može shvatiti na različite načine. Mačka je, dakle, vezana za sušu koja evocira shvatanje prvobitnog haosa, materia prima neoplođena višim vodama.

Svakako je zanimljivo bar zabeležiti da se u Kabali, kao i u budizmu, mačka povezuje sa zmijom: ona označava greh, prekomernost dobara ovoga sveta (Devuku). U tom značenju ponekad se prikazuje uz Hristove noge.

U Vijetnamskoj narodnoj satiričkoj predstavi mačka je amblem mandarina.

2. U starom Egiptu poštovala se u obličju božanske mačke boginja Bastet, dobrotvorka i jedna od čovekovih zaštitnica. Na mnogim umetničkim delima prikazana je kako nožem u api seče glavu zmije Apopkis, Zmaja tmina, koji otelovljuje neprijatelja Sunca i nastoji prevrnuti svetu lađu dok prolazi podzemnim svetom. Tu mačka simbolizuje snagu i okretnost mačije ćudi koje boginja zaštitnica stavlja u službu čoveka kako bi mu pomogla da pobedi svoje skrivene neprijatelje.

3. U keltskom predanju simbolika mačke mnogo je nepovoljnija od simbolike psa ili risa. Čini se da se na tu životinju gledalo s nepoverenjem. Ken Kat, mačja glava, je nadimak nasilnika Kairprea koji je, u želji da osvoji vrhovnu vlast, izazvao uništenje Irske. U Plovidbi Mejl-Duna mitska mačka kažnjava jednoga od Mejl-Dunove braće po mleku koji je u napuštenom dvorcu, gde se družina gostila, hteo da se dočepa zlatnog obruča. Kradljivca je u pepeo pretvorio plamen iz očiju mlade mačke, koja je nakon toga nastavila da se igra. Ključar kralja Nauha u Tari imao je jedno mačje oko, koje mu je smetalo kad je hteo da spava, jer se oko noću otvaralo na cičanje miševa i cvrkut ptica. U zemlji Gala jedna od tri nevolja ostrva Anglze jeste mačka koju je okotila mitska krmača Henven (Henwen – Bela starica). Svinjar ju je bacio u more, ali, na nesreću, spasili su je i odgojili nerazumni. Ipak se treba zapitati nije li tu reč pre o divljoj nego o domaćoj mački.

4. U silamskom predanju, naprotiv, svaka mačka, osim crne, je dobronamerna. Legenda kaže da je Noje, jer su pacovi smetali putnicima Arke, rukom prešao lavu preko čela, on je kinuo i izbacio mačji par. Zbog toga ta životinja liči na lava... Mačka je obdarena barakom. Sasvim crna mačka ima čarobnu moć. Za oslobađanje od čini se jede njena koža. Slezina crne mačke zaustavlja ženinu menstruaciju. Njenom krvlju se zapisuju moćne čini. Ona ima sedam života. Demoni (djin) se često javljaju u obličju mačaka. U Persiji se veruje da se onaj ko muči crnu mačku izlaže opasnosti da se sukobi s vlastitim hemzâdom (duh koji se rađa zajedno sa čovekom kako bi mu pravio društvo) i samome sebi naudi. Neki veruju da je crna mačka zao djin kog treba pozdraviti kad iz mraka uđe u sobu.

U mnogim predanjima crna mačka simbolizuje mrak i smrt.

5. Veruje se i da je mačka sluga pakla. Niasi (Sumatra) imaju kosmičko stablo koje je stvorilo sve. Da se uspnu na nebo, mrtvi moraju preći preko mosta. Ispod mosta je ponor pakla. Na ulazu u nebo stoji čuvar sa štitom i kopljem. Kraj njega je mačka koja grešne duše baca u vode pakla.

6. Kod severnoameričkih Poni Indijanaca divlja mačka je simbol okretnosti, razmišljanja, oštroumnosti. Ona je lukav i staložen posmatrač koji uvek postiže svoj cilj. Zbog toga je to sveta životinja koja se sme ubiti samo za religiozne svrhe i uz određene obrede.

Sa okretnosti i oštroumnosti prešlo se na vidovitost. Zbog toga se u srednjoj Africi torbe za lek izrađuju od kože divlje mačke.''

 

[*~Anti~*]

SIMBOLIKA MAČKE KOD SLOVENSKIH NARODA

’’U verovanjima i običajima južnoslovenskih naroda mačka pokazuje neke sličnosti s psom i kokoškom, ali su kod nje najviše istaknuta demonska obeležja. U Srbiji se za mačku kaže da ima devet duša i ona se, za razliku od psa, ne ubija, već se ostavlja da sama ugine. Verovatno da je njena demonska obeleženost razlog što seljaci ispod Fruške gore nikada ne voze mačku u kolima. Široko je raspostranjeno verovanje da se pokojnik može povampiriti ako pre sahrane preko njega pređe mačka (ili kokoška). U okolini Dubrovnika verovalo se da se u mačku kad ostari useli hudoba (đavo). U Bosni mačka se nije prizivala po noći, niti se noću vodila sa sobom, jer se po tamošnjem verovanju mogla pretvoriti u đavola. Kod meglenskih Vlaha smatralo se da vampiri kad izađu iz grobova dobijaju lik mačke, vuka ili slepog miša. U verovanjima se mačka često povezuje s čumom. Na Kosovu čuma se zamišljala kao žensko biće s dugačkom kosom, koje se pretvara u mačku. U istom kraju, kao zaštita od čume, prilikom zaoravanja sela u brazdu su zakopavali crnu mačku i crnu kokošku. U Kratovu, u Makedoniji, ako ljudi čumi ukradu grne (zemljani sud), onda se, po narodnom verovanju, ona obesi i od nje postane mačka. U Visočkoj nahiji u Bosni drekavac se pokazao čoveku u obliku crnog mačka, i od njega je čovek ogluveo. Kod Slovenaca u Prekomurju verovalo se da mačka i pas mogu da izazovu bradavice kod čoveka ako im se od hleba koji je u blizini ne baci parče.

Izražena demonska obeležja kod mačke odredila su i njenu upotrebu u nekim bajanjima, kao i u spravljanju ljubavnih čini. Pošto se smatra da na nju ne ide urok i druge bolesti, ona se upotrebljava kao simbolička zamena za bolesnika. Tako u Sloveniji dete koje boluje od padavice zavijali su u kožu crne mačke koju su zaklali novim, do tada nekorišćenim nožem. U okolini Đevđelije u Makedoniji, da neko lovcu ne uroči pušku, tri puta su provlačili mačku između puške i kaiša na njoj. U istom kraju mačku su koristili i ribolovci da im ’’razbije’’ mađije tako što su je tri puta ubacivali u mrežu i vadili iz nje, a pri povratku iz ribolova prvo su ribu davali mački, a zatim su raspoređivali ulov. U Levču i Temniću, ako neko iz porodice umre odmah posle navijanja prediva za tkanje, smatralo se da je ’’zamro snovutak’’. Pre početka tkanja ovakvog ’’snovutka’’ provlačili su mačku kroz ’’zev’’. Na Kosovu, ako dete boli grlo, provlačili su crnu mačku zajedno s crvenim koncem tri puta ispod korena nekog drveta. Tu mačku su puštali da ode, a crveni konac su vezivali detetu na levo uvo i oko grla zajedno s jednom starinskom parom. Očigledno da u ovom obredu mačka ima ulogu ’’sprovodnika’’ bolesti preko granice koja deli ljudski od neljudskog sveta. Preko crvenog konca koji, gledano kroz obred, ’’dolazi’’ iz drugog sveta (jer posle trećeg provlačenja i mačka i konac idu od sebe), ostvarivana je neutralizacija opozicije socijalni svet / divlji svet i bolesnik je, noseći konac na levom uvetu, dobijao obeležje tog drugog sveta. Otekline na vratu kod dece (gute) u Bosni su lečili premazivanjem krvlju crne mačke (gutu okruže a zatim preko nje obeleže krst krvlju crne mačke). U Poljici su micinu lečili odrezanim uvom crne mačke, na isti način kao u prethodnom slučaju. Po istom zapisu, neki su na modroj hartiji crtali ’’Solomunovo slovo’’, tako što su pero umakali u u krv iz uva crne mačke. U Srbiji, u Levču, ako dete ima bale, prevlačili su mu preko usta mačji rep. Prema predanju iz Bosne, mačka je postala od lavovih bala.

Da mačka ima htonska i demonska obeležja, svedoče i obredi ritualnog kuvanja crne mačke da bi se pronašla njena kost koja, po narodnim verovanjima, omogućava čoveku da bude vidovit ili nevidljiv, ili se pak toj kosti pripisuje moć da može, poput čudotvorne biljke raskovnika, da otvori svaku bravu. U prvom slučaju, čovek kuva crnog mačka (ili vranu) na raskrsnici u kazanu, i to nag i ćuteći. U drugom slučaju, koji primenjuju provalnici, dvojica uhvate crnu mačku bez belege i kuvaju je u ponoć, na raskrsnici, u novom zemljanom loncu, takođe ćuteći. Prema verovanju dolaze đavoli koji dižu galamu tražeći mačku. Kada se mačka raskuva, jedan od te dvojice uzima jednu po jednu kost i stavlja je pod jezik. Kad postane nevidljiv, onda je našao kost koju traži. Sličan postupak se primenjuje i u traženju kosti koja ’’otvara svaku bravu’’. Ovde jedan čovek takođe go, na raskršću u gluvo doba noći kuva živog crnog mačka, a kad se mačak raskuva, stavlja kost po kost među svoje zube i za to vreme se ogleda u loncu s vodom. Kad spazi svoj lik, onda je i našao odgovarajuću kost ’’koja sve otvara’’.

Prema narodnom verovanju is Istre, na sličan način je kuvan crni mačak radi upotrebe u ljubavnim činima. Po jednoj varijanti ovog obreda, crnog mačka su pekli u kotlu i pečenog ostavljali u mravinjaku. Kada mravi raznesu meso, uzimali su kosti od mačka, mleli ih i stavljali u jelo one devojke koju su hteli da opčine, tj. da izazovu njenu ljubav prema momku koji je te čini pravio.

Htonsko obeležje mačke vidi se i u verovanji iz Kuča u Crnog Gori, po kome mačka zna travu od zmije, ’’i kad se s njom kolje, trči pa se valja u toj travi kad ju zmija ujede’’. U okolini Niša postojalo je verovanje da će grad prestati ako se zakopa živa mačka.

Očigledno su kod mačke, za razliku od psa, daleko više istaknuta demonska i htonska obeležja, koja po svoj prilici dolaze i od različitog načina ishrane ove dve životinje. Mačka se prevashodno hrani ’’donjim’’životinjama – miševima, gušterima i slično i ona je, što se tiče ishrane, labavo vezana za čoveka. S druge strane, ljudi koji čuvaju pse imaju i obavezu njihovog hranjenja, mada, po pravilu, psi jedu i ljudsku pogan. Po jednom podatku, u Srbiji se mačka smatra za čistiju životinju od psa. Naime, ako pas priđe sudu s jelom i ponjuši ga, takvo jelo se baca i sud se pere, jer se smatra da je opoganjeno. Ali, ako to čini mačka, ljudi jelo ne bacaju već ga jedu.’’

 

[anima.art]

Pas - simbol vernosti, bdenja i plemenitosti.

BOŽINA PRIČA O PSU KOJI JE PLAKAO​

Boža već dugi niz godina dolazi u Novu Pazovu kod svog prijatelja, zemljaka, Dušana na slavu Sveti Jovan. Donese domaću rakiju, banijski kulen i novosti iz zavičaja. Ove godine je došao sa "mladom", drugom suprugom, Hrvaticom. Spontan, topao čovek, sa crtama na licu koje zbunjuju. Rado se odazvao pozivu da za feljton “Stradanje izbeglog srpskog naroda” ispriča svoju priču o stradanju u "Oluji" i izbeglištvu. Bio je tačan i na važnost ovog sastanka ukazivao je uredan izgled, miris kolonske vode i neka patetika u ophođenju.

“Piši samo ovako: čika Boža, Banijac, iz sela kod Dvora na Uni, stolar, penzioner. Pričaću ti o mom Viktoru, psu koga sam devedeset i pete godine ostavio i koji je sedam godina patio na kućnom pragu u Baniji, dok sam ja bio u tuđoj kući u Vojvodini.

Dok nisam počeo da živim sa Evicom, ja sam bio uništen čovek, usamljen i nesrećan sa osećajem krivice koji me je razdirao...Posle tragične smrti našeg sina jedinca, supruga i ja smo se sve više udaljavali jedno od drugog. Ja sam po čitav dan bio u radionici a ona je radila kućne poslove. Prestali smo i da razgovaramo - sem najnužnije. U radionici je sa mnom bio vučjak Viktor. S njim sam pričao. Zajedno smo tu i doručkovali. Obožavao je kulen. Dok sečem komade, oči su mu sijale od radosti i širio je vilice u osmeh. Uvek me je gledao u oči dok pričam i siguran sam da je znao šta tada osećam. Kada sam neraspoložen započinjao je igru: zadirkivao me, skrivao alat pa mi ga ponovo vraćao, ili me "izvodio" za rukav u dvorište da se protrčimo.

Za vreme rata osećao je opasnost. Bio je uznemiren i nije se odmicao od ulaznih vrata. On je predosećao "Oluju"... I, došao je taj dan.
”Pakujte stvari na traktor i u kolonu!", vikali su vojnici. "Preko Une, u Bosnu. Brže, brže!"
I kao uznemireno stado ovaca, celo selo se sludilo.
"Ja nikud ne idem", kažem ženi.
"Bežimo! Pobiće nas!", viče uspaničeno i širi plahtu po podu i na nju trpa sve što dohvati.
"Nosi belu tehniku na traktor", viče i zamotava televizor u ćebe.
"Ištekaj belu tehniku, beno, i nosi. Što stojiš?!"
Viktor ulazi u kuću i pripija se uz mene.
"Isteraj ćenu da ne smeta. Pakuj najvrednije!", viče razbarušena.
Gledam je u čudu, paralisan. Viktor je tužno zacvileo i još jače se privio uz mene.
"Marš!", dreknula je. "Marš oboje!"
Sve se srušilo tog trena... Poveo sam Viktora u dvorište. Drhtao je i cvileo.
"Ti si moje najvrednije", šaputao sam mu i grlio ga.

Belu tehniku sam uz zajedničko natezanje smestio na traktor. Onda sam otvorio obor i pustio svinje, odvezao kravu i konja, pustio živinu. Iz ostave sam poskidao kulen. Pola sam strpao u torbu, pola poslagao na ulaz za Viktora…U grudima sam osećao užaren kamen.
"Čuvaj mi kuću, lepi moj”, milovao sam ga po glavi i plakao.
Viktor me je gledao u zenice. Za taj pogled nemam reči. On je žig na mojoj duši.
Supruga je vikala sa prikolice: "**** te ćeno! Bežimo!"
Seo sam na traktor i - to više nisam bio ja.

Stigli smo u Novu Pazovu kod Dušana. Nisam hteo da prijateljstvo pretvorim u obavezu. Posle nedelju dana otišli smo u Bač. Smestili smo se u napuštenu, vlažnu, staru kuću. Stvari su bile na podu, bela tehnika pod ćebetom, a nas dvoje - dve senke... Mrzeli smo se. Prestali smo i da jedemo zajedno. Ona je svaki dan nekud odlazila. Mislio sam da me vara. Osećao sam se bedno. Rano sam legao i još budan bi počeo da sanjam. U snovima sam bio kod kuće. Uvek sam nešto lepo sanjao i uvek je u snu bio moj sin i Viktor... Tako smo živeli šest godina. Jednog dana je u plahtu umotala svoje stvari i otišla. Laknulo mi je.

Saznao sam da je u selu ostao Ilija i još dvoje starih. Nekoliko porodica se vratilo. U srcu mi se rodila nada da ću ponovo živeti u svojoj kući. Radio sam sve moguće poslove. Kada sam uštedeo nešto malo para i sredio papire, odlazim u Hrvatsku.

Od uzbuđenja pri ulasku u selo mislio sam da ću umreti. Kuće kao avetinje. Dolazim do moje kuće. Bez prozora i vrata... kao lobanja. Ograda srušena. Dvorište zaraslo u korov. Jedva pomeram noge. Srce mi u grlu tuče. Prilazim ulazu. Na gomili prljavih krpa leži mršav, bolestan pas… bez oka... Zajedno smo zaurlali. Grlio sam ga i tepao: "Lepi moj, lepi moj..." Viktor je drhtao i cvileo isto kao kad sam ga ostavio. Iz oka su mu tekle suze... Posle nekoliko dana je uginuo.

Ilija mi je pomogao da ostanem normalan. Sredili smo jednu sobu. Kuvali smo zajedno i jeli. Znao je trenutak kada će mi, nekako u dozama, ispričati šta se dogodilo u selu posle bežanja. Neki ljudi su sa kamionima dolazili u selo i skidali stolariju. Odnosili su i što je ostalo u kućama. Moj Viktor je branio kuću. Udarali su ga, ali on se nije pomerao od praga... Izbili su mu oko. "Mislio sam da će uginuti posle vašeg odlaska", priča mi Ilija i uvek odmerava kako će da mi kaže. "Dovukao je na ulaz tvoje stvari i na njima je ležao...Onaj kulen, što si mu ostavio, nije ni okusio."

Na Božinom licu se poigrava popodnevno januarsko sunce. Zagledan u dubinu svog zdenca, nastavlja drugim glasom:
”Prošle godine, kada sam sređivao papire za penziju, u Dvoru sretnem moju školsku drugaricu Evicu. Obradovala se što me vidi i pozvala me na kafu. Posle sam sve češće pronalazio razlog da idem u Dvor ne bi li je video. Živela je sama. Muž, Srbin, poginuo je na "međi", deca otišla u Nemačku… Kada se preseljavala kod mene, iz kola je iznela kuče: "Božo, poklanjam ti Viktora..."

Nadica Janić

“Pazovačke novine”, februar 2007.

 

[*~Anti~*]

PAS

''Nema mitologije koja psa Anubisa, Tijen Kaun, Kerbera, Ksolotla, Garma i dr. nije povezala sa smrću, s paklom, s podzemnim svetom i nevidljivim carstvima kojima vladaju htonska ili mesečeva božanstva. Veoma složen simbol psa već je, dakle, na prvi pogled vezan uz trilogiju elemenata zemlja – voda – mesec čije nam je okultno, žensko značenje poznato istovremeno s vegetativnim, seksualnim, predskazivačkim i temeljnim jednako s obzirom na pojam nesvesnog i na pojam podsvesnog.

1. Prvobitna mitska funkcija psa, koja se posvuda potvrđuje, uloga je psihopompa, čovekovekog vodiča kroz noć smrti, pošto mu je bio pratilac kroz dan života. Od Anubisa do Kerbera, preko Tota, Hekate i Hermesa posudio je svoje lice svim velikim vodičima duša, svim putokazima naše zapadne kulturne istorije. Ima, međutim, pasa po celom svetu, i u svim kulturama, a pojavljuju se u varijantama koje još više obogaćuju taj prvobitni simbolizam.

Brojni su psoglavi u egipatkoj ikonografiji, a zadatak im je da zarobe ili unište neprijatelje svetlosti i da čuvaju vrata svetih mesta.

Kod Germana strašni pas po imenu Garm čuva ulaz Niflhajma, carstva mrtvih, zemlje leda i mraka. Stari Meksikanci su uzgajali pse koji će pratiti i voditi umrle u onostrano. S lešom se pokopavao pas boje lava – to jest sunca – koji je pratio pokojnika, kao što je Ksolotl, bog-pas, pratio Sunce na njegovom putovanju ispod zemlje. Ili se takav pas žrtvovao na gospodarevom grobu da bi mu na kraju dugog putovanja pomogao da pređe devet reka koje su sprečavale pristup večnom boravištu mrtvih Čokomemiklanu, devetom nebu.

Još i danas u Gvatemali Indijanci Lakandon na četiri ugla groba polažu četiri statuete psa napravljene od palmina lišća.

Trinaesto i poslednje sazvežđe drevnoga meksičkog Zodijaka je sazvežđe Psa; ono uvodi u pojmove smrti, kraja i podzemnog sveta, ali i inicijacije, te obnavljanja, jer prema Nervalovim stihovima: Trinaesto se vraća... i opet je prvo. Antipodu Srednje Amerike taj prmer olakšava razumevanje nekih pojedinosti pogrebnih obreda šamanskih naroda Sibira. Tako se kod Golda mrtvac uvek pokopava sa svojim psom. Drugde, kod konjičkih naroda, žrtvuje se konj umrlog, a njegovo meso se deli psima i pticama koji će pokojnika voditi prema carstvima neba i pakla.

U Persiji i Baktrijaniji psima su se bacali mrtvaci, starci i bolesnici. U Bombaju Parsi uz umirućeg stavljaju psa tako da se čovek i životinja gledaju u oči. Kad pri porodu žena umre, ne dovodi se jedan, nego dva psa, jer treba osigurati putovanje dve duše. Na mitskom mostu Činavatu, gde se čisti bogovi i nečisti bogovi prepiru o duše, pravednike u raj odvode psi koji most čuvaju na strani čistih bogova.

2. Ali pas kome je nevidljivo tako blisko ne zadovoljava se samo vođenjem mrtvih. On je i posrednik između ovoga i drugog sveta, tumač živima kad ispituju mrtve i vrhovna božanstva svoje zemlje.

Tako kod Bantua iz Kasaija (kongoanska kotlina) postoji metoda proricanja hipnozom tokom koje klijent vrača, povezan s njim s pomoću niti, silazi u jamu gde će stupiti u vezu s duhovima, jer se, dok pada u hipnotički san, uz njega nalaze pas i kokoška. U istom kraju prlika psa u snu upozorenje je da se negde odvija neka vradžbina. Nesumnjivo je najimpresivnije da su ista posmatranja otkrila ovaj običaj Bantua kojim rešavaju zagonetku tajanstvene smrti nekog stanovnika sela: poglavica o stablo veša pokojnikovog psa presvučenog u leopardovu kožu, koja će mu razviti sposobnosti u agresivnom smislu. Telo tako žrtvovane životinje razdeli se potom svim stanovnicima sela, koji su dužni da ga pojedu. Poglavica zadrži glavu, i pošto ju je namazao kaolinom, upita je:

Ti psu i ti leoparde, dobro motrite!
Ti, psu, ponjuši s koje je strane stigla smrt ovog čoveka.
Ti vidiš duše, ti vidiš vešce,
Ne varaj se u krivicu za smrt ovog čoveka!

Nakon nekog vremena jedan od sudionika ove deobe se razboli: pas je naznačio krivca. I sibirski običaji se poklapaju s afričkim: tokom pogrebnih gozbi Teleuti daju psima komad mrtvaca pošto su izgovorili ove reči:

Dok si živeo, i ti si jeo;
Sad, kad si mrtav, jede tvoja duša!

Banjovski je opisao šamanovu odeću napravljenu od štavljenih psećih koža, što pokazuje moć proricanja koja se pripisuje toj životinji. Isto verovanje nalazimo u zapadnoj Africi. Bernar Mopoal navodi da mu je jedan od njegovih informatora u Porto-Novu poverio kako je svoju gatalačku brojanicu zakopao u trbuhu u tu svrhu žrtvovanog psa i ostavio je pod zemljom nekoliko dana, da joj uveća moć. Pas je i kod Irokeza posrednički glasnik: predanje nalaže da svake godine tokom novogodišnjih, svetkovina žrtvuju jednog belog psa: to je žrtvovanje središte svečanosti. Pas je naime glasnik koji hita u nebo da odnese molitve ljudi.

3. Pas često posećuje podzemne svetove, ali im je još češće čuvar ili svoje lice posuđuje njihovim gospodarima; osim već pomenutih primera, mogli bismo navesti još mnoge. U grčkoj mitologiji je Hekata, boginja tame, poprimila oblik ili kobile ili psa: vrebala je na raskršćima u pratnji paklenog čopora. Tako i altajski šamani u pričanju o svojim orfičkim putovanjima navode da su se na vratima boravišta gospodara pakla sukobili sa psima. Deseti dan proročkog kalendara Asteka je dan psa; njegov gospodar je bog pakla, a noćna božanstva stanuju u desetom nebu.

Povezivanje psa, htonskih božanstava i ljudske žrtve proizlazi jasno iz peruanskog mita iz perioda koji prethodi Inkama, a donosi ga Otac Avilski u svojoj hronici koja datira iz prvih dana španskih osvajanja. Prema tom mitu uspostavljanje novih vremena, koja se verovatno poklapaju s mitskim počecima ratarskog ciklusa, obeležava pobeda uranskog božanstva, gospodarice voda i nebeske vatre, nad htonskim božanstvom, gospodaricom zemlje unutrašnje vatre. Pošto je suparnicu sterala u visoku andsku dolinu i tako je učinila nemoćnom, nebeska boginja odluči da će ona koja se dosad hranila ljudksim mesom, odsada jesti pseće meso; stoga, zaključuje Otac Avilski, Junke, poštovaoci svrgnutog božanstva, još i danas jedu pseće meso.

4. Pošto je psihopomp kao Hermes, pas poseduje i lekarske sposobnosti; u grčkoj mitologiji on je jedan od atributa Asklepija (kod Rimljana, Eskalup), junaka i boga lekarstva.

Pas poznaje onostranost i ovostranost ljudskog života, pa se često javlja kao prosvetiteljski junak, a najčešće kao gospodar ili osvajač vatre i mitski predak, što njegovom simbolizmu dodaje i seksualno značenje. Bambare ga upoređuju s muškim udom; reč pas je i njihov ublaženi naziv. Prema Zahanu takvo povezivanje proizlazi iz analogije koju uspostavljaju između srdžbe uda – erekcije – pred stidnicom i lajanja psa pred strancem; proizlazi i iz čovekove nezasitnosti, jer je pohlepa na tom području jednako samo psećoj gladi.

U tursko-mongolskim mitovima veličaju se žene oplođene svetlošću; često ona ženu napušta u liku žutog psa, što podseća na već spomenutog astečkog psa boje lava, solarnog psa.

Psi i vukovi su ishodište nekoliko turskih i mongolskih dinastija, a tako je i u mitovima američkih Indijanaca. Deneji iz zapadne Amerike pripisuju čovekovo poreklo tajnim odnosima jedne žene i jednog psa. Prema astečkom predanju bog-pas Ksolotl ukrao je u paklu mrtvačke kosti iz kojih su se bogovi spremali da izvedu novu ljudsku rasu.

Pošto je pas mitski predak, često se razabire u mesečevim pegama po čemu se, kao i ostale lunarne životinje: zec, lisica i druge, smatra ponešto telesnim pretkom i junakom. U Melaneziji je on predak jedne od četiri klase zajednice koju je proučavao Malinovski. I rimska vučica se može uporediti s brojnim pripadnicima iste životinjske vrste, prosvetiteljskim junacima, koji su uvek vezani uz osnovu agrarnog ciklusa.''

 

[*~Anti~*]

PAS

II deo


’’5. Međutim, u tim predanjima se pas pojavljuje najčešće u liku junaka – tvorca vatre; iskra vatre prethodi iskri života ili se veoma često s njom zamenjuje. Tako Šiluki s Belog Nila, a i celo područje Gornjeg Nila, veruju da je pas ukrao vatru zmiji, dugi, nebeskom božanstvu ili Velikom duhu da bi je doneo na vrhu repa. Dok je trčao prema ognjištu, rep mu se zapalio, pa je urlajući od bola predao vatru šikari odakle su je ljudi jednostavno uzeli. Kod Falija iz Gornjeg Kameruna pas se upoređuje s crnim majmunom, otelovljenjem kovača koji je ukrao vatru, a njihovi susedi Podovko veruju da je pas ljudima doneo dva najdragocenija blaga: vatru i proso. Ibo, Iji i drugi stanovnici Bijafre veruju da je pas ukrao vatru s nebesa i predao je ljudima. U Južnoj Americi Canis vetulus nije vatru osvojio, nego je njen prvi vlasnik; otimaju mu je junaci blizanci u liku puža i ribe. U Severnoj Americi simbolička analogija vatra-polni čin još se tačnije određuje u mitovima u kojima je pas junak, tvorac vatre: Sjui i Navaho iz Novog Meksika, Karoki, Galinomerosi, Ahomavi i Maidu iz Kalifornije veruju da je kojot, veliki junak prerije, pronašao dobijanje vatre trenjem, ili da je krade i donosi u ušima, ili opet organizuje štafetnu trku u kojoj ljudi vatru otimaju bogovima.

Okeanijski mitovi ističu seksualno značenje psa, a ono je uvek povezano s osvojenjem vatre. U Novoj Gvineji neka plemena misle da je pas vatru ukrao njenom prvom posedniku pacovu – reč je dakle o htonskoj vatri. Motu-Motu i Ozokaive iz Papuazije smatraju da je pas gospodar vatre, jer on uz nju uvek spava i reži ako ga od nje teraju. Međutim, jedan mit iz Nove Britanije najupadljivije ilustruje vezu pas-vatra-polnost: prema tome mitu, koji takođe prenosi Frejzer, u ono doba članovi jedne tajne muške zajednice jedini su poznavali tajnu dobijanja vatre trenjem. Opazio ih je pas i preneo svoje otkriće ženama ovako: rep je obojio bojama te muške zajednice i počeo njime trljati komad drveta, na kom je sedela žena, sve dok nije planula vatra; tada je žena počela plakati i rekla je psu: Obeščastio si me, pa se sad mnome i oženi.

Muruti sa severnog Bornea veruju da je pas ujedno mitski predak i prosvetiteljski junak: kao prvo dete incestuozne ljubavi jednog čoveka i njegove sestre, koji su jedini preživeli potop, poučio je novo čovečanstvo svim novim veštinama, pa i dobijanju vatre. I opet je time objašnjeno poreklo agrarnog ciklusa. Njihovi susedi Dajaci veruju da je sutradan nakon potopa pas odao tajnu vatre jednoj ženi, tarući repom lijanu. I napokon, u mitu s Karolinških ostrva, vatru je jednoj ženi predao bog grmljavine koji joj se prikazao u liku psa. Ovaj poslednji primer jasno pokazuje oscilaciju simbola između htonskog i uranskog područja, što nas vraća stanovnicima Srednje Amerike. Kod Maja pas vodi sunce njegovom podzemnom putanjom i predstavlja crno sunce; kod Asteka on je sinteza, pa i sam simbol vatre.

6. Na keltskom području pas je u vezi s ratničkim svetom obrnuto od onoga što se zbiva kod Grka i Rimljana, pas je kod Kelta predmet laskavih poređenja i metafora. Najveći junak Kukulin je Kulanov pas, a svi Kelti, i ostrvski i kontinentalni, imali su dresirane pse za borbe i lov. Uporediti junaka sa psom služilo mu je na čast i odavalo priznanje njegovoj ratničkoj valjanosti. Čini se da nema psa koji je analogan Kerberu. Zlokoban pas postoji samo u folkloru, veovatno pod uticajem hrišćanstva: u Bretanji crni pas Arejskog gorja predstavlja prokletnike. Glavna zabrana u pogledu jela irskog junaka Kukulina odnosila se na pseće meso; da bi ga osudili da umre, čarobnjaci, koje susreće idući u borbu, ponude ga i prisile da pojede pseće meso.

7. Opisani aspekti simbolike psa: prosvetiteljski junak, mitski predak, simbol seksualne moći i dugovečnosti, zavodnik, bludnik koji je kao priroda u obnavljanju prepun životnosti, ili pas kao plod zabranjene veze, otkrivaju dnevno lice jednog simbola. Treba mu razmotriti i noćno lice. Najuverljivija ilustracija toga jeste nemilosrdna zabrana koju ta životinja trpi u islamskim zajednicama.

U islamu je pas slika onoga što je u stvaranju najniže. Prema Šabestariju vezati se uz svet znači poistovetiti se sa psom koji se hrani lešinama; pas je simbol lakomosti i nezasitosti; istovremeno postojanje psa i anđela je nemoguće. Prema islamskim predanjima pas ipak poseduje pedeset i dva obeležja, polovina ih je sveta, polovina sotonska. Pas bdi, strvljiv je i ne ujeda gospodara. Veliča se njegova vernost: Ako čovek nema braće, braća su mu psi. Srce psa nalik je na srce njegova gospodara.

Smatra se da su psi nečisti. U obliku crnih pasa često se javljaju Jnuni. Lavež pasa uz kuću je predznak smrti. Pseće meso se uzima kao lek (protiv jalovosti, uroka, i tako dalje). U Tangeru se meso šteneta ili mačeta jede kao protivotrov koji štiti od čaranja. Za razliku od ostalih pasa, hrt se ne smatra nečistim, nego obdaren barakom. On štiti od uroka. Sirijski muslimani veruju da anđeli nikad ne ulaze u kuću u kojoj je pas. Prema predanju Prorok je izjavio da se posuda iz koje je pio pas mora oprati sedam puta, a prvi put sa zemljom. Kažu da je branio ubijanje pasa, osim crnih s belim pegama ispod očiju, jer takvi psi su đavoli. Ubiti psa onečišćuje: kaže se da je to jednako loše kao ubiti sedmoro ljudi; veruje se da pas ima sedam života. Pas koji je čuvao sedam Usnulih u pećini (Koran, 18) javlja se na amajlijama.

8. Simbolizam psa na Dalekom istoku je dvosmislen: dobročinstven, jer pas je bliski čovekov pratilac i budni čuvar njegova boravišta; zlotvoran, jer se, pošto je srodan vuku i šakalu, javlja kao nešista i prezira vredna životinja. Njegovi aspekti ne poznaju geografskih ograničenja, nego su jednako raspostranjeni.

Sličan smisao se otkriva na Tibetu gde je pas znak telesne želje, seksualnosti, a istovremeno i ljubomore. Ko živi kao pas, uči Buda, sa psima će poći kad mu se nakon smrti raspadne telo (Majjhima-nikâya, 1, 387).

Muslimani ipak razlikuju običnog psa od hrta, koga plemenitost spoljašnosti čini čistom životinjom. Danteov je poslanik, veltro, hrt; nalazimo ga i kod Direra, a može se poistovetiti s pretečom drugog Hristovog dolaska. Pas koji pljuje oganj je amblem svetog Dominika čiji su redovnici prozvani Domini-canes (Gospodovi psi), oni koji glasom štite kuću.

U Japanu je pas odani pratilac, pa njegov lik štiti decu, a ženama olakšava trudove pri porođaju. U Kini jednako odano prati besmrtnike sve do njihove apoteoze: Veliki Prečasni, koji se za vreme cara Vua iz dinastije Tang pojavio na brdu Taiše, držao je na uzici žutog psa; Han Ceov pas postao je crven kao nebeski pas, narasla su mu krila i dobio je besmrtnost; alhemičar Vei Po Jang se uzdigao u nebo u pratnji svoga psa. Pas je amblem nekih naroda, možda i Kineza, jer je Pan Ku mogao biti i pas.

Nebeski pas je (Tijen Kuan) oluja i kometa: grmi kao grmljavine i svetli kao munje; crven je poput ognja. On je protivnik demonske sove, ali i vesnik rata. Radi zaštite od sove treba psa nagnati da laje vukući ga za uši. Prema nekim predanjima, Kinezi i haos predstavljaju u obliku velikog dugodlakog psa. U njega su oči, ali ne vidi; ima uši, ali ne čuje; nema pet unutrašnjih organa, ali živi.

Drugi tipično kineski simbol odnosi se na slamnate pse (up. Tao Te King, pogl. 5). Obredna upotreba takvih statueta možda je, upozorava M. Kaltenmark, šamanskog porekla; to su filteri za uroke, piše Viger, koji se nakon upotrebe uništavaju. Simbol koji upotrebljava Čuang Ce počiva upravo na prolaznom postojanju predmeta koji se baca, gazi nogama i spaljuje kad izvrši svoju dužnost. Što je prestalo da bude korisno, zaključuje on, mora se odbaciti da ne bi postalo kobno. Lao Ce ga čini simbolom prolaznosti ovozemaljskih stvari uz koje mudrac ne želi da se veže. U Sudbini neba Čuang Ce navodi: Slamnati psi se pre žrtvovanja čuvaju u sanducima umotani u lepo platno. Pošto su prineseni umrlom, spalili su se, jer da se njima drugi put poslužilo, svakog bi člana pokojnikove porodice mučile more.

9. U srednjoj Aziji postoje mitovi, koji se mogu označiti kao prelazni (missing links), to jest koji pomažu da se shvati kako je pas malo-pomalo postao nečist, proklet, obeležen urođenom i neizbrisivom ljagom.

Neki Tatari veruju da je bog tokom stvaranja čoveka poverio psu zadatak da pazi kako đavo ne bi čoveku prilazio. Ali se pas dao od neprijatelja potkupiti, pa je postao odgovoran za čovekov pad. Jakuti veruju da je bog psu ostavio na čuvanje slike, a pas je dopustio đavolu da ih okalja; za kaznu bog mu daje sadašnji njegov lik. Ista tema se u više varijanti javlja i kod stanovnika obala Volge srodnih Fincima. Svima je zajednički ovaj značajan detalj: pas, prvobitno gol, dobija krzno od đavola kao naknadu za izdaju. Izdaja se tako materijalizuje njegovom dlakom; ona ga postupno čini nečistom životinjom, koja se ne sme taknuti; kod ljudi ona šta više dovodi do bolesti i unutrašnjih prljavština, koje kao i pseća dlaka potiču iz đavolove sline; a pas tako postaje odgovornim za smrt, konačnu posledicu tih nevolja i tih gadosti. Burjati tvrde da je bog prokleo psa ovim rečima: Uvek ćeš patiti od gladi, glodaćeš kosti i jesti ostatke hrane ljudi koji će te satrti udarcima. U krajnjoj tački svoga zlokobnog aspekta simol psa pridružuje se simbolizmu žrtvenog jarca.''

 

[*~Anti~*]

PAS

III deo

‘’10. Uno Harva smatra da se u ovim azijatskim mitovima nazire trag iranskog dualizma, pa povodom toga podseća da je jedan pas, Ahura Mazdina životinja, odigrao odlučnu ulogu u persijskoj religiji. Prema Žan Pol Ruu ta dvojnost svojstvena simbolu psa učinila ga je u pogledu azijskih naroda palim anđelom: ujedno je zaštitni i dobročinilači duh, a i nosilac božanskog prokletstva.

Pas pokriva simbol antagonističkih aspekata o kojima se sve kulture nisu složile. Međutim, za alhemičare i filozofe pas koga proždire vuk predstavljao je očišćenje zlata antimonom, pretposlednju etapu velike promene. U ovoj ezoteričkoj slici pas i vuk, dva aspekta navedenog simbola, neusmnjivo nalaze svoje rešenje i svoje najuzvišenije značenje: pas i vuk ujedno, mudrac ili svetac, očišćuje se proždirući se, to jest sam se u sebi žrtvujući, da bi na kraju dosegao poslednju etapu svoga duhovnog osvojenja.''

 

[anima.art]

KAČALOVLJEVOM PSU

Za sreću Džimi, daj mi šapu ti.
Takve šape niko neće naći...
Hajde da lajemo na tišinu mi
baš kada će plav mesec izaći.
Za sreću Džimi, daj mi šapu ti.

Oprosti mili, ne liži se tako.
Shvati bar ono što je najprostije.
Ne znaš ti da živet nije lako
i da na svetu često dobro nije.

Tvoj je gospodar i slavan i mio.
Dom mu je prepun na priliku svaku.
I svaki gost bi rado pogladio
tvoju sjajnu i mekanu dlaku.

Baš đavolski ti si lepo pseto.
Svakom u susret trčiš lakoverno.
I ne pitajuć, ko drug pijan, eto,
grliš ga i ljubiš bezmerno.

Mili moj Džimi, kod tebe znam ima
gostiju mnogo, skoro prava sila,
al najtužnija, reci, među njima
da slučajno nije kada dolazila?

Doći će Ona, kunem ti se, prisan,
i kada upreš u nju svoje zene,
za sve što sam kriv i za što nisam
lizni joj ruku ti umesto mene.

Sergej Jesenjin

 

[*~Anti~*]

SIMBOLIKA PSA KOD SLOVENSKIH NARODA

’’Pas je čuvar granice socijalnog i divljeg prostora, i to centra socijalnog, gde se nalazi čovekova kuća, pa do dodira s divljim postorom. Ta granica se nekad shvata kao početak šume ili se poklapa s atarom sela i sl. Pošto je i vuk čuvar granice, ali suprotno usmeren od psa (od divljeg prema socijalnom), ove su dve životinje međusobno suprotstavljene, ali im slična pozicija daje i neka zajedniča obeležja. U srpskoj narodnoj tradiciji kaže se da su vukovi psi svetoga Save, a kod Rumuna da su to psi svetog Petra. Po jednom narodnom predanju prvobitno su vukovi imali ulogu pasa i čuvali su Bogu stado ovaca. Međutim, pošto je vuk jednu neposlušnu ovcu bacio tako visoko da se ona pri padu razbila, Bog ih je oterao, a od svojih rukavica stvorio pse da ih progone i dao njima da oni čuvaju stado. Granično obeležje psa vidi se i po njegovom učešću u obredima koji se izvode na praznike koji predstavljaju neko granično vreme: psu se daje prvo mleko na Đurđevdan, zatim jaja iz obrednog peciva na Vaskrs, uvodi se u kuću na Božić itd. Od takvog njegovog mesta proizilazi i shvatanje da on može da najavi neku nesreću ili smrt: ’’Ako pas zavrlava, umrit će ko u kući ili u komšiluku, ili će biti vatra u selu ili će doći onostranici (Turci) u selo’’. Ako se spoje vuk i kučka, i na taj način se razruši granica divlje/pitomo (socijalno), to sluti na veliku nesreću , isto kao ranije navedeni slučaj kad vuk prođe kroz selo ili grad. Obeležje ’’graničnosti’’ kod psa, ali takođe i to što on jede sirovo i raspadnuto meso, kao i ljudsku pogan, učinilo je da ova životinja može da preuzme suprotne funkcije – da bude najljući protivnik nečistoj sili, a u isto vreme da sama preuzima određene njene oblike (vampir se može javiti u vidu psa, kao i đavo, gorska majka kao kučka, zatim demonska bića psoglavci i tako dalje). Pas se po pravilu uvek javlja u završnicama basmi gde se daje opis divljeg prostora kao mesta pogodnog za boravak nečiste sile, jer se tu ne čuje nikakav glas, a posebno ne glas domaćih životinja, među njima i psa:

’’Idi u Lelek goru,
gde petao ne kukureče,
gde pas ne laje,
gde mačka ne mauče.’’

Svakako glavnu funkciju u bajanjima pas ima kao aktivni protivnik nečiste sile. U Crnoj Gori i Hercegovini za najveće neprijatelje kugi smatraju se psi. Kaže se da ona tako psu zaudara, da je on stalno progoni. U Hercegovini se verovalo da kuga ne može da umre kao ostala stvorenja, već samo kad je ujede pas. Kod Bugara je postojalo verovanje da se kolera i čuma boje pasa koji su se okotili u subotu i koji se nazivaju – ’’кучета – съботници''. I Poljaci su smatrali da crnom psu ne prilazi nikakva sablazan. U mnogim srpskim i bugarskim basmama pas progoni otelotvorene bolesti i uništava ih:

’’Ja stadoh na sve trave
i pogledah na sve strane,
i ugledah stravu i stravčiće
pa natuknuh garu i garčiće,
udaviše stravu i stravčiće’’.

’’Al’ je na put pceta sretnu,
pa ju pceta rastrgoše,
i od ljutu blagu ranu
više ništa nigde nema.’’

„Oj, vetru zli nametu!
ostavljam ti rok do ručka,
posle ručka pratiću ti ljute ‘rte.
Rasturiće te, rasturiće te.“

’’Beži pasjaku,
tu ti mesto nije,
peceški zubi pogani,
peceška dlaka pogana,
peceški gosti pogani,
izjedoše,
rastrgoše,
razneše.’’

U jednoj bugarskoj basmi Bogorodica ide s tri hrta (crni, beli i crveni), od kojih poslednji skida bolest s oka. Posebnu ulogu progonitelja nešiste sile u bajanjima i kod Srba i kod Bugara imaju beli hrtovi:

’’Zavišnji uroci,
Bešte po potoci!
Teraju vi beli ‘rtovi, baština sila,
materino mleko.’’

’’Bešte uroci,
stigoše vi beli ‘rtovi!’’

’’Etovijo, vavijo,
poterali te žuti psi,
beli ‘rtovi,
baština sila,
i materino mleko.’’

''Бежи, църна истрово...
Че те гоне бели рътове!''

U jednom predanju iz istočne Srbije devojka koja je čoveka zamolila da je poveze u putu, kad je videla belog hrta, pretvorila se u hrticu ’’pa se rvu, čas momak i devojka, čas, ‘rt i ‘rtica’’. Ta devojka je bila čuma, a momak je bio čumac i ona ga je vratila da ne pomori selo. Zanimljivo je da se u pomenutim primerima basmi beli hrtovi javljaju u kontekstu dva elementa – muške sile (pod tim se podrazumeva muško seme) i majčinog mleka, koji u simboličkoj ravni mogu biti sinonimi za nebeski princip. Na taj način su beli hrtovi zemaljski ili donji princip, čime se cela konstrukcija može shvatiti i kao kosmička osa. S druge strane formirana opozicija funkcioniše i po značenju stvaranje (seme i mleko) i razaranje (grabežljivost pasa). Od značaja je pomenuti da bajalica i svoju dušu upoređuje s hrticom i njome goni nečistu silu:

’’Bešte uroci niz potoci,
na (Vide) duša ‘rtica,
stiza uroci pa davi’’.

Po svoj prilici da je atribut za psa ’’beli’’ bitna odrednica, koja mu daje htonsku komponentu, što dolazi iz kruga značenja za belu boju kao oznaku ’’praznine’’ i ’’onostranosti’’. U dvema lekarušama, jednoj iz Ohrida, a drugoj iz Imotskog, preporučuje se za lečenje rana, odnosno angine, izmet belog psa.

U basmama koje imaju strukturu zaklinjanja, nečistoj sili se, u slučaju da želi da se vrati na bolesnika, postavlja prepreka da, pored ostalog, prebroji na psu dlake: ’’dokle ne prebrojila na kučki dlake’’, ’’brojale...po psu runo’’, ’’kad prebrojale na psu dlake’’ itd. Kod Srba i Bugara bolest se šalje na psa:

’’Hajde, uroci, s moga deteta
...psu pod rep’’;

’’На го на кучето,
Кучето го однесе''.

Bolest se ponekad izjednačuje s besnim psom: ’’Ajd’ odatle, besna kučetino, tu ti mesto nije!’’

’’Nazad, nazad, besna kučko, tuka nema jadene,
tuk nema piene’’.

U nekim basmama u istočnoj Srbiji sreće se jedna arhaična predstava o psu koji ima ogromne polne organe, i kao takav izaziva sveopšte čuđenje, privlačeći na taj način na sebe opasna bića – uroke. U istom krugu basama pas alternira s čovekom koji ponekad nosi atribut čudan:

„Sur p’s na brod stojal,
k.....m se potirl,
mudom se zametnul.
Što ga je videlo,
sve je se počudilo“.

„Crn p’s u p...u se premenil,
s k...c se zametnul,
poš’l uza selo, niza selo“.

„Poš’l orač na oranje,
s muda se zametnul,
s k...c se potpira“.

Pojavljivanje orača s velikim polnim organima usmerenim prema zemlji i pojavljivanje surog ili crnog psa u istoj poziciji, upućuje na tumačenje da pas vrši koitus zemlje, kao skrnavljenje sakralnog načela koje treba da izazove gnev i osvetu Boga gromovnika. Tom osvetom treba da se uvede ponovni sveopšti red, a time i razdvajanje nečiste sile od čoveka. Iz ovih arhaičnih predanja verovatno je proizašlo i psovanje, pre svega kao verbalni oblik skrnavljenja koji treba da izazove nečiji gnev i promenu stanja.

Neki rituali bajanja izvode se uz pomoć psa. U nekim kopaoničkim selima, kad se pojavi čuma, osam devojaka i jedna udovica skinu se gole i ćuteći zaulare kučku i stave joj na leđa, u vidu bisaga, čarape u kojima je po jedna flaša i odvedu je do vode. Tu napune flaše i na isti način odnesu kući tu vodu, koju upotrebljavaju za pripremanje pređe, a kasnije i platna, i to sve za jednu noć i ćuteći. To platno podele na devet delova i ušivaju u odelo kao zaštitu od čume. U užičkom kraju su tako donesenom vodom zapajali čoveka koji ’’zanemogne’’. U Bosni i Hercegovini bajalo se pasjom lobanjom koja je povlačena po ’’bolesnom udu’’. U Zeti je u dečju kolevku stavljana šuplja kost od psa, da mu ne naškode zle oči. U Makedoniji je bolesnicima od „aftike“ u jelo stavljano meso crnog psa. U okolini Leskovca verovalo se da će izrasline na rukama „trtke“ nestati ako ih oližu psi. U Bosni (Visočka nahija), kad nekog zaboli vrat, preporučivalo se da obzine hleb i da ga baci da pas prođe preko njega. I kod Srba i kod Bugara se praktikovalo da se posle bajanja od uroka voda u kojoj je gašeno ugljevlje baci na psa. Pri tome se i gatalo – ako se pas otrese i bolesnik će se otresti bolesti, i suprotno.

Kad pas pobesni, onda gubi obeležje „socijalnog“ i pomera se u red divljih i opasnih zveri. Otuda u narodnim molitvama kod Poljaka stoji obraćanje svetom Nikoli (Mikolaju) da zatvori besnog psa i šumskog vuka dovodeći ove dve životinje pod isto vrednovanje. Kod južnoslovenskih naroda je od ujeda besnog psa bilo rasprostranjeno pisanje zapisa, koji su primljeni preko grčke i latinske pismenosti.“


NAPOMENA: Tamo gde se u originalnom tekstu navode profane reči isti je sistem cenzure kao i na Krstarici. Izostavljaju se delovi reči i zamenjuju tačkicama (na Krstarici zvezdicama). Ova napomena je stavljena da se ne bi nekome učinilo neobičnim to što se u naučnom tekstu navode takve reči. Međutim, poznato je da je kod ovakvih naučnih oblasti neophodno navoditi autentične izvore u svom neizmenjenom obliku.

 

[*~Anti~*]

VUK (VUČICA)

’’Vuk je sinonim nedruštvenosti, a vučica neumerenosti (u jelu). To su, međutim, površni pojmovi. Vučica je pre svega poznata kao dojilja Romula i Rema, kao amblem Rima.

1. Simbolizam vuka, kao i mnogi drugi, ima dva aspekta: jedan je okrutan i satanski, a drugi je povoljan. Simbol je svetla, jer vidi noću. Takvo značenje ima kod Nordijaca i Grka, gde se pripisuje Belenu ili Apolonu (Apolon likijski). Sveti simbolizam vuka, uobičajen u severnim zemljama, ne pojavljuje se u keltskom području, koje Luga (Apolinov ekvivalent ili homolog) identifikuje s risom (a ne s vukom). Osim toga, u irskom ne postoji posebna reč za vuka; faol je reč koja se, osim za vuka ponekad upotrebljava i za psa.

U ovom svetlom aspektu vuk je solarni simbol. I kod Mongola vuk ima izrazito nebesko značenje; on je Džingis-kanov predak. U Kini postoji Nebeski vuk (zvezda Sirius) koji je čuvar Nebeske palate (Veliki medved). To polarno značenje nalazimo i u pripisivanju vuka severu. Primećuje se ipak da u toj ulozi čuvara ima nešto i od okrutnog aspekta životinje: u nekim predelima Japana prizivaju ga kao zaštitnika od drugih divljih životinja. On pobuđuje misao na teško obuzdavanu silu, koja se pomamno troši, ali nerazborito.

2. Vuk je prepreka na putu arapskom hodočasniku, a vučica je prepreka na Danteovom putu, gde dobija dimenzije apokaliptične životinje. U indijskoj ikonografiji vuk je zloslutna životinja i pripisuje se opakim božanstvima. Njegova nezavisnost se dovodi u vezu s grehom, a lakomnost vučice sa strašću, požudom. Vuk je jedan od oblika u kojima se pojavljuje Zevs (Likajos) i kome se su se prinosile ljudske žrtve, u doba ratarske magije, da bi se odagnala suša i druge prirodne nepogode: Zevs je puštao kišu, oplođivao polja, usmeravao vetrove.

3. U skandinavskoj mitologiji vučja gubica je simbol ciklične reintegracije, a to bi se moglo dovesti u vezu s vukom gutačem prepelice o kom govori Rgveda. Ako je prepelica simbol svetlosti, vučja je gubica simbol noći, pećina, pakao, kosmička faza pralaja; oslobođenje iz vučje gubice nastup je zore, inicijacijske svetlosti nakon silaska u pakao, kalpa.

4. Zbog snage i žestine u borbi vuk je kod mnogih naroda ratnička alegorija: Ja sam vuk samotnjak, lutam mnogim zemljama reči su iz ratničke pesme Indijanaca severnoameričke prerije. Sličnih metafoa ima mnogo u turskoj i mongolskoj poeziji. Kod tih naroda mit o modrom vuku ima temeljnu važnost; taj modri vuk ili nebeski vuk kratofanija je uranske svetlosti, munje; on je sadrug bele ili divlje srne, koja predstavlja zemlju, u hijerofaniji zemlja-nebo, iz koje su potekli mnogi junaci i poglavari rodova, među njima i Džingis-kan.

5. Nasuprot nebeskom vuku, tvorcu mongolskih i kineskih dinastija, ističe se Romulova i Remova vučica, zemaljska, pa i htonska. Međutim, u oba slučaja, ta životinja se povezuje s pojmom plodnosti. Takvo se shvatanje zadržalo u narodnom verovanju turskih zemalja sve do naših dana. Od bezoara, koje su veoma cenili Jakuti u Sibiru, vučji se smatrao najdelotvornijim; u Anatoliji, to jest na drugom kraju geografskog pro-stora koji nastanjuju altajski narodi, neplodne žene i danas zazivaju vuka da bi dobile dete. U Kamčatki za vreme oktobarske svetkovine naprave vuka od sena i čuvaju ga godinu dana za ženidbu sa seoskim devojkama; u Samojeda je zabeležena legenda u kojoj žena živi u pećini s vukom.

6. Vuk je kao i pas psihopomp. Algonski mit prikazuje ga kao brata demijurga Menebuša, velikog kunića, a vlada na Zapadu, nad carstvom mrtvih. Funkcija psihopompa priznaje mu se i u Evropi, o čemu svedoči i pogrebna rumunska pesma:

Još će se vuk
Pred tobom pojaviti

...
Nek ti bude brat
Jer vuk dobro zna
Običaje šumske

...
On će te povesti
Jednim putem ravnim
Do Kraljeva sina
Do samoga Raja

(R. Karola i Ž. K. Lamber: Trés de la poésie universelle, Pariz, 1958).

7. Vuk već postoji kao podzemno božanstvo u grčko-latinskoj mitologiji: to je Mormolikejska vučica, Ašeronova dojilja, kojom plaše decu, upravo onako kako je danas plaše velikim zločestim vukom; Had, gospodar podzemlja, zaogrnut je vučjom kožom; etrurski bog smrti ima vučje uši; prema Diodoru Sicilskom, Oziris uskrsava u obličju vuka kako bi svojoj ženi i sinu pomogao da savladaju njegova opakog brata.

8. U nordijskom predanju vukovi simbolizuju kosmičku smrt: oni proždiru zvezde; to podseća na srednjoameričkog htonskog jaguara koji otvara svoju čudesnu čeljust da bi progutao sunce. Fenrir, golemi vuk, jedan je od najneomiljenijih neprijatelja bogova. Jedino ga patuljci svojim vračanjem mogu zaustaviti, pomoću čudesne vrpce koju niko ne može da prekine ili preseče. U egipatskoj mitologiji Anubis, veliki psihopomp, zove se Impu, onaj koji se pojavljuje kao divlji pas; poštuju ga u Synopolisu kao boga podzemlja.

Strašna vučja čeljust o kojoj govori Marija Bonaparte u svojoj samoanalizi, povezujući je sa strahovima iz detinjstva posle smrti svoje majke, podseća na Peroove bajke: Bako, kako imaš velike zube! Bako, kako imaš velika usta! Ž. Diran zaključuje: Očita je veza između ujeda kanida i straha od razornog vremena. Kronos se ovde pojavljuje u liku Anubisa, nemani koja proždire ljudsko vreme i napada čak i zvezde meračice vremena.

9. U narodnim umotvorinama iz evropskog srednjeg veka vešci se najčešće pojavljuju u vučjem obličju kad imaju vrzino kolo, a veštice u tim prilikama nose podvezice od vučje kože. U Španiji, vešci jašu na vuku. Potvrđeno je da se u Evropi još od antike veruje u likantropiju i vukodlake; spominje ih i Vergilije. U Francuskoj se jedva u njih sumnja čak i za vreme luja XIV. To je jedna od komponenti evopskog verovanja, jedan od oblika u kojima se pojavljuju šumski duhovi.

Prema Koenu de Plansiju, Bodin bez ustezanja pripoveda da je jednog jutra 1542. na nekom trgu u Carigradu viđeno sto pedeset vukodlaka.

Na kraju, bilo da proždire zvezde, decu ili je gospodar podzemlja, vuk u Evropi ima simboličnu ulogu analognu ulozi jaguara u Srednjoj Americi: on je pre svega nosilac čeljusti podzemlja, razjapljenih na zemljinom obzoru.’’

 

[Ognjena Mala...]

Вук и пас као демонска бића

"Нама је из старе књижевности сачуван један каталог народа, у коме је сваки народ везан за понеку животињу, изједначен с њом.. ..У каталогу споменути су ближи и даљи народи. Ближим, познатијим народима увек је тражен животињски еквиваленат по каквој унутрашњој вези. За Србина се нпр. каже да је вук, и то је сасвим на свом месту утолико што је вук [...] митски сродник и предак Србинов, уопште митски представник српског народа". /Веселин Чајкановић/

Веома је сложено питање о карактеру односа два демонска лика: пса и вука. Анализа нашега фолклора и у томе посебно народне књижевности указује на митолошку блискост ових бића. Као што је пас пратилац чобанина, тако је он пратилац и самог божанства које се идентификује са чобанином. Чобанин је отеловљење врховног бога који долази у кућу за време божићних празника, а његов животињски или териоморфни облик јесте вук, који је у словенској и индоевропској традицији "чобанин овцама", као што се и пас каткада сматра за "чобанина". Нема никакве сумње даје ова древна митолошка представа, како рекосмо, послужила касније и самом хришћанству да се лик Христов обликује у форми "доброг пастира".

Атрибути вука као хтонског и лунарног митског лика. Митско обликовање "вука" кореспондира са источно словенским божанством господара шуме, животиња и птица, које је неговано у Русији, Белорусији и, делом, у Украјини, и које се овде појављује у форми лешиј. Словенски лешиј или леши, лесовик, лесовиј. Према мишљењу Мошинског, на Балкану се код Јужних Словена ово биће појављује у лику вучјег пастира, кога у Украјини називају и вучјим богом, који се замишља као бели вук. Доцније је са пријемом хришћанства овај бели вук доведен у блиску везу са св. Ђорђем - белим херојем, који јаше ноћу на коњу, чиме се јасно оцртава и у старијем словенском лику "вука" и у "св. Ђорђу" њихова лунарна и хтонска конфигурација.

Кулишић и Чајкановић сматрају да се хтонска и лунарна природа "митског вука изражава у вјеровању да је овај вук сакат, хром", у чему се слажу и руска и бугарска и српска верзија "митског вука" (Кулишић, 1979: 45). Вук је, дакле, териоморфни облик древног српског врховног бога. "Териоморфни" митски ликови су по превасходству хтонски и лунарног су карактера. О томе на другом месту Кулишић примећује: "Чињеница да је вук предводник [...] био хром указује да је и наш митски вук, 'кривељан' [...] могао представљати и лунарно биће, јер саката митска бића, по општем вјеровању, представљају мјесец" (Кулишић, 1973: 200). Ову представу налазимо, осим у српској и у митологијама других народа. Навешћу део једне карактеристичне приче, чији је садржај у томе да је после много перипетија вук постао вишестрано осакаћен. У овој причи је интересантно и то што су повезани "вук" и велико хтонско божанство "Баба".

"Вук се је побоја још већега белаја па нагне испод тога растића - без ува, мршав, гладан, проб'јена чела, крљавијех зуба, издрпанијех ногу, кусаст, преварен и преб'јене гребенице - и потече кроз Шужањску Драгу и оде на Висибабу изнад Бабиног Потока и дође у Рудо Поље [...] и онђе крепа" (Бубало, 1936: 82).

Култни карактер вука. Код балканских Словена, Срба и Бугара пре свега, у време јесењих вучјих празника, Мратинаца, посебно је празнован последњи дан, када се креће и последњи, или сакати, криви вук, који се и код Срба и Бугара назива кривељан. Он је најопаснији, и зато се тај последњи дан празника, под именом "растурњак", строго празнује. У митологији је познато како митски вук, који је уједно и шумски али и лунарни демон, будући да је сакат, представља Месец у опадању, чиме симболизује ранији, у основи хтонски митски основ и облик врховног српског Бога. Виша форма, соларни карактер Бога, симболички се сада представља у појави Змаја, који претпоставља Сунце у узлазној линији.

У раду Два празника из животињског култа, Чајкановић је показао како је пас "демонска" и "пророчка" животиња, и по својој природи амбивалентна. Уосталом, и данас се још завијање пса, посебно на раскршћу, тумачи као предосећање несреће. Међутим, да су вук и пас исте митолошке структуре, те да оно што чини пасједнако важи и за вука, показује једна наша пословица: "Развукао као курјак на раскршћу. Рече се кад ко рђаво пјева" (Посл., 1889: 251). Дакле, тужно или пророчко завијање вука истоветно је са оним што народ приписује псу. Исто тако, пас и вук, као две митолошке форме истог култног и демонског бића, имају паралелу и у змији, која се у народном веровању такође појављује у два супротна обличја или стања, добром и злом. Тако се и вук приказује: у добром лику - као домаћи пас, и у лошем издању - у облику дивље животиње која наноси човеку штету.

Какво је симболичко значење "пса", односно "змије" и других ликова животиња на обредним хлебовима? Обредни хлебови који се месе Бадњега јутра имају нарочиту улогу у мађијским обичајима за плодност. Верује се да се преко њих може пренети плодоносна снага пшенице од које су умешени, а преко ње и дух жита, на све оно чему су намењени. У истом смислу то важи и за хлебове на којима се приказује пас, јер се веровало да ће се преко обредног хлеба намењеног псу пренети магијска моћ духа жита, чија је инкарнација могла да буде и ова животиња. Према Џејмсу Фрејзеру у Француској, Немачкој и словенским земљама дух жита се могао појавити у облику вука и пса. Веровало се да се дух жита у облику пса налази у последњем снопу пшенице за време жетве (Фрејзер, 1,1977:556-557).

 

[Ognjena Mala...]

Вук и пас у обредној и магијској пракси. За време Мратинаца, тзв. вучјих празника, жене не смеју ништа радити у руке, посебно се не сме додиривати вуна, као форма "нечисте" материје, а све из поштовања према митском вуку. Народно објашњење гласи: не сме се ништа радити како вук не би улазио у торове стоке и давио овце. Вук је у нашој митологији табуисано демонско биће. О демонској природи вука, како смо рекли, веома јасно говори и наше веровање да вука не треба спомињати, посебно за време вучјих празника, и свакако никада ноћу, а уколико се и помене, онда га обично називају следећим именима: непоменик, каменик, ала, дивјина. Посебно је забрањено вука спомињати о Божићу. Код Срба и Црногораца, наглашава Кулишић, за време празника из зимског циклуса, нарочито Светог Томе и Светог Арханђела Михаила - чија је функција била да заклапа, и по потреби, а ради одмазде и кажњавања непослушних и неверних чобана да отклапа чељусти вука - затим за време Мратинаца, Божића, св. Саве, пролећног ђурђевданског празника, обављао се низ магијских радњи ради заштите од вукова. Као и "змији" тако се и "вуку" о Божићу приноси одговарајућа жртва. "Извори XV вијека у Западних Словена спомињу обичај позивања вука на објед, како би на тај начин сачували овце од вукова [...]. И у неким крајевима Србије био је обичај да се о Божићу изнесе на раскршће вуку вечера од свих јела са трпезе. На Косову су на Бадњи дан спремали за вука нарочити колач који би навечер домаћин износио на кућна врата и нудио га вуку" (Кулишић, 8, 1973: 198,199).

Бугарски етнолог Василев је дао широки опис обичаја у Бугарској који се упражњавају око Мратинаца, и који у доброј мери кореспондирају са онима у источној Србији, дакле, на простору некадашње Тракије. "За време Вучјих празника жене не раде скоро ништа. Не преду, не плету, не ткају, да не би додиривале вуну. Верује се ако се не поштује та забрана, вуци ће појести овце [...]. Раширено је занимљиво веровање, да ако би муж био сахрањен у одећи која је прављена ових Вучјих дана, он би се претворио у вукодлака (вампира)" (Василев, 1985: 132).

Митолози су доказали да је језичка форма "вукодлак" типично јужнословенска, и да словенско веровање да се душа после смрти инкарнира у "вука" - отуда "вукодлак", говори у прилог култу "вука" код Словена, посебно Јужних. "Длака" значи "кожа", "крзно". Према Петру Скоку реч длака "није свесловенска, него само јужнословенска". Исто тако, народно веровање да су вукодлаци "појели месец", да је "пас на месецу" указује на лунарну природу "митског вука". Кулишић је сасвим у праву када сматра како "словенска вјеровања о вуку садрже извјесне тотемистичке елементе, а да представе о митском, хромом, понекад и бијелом вуку очито садрже вјеровања о хтонско-лунарном бићу" (Кулишић, 1979: 50).

Укратко, вук и иас имају важну улогу у народној религији, а посебно у божићним обичајима. Од етнолошки изузетне важности је чињеница да се на два веома значајна, ако не и најзначајнија хлеба сточарског народа источне Србије, на "кући" и "овчарници", појављује симболичка ознака за пса. "Пас" је најчешће постављен на улазу "куће" домаћина, односно "тора" у којем се чува стадо. Структуралистички посматрано, ми јасно запажамо како наш врховни бог у форми вука/пса, с једне стране, и Бадњи дан кога симболизује огањ, са друге стране, стоје у блиском односу. У једној успутној опасци Мирче Елијаде је показао да ова престава има дубље и древније корене. Наиме, и сам индијски Агни је повезан са псом и вуком. "Он се (Агни) због своје улоге при спаљивању лешева назива 'ждерачем меса' и понекад упоређује са псом или са шакалом" (Елијаде. I, 1991: 179). Уосталом, и једна наша пословица која гласи: "Срећан као пас у Хришћанској цркви, јер не смије завирити у њу (Караџић, 1987: бр. 5064) указује на то да је пагански "пас" постао у хришћанству "нечиста" животиња и да је у истом смисаоном односу као што је то и пагански врховни бог, чији је супститут лик "ђавола". Обоје припадају "нечастивим силама". Како рекосмо, вук и пас су у многим религијама лунарне животиње. Дакле, и пас је повезан са Месецом, па се често, у народним казивањима, препознаје на месечевим пегама. И не само то. У једној нашој причидознајемокакојепасдохватиомесеци одгризао му парче. Било како било, пас је домаћа форма, двојник вуков, или он је добри лик "вуков".

Пас као полаженик у источној Србији. Што се врховног божанског карактера "вука", односно "пса" тиче, он се запажа у неколико значајних обредних радњи. Најпре, у источној Србији пас се и данас још појављује у улози "полаженика", па су у овом крају на празнике: свету Варвару, светога Игњата и на Бадњи дан уводили у кућу поред овце и вола, свиње и кокошке, и пса као полаженика. Пас као пратилац чобанина има велику улогу и у божићним обичајима када му се указује изузетна почаст, осим у источној Србији, посебно у динарским областима, у Босни, Херцеговини, Црној Гори, где је било развијено овчарство. П. Костић ову митолошко-магијску чињеницу тумачи социолошки. „Појава пса полаженика само у источним крајевима Србије, као и у западној Бугарској, могла би се довести у везу са архаичном старобалканском сточарском традицијом у тим крајевима, која је имала велику улогу у симбиози словенског и трачког романизованог становништва, касније познатог под називом Власи". Међутим, „култ пса био је посебно развијен код сточара који су од старине обитавали на косовским планинама" (Костић, 1986: 187). Треба обратити пажњу на већ публиковане фотографије бројних рељефа Николе Вулића са нашега простора, на којима је управо приказан Трачки коњаник са псом поред коња. Да ли би се већ на основу тога могло установити како пас није само пратилац шумско-пастирских већ и ловачких божанстава.

Наводим само неколико типских форми огромног броја топонима на простору Србије с основом: пас, куче, вук, курјак: Пас, Пасји врх, Пасји поток, Пасјане, Пасјак, Кучиш, Кучево; Кучково, Кучишта, Кучевиште, Кучајна; Вучковица, Вучинар, Вучјак, Вучидол, Вучје брдо, Вукова глава, Вукове рупе, Вучје Поље, Вучанска шума, Вучји крш, Вучји мрамор, Вујин поток, Вучја пољана, Вучјолоквинска река, Вуковачка река, Вучопад, Вуковље, Вуковац, Вукушица, Вучитрн, Вучак, Вучевица, Вукодраж; Курјаковац, Курјачковац, Курјаче. И у Бугарској постоји знатан број топонима са основом "вьлк": Вьлк, Вьлкан, Вьлковци, Вьлкановска м., Вьлковия, Вьлчи градь, Вьлчовци, Вьлчиня, Вьлчи Доль, Вьлкосель, Вьлчковичь, Вьлчи изворь, Вьлково, Вьлчи доль, Вьлканово.

 

[VažnoJeZvatiSeFridrih!]

Evo mene opet. Na svaka dva meseca se pojavljuje. Možda ima i tu neke simbolike?

Prošli put kada sam bio ova tema je bila u povoju. Bogami, moram da vas pohvalim!!! Svaka čast šta ste napravili od teme. Ovo je najbolja i najpotpunija tema na forumima.

Bar sam nešto naučio... Mnogo toga sam naučio.

Ljudi, ODLIČNI STE!!! Nastavite tako.

Pozdravljam autora kao i sve koji dopunjavaju temu svojim prilozima.

Izvinite ali ja prosto ne mogu da sakrijem svoje oduševljenje.

 

[Ognjena Mala...]

Ovo je najbolja i najpotpunija tema na forumima.

U potpunosti sam saglasna sa tobom. Antihrist odlično vodi temu - sve pohvale... Njemu i ostalima.

 

[*~Anti~*]

Brka i MALI Zmaj su me zaista prijatno iznenadili.... Zahvaljujem vam se oboma na pohvalama, kao i svim ljudima koji su javno podržali i pohvalili ovu temu, a takođe i onima koji su je pohvalili preko privatnih poruka (oni sami će se prepoznati).

Želeo bih da naglasima da ova tema ne bi bila celovita da nije bilo i vaših doprinosa i izvanrednih postova. Hvala vam svima koji ste pisali (nadam se da će te to i dalje činiti).

Što se mene tiče, ja ću i dalje u skladu sa svojim slobodnim vremenom nastojati da ovu temu dopunjavam, i potrudiću se da unesem što više siboličko-temtskih raznolikosti.

Pozdav za sve!

 

[*~Anti~*]

SIMBOL VUKA KOD SLOVENSKIH NARODA

’’Kao što se pas smatra čuvarom granice svog i tuđeg prostora, odnosno ljudskog od neljudskog, i on izvršava naredbe svoga gospodara, tako je isto vuk čuvar granice divljeg prostora, i on izvršava naređenja gospodara tog prostora (u nekim pripovetkama ulogu tog gospodara ima sveti Sava). Pošto je vuk vezan za granicu dva sveta (ljudskog i divljeg), u njega se mogu pretvarati zastranjeni pojedinci koji posle smrti nisu uspeli da odu na onaj svet, ili oni koji imaju magijsku sposobnost preobraćanja – ruski колдуни. Vuci, kao čuvari granice prostora, po logici izjednačavanja prostora i vremena, mogu biti i čuvari granice vremena, jer se vreme godine shvata kao ciklično – koje se raspada (i taj period se vezuje za htonska božanstva) i obnavlja (što se vezuje za htonska božanstva) i obnavlja (što se vezuje za nebeska božanstva). Upravo to vreme je poznato kao ’’vučji dani’’ (pred božićni post), i pod tim sličnim nazivima poznaju ga i drugi indoevropski narodi (up. Staropersijsko *vrkažana – ’’mesec vukova’’). Kao čuvar grance divljeg sveta, vuk je najljući neprijatelj nečistoj sili, odnosno raznim otelotvorenim oblicima bolesti, jer upravo ona narušava granicu dva prostora, koja je prema mitovima određena prvostvaranjem (na čije vreme kao način vraćanja narušenog porekla mnoge basme ukazuju). U Levču i Temniću se verovalo da se vampiti strašno boje vuka ’’jer ga samo on može pojesti’’, takvo verovanje postojalo je i u Istri. Na Kosovu, po jednom zapisu, vukovi tamane koleru, inače bi ona više kosila narod. Da vuci obitavaju u prostoru gde se kreću i ’’zle duše’’, vidi se po završnici jedne basme gde se bolest tera ’’u goru pustinju’’ gde se ne čuje glas petla i zvona i

’’đe munje sijevaju
đe gromovi udaraju,
đe vukovi zavijaju,
i zle duše urlikaju’’.

Ukoliko vuk ’’probije’’ granicu divljeg i socijalnog prostora, to se smatra znakom velike nesreće po ljude. Tako se u Kratovu verovalo da ako vuk prođe kroz grad ili selo, će to mesto uskoro nastradati od neke bolesti ili velike nesreće. Zato se čitavo mesto dizalo u hajku za takvim vukom. Pošto se vuk smatra protivnikom nečistoj sili, po tom obeležju je dobio značajnu ulogu u narodnim bajanjima. Najčešće se pojedinim delovima (organima) vuka, u vidu hamajlija, ukazuje na njegovo tobožnje prisustvo i time odgoni nečista sila. U Metohiji dete koje se plaši u snu stavljali su da spava na štavljenoj vučjoj koži, koju ovde nazivaju ’’pustahija’’. U Đevđeliji, u Makedoniji, porodilje su ispod jastuka držale vučje uši da ih noću ne bi pritiskalo zlo biće – senka. U okolini Boljevca, u Srbiji, novorođenčetu su u pelene ušivali nešto od vuka, da se ne bi plašilo. Široko je rasprostranjeno prišivanje detetu na kapicu zuba ili nokata od vuka okovanih u srebro, radi zaštite od zlog uticaja. U Crnoj Gori, kod Kuča, na kapicu su prišivali komadić vučje kože. Takav komadić su prišivali i konju u oglav ili uzdu, kao zaštitu od zlih očiju. U Timočkoj krajni bolesnici od padavice (’’gorske’’) nosili su 40 dana đerdan od vučjih usta. Na Kosovu, ako je dete plačljivo, kuvali su srce od vuka i davali mu tu vodu da pije i da se njome umije. Po istom zapisu, bolesnicima od padavice kuvali su grkljan od vuka, zatim im davali da piju tu vodu kroz taj grkljan i, na kraju, bili su dužni da taj grkljan pojedu. Drugi oblik zaštite od bolesti vezane za vuka jeste postupak provlačenja dece kroz kožu obrezanu od vučjih usta, koja se naziva ’’vučji zev’’ (Bosna i Hercegovina, Srbija). Obično su provlačena slaba i bolešljiva deca kao i onda ako se deca kod nekih roditelja ’’nisu držala’’ (tj. ako su umirala). Ovaj postupak ide u krug široko rasprostanjenih magijskih postupaka provlačenja, kao vida simboličkog umiranja i ponovnog rađanja. Za najčešći graničnik između dva sveta smatran je kamen (šuplji kamen) ili drvo (rascepljeno drvo ili drvo ispod čijeg korena je napravljena rupa za provlačenje). Treći oblik zaštite jeste kađenje plašljive dece vučjom dlakom. U Srbiji, na Kučaju, oko dece koja boluju od padavice, ili ako su u tih roditelja deca podložna umiranju, isplete se uzica od vučje dlake i njome se napravi krug na zemlji. U taj krug se stavi dete i uzica zapali. Sve dok ova uzica ne izgori do kraja, dete stoji u tom krugu. Za vuka se vezuje i poznati postupak progledavanja kao magijski način opčinjavanja neke osobe, što se najčešće koristi u ljubavnim činima. Obično se progledavanje vrši kroz mrtvački prsten, kroz rupu posebno mešenog hleba itd. Zabeleženo je da se može prouzrokovati polna nemoć mladoženje ako ga zla žena pogleda za vreme mladog meseca kroz ždrelo vuka. I u sižeima basmi vuk je aktivni progonitelj bolesti. U srpskim i bugarskim basmama vuk se najčešće vezuje za motiv u kome ’’tri čobanice – nema, slepa, i gluva – čuvaju otelotvorenu bolest, koju vuk bez teškoće krade i raskine’’. Takvim basmama se obično baje od bolesti poznate kao usov i serma (sirma, surma):

’’Usov pasle tri devojke:
edna gluva, edna nema, a edna ćorava.
Zalete se vuk pa ugrabi usov’’.

’’Собрале се три девојкьи:
Една нема, една глуа, една слепа.
Дојде вук, однесе усово.
Немата не продумала,
Глуата не чула,
Слепата не видела'';

’’Usov sedi iza vrata.
Čuvale ga do tri babe:
jedna bila gluva,
druga bila slepa,
treća bila nema.
Otud idu vuci,
vuci prvoštenci;
pa usova rasćinuše,
rasćinuše, rastrgoše.’’

Vuk u basmama progoni nečistu silu i van motiva ’’ tri čobanice’’:

’’Usov pase na livade...
zaleteli se devet vuka,
usova raskinuše, rasturiše ’’

’’Spusti se kurjak niz brdo
da uhvati ovcu.
Ne uhvati ovcu
neg’ uhvati zlo N.’’.

''Седи въчица на кумине,
на кумине пред огъне,
около неа са въчета
да си чуваа детето
от подетини лошави
от вечерни стрешници''.

U jednoj grupi basama (kojima se najčešće baje od straha) vuk progoni bolest s nogu, a srce bolesniku čuva anđeo:

’’Stra’ na glavu,
anđel na srce,
vuk na noge,
stra’ na zemlju’’.

I u jednoj basmi iz okoline Debra, u Makedoniji, bolesti se preti anđelom i vukom:

''Болесту! Болесту!
Оди си од коде шо си дошла;
овде немат место за тебе,
овде идет силен ангел
и страшен вълк:
ангелот кьа те пресечат,
влъкот кьа те изеет''.

U Srbiji postoji basma koja se može koristiti u bajanju za sve bolesti, a sastoji se od verbalnog opisivanja vuka. Na taj način se oživljava negovo prisustvo i preti bolestima:

’’U kurjaka četir’ noge,
dva uva, rep i zev.
U kurjaka strašan zev:
boljku će zazenuti!
Ustupi i beži!’’,

’’Prođe vuk kroz selo,
i pronese četiri noge
i peti rep.
Od toga mu bio lek.’’

U okolini Skoplja svaki razgovor o padajućoj bolesti završavao se rečima ’’Vuk pri nas’’, jer se smatra da bolest može biti dozvana kada se o njoj govori. Na Kosovu, kada se digne virište (vetar), za koje narod smatra da ga izaziva nečista sila, ljudi mu se sklanjaju s puta ili pljuju u njega govoreći: ’’Vuk ti na put!’’. U istočnoj Srbiji, pri bajanju, bajalica sebe naziva vukom i mečkom:

’’Beli vetre, crni vetre,
beži od men,
ja sam vuk,
ja sam mečka,
oću tebe da udavim!’’

Nekad i nečista sila može da ima na sebi neke atribute vuka i medveda. Time se ukazuje da ona dolazi iz divljine i da je narušila socijalni prostor čoveka. Ona je poznata pod raznim imenima, kao strašnica, hudnici i na sebi ima mečje kože a na glavi vučje kalpake i ona dolazi na vetru i čini zlo ljudima:

’’Mečje kože popustiše,
vučji kalpak nakriviše,
popreko me pogledaše,
strelama me ustreliše,...’’

Ovi atributi podećaju na slično odevanje ratnika prilikom junačkih dvoboja u našim epskim pesmama. Funkcija takvog odevanja je da izazove strah kod protivnika, ali i da ukaže da se junak nalazi s one strane ljudskog sveta i da ne podleže smrti. Pošto je vuk po opoziciji blisko/daleko granična životinja, onda je razumljivo da se po značenju može nalaziti vrlo blizu (čak u alternaciji) sa zmijom, jer i ona po opoziciji gore/dole nosi obeležje granične životinje. Čak se ta bliskost vidi i po predanju o stvaranju vuka i zmije. Po jednoj varijanti takvog predanja đavo je stvorio vuka od zemlje, a Bog ga je popravio. Od zemlje koja je odbačena prilikom popravke vuka stvorile su se zmije i žabe. (Po tim predanjima vuk je prvo pojeo svoga tvorca – đavola, odakle i potiče netrpljivost između nečiste sile i vuka, pa zato đavo nikad ne sme da uzima u svom pretvaranju obličje vuka.) Bliskost između vuka i zmije vidi se i u pravljenju hamajlija, jer se u njima često nalaze zajedno delovi vuka i zmije. U jednom tipu basme od uroka, gde se zlo neutrališe prikazivanjem pucanja vodenog oka i gašenjem ognjenog, što se najčešće vezuje za samo mitološko biće – urok ili za zmiju, u istoj poziciji može da se javi i vuk (njemu pucaju, umesto očiju – testisi):

‘’U uroka dva oka:
jedno ognjeno,
drugo vodeno.
Prolili se vodeno, potrnu ognjeno’’.

‘’Zmija leži u trendavil;
jedno jo’ oko vodeno,
jedno ognjeno.
Puče vodeno,
ugasi ognjeno.’’

’’Kleknau vuk na rudina,
obesio dve mudinja:
jedno ogneno,
drugo vodeno.
Pukna vodeno, ugasi ogneno’’.’’

 

[*~Anti~*]

MEDVED

''1. U keltskim područjima medved je znak ili simbol ratničke klase. Njegov naziv (ketlt. opšta imenica artos, irski art, galski arth, bretonski arzh) nalazi se u imenu mitskog vladara Artura (artoris), ili u irskoj antroponimiji Mathgen (matugenos, rođen od medveda). Simetrično se stavlja nasuprot vepra koji je simbol svešteničke klase. U galskoj priči o Kalču i Alven Artur progoni Tvrč Truita i njegovu mladunčad. To je beli vepar, a borba koja dugo traje (devet dana i devet noći) izražava borbu između sveštenstva i carstva. Međutim, obrnuto je u irskoj priči o Smrti Turinove dece, gde sveštenički vepar ne uništava posede vladara, nego predstavnici klase ratnika ubijaju Kiana, oca boga Luga koji se krije u obličju druidske svinje. I u Galiji postoji boginja Atrio (u Bernu koji takođe svoje ime duguje medvedu) koja simbolički još bolje označava žensku prirodu ratničke klase. Treba još pribeležiti da Gali cerbyd Arthur (Arturova kola) nazivaju sazvežđe s polarnom simbolikom Velikog i Malog Medveda.

2. Kod Kelta se medved stavljao nasuprot vepru ili se združivao s njim kao svetovna vlast sa duhovnom, ili kao u Indiji kšatrija s bramanom. S obzirom na jin u odnosu na vepra jang taj aspekt objašnjava da je na njega zaista često uticao ženski rod. Na drugom kraju sveta medved je predak japanskih Ainua. Ad’nu (stari narod koji je živeo na severu Japana, na ostrvu Hokaido) verovao je da je medved vrhovno božanstvo planina. Svetkovina medveda održava se u decembru (tu svetkovinu Ainui nazivaju Kamui omante). Tada božanstvo, po njihovom verovanju, silazi na zemlju, i ljudi ga primaju. Ostavivši različite darove vraća se u svet bogova.

U Kini je, naprotiv, medved muški simbol, vesnik rođenja dečaka, izraz janga. On je u vezi s planinom koja je njegova postojbina i stavlja se nasuprot zmiji (jin odgovara vodi). Kad je Ju-Veliki, ustrojitelj sveta, izvršavao svoje funkcije, poprimao je obličje medveda. Nije li to zapravo obrtanje simbola više od relativnog suprotstavljanja medveda medvedu, jer kineski wang okuplja dve moći, a funkcija kosmičkog graditelja potiče od funkcije kšatrija.

Treba spomenuti da je medved (rikša) jahaća životinja jogni Ritsamâdâ. Po islamskom ezoterizmu medved je ponekad ružna i odvratna životinja.

3. U Sibiru i na Aljasci medved se izjednačava sa Mesecom, jer sa zimom nestaje i u proleće se vraća. To ukazuje i na njegove veze s biljnim ciklusom kojim takođe upravlja Mesec.

Drugde se smatra pretkom ljudskog roda, jer čovek, koji kao Mesec ima jedan život, mogao je biti stvoren jedino iz same supstancije ili magijom te zvezde živih stvarnosti. Kanadski Algonkeni nazivaju medveda Velikim Ocem. Iz tog verovanja verovatno potiče vrlo raširen mit o ženama koje je oteo medved i koje žive u braku sa svojim otmičarem. Kod Koriaka na severo-istoku Sibira, kod Galiaka, Tlingita, Tonga i Had’da, medved je prisutan u obredima inicijacije, a isto tako ima bitnu ulogu u paleolitskim obredima. Kod Indijanaca Pomo (južna Kalifornija) kandidate inicira medved grizli koji ih ubija i kandžama dubi rupu na njihovim leđima.

L. C. Hopkins veruje da je u jednom kineskom napisu iz doba Shanga i u jednom drugom s početka dinastije Ču razabrao šamana kako pleše sa medveđom kožom i maskom. U središnjoj Aziji Ju-Veliki se oblačio u medveda i otelovljavao njegov duh.

U Evropi iz pećina izlazi tajanstveni dah medveda. On označava mrak, tminu. U alhemiji odgovara tamnoći prvotnog stanja materije. Mrak, nevidljivo povezano sa zabranjenim – to pojačava njegovu funkciju začetnika.

U grčkoj mitologiji medved prati okrutnu Artemidu, boginju meseca. Ona se često pretvara u taj oblik. Mesečeva životinja otelovljuje jedno od dva lica dijalektike vezane za mesečev mit. Ona može biti čudovište ili žrtva, prinositelj žrtve ili žrtvovani. U tom smislu medved se suprotstavlja zecu. On obično predstavlja čudovišni, okrutni aspekt toga mita. Otuda Jungovo tumačenje u psihoanalizi.

Kao i sva mesečeva hijerofantija, on je u vezi sa nagonom. S obzirom na njegovu snagu Jung ga smatra simbolom opasnog aspekta nesvesnog.

4. U podzemnim hramovima (kiva) Pueblo Indijanaca nalazi se obredno ognjište koje se naziva medved, jer je ta životinja u vezi s podzemnim silama (H. Leman).

Za Jakute u Sibiru medved sve čuje, svega se seća i ništa ne zaboravlja. Tatari s Altaja veruju da čuje preko zemlje, a Soioti kažu: zemlja je uho medveda. Kad govore o medvedu, većina sibirskih lovaca upotrebljava svakidašnje reči kao stari, crni starac, gospodar šume. I vrlo često rodbinske nazive: deda, stari ujak, baka itd. Neki delovi njegovog tela, šape, kandže, zubi, upotrebljavaju se za zaštitnu magiju. Kod Tunguza, Čorea, Tatara iz Minusinka, medveđa šapa pribijena uz kućna vrata ili ulaz u šator rasteruje zle duhove. Položene u kolevku one kod Jakuta čuvaju malu decu. Za Teleonte duh vrata javlja se zaogrnut medveđom kožom. Njegove kandže imaju isceljiteljsku moć. Kod Čorea one leče stoku od proliva, kod altajskih Tatara štite od glavobolje. I na kraju, mnogi altajski narodi uzimaju medveda za svedoka u zakletvama: Jakuti se zaklinju sedeći na medveđoj lobanji; Tunguzi grizu njegovo krzno govoreći: Neka me medved proždre ako sam kriv, itd. S druge strane kolibe, gde se zadržava noć, nalaze se medvedi čija je zemaljska mudrost velika kao i njihovo poznavanje medicine.

5. Kok lovačkih naroda Severne Amerike i Sibira i kod Laponaca na žene se primenjuju iste, uglavnom vrlo stroge zabrane u svemu što se tiče lova na medvede. Kod Golda one čak ne smeju da gledaju glavu medveda. Laponkama je zabranjeno da gaze po medveđem tragu. Kod Indijanaca sa reke Tomson, kao i na dalekom sibirskom severu, oderana medveđa koža nikada se ne unosi u kolibu ili štator kroz vrata, jer se vratima služe žene. Svi ti običaji, po mišljenju U. Harvana, potiču od zaštitne magije, a žene bi mogao spopasti duh životinje upravo zbog njihovog pola. On navodi finski spev o lovu na medvede:

Čuvajte se, jadne žene,
čuvajte dobro svoje utrobe,
štitite svoj mali plod!

Kao sve velike divljači medved je deo simbolike htonskog nesvesnog. Kao mesečev, te zato noćni simbol, on otkriva unutrašnje pejzaže Majke-Zemlje. Dakle, sasvim je razumljivo što ga mnogi altajski narodi smatraju svojim pretkom. Beleška Uno Harva: Sternberg spominje da u Dolini Ljubavi ima više plemena koja vuku poreklo od tigra ili medveda, jer je njihov predak u snu polno opštio sa tom divljači, ovde dobija svoj puni smisao.

U Sibiru su još do nedavno postojala groblja za medvede.

6. U alhemijskom popisu medved odgovara nagonima i početnim fazama razvoja. Njegova boja je crna – boja prvobitne materije. Snažan, nasilan, opasan, neobuzdan kao sirova snaga, on je oduvek bio znak okrutnosti, divljaštva, grubosti. Ali postoji i drugi aspekt simbola. Medved se može donekle pripitomiti: on pleše, žonglira. Moguće ga je pridobiti medom na koji je pohlepan. Kakva suprotnost između lakoće pčele, čiji sok voli, plesačice čiji ples oponaša, i njegove urođene tromosti! Ukratko, on simbolizuje elementarne snage sposobne za progresivni razvoj, ali i za opasna nazadovanja.''